Tanja Milutinović: ULAZNICA

Prekjuče padnem sa krova, sa proklete lozice, jureći moga blesavog brata. Uzverao se gore, najbrže od svih nas, a mi, kao po komandi, svi pojurili za njim.

Nikada nisam bio za to veranje. Uvek me je bilo strah, a opet, želeo sam i ja kao i drugi, da se uspentram gore, da vide da mogu.  I zovu me, hrabre, zadirkuju me, kako ko, i ja šta ću, nekada uspem, nekada se okliznem, pa se sav ugruvam.

Al prekjuče je bilo najgore. Sećam se samo straha malo pre pada, a zatim buđenja- iznad mene čovek sa ogromnom iglom, i gazdarica sva uplakana. Moja majka i tetka kukaju i dozivaju, i vrte se po dvorištu u krug.

– Već je počeo da se hladi- kaže moj spasitelj.

A juče, gazde se spakuju i odu. Komšija odmah pustio ono svoje crno pseto u naše dvorište, da se sparuje sa našom kučkom. To inače ne sme kad su nam gazde tu.

I to pseto pravo na nas. Svi se istog trena raspršili kud koji, a ja se uplašio, spetljao, i dok se dozvah, one čeljusti me dohvatiše, i stadoše me cimati i tresti. Moja majka mu tad skoči u oči, a tetka na kičmu i nekako ga oteraše.

Ja mrtav od straha, al vidim ipak živ. Mrdam, skičim, a na krznu mi jasni, crveni tragovi od zverskih  zuba.

Gazde, kad su došle, ne mogu da veruju. Na meni se krzno do kože odvojilo, al krasta ispod lepo počela da zarasta. Zub one zveri nije mi zakačio ništa opasno.

– To mače je gluvo- zaključio je gazda- za nekoliko dana dva puta da pogine.

Iz sažaljenja mi dadoše sveže džigerice.

– Najkržljavije je, najnežnje, najumiljatije…- zagrcnu se gazdarica- treba mu posebna nega. To nije za ulicu. To je prava salonska mačka.

I uneše me kod njih.  I sad mi nije nimalo loše. Ne moram da se verem, da se dokazujem, da se bijem za komadić nekakvog pacova.

A znate šta je najbolje od svega? Kažu da mi je ostalo još sedam života.

/* */