Tanja Milutinović: ZOLJINA ŠTANGLA

Kada bi neka njena daleka pretkinja kojim slučajem ustala iz groba, sigurno ne bi pristala da pojede ništa spravljeno od gmeljinih jaja. Ne bi pomoglo ni ubeđivanje da je u pitanju retka poslastica, takoreći ekskluzivitet.  Zolja napravi ozbiljan izraz lica dok je u sebi sricala ovu reč.

Štanglice od gmeljinih žumanaca bile su nezaobilazni dezert na trpezi svakog istinskog gurmana.  Retko  koja domaćica u Petkovom Selu umela je spravljati ove starinske kolače kao Zolja. Zolja se ponosila svojim umećem. Takve kolače ni iskusnije kuvarice nisu često pravile, jer je priprema zahtevala dosta vremena. Recept je bio suviše složen za mlade domaćice.

 «Nekoliko kora treba zgotoviti, te ih sa jedne strane do pola peći, te ih obrnuti pa vatru smanjiti a fil…, eh za to treba i dara i para», preslišavala se Zolja, jer gmeljina jaja su veoma skupa, zato su «eskluzivitet».

Zolja se divila žutoj glazuri. Pitala se kako nešto tako na izgled gadno, ni riba, ni žaba, može da nosi tako lepa jaja? Spolja gušter zelena, ali iznutra božanski žuta. Od njih se fil pravi tako što se žumanca izmešaju sa drugim sastojcima, pa se to prelije po kori,  i na sobnoj temperaturi suši. Kada  bi se u pećnici  sasušio, štanglice ne bi bilo moguće iseći bez pucanja.

Zolja je motrila veliku vanglu ispunjenu žutim. Njen se kolač nikada nije uspeo osušiti. Domaćin ga je uvek proždirao onako gnjecavog. I to baš u inat njoj. I većeras će,  sigurna je Zolja, ponoviti isto. Ona će se usuditi da prošapuće: «lepše će biti kad odstoje» – ali zalud, Domaćin će ga raskopusati, bez sečenja na štanglice, ko pogaču.

Sela je u svoj omiljeni ugao trpezarije i zamišljeno čekala. Nije smela da ide na spavanje dok On ne dođe. Pa taman  tako čameći dočekala zoru. Ako dođe ranije, manje su šanse da izvuče batine. Jer, što ranije dođe, manje je zapijen. U grlu joj zastade knedla. Da se ne bi uspaničila, počela je duboko da diše. A možda će samo večerati, i otići na hrkanje. Stresla se. Najgori je kada izgubi na bovi*, em što hoće da udari, em joj sutradan ne ostavi ni pare za ručak. Ali večera za njega mora biti postavljena. Dobro te imaju uzgajalište gmelji, ako ne ništa bar uvek ima jaja u kući. Bledo se nasmešila. Domaćin najviše voli Gmeljine štanglice. Njima ne može odoleti. Izjeo bi ih sa dušom u nosu.

Žena zadrhta, ali ne odmaknu pleh sa stola. I ovaj put sačekaće do kraja. Sigurna je da On danima nije otišao do veštačkog jezerceta gde gaje ove životinje. Zato i ne zna da su počele da crkavaju. A i da mu kaže, reći će joj da je glupa kvocava babetina. Njoj u inat najeo bi se gmeljinih jaja.  Zato će ćutati. A ćutaće i zato jer je jutros malo poslušala vesti u kojima su kazali ovako nekako:

«U regionu Severne Ubave, u četiri sela opštine Pašimoljske, pronađeno je jato uginulih gmelji. Sumnja se da je u pitanju smrtonosna bolest koja lako može da se prenese na ljude. Farme sa veštačkim jezerima, sa uzgajilištima ovih životinja, uništene su. Beleže se i prve ljudske žrtve…»

Zolja se nasmešila kutom usana. On misli da ona ništa ne zna, i stalno ponavlja kako je neverovatno glupa. E sad će se uveriti da i ona nešto razume, da postoji nešto što i ona najbolje zna…eto na primer…  da napravi čuvene štanglice sa filom od nepečenih  gmeljinih jaja.

 

 

* bova – jedna vrsta igre na sreću, nalik kocki

/* */