Stefan Kostadinović: STEPENIŠTE

Naš stari prijatelj, kućepazitelj i levo zanovetalo, metafizičar Haman Šauf, seo je jednog jutra na jedanaesti stepenik, onaj okrnjeni, izvadio svoj džepni nož na rasklapanje i počeo da se ljušti.

„Tražim suštinu“, rekao je zaprepašćenoj služavki koja je zadržala vrisak u prestrašenim očima videvši ga šta radi.

Svoj posao obavljao je uredno i bez krvi. Piljevinu svog tela skupljao je na gomilicu, pa bi je potom predano spakovao u stare novine. Osim šuštanja listova i tankog hrapavog zvuka trenja oštrog metala i kože sa Hamanovih stepenica nije dopirao nikakav drugi zvuk. Škrto, bezvezdno jutarnje nebo je ljubopitljivo posmatralo poduhvat kroz jedan od visokih prozora.

Posle jednog sata, kad je posluga uspela da razbudi, posluži i obavesti sve ukućane o neobičnom postupku kućepazitelja, iznad Hamana Šaufa, dobrih desetak stepenika iznad (jer je ovaj već uveliko stigao do devetog) oformilo se kućno veće kojim je, naravno predsedavao moj otac, Bernard Pešec. Oko starog zanovetala se do tad stvorila pozamašna gomila paketića od starih novina.

„Dakle“, zagrmeo je moj otac pročistivši grlo kako je navikao da radi u sudnici, jer moj otac, Bernard Pešec, bio je advokat, da. „Sa ovim čovekom nešto očigledno nije u redu. Kao njegov poslodavac i prijatelj, dakle osoba donekle odgovorna za njegovo ponašanje, osećam da moram preduzeti mere kako bi se situacija što brže rešila i stvari se vratile u normalu.“

Očeva izjava izazvala je buran aplauz prisutnih koji su odjednom osetili olakšanje jer je, eto, on, Bernard Pešec, Advokat, uzeo stvari u svoje ruke, i sada će naravno sve biti uredu. On se potom povukao u svoju radnu sobu da puši i razmišlja, jer ipak ne bi bilo razborito prići čoveku koji ima nož u ruci i ne okleva da ga upotrebi čak ni protiv sebe samog. Ja sam oca gledao sa ushićenjem. Moj otac. Heroj.

Haman Šauf koji je do tada uspeo da se spusti čak do sedmog stepenika, više se nije ni trudio da odgovara na pitanja „šta mu je“ na koja je već ranije uspevao da promumla jedno „tražim suštinu“ nekoliko puta. Naime, negde pri dnu osmog stepenika Haman je sebi oljuštio usta, te je svaki dalji razgovor s njim bio besmislen. Služavka koja je bila zaljubljena u ljuštećeg čoveka sedela je u uglu sobe i tiho, ali upečatljivo jecala.

Kako se moj otac, Bernard Pešec, Advokat, nije ni posle celog sata pojavio na vratima svoje radne sobe, ostali ukućani i pokućstvo su se smireni i puni poverenja u Bernarda Pešeca, Advokata, povukli koji stepenik nazad, i nastavili sa svojim poslovima. Posle celog sata i pet minuta iznad Hamana ostao sam samo ja. Već sam ranije primetio da je odraslima bilo jako teško da se spuštaju niz te stepenice, koje meni, budući da sam bio tek deran, nisu predstavljale nikakvo opterećenje. Jurcao sam njima i ranije, često i nesvesno, nekad i do samog mraka u dnu, gde se nalazio Podrum koji me je plašio, te bih se trkom vraćao na vrh, gde je bilo toplo i sigurno, gde su bili roditelji. No, gledajući starog Hamana, koji me je jako voleo, često me i krišom hranio šećerom ili čokoladom, nisam osećao strah, već sam sišao i seo pored njega. Poludeli čovek (kako ga je zvala Majka), me je samo pogledao nasmešivši se očima, jer usta više nije imao. I sedeli smo tako, on ljušteći se, a ja sam pomagao koliko sam umeo, skupljajući piljevinu u gomilice.

Ni sam ne znam koliko je vremena prošlo kada sam primetio nešto čudno. Stari Haman mi je dozvoljavao da skupljam piljevinu, ali kad ju je trebalo upakovati u paketić od starih novina, tu se moja nadležnost završavala, a on bi već izvežbanim prstima pravio paket, uvek na isti način, uvek od pažljivo izabranih listova, uvek sa masnim crnim naslovom na vrhu. Ispočetka nisam obraćao pažnju na same pakete, ali sad su mi pažnju privukli naslovi. Haman je zapravo pravio katalog svojih ostataka i otpadaka. Na jednom je pisalo „Ubistvo i Samoubistvo u predgrađu“. Na drugom „Preljuba“. Na trećem „Narušen Javni Moral“. Na četvrtom samo „Zid“, na petom nekakva reklamna poruka „Slušaj svoje instinkte“ i tako dalje. Na svakom paketiću drugačiji naslov. Oduševljen saznanjem, potrčao sam uz stepenice, da javim ocu da sam i ja pomogao u istrazi, srećan jer sam mislio da će ta informacija dovesti do Hamanovog ozdravljenja.

Moj otac, Bernard Pešec, Advokat, me je upitno pogledao preko svoje lule kad sam divljački uleteo u njegovu radnu sobu u koju mi je inače bio zabranjen pristup. Sedeo je u naslonjači, prekrštenih nogu i strpljivo čekao šta ću mu reći, svestan da je nešto važno, čim me je nateralo da prekršim čvrsto utvrđeni kućni red.

„Čika Haman pravi paketiće po naslovima!“, uzviknuo sam zadihan, pa ocu potanko ispričao šta sam saznao.

„O, za ime Boga! O, ne! Pa on se…“, Bernard Pešec, moj otac i Advokat nije uspeo da završi rečenicu. Bio je ovo prvi put da sam ga video ovako uplašenog i prvi put da sam pomislio da moj otac nije vladar celog sveta, već da postoje i neki drugi svetovi, kojih se čak i on, Otac, Advokat, Bernard Pešec, plaši.

Pojurio sam za očevim džinovskim koracima ka stepeništu koje je sad bilo pretrpano paketima. Dole, na poslednjem stepeniku, sedeo je Haman Šauf od koga je ostalo samo Ime. Kada je podigao nož još jednom, moj otac je viknuo jedno gromoglasno „NEEEE“, Haman je samo za trenutak zastao, a potom spustio nož preko Imena. Po prvi put, potekla je krv. Otac mi je zaštitnički zaklopio oči, omogućivši mi da u tom mraku, od ovog događaja, napravim svet za sebe.

Nekoliko trenutaka kasnije, na stepenicama na kojima više nije sedeo Haman Šauf, ostali su brojni paketi, mala lokva krvi i poneki neiskorišćeni list novina. Budući da niko nije mogao da se spusti bez napora niz te velike stepenice, a da je ovako ozbiljna kuća kao moja zahtevala red, poslali su mene da se bavim spremanjem. Novine sam bacio. Pakete sam dodao ukućanima („greota da se baci“). Krv sam obrisao. A mali džepni nož koji sam našao u dnu stepeništa sam zadržao. I nikom, nikad, nisam pričao o njemu.

/* */