Stefan Kostadinović – SOVIN MUŽ

Sovin muž

Čovek koji je najviše na svetu voleo da puši našao se zatrpan lavinom u jednoj brvnari na Alpima neposredno pošto je ostao bez duvana. Budući da je tokom prethodnih trideset i pet godina svog života stekao sposobnost pomoću koje je mogao da puši i dok spava, prvih deset minuta sadašnjice proveo je u neverici prebrajajući sopstvene prste. Lavinu je primetio tek kad je u maničnoj potrazi za cigaretom pokušao da otvori ulazna vrata, a sve vreme je nesvesno nastavljao da pretura po svojim silnim džepovima u potrazi za duvankesom. Po ko zna koji put on je pronađe praznu na kaminu, ljutito se uputi ka krevetu, rascepa slamaricu, zgrabi pregršt slame, zavi je u novinski papir i sede da razmišlja.

            „Ne ostaje mi ništa drugo”, pomisli „nego da pokušam da prokopam tunel kroz sneg dok mi još uvek traju zalihe slame. Ako budem disciplinovan i štedljiv mogu da računam na dva dana kopanja, možda i tri ukoliko se uzdržim od pušenja u snu. Sedeti ovde bez duvana dok ne dođe pomoć je put u ludilo, možda prođu i nedelje, ne bih to izdržao. Moraću da pokušam da kopam.”

            Tako i bi. Pošto je odlučio da ne puši u snu, on više nije ni spavao i posao bi gotov za pola slamarice. Potom pade u dubok san od dvanaest cigareta i probudi se okrepljen i oran za polazak. Čovek koji je najviše na svetu voleo da puši isprazni svoj ranac, napuni ga slamom i uputi se niz planinu. Odeću je bio postavio novinama i sada ih je izvlačio traku po traku za svaku novu cigaretu.

            „Vidiš kako ljubav i strast imaju moć da pobede i najtvrdoglavije bedeme komfora”, reče on gledajući u cigaretu, a ne bi nikoga da mu odgovori. Njegova ljubav odvela ga je u pogibeljnu potragu za duvanom, njegova strast savladala je čak i nagon za samoodržanjem, ali on je ipak bio zahvalan.

            „Ovo je slika i prilika trijumfa ljubavi nad voljom, ili nešto tako, i dešava se baš meni. Ja tu nalazim razlog da budem zahvalan. Samo otvoren um i poverenje u ljubav dovešće me do savršene ljubavi. A šta čovek više može da poželi?” Potom odluči da mu je hladno, te da će nadalje da ćuti, hoda i puši, što i učini probijajući se kroz sneg.

            Tridesetak cigareta i jednu nogavicu kasnije put ga je naveo na nekakvo ulegnuće u planini. On isprati nagib terena i uskoro iskorači iz četinara na krševnu golet. Iz pukotina na kamenom grebenu koji se nadnosio nad čistinu rastao je jedan zanemoćali čempres, a među njegovim granama čučala je velika siva sova.

            „Hu!” reče Sova i pokaza kljunom ispod sebe. Tamo, razjapljena među zubima planine, zijala je pećina. „Hu!” reče Sova opet i promeškolji se.

            „Zdravo Sovo!” nazva čovek koji je najviše na svetu voleo da puši, mada nije bio siguran da sove polažu na zdravlje koliko i ljudi. Možda bi bilo primerenije reći „sito” ili „budno”, ali to niko nije mogao da zna. „Da nemaš možda neki duvan?”, upita čisto da bi istresao svoj um koji nije mogao da misli ni o čemu drugom. „Već danima pušim ovu slamu, mislim da ću uskoro morati i da se nakašljem.”

            Sova ga odmeri pogledom koji je naizgled bio potpuno oslobođen prezira, te uzlete i nestade u dubini pećine. Čovek nije uspeo ni da uobliči misao da sove možda ne vole žickaroše kada se velika siva ptica uz snažan lepet krila spusti ispred njega i iz kljuna na zemlju ispusti opušak. „Hu!” uzviknu i vrati se na svoj čempres.

            „Hu!” uzviknu i čovek koji je najviše na svetu voleo da puši i zapali opušak. Češkajući se iza uveta je podigao pogled prema sovi, ali ona je čučala na svojoj grani kao da se ništa nije dogodilo. On se potom zaputi ka pećini i na samom prilasku oseti snažan zadah duvana. Uđe unutra, zapali upaljač i podignu ga visoko da osvetli kameno ždrelo. Na njegovo veliko iznenađenje, blago ublaženo najavom duvanskog vonja, pred njim se nalazila ogromna hrpa opušaka. Po svemu sudeći sova je bila ostrašćeni sakupljač opušaka i bila je spremna da svoje bogatstvo podeli sa svojim gostom. Čovek od sreće pusti suzicu. „Ko bi rekao da su sove tako gostoprimljive”, pomisli. „Ko zna šta mi još ne znamo o njima. Ovde ima dovoljno duvana za nekoliko dana, iskoristiću ih da se bolje upoznam sa sovom.”

            Tako i bi. Dva dana su prošla u idili. Čovek i sova su ih proveli zajedno, šetali su kroz šumu, sedeli uz vatru, lovili sitne zveri i delili ih. Sova je isprva bila oprezna i mada je pravila čoveku društvo, uvek je zadržavala bezbednu distancu, retko napuštajući svoje omiljeno mesto među granama čempresa. Treći dan mu je prvi put sletela na rame, a čovek joj je, u znak zahvalnosti, puhao duvanski dim u lice. Sova nije bila previše pričljiva, i mada joj je čovek često upućivao razna pitanja i poveravao joj se, ona bi samo povremeno ispustila poneko „hu” i pogledala ga, ali njemu je to bilo dovoljno, on je iz tog pogleda mogao da pročita više značenja nego što bi na hiljade ljudskih reči moglo da mu saopšti. Prema sovi je osećao nekakvu novu bliskost, nešto što nikada do tada nije osetio, nekakvu privrženost koja je razarala mnoge granice koje im je priroda nametnula, a oni bili lakomi da ih prisvoje. Sada su te zapreke padale, jedna za drugom i bučale po Alpima kao nestrpljivi odroni, samo što nikoga nije bilo da ih čuje. Uveče trećeg dana, posle obilnog obroka i probranih opušaka, čovek je zadovoljno gledao u sovu i divio se njenom perju.

            „Kako si lepa!” govorio joj je, a njoj su od zadovoljstva podrhtavale uši. „Kako si lepa i nežna, draga sovo. Kad bi mi Bog dao krila ja bih ih odbio, samo da nikad ne bih mogao da odem od tebe.” Sova na te reči prhnu sa grane i smesti se pored svog prijatelja. On joj prođe prstima kroz gusto perje. „Kako ti je mekano perje! Da samo žene imaju perje, ja nikad ne bih ni otišao od kuće. Ali onda te nikad ne bih ni upoznao. Ovako je najbolje. Čitav svemir je ustrojen tako da se mi susretnemo. To je sudbina, čuješ li?”

            „Hu!” umiljato proguguta sova i smesti se udobnije u ljudski zagrljaj.

            „Tvoje oči, sovo, tvoje oči su ukras tvoga lepog kljuna. Ako bih morao negde da spustim svoj poslednji poljubac bilo bi to između tvoja dva divna oka.” I sova mu se približi i on joj spusti poljubac između očiju. Ležeći tako pored vatre, iznenada su se našli licem u lice, tek nekoliko centimetara udaljeni jedno od drugog, obasjani plamenom. Sova trepnu i čovekom prostruji nekakva iskonska struja i on joj položi šaku na stomak. Njihovi pogledi su se slepili i lica su počela da im se približavaju. Čovekova ruka je počela da klizi na dole, sova je sklopila oči, otvorila kljun i spremno primila ljudski jezik.

            Nikada čovek koji je najviše na svetu voleo da puši nije doživeo tako nešto. Sovina milovanja kao da su bila dizajnirana samo za njega, njeni uzdasi su ga raspalili, njen jezik mu je igrao po telu, pokretao ga, terao ga na instinktivni ples. On raskopča pantalone i sova se poslušno spusti među njegove noge zapalacavši jezikom. Ona ga gricnu i čovek polude, uhvati je u strastveni zagrljaj i prodre u nju. Perje polete na sve strane, sovina topla utroba ga prihvati pomirivši sve zabrane prirode, on ju je gledao u oči dok su se njihali kraj vatre, prožimajući se, pretakajući se jedno u drugo, saživevši čitavu planinu u jedan jedini zagrljaj, jedino što je bilo bitno. Sva ljubav koju je čovek ikada osećao u sebi, sve ono u šta je imao poverenja, za čime je tragao, sada ga napusti da bi se otelotvorilo u nekoliko trenutaka koitalne egzaltacije. „Sovo!” uzviknu on na posletku i sruči se na leđa dok ga je sova posmatrala zaljubljenim očima. Jedno njeno tiho „hu” zašušta kroz četinare i bi odneseno vetrom kao šapat, kao tajna koju niko nikada neće saznati.

            Vatra je gorela još nekoliko trenutaka obasjavajući dve nepomične i zadovoljne figure. Za rečima više nije bilo potrebe, pa je tišina, zajedno sa poslednjim pucketanjem žara obavila noć u crnilo i kroz neprobojnu tamu samo su još dve cigarete slale svetlosne signale u svemir.

/* */