Tanja Milutinović: TRIPTIHON

STVARI

Nikada nisam pričala o tome. Ne znam zašto. Ali ono što je najviše bolelo bile su te stvari.  Čak je i pogled na kartonsku kutiju sa  jeftinim patikama, mogao da probudi osećaj  krivice… da  opomene na bezobzirnost potomaka.  Te nove patike koje  nijednom nije stigao da obuje, bile su retka stavka koju je izdvojio za sebe – činilo se da mu ništa ne treba. Bio je neverovatno skroman. Podrazumevalo se da će sve svega lišiti zbog nas.

I ta fioka. Jedno retko mesto koje je spasao od najezde naših nikad raspoređenih drangulija . Morala sam da je sakrijem na tavan. Toliko mi je bilo teško da je gledam.

Kada sam posle dugo vremena slučajno naletela na nju, unutra je bilo sve kako se zateklo poslednjeg dana: njegovi lekovi, lična karta, zdravstveni karton, stari kožni novčanik, koji je čini mi se oduvek imao…  i onaj jetki, prepoznatljiv miris kože, neiščileo decenijama…

SUSRETI

Ne vidim zašto bih išla na groblje. Već se srećemo dovoljno često. Sasvim nenadano, obično sa leđa, ukaže se pogrbljen, sed, prerano ostareo, oštrih vlasi oko dubokih zalizaka. Posmatram kako se spušta ispred mene našom ulicom, sa polupraznom kesom iz prodavnice. Uvek je nosio malo, a i to mu je bivalo svakim danom sve veći teret.

Nekada ga vidim iz autobusa, gde promiče leđima okrenut, sa rukama prekrštenim pozadi, u jednoj od  retkih bolesničkih šetnji. Poslednjih godina skoro da je prestao da izlazi.

 Ali sada se opet povremeno  pojavljuje. Pokušavam da ga osmotrim bolje, da mu ugledam lice, a opet strepim od toga. On se nikada ne okrene.

Dok gledam netremice srce mi ubrzano kuca – to je njegovo uho, to su njegovi zalisci, okrajak čela…to je taj poznati stav… nekada manje, nekada više star, pogrbljen, umoran, odsutan, ali jedno sam sigurna – to je baš uvek on.

POSETA

Ponekada, neočekivano, samo se pojavi. Uđe na vrata iznenada, najčešće leti, kada pravimo promaju. Valjda pomisli «prolaz je slobodan», i neopažen uđe tek tako. Sedne na dvosed i smeška se.

– A tu si,  neko vreme te nije bilo. – uzvraćam mu osmeh.

On sedi mirno, ali ja vidim da ga ima svuda. Osećam to njegovo, čudesno lagano,  intezivno, ali nekako blago prisustvo.

– Ma da, samo ti tako sedi,- kažem mu sa lažnim negodovanjem – ako me neko čuje kako pričam sa tobom, misliće da sam poludela.

Otac se na to samo nasmeje.

/* */