Uroš Petrović: ARNEOVA VRTEŠKA

Zvezdoliko ostrvo bilo je udaljeno od prvog susednog gotovo šest dana plovidbe ribarskim čamcem. Bliski sever je prolećnim pašnjacima darivao modre boje.

Ako nešto može biti tiho ne samo za uši, već i za oči, onda je ovaj predeo bio takav. Nekošene trave milovane kolebljivim vetrovima delovale su poput usporenih talasa. Izgledalo je kao da blago uzburkano more prenosi svoj spori nemir i na ovo kopno.

Na njegovom južnom kraku, podjednako udaljen od sve tri obale, nalazio se visoki mlin čiji je krov bio pokriven gustim slojem tamne mahovine. U njemu je živeo neko ko ne može rečima dati svoj doprinos ovoj priči, ali bez njega se čitavo kolo opisanih događaja ne bi ni zavrtelo.

Vlasnik mlina, Irac crvene kose i pegavog lica, beše pošten i jednostavan čovek. Manjkalo mu je radoznalosti, pa ju je jedva i prepoznao u sebi kada je dobio pismo iz tuđine, od svoje rođake.

Kada je otpečatio koverat i pročitao da mu šalje ćerku kojoj je lekar preporučio strogi odmor daleko od grada, nije bio ni srećan ni tužan. Sa jedne strane, bio je vrlo usamljen, a sa druge – to mu nije preterano smetalo. Njegova rodbina bila je raznolikog porekla i nije bolovala od preterane međusobne vezanosti.

“Piše da devojčicu more nekakvi strahovi. Mora biti da je mala u velikim problemima kada je šalju ovako daleko…”, pomisli ali odluči da ne razmišlja mnogo o tome.

*

Kristinu je sačekao na malom pristaništu. Na poklon mu je donela buket kamilice što je bio njen iskaz najbolje volje, a što ostrvljanin u najmanju ruku nije razumeo.

“Videćeš koliko će ti prijati ovdašnji vazduh! A tek hrana! Voliš li ribu?” bile su ujakove reči dobrodošlice.

Nije je volela ali joj je bilo lakše da je tu i tamo pojede nego da sluša sebe kako izvoljeva u ovoj bestragiji.

*

Dani su joj prolazili sporo. Najviše je volela da se osami, leži na travi i gleda u nebo. Ponekad bi oblacima pripisivala sličnost sa raznim stvarima.

Jednog jutra, dok joj je jedan oblak ličio na velikog belog vola, ujak je pozva da obiđu njegov mlin.

“Idemo, mala, Arne nas čeka. Nećemo se mnogo zadržati. Posle mogu da ti pokažem kako se pravi zmaj.”

Bez reči je sela pored njega u natovareni trotočkaš. Sve vreme puta je ćutala, s vremena na vreme izvirujući ka nebu. Ipak, kada su stigli do neobične građevine od klesanog kamena, nju to mesto na neki način uzbudi, ali, kao prava dama, to nije želela da pokaže svom vozaču.

“Ako ne želiš, ne moraš da ulaziš unutra – nije baš čisto. Malo se prošetaj unaokolo, dok ja ne završim”, dobaci joj on dok je iznosio džakove.

Njegove reči behu sasvim dovoljne da Kristina uđe za njim u zamračenu kupu od kamena. Tada je videla ogromnog belog vola, koji je bio upregnut i išao u krug okrećući teški žrvanj mlina. Doduše, on nije bio sasvim beo – imao je malobrojne mrlje boje pšenice na bokovima, koje su joj odmah zaličile na mapu nekog neotkrivenog arhipelaga. Bilo je čudno kako tolika životinja može da se kreće, a kamoli da okreće škripavu i zasušenu skalameriju mlina.

Opori miris štale i teški dah umornog preživara obično nisu predstavljali nešto što bi privuklo gradsku curu, ali Kristina je bila očarana. Nikada nije videla tako veliku i snažnu životinju. Izgledao joj je čarobniji od bilo kog bića iz njenih debelih knjiga o mitologiji.

“Kako se zove?” upitala je ujaka ne spuštajući pogled sa diva.

“Arne. Otkud baš Arne, pojma nemam. Tako mu nadenuto kad se rodio. Možda su mu preci odozgo sa severa, oni su ovako krupni. Nego, malo je težak vazduh ovde… Kakvog zmaja hoćeš da ti napravim večeras?” upita je riđokosi, ne primećujući da ni on ni zmajevi trenutno nisu postojali na devojčinom spisku interesovanja.

“Arne…”, samo je tiho progovorila.

Ujak slegnu ramenima. Ionako mu je više odgovaralo da večeras ode ranije na spavanje nego da se zamajava pravljenjem zmaja.

“Zašto on ne stane?”, upita iznenada Kristina i to tako strogo, kao da ih je u najmanju ruku obojicu rodila, pa zadužila riđokosog da pazi na belog.

“To samo on zna. Valjda mu je lakše ovako. Kada bi stao, trebalo bi mu više snage da se opet pokrene nego da hoda… Valjda je tako. Vidiš, tu ima to kameno korito, skroz u krug – tu se sliva kišnica sa krova. Vazda je puno, ima i taj odvod da se ne izlije. A ovo ovde, tu ispada pšenica, pa on to jede. Pobacam mu i ja deteline, kad nakosim… Onako izjutra, sa rosom. Videla si, ovde na ostrvu, bar trave ima kolko voliš.”

“Zašto ga nekada ne izvedeš iz ove mračne kule?”

“Ma vidiš li ti koliki je on? Ko bi ga obuzdao? On je, ovako, miran, ali ne bih se ja jurio sa njim po ostrvu. Govedo je to, silna životinja…”

“On je iznuren i tužan!”

“Ma, dobro je njemu. Pa ja ovaj mlin i držim zbog njega – ja tu ništa ne zaradim. Nego, mislim se, šta bi moj Arne radio da ne radi mlin. Pre mesec dana sam platio majstoru put i ruke, ne pitaj koliko. Ne žalim. Da si to videla – zasušio kotur, majstor drnda, ulji, a moj Arne gazi – ne staje. Okreće.”

“Ako ti mlin ne donosi dobit, zašto ga onda ne zatvoriš, i pustiš Arnea?” namršti se mala na njega.

“Mogao bi ubiti nekog, Kristina. Ti to ne razumeš. Nije sloboda za volove. Neko bi ga, da je na mom mestu, davno poslao u klanicu. Dobro je njemu ovde”, promrmlja Irac.

“Nikog on ne bi ubio. Mogu li da ga dotaknem?”

“Bolje mu nemoj prilaziti. Ima taj dve hiljade kila – zamisli da se spotakneš, pa da te nagazi! Ne zna te, mogao bi i da se razobada. Drži se ti podalje, malena. Možeš li ti uopšte da zamisliš šta bi bilo kada bi se ovolika životinja razbesnela?”

I pored ujakovih razumnih reči, Kristina nije mogla da zamisli taj prizor. Ono što je ona zamislila, beše sasvim drugačija slika – ona bi ga pomilovala po obrazu i on bi bio srećan.

Ujak blagonaklono zagrli devojčicu.

“Ma šta si se ti zabrinula za tu staru volinu? Zar devojčice poput tebe ne bi trebalo da više vole mace ili jarad?”

“Možda i vole. Ali nisam nikad videla macu kojoj je neko stavio drveni okovratnik i naterao je da ceo život proživi opisujući jedan te isti glupavi, naporni, užasni krug!”, razdra se ona i istrča napolje.

Ujak teško uzdahnu i počeša se nervozno po potiljku. Uvideo je da će mu trebati mnogo više truda i mašte da se nosi sa hirovitom gošćom. Progunđao je nešto na račun rođake koja mu je pisala i užurbano izašao za Kristinom.

Sustigao je devojčicu prilično daleko od mlina. Oprezno joj je prišao s leđa i stavio joj ruku na rame koje je podrhtavalo od uznemirenosti. Pametno je oćutao i pustio nju da prva progovori.

“Kakav je tek njegov život… Ne mogu ni da zamislim koliko je on ovde tužan i usamljen…”, jecala je.

“Hajde, bre, za čoveka ne bi toliko brinula… Evo, obećavam ti da ćemo posećivati Arnea svaki dan, dok si ovde. Evo ruke!”

Devojčica obrisa oči rukavom, i pomirljivo pruži ruku. Bila je jako tužna, ali donekle i umirena – ujakov predlog bio je baš ono što je za sada želela da postigne.

*

I pred spavanje, Kristinu je zanimala samo jedna tema:

“Kada Arne spava?”
“Sudeći po količini samlevenog žita koje zatičem, on celu noć hoda!”, odgovori joj ujak, donekle zadovoljan što se nezgodna gošća bar za nešto zainteresovala.

“Nikada nisi tamo odlazio noću?” začudi se Kristina.

“Nisam ja dokoni gradski kicoš, lepotice. Ovde se danju teško radi – noću normalan svet spava. Samo sovuljage i šišmiši tumaraju po mraku! Ne zna se ko je od njih gori, da li one što celu noć huču ili ti leteći glodari što piju goveđu krv. Nije ni čudo što se klone sunca.”

Kristina nije volela sove, ali je sada zamrzela i šišmiše, zbog Arnea.

“Hajde, sad spavaj. Sutra idemo u ribarenje! Valja nam rano ustati. Laku noć!”

“A odlazak do mlina? Obećao si da ćemo svaki dan obilaziti…”

“Biće vremena i za to. Ako ne sutra, prekosutra sigurno. Videćeš da je ribolov još zanimljiviji. Laku noć”, ponovi ujak umorno i zevajući napusti gostinsku sobu.

“Varaš se, ujače. Pravi odgovor glasi: Ako ne sutra, možda čak i malo ranije”, reče devojčica tiho.

Iskrala se iz kreveta i obukla čim je začula ujakovo hrkanje. Iz kuhinje je uzela šibice. Sa kuke na dvorišnoj šupi skinula je fenjer i upalila ga. Uzela je ujakov bicikl i, što je tiše mogla, izgurala ga sa farme.

Severni vetar se pojačavao uz prigušeni huk. Noć nad zvezdolikim ostrvom je pokušavala da je prepadne i odvrati od njenog nauma, ali je devojčica sa naporom odolevala.

Pomislila je na to koliko će se svi izbezumiti od neverice kada čuju šta je uradila. Samo se kiselo nasmešila, kao onda kada je obojila krov u plavo i kada je umalo nisu izbacili iz škole. Razmišljanje o prošlosti samo joj dade još snage za ovaj ponoćni pohod.

Kada je dovoljno odmakla gurajući bicikl, sela je na njega i krenula ka jugu. Severac je tako duvao da gotovo nije ni morala da okreće pedale – jedrila je ka mlinu čiji je krov bio pokriven modrom mahovinom.

*

Po škripi drvenih delova teške skalamerije znala je da njen beli prijatelj još uvek vuče žrvanj. Okačila je svetiljku na levu ruku i pažljivo naslonila bicikl na kameni zid. Kada je otvorila vrata mlina, začuo se lepet krila.

“Sove! Ili šišmiši”, pomisli pomalo uplašeno.

Devojčica je potisnula strah i kročila u škripavu tminu. Fenjer je treperavo osvetljavao samo deo unutrašnjosti. U polumraku se nazirao beli gorostas koji je i dalje ispunjavao svoj naporni usud.

Okačila je fenjer na nisku gredu koja je štrčala iz kamenog zida i sela na slamu koja je bila nabacana između vrata i Arneovog kruga. Vo teško frknu.

“Zašto ne staneš? Umrećeš ako budeš vukao i dan i noć. Svako mora da spava…”, govorila je tužnim glasom.

Međutim, Arne nije zastajao. Iz svakog koraka teške životinje očitavao se krajnji napor ali škripa ni za trenutak nije zamirala. Devojčica pomisli da dobri vo ni ne mari ako mu ta noć bude poslednja. Možda se tome i nada.

“Stani, Arne, molim te! Nagovoriću ujaka da te pusti! Ma uspeću nekako, pustiću te i sama! Sigurno! Samo stani, predahni, skapaćeš ako me ne poslušaš…”

Kristina nije mogla da zadrži suze, koje su kapale na slamu. Imala je osećaj da će se životinja svakog trenutka srušiti.

Sklupčala se, prekrstivši ruke na kolenima, i na njih spustila čelo. Da ne bi naglas zaridala, počela je da peva uspavanku. Bila je to ista, spora pesma kojom bi je baka, Srpkinja, uspavljivala onih noći kada su zavijali vukovi.

“Tiho, noći, moje zlato spava…”

Tada se zvuk vrteće skalamerije promeni. Kristina oseti da se nešto dogodilo i podiže glavu prema žrvnju, ne prestajući da peva.

“…a na grani, ko da nešto bruji…”

Glava ogromne životinje lako klonu. Zatim div sasvim lagano savi prednje noge odigavši ih od zemlje. Devojčici se učini da je Arne podigao i zadnje noge kada je nestao u zamračenom delu kružnice. Od silnog uzbuđenja ona ustade i utiša glas, ne prekidajući pesmu. Kada se opet pojavio u osvetljenom delu mlina, sve četiri noge velikog preživara bile su savijene u vazduhu – Arne je lagano klizio iznad utabane zemlje! Kristina je s nevericom gledala u čudesan prizor.

“Ti letiš”, prozborila je.

Događaj je za nju bio tako čaroban da je zaboravila na strah. Poželela je da dotakne to živo brdo koje je sa lakoćom lebdelo ispred njenih očiju.

“Čak i ako si ti neki duh, znam da si dobar. Ti nikom ništa nažao nisi učinio a upregli su te ovde da provedeš život vrteći ovu prokletu napravu. Koliki si, sto puta si do sada mogao da se otrgneš i odlutaš na pašnjake. Da si hteo, sve bi ovo davno porušio. Na kraju, i ova sila koja te nosi mora biti dobra, ma šta ona bila”, prozbori ona kao da čita neku molitvu.

Devojčica polako priđe sa rukama pruženim prema začaranom krugu. Kada je vrhom prstiju prešla preko Arneovih toplih sapi, nešto je blago gurnu iza kolena, ostavivši je bez oslonca. Iako se spremila na nešto sasvim neobično, ovo joj oduze dah. Umesto pada na tvrdo tlo, ona oseti klimavi otpor vazduha pod sobom. Raširila je ruke želeći da pomogne nepoznatoj sili da je održi nad zemljom. Sasvim polako, njeno telo poče da klizi kroz vazduh. Letela je. Iznenađenje i ushićenost pretvoriše se u blaženi osećaj. Vazduh posta prijatno vreo kao onaj koji je izlazio iz nozdrva belog džina.

Ona i Arne su leteli lagano, jedno pored drugog, nošeni silom za koju je sada bila sigurna da je dodir odozgo. Presrećna devojčica je raširila ruke, okretala se lebdeći, oslobođena svoje i svake druge težine. Milovala je velikog prijatelja koji je primio pod okrilje svoje tajne vrteške. Tepala mu je i pevušila. Vreme je stalo. Iako se fenjer odavno ugasio, primetila je da je Arne otvorio oči i blago je pogledao. Potom se oglasio rikom koja je rasterala sve što ih je ikada plašilo. Vrteška jedva primetno ubrza.

Zaustavila se na sasvim drugačijem mestu.

/* */