Tanja Milutinović: U MREŽI

Kada je Žana prvi put primetila paukove, nije pokazala zlovolju. Sujeverno se obradovala dobrom predznaku. “Biće nekih para”, pomislila je. A pauci su bili sićušni, žuti, gotovo ljupki, i nisu izgledali nimalo zastrašujuće. Ipak, kada ih je pronašla u posteljini, Žanin entuzijazam je naglo opao. Gamizali su po krevetu, golicali je, spuštali se sa dlačica njene punđe, klizili joj niz vrat, i mileli svuda po koži. Onda je zapazila jednog koji uopšte nije bio tako mali i naježila se. “Odvratno, moraću ovih dana da pometem sve ćoškove po kući”. Pitala se, koliko li je godina prošlo od kada je čistila gornje površine ormara? Koliko dugo nije pomerala kuhinjske elemente? Više nije bilo vremena za odlaganje.

Ali nije to uradila “ovih dana”. “Ovih dana” je ponovo bila  pretrpana obavezama, večito u žurbi, preopterećena poslom. U stan je navraćala samo da prespava.

Nije samo nečistoća predstavljala problem. Ako bi uredila jedan čošak, sve stvari koje nisu imale stalno mesto, samo je prebacivala na drugu gomilu. Naramci krpa, novina, svakakvih sitnurija, selili su se sa jedne na drugu fotelju.

Odustala je.

Sledećeg meseca krenula je iznova. Bio je pravi čas za prolećno čišćenje. Korpe za veš su bile pune stvari još od letovanja. Izvadila ih je i bacila u kupatilo. Tu su i ostale, jer je hitno morala da izađe. Neodložne obaveze ponovo su iskrsle.

Unutra je sve ostalo isto.  Na stolovima nigde nije bilo slobodne površine za odlaganje. Ćase sa kojima je prašina srasla i postala jedno, presipale su se kojekakvom bižuterijom, naočarima za suncem, neseserima, maramicama, blokčićima, dugmićima, računima, katalozima, tabletama… I knjige, svuda knjige, nebačene skripte, hartije, sveske, kesice i kese…izgledalo je da se te stvari razmnožavaju. “Ovde definitivno fali još polica”, pomislila je, pre no što je zatvorila vrata za sobom.

Sutradan je sa tavana unela stare police i plakare. U skučenom stanu to je bio samo dodatni balast. Provlačila se između crvotočne drvenarije, obećavajući sebi da će za vikend sve dovesti u red. Za vikend je pomislila da joj treba odmor. A kakav je to odmor u onakvom brlogu? Doterala se i izašla napolje.

Žana je sve više vremena provodila van kuće. Posle posla je sedela po kafićima, noću spavala kod dečka, a u svoj stan  dolazila sve ređe i ređe.

“Raskrčiću to kad odem na odmor”, ubedila je sebe. “Sve ću pobacati”. A kad je došao odmor pomislila je: “Pa neću ga valjda straćiti u ovom đubretu”, i kupila je kartu za Alanju.

Te noći, pred putovanje, Žana se uvukla u stan ispod merdevina dopremljenih za čišćenje tavanice. Brzo se svukla i bacila u zgužvanu posteljinu.

Uspavala se. Bila je blizu da zakasni na avion. Uspaničeno je treskala po stanu. Koferom je oborila klimavu policu. Nigde nije mogla da nađe drugu čarapu, patike, novčanik… U žurbi je udarila čelom o vrata plakara, dva mala prsta na nozi zakucala o nešto bolno-tvrdo na podu, a lakat žestoko odalamila o neku iskrslu ivicu.

“Ne mogu da verujem”, nervirala se, “ove stvari su se urotile protiv mene! Kada se vratim sa odmora sve ću izbaciti!”

Zgrabila je kofer i izletela iz stana. Ali bila je naglo zaustavljena već na izlazu. Marama oko njenog vrata zakačila se, verovatno za  merdevine, a vrata su se bučno zalupila kao da ih je neko nogom gurnuo. Zatim se začuo tresak nalik lavini. Žana nije uspela ni da se okrene. Marama ju je odjednom povukla unazad, i zakucala za vrata. Predmet za koji je zapela, svom silinom je zategnuo tkaninu dok je padao. Zatim je nešto gromko tresnulo o vrata. Bila su blokirana. Žana je gurala laktom bravu, ali se brava nije pomerala.

“Ovo je apsurdno”, mislila je “samo da se izvučem odavde pa ću sve…” rukom nije mogla da oslobodi vrat upetljane marame, i još više se razbesnela: “Neću valjda morati da zovem komšiluk da me oslobađa… koja sam budala…”

Ruku je gurnula u torbu da uzme mobilni, ali ga je u žurbi ostavila na punjenju. Odjednom, da li zbog panike, ili te knedle u grlu, osetila je da je marama zateže. Počela je da pretura po torbi prisećajući se da je imala grickalicu sa nožićem, nešto čime će razrezati tkaninu… ali je grozničava ruka zahvatala samo papirne maramice, hartije, nebačene račune… Torba je ispala i prosula se po hodniku.

“Zar niko ne čuje ovu buku?” uzrujala se. Možda treba da počne da zapomaže, pa neka posle komšije zbijaju šalu na njen račun.  Spremila se da zavrišti iz petnih žila.

Unutra, sa druge strane, vladao je  muk posle urušavanja. Pitala se, da li je to što je zakačilo maramu naišlo na neki oslonac u padu, i da li će se još pomerati?

Zamrzla se.Učinilo joj se da neko iznutra polagano, jedva osetno, sve više zateže omču oko njenog vrata.
/* */