Slaven Radovanović: POGIBIJA BOŽINA

NA NEBU I NA ZEMLjI beše vodna novembarska noć. Kiša sa snegom padala je iz tamnih, nevidljivih nebesa i nemilosrdno natapala sve. Sred te vode – u beznadno praznom času, kao dve noćnice, noćne džinovske leptiruše spaljenih nogu i krila – vukla su se njih dvojica, posrtala, pridržavala jedan drugog, mumlala uz teške kletve u toj grobnoj zavodnjenoj noćnini. Oko njih beše samo noć i voda, pa kletve što su ih izmumlali, kao da su se odbijale negde iz mraka, pa se vraćale prema njima, valjda zbog sopstvene im sudbine i očaja i beznađa.

Zastadoše. Nije ih zbunila pustoš raskaljane crne šljake obrasle niskom strnjikom koja se jedva nazirala, niti opustela trasa nekadašnje pruge, niti nekoliko baraka bez tračka svetlosti.

Samo ih uplašiše šumovi i krici iz nebesa, negde visoko iznad njihovih glava. Oni su naslućivali, glava podignutih u pravcu crne, bezmerne šupljine, ptice, ogromna špicasta jata divljih gusaka. Ne videvši ih, brže su koračali zbog zloslutnosti koja se uselila u njih stvorena lepetom nevidljivih krila i tim gakanjem što je lebdelo u tamnim visinama. Pa se činilo da: dve prilike, dve noćnice beže od te gaka-zime.

– Nema brate više – reče omanji, sa šajkačom na glavi, i zaljulja se u mestu.

– Šta? – upita drugi, sa štakom ispod ramena i jednom nogom do kolena.

– Para. Gotovo je. Kuća i zemlja. Sve.

– Biće. Ne more uvek. Al’ biće.

– Gotovo je.

– Svega će biti. Samo nas neće.

– Što prodado’!

– Eh, što. Nije bilo druge. Moralo je biti. Prod’o si i otišlo je brzo.

– Ode! – reče čovek sa šajkačom, pa se glasno nasmeja. Prilika do njega osvrtala se oko sebe u mraku. Vrelog, grozničavog daha, tamnih, dubokih otvora – tamo gde su bile oči i usta, preplašenog govora, kao da je pričajući bljuvao, reče:

– Tiše, Božo, znaš da smo blizu njene kuće. – Onaj prestade da se smeje, ali nekako naglo, potmulo, pa podiže glavu i pogled iz mraka, pored nogu i štaka, pogled strašan i vreo. Ovaj se uplaši od sjaja tih zenica, pokuša da se odvoji od njega, no samo zaskakuta kao obogaljena životinjica. Ogromne oči čoveka sa šajkačom, njegov dah škripav kao režanje i zadah rakije, ludilo što se uvuklo u svaki damar lica, sve to bilo je blizu njega i ruke koja se tresla na štaci.

– Božo, brate, primiri se. – A on je stenjao i primicao glavu k njemu na rame, kao da je to rame deo granita i ne pripada čoveku sa štakom i jednom nogom.

– Ene i’, stoje. Svi.

– Ko?!

– Tamo. Zar ne vidiš!

– To je samo sleđen korov i trnje.

– To su ljudi!

– Umoran si, Božo.

– Stoje.

– Umoran si, Božo, umoran. Stali su. Činjaše se Boži da ga nešto vuče zemlji, ili se ona podizala, pa je osećao njenu žudnju da se sjedini s njim, da prođe kroz njega. I ona, i ova noć, i gaka-zima, i sva ova ledenomokra kora što se pohvatala unaokolo. Toplo mu je, obara glavu sve niže i niže na to rame, ispod kojega trupka štaka tražeći oslonac. Potom, on shvata da ga čovek koji ga pridržava moli da pođu, i oni polaze, ali ne shvata kako to ide: kad ne oseća svoje noge, niti čuje sopstveni korak, ni zemlju po kojoj hoda?

Čini mu se: pripeka, sunce samo na usijanom nebu, sunce zapožarilo po zemlji. Konjska kola puna sena. Konji ržu, mlate repovima terajući rojeve muva. U selu ispred prodavnice zemzadruge pusto. Onda dolaze ljudi. Stane da im zagleda u lica, i vidi: sve sami starci. Prilaze, mnogo ih je, ređaju se između kola i prodavnice. Posmatra ih iz kola, sedeći na rasklimatanoj stolici. Sedi tako i čeka kočijaša – vlasnika kola i stvari, koji sve ovo prebacuje za grad. Kočijašu su umrli roditelji, pa sada rasprodaje nasledstvo, a nešto (novije od stvari) odvozi u Valjevo gde ima kuću.

I on je prodao svoje, tu, nedavno, i odlazi prvi put u grad. Neće se vratiti, zna to dobro, znaju i oni što ga gledaju. Neprijatno mu je zbog toga. “Ko će na ovoj kamenoj zemlji, bez igde ičeg?” razmišlja, znoji se, pali ga onaj kožni smotuljak u nedrima pun novčanica. Pipnu se rukom za košulju, oseti ga pod dlanom. “Da ne bi šume, pa ništa. Crk’o bi ovde. Od zemlje ne bi’ mog’o da sastavim ni pet dana u varoši”, misli, i videvši im lica, okreće glavu od njih. Svuda je neugaslo sunce i bezopasnoplavo nebo; ničeg da se suprotstavi suncu. Pričinjava mu se da starci polako prilaze, podižu svoje tanke ruke, mljackaju i šište svojim bezubim vilicama, a u ugaslim očima vri im mržnja; baš tada dolazi kočijaš. Neko ga viknu u onom blesku sunca, s nekim se pozdravlja i udara konje. Kola zakloparaše po putu, on pretrnu, zatim ga obuze sreća: odlazi kao i mnogi što su otišli pre njega. Nikada više neće biti ovog ružnog stenja oko njega, ni proje, ni tuđeg prezira. On ide, ide! Misli o tome. A ti konji, što su tako spori? Zašto ne polete!? Samo će starci ostati, sipaće kletve, kao truli panjevi, osuđeni da jedni drugima kopaju rake, mislio je tada u konjskim kolima koja su se tresla na putu za grad. Onaj ga je smotuljak prljio, sunce je bezdušno buktalo. Iz visokog stenja pokraj puta izbijala je jara.

Osetio je snažno drmanje, neko mu je govorio:

“Stigli smo, al’ ne ulazi.”

Zima i noć: ponovo se uvukoše u njega. Shvati: to je onaj čovek što je bio s njim te noći, prošlog dana, nedelja i godina, čovek kao i on što je bio – brat mraka i potonuća. Pred očima mu nema više: sela, ni staraca sa kletvama na usnama i mržnjom u očima, nema onog putovanja u konjskim kolima po usudnjem putu u onom sveopštem suncu, niti njihovih reči, kraj kola nasred opustelog, užarenog sela: “Prodade i Božo Aleksin.”

U noći, niska kuća izgledala je još niža. Njih dvoje stajahu pored njenih prozora. Boža gurnu prozorska okna koja se škripavo otvoriše.

– Ne ulazi unutra, Božo.

– De, more?

– Unutra – odgovori prilika sa štakom.

– Ostavi me – reče i prekorači niski prozor. Onaj što ostade napolju okrenu se oko sebe, prekrsti i utonu u mrak, ostavljajući za sobom zveketave udarce štake.

A potonji, po prekoračenju prozora, oseti svu pustoš hladnoće i neizmernu prazninu u sebi. Opran i nevin kao novorođenče, osećao je kako se ta ogoljenost, izuzeće od svega, kreće po utrobi i mozgu kao komadi gvožđa, predočavajući mu savršenu ogoljenost čula i njihovu oduzetost (sem čula dodira). Pipao je okolne predmete kao slepac, po sećanju (dok je ovde nekada dolazio, a ova soba pored žene izgledala drukčije, kao svet, život i njegova nada), pokušavao da im odredi njihova stara, topla mesta. U mraku razazna krevet. Sede na njega. Odavno, danima je sanjao o krevetu. Dok je prilazio ovom mestu imao je osećaj da će odmah zaspati, dugo i bez kraja.

Namah mu postade hladno. Nedokučivo i nikad do tada spoznato osećanje smrti rascveta nešto kao osećanje, ali samo onih trenutaka kada je prisustvovao nečijem nestajanju. Do tada, a ni onda kada su ga viđali u mnogim noćima, tami i ponoru kako jezdi kroza život, on nije umeo, želeo, ili osećao potrebu da razmišlja o sopstvenom kraju. A taj ružan, gnojav i crn kao katran cvet što se u njemu poistovećivao sa osećajem smrti – narastao je i stvarao strah u njemu. Postalo mu je jasno da je nezvan i neznan – gost. Gledao je užarenih zenica u mrak iza prozora, u crne visine, u tu nedokučivost, kao jedini način da se protumači to što je iznenada nastalo u njemu. On obori glavu, jer sve što je doprlo do njegovih očiju bilo je mrak i velika, silna tišina, toliko velika da mu je šumelo u ušima.

Savladan umorom, onako obučen na krevetu, imao je utisak da je spavao, s bradom klonulom na grudi. Osećao se odmornijim. “Ovde sam zbog nečeg? Šta bi to trebalo da bude? Šta treba da radim?” pitao se, bivajući svestan svog lutanja, sve zarad da se nađe neki naročiti put. Potom ustade rešen da iziđe i ode tamo odakle je i došao. Kraj prozorskog okna zastade. Napolju nije bilo onog što je očekivao, nije bilo znaka, ni najmanjeg pramena dana. Vetar je hučao, pred njegovim naletom škripala je krošnja usamljenog i golog drveta. Prestade za momenat da diše ne bi li čuo negde poj pevca ili lavež psa, ali kao da je čuo samo ono gakanje iz nebeske tmine. “U samu zoru izaći ću iz ove pećine”, pomisli i zadrema na krevetu onako polusavijen.

I, ne prođe mnogo vremena, a on začu tih i tajanstveno čudan šum nečijih koraka iza vrata, tamo u mraku. “To tamo što korača u mraku nije čovek. Ne, to nije čovek”, pomisli. Pored vrata, u sobi i njenom jednoličnom mraku, čučalo je nešto u obliku manje gomile zemlje, lelujavog oblika kao dim, pa prikaz deteta koje kleči, ili velikog, crnog leptira koji sporo klati jedva vidljivim krilima. Stenjući, stade puzati po krevetu, leđima okrenut zidu. Beskonačno spori činili su mu se ti pokreti telom. “Prokleto mesto. Prokleta noć. Šta mi je?” pomisli, i stavi mokre dlanove preko očiju. Kada je ponovo pogledao u tom pravcu, video je pored vrata: malu peć.

Gotovo da je zaspao, tako sedeći, kad najednom u mraku zaigra sve oko njega. Lepo, sasvim lepo oseti kako mu neko polako spušta ruku na rame. Okrenu se ka belkastom zidu, a more lica, očiju i ruku krenu sa zida prema njemu. Osetio je da mu se lobanja rastače od užasa. Jer, gnev je bleštao iz tih očiju koje su se kolutale u dupljama, širile i skupljale, a na sva usta izlazile su reči u šapatima, škrgutima vilica, pa je šumelo po sobi, činilo mu se, odbijajući se od zidova i strovaljujući mu se u lobanju koja je bila mala, pa je popuštala, prskala, a, imao je osećaj, njeni komadi odvajali su se i odlazili u mrak, pa ju je on stezao divljački, snažno. Onda sa zida krenuše noge u opancima, cipelama, čizmama, noge samo do kolena, upolovačena tela sa šapkama iznad tih crnookih lica, sa znakovima smrti i užasa na sebi, praćena decom i odojčadima koja poletoše sa šarenih ćebadi i stadoše da vrište na njega, te on prekri rukama lice svoje, skvrči se na krevetu i okrete glavu od zida. Zabrujalo mu je kroz krv, kičmu, u glavi, vremenom postajalo je sve tiše i tiše to brujanje, potom sasvim prestade. Polako, bojažljivo, u strahu, okretao je glavu prema zidu kao da je sam đavo na njemu. I gle! u mraku nazre samo belkasti zid ispunjen uramljenim slikama. Visile su u beskonačnom nizu, besmisleno poređane po njemu. Lica ljudi u uniformama, žena, staraca i dece gledala su ga, tako mu se činilo, nekako šuplje i zagonetno, u njihovim pogledima nije bilo mržnje, ni tuge, ni očaja. “Božo, završićeš k’o Biba, u bekri’skom ludilu”, pomisli i strese se. Potom se pribra. “Mamuran sam”, reče tiho, sasvim tiho.

Osim stida pred samim sobom, nečeg od prisustva sopstvenog kraja, pomisli na ovo mesto u koje je tajno ušao, zaigra mu smešak na punim usnama, pa se razli preko brkova po ovalnom licu. “Eh, što ti je čeljade, dođe vreme da se eto plašim”, pomisli i ugleda zoru mutnjikavog sjaja na još nejasnom obzorju. “Samo malo da prilegnem”, reče sebi, “a ‘de bi’ iš’o?” Glava mu sama pođe na jastuk i on se onako obučen ispruži preko kreveta. Padao je u san što je bujao kao mala, pa sve veća i veća pečurka treptavog, maglenog obličja. Nadolazio je iz teškog grozničavog dremeža što ga je stvaralo umorno telo i zamoreni damari zategnuti kao strune. U tom prelazu između dremeža i sna, u tom grozničavom bunilu promakao mu je sopstveni život, u njemu i oko njega, kao velika senka ptičurine u niskom letu iznad ništavnog plena, dole u glibu onemoćalog. Video je svoj život: kao mučan, nategnut košmar, i robiju, i pakao – u pohlepi za posedovanjem koje odigrava, zanosi se, biva srećno, ili nesrećno – njemu neko nepoznato lice, mali i životom preplašeni čobanin koji sem dvojnica nije imao ništa, dvojnica i jednog šljivovog hlada na vrhu brega. Taj čobanin je noću, u snu tankom kao skrama, negde u mraku neke seoske ćerpičare, video velike gomile novčanica. Valjao se po njima urličući od sreće. Hartijane novčanice bi kružile u vazduhu oko njega kao ptice, ispuštajući šumove slične lepetu krila. Ulazile bi mu u lobanju, kroz uši, nos i usta, on bi se samo unezvereno, ludački smejao, ponavljajući: “Imam te, imam!!” Pri buđenju, shvatajući da je to samo pusti san, bivalo bi mu teško. Kezio bi se tada kao zver, kao anatema na samoću u kojoj se zatekao, hladnu i mračnu pustinju koja je zvonila oko njega svojom neumitnom dubinom.

2.

I, te noći, tako je to počelo, to o novcu. Doduše, nekako neodređeno, tanko i pepeljasto. Sred te pepeljaste izmaglice nešto se kretalo ispred njegovih očiju, nešto sitno i sve u pramenju. Iznenada, valjda od toga, blagost zavlada u njemu. On nije mogao da joj pronađe uzrok, nije bio siguran: da se blagost rađala iz onog sivkastog pramenja, nije ni pokušavao. Od nje mu je postalo toplo, a on joj ničim nije mogao uzvratiti sem smeškom koji se širio po licu preko brkova, očiju i čela, nestajući u rasutoj kosi po jastuku. Sve je bilo tako neodređeno, jer beše sanjao:

Negde iza očiju, i dalje, iz kore velikog mozga izlazile su tanke, svetle, crvene niti, lebdele u mraku sobe i potanjale u rascepljenom patosu koji se otvorio kao bezdan. Onda je video njih: majušne, kao seni suve prilike kako u rojevima izlaze iz onog bezdana, iz one, za njega, nedokučive tame. Izlaze, poigravaju, i duž svetlih, crvenih niti kreću ka zenicama njegovih očiju; behu to mali grbavi patuljci. On bi da urlikne od sreće. Ubeđen je da će mu dati golemi novac, blago zatvoreno sa sedam brava, zakopano iza sedam gora i sedam voda. Grbavi patuljci, mali kao palčići i manji, koji čuvaju blago duboko u zemlji, kao da su lebdeli po crvenkastim nitima. Trčkarali su i akrobatičili od zenica očiju njegovih do beskonačne dubine zemlje, koja se, činilo mu se, otvarala tu, pored kreveta.

Baš onako kao što je artista Čihali pedesetih godina, godina kada je on, Boža, došao u grad, prelazio preko čeličnog užeta zategnutog visoko u vazduhu između dve zgrade. Tada je posmatrao taj prizor, užasnut kao i mnogi oko njega. Ne zbog, stopu po stopu koračanja, ili vožnje na jednom točku od bicikla visoko, gore po žici, već zbog toga: što ispod tog čoveka nije bilo mreže, niti bilo čega što bi dalo mogućnosti jednom životu da se nastavi u istim bravurama širom belosvetskih gradova.

U slučaju da i najmanji mišić na žici popusti (usled umora, dugogodišnje samouverenosti koja je prešla u naviku, u biološku potrebu za činom koji može da se odvija samo iznad ljudskih glava), telo bi palo na njih dole, i mrtvo, postalo mrlja na njihovoj savesti. No, u takvom slučaju, oni ne bi osećali grižu savesti, Čihalijevu pogibiju pripisivali bi njegovom suludom zanatu (to misle i kada uspešno okonča tačku, kao da njegov zanat ne postoji zbog njihovog pomerenog, ako ne i pomalo suludog užitka), fabrički slaboj izradi čeličnih užadi, takvoj vrsti loše plaćenog artizma (koliko je fudbal bolje plaćen, a igra se po zemlji! uzvikivali bi u čudu), i još sijaset razloga bi pronalazili ulazeći u tančine privatnog života čoveka na žici. Sve te priče ljudi-mrava bile bi: mrska, gnusna i puzećemravlja osveta nad mrtvim telom artiste, oni ne bi bili svesni svoje želje za osvetom (pa, zar oni ne govore samo potresne i tačne sudove o jednom čoveku, zar ne govore poučatelno o čoveku sa žice?!), jer je ona skrita duboko u njihovim tamnim naslagama uma, jedne duhovne uštavljenosti koja ne priznaje letače i uopšte, one koji su gore visoko pa makar i prividno, ili slučajno.

Od svega je najbitnije to: što se taj prizor jedino može odigrati visoko u vazduhu iznad njihovih glava, što je za njih strašno, nemoguće i nerazumno, a u protivnom: da se ta artistička tačka za javnost, izvođena na račun ogromnog opštinskog budžeta, odigrala sa mrežom ispod Čihalija, izgubila bi dosta od svoje strahotnosti; njihova nezainteresovanost postajala bi veća manjom opasnošću kojom bi akrobata izlagao svoj život, te je, samim tim, zbog njih u svečanim, nedeljnim odelima (predstave ovakve vrste odvijale su se nedeljom pre podne širom provincija zapadne Srbije), nepostojanje mreže bilo jedina zaloga za njihovo uzbuđenje i rasterećenje od jednolične svakidašnjice. U tom pogledu – artista Čihali je bio kruna, sam vrh! Istina, uzbuđivali su ih i prizori: gutača vatri, eksera, žileta, glupi avgusti koji su se kreveljili i prevrtali po šuški cirkuskih šatri, prizori: ilindanskih i miholjskih vašara (“Ah konačno, da se nešto dešava i u Valjevu!” uzvikivali su građani i, namolovanih frizura, građanke, u potpunom oduševljenju), pa bi se svi predavali toj haotičnoj, urnebesnoj, naricajućoj muzici, ispod šatri u centru grada, u šarenilu liciderskih kolača, ringišpila (onih najmodernijih, sa trkačkim modelima kola umesto drvenih konjića; u njih sedali zajedno sa decom i tako im odmah, u zoru života, usađivali osećaj za pravi smisao i, ovde jedinu, vrednost) i tako dugo (do sledeće godine u isto vreme) pamtili te tako divne trenutke. Pa je i on, otkako zna za ovaj grad, delio na neki način sveopšti užitak njegovih žitelja. “Najslađe”, tako je govorio, “krčmim očevinu pod šatrom na panju, ‘de se seče vrela jagnjetina!”

Ali, sada, to što je lebdelo ispred njegovih očiju – osećao je, ne kao vašarište, ili njegovu najudaljeniju sliku, već kao pagansku, zaboravljenu, drevnu priču koja je iz neznanih predela doplovila do njegovih očiju. Niti u snu, ni bilo kog časa i dana ne bi se setio: tih nedeljnih sati ispunjenih pričama o Čihaliju (ljudi su govorili oko njega – da je Čihali, u stvari, hipnotizer, čovek koji vrlo uspešno primenjuje masovnu hipnozu, a to znači, tvrdili su, da je prevarant i da je novac zaradio obmanjivanjem prisutnih!); da se nisu pojavili oni – ti gnomi u rojevima tankim i gustim kao mlazevi vodene pare.

Ti mališčići, palčići, čihalijevci, ta telašca behu ispunila sobu. Svuda su bili. Po plafonu, sa strane po zidovima, u vazduhu. I, svi oni, tako je Boža osećao, imali su istovetnu, kao sudnju nameru: da mu priđu što je moguće bliže. Pa mu se primicahu, sporo, ali se primicahu licu i očima njegovim prepunim blažene dragosti. Oni će mu otkriti tajnu o blagu, ugasiće žudnju njegovu, zadovoljiće mu strast koja je jača od svega pod milim bogom što postoji. Jača od topline ženskog tela što se mreška pod prstima, tih maljavih površina u koje je tonuo kao more propasti, s uzvikom nade na usnama. Jača od bradavice ženkine ispupčene i nadute od želje za spajanjem, od bradavice pa makar ona bila i majčina, slatkomleka, s koje kaplje mleko materino, životodarno. I od Boga i od Đavola jača: “Ako imaš novac imaš sve i božje i đavolje”, mislio je, tada, u snu. “Niko ti ne može suditi: ni Pilat, ni Irod, niti čovek. I Angel i Juda Iskariotski su na tvojoj strani. Angel, jer sve možeš učiniti, Juda, jer se boji tvoje moći na smrdljivoj i glibnoj zemlji.”

On bi, u snu, tako mislio, govorio sam sebi, gledajući ih i uživajući u njima koji se roje ispred njegovih zenica.

Roje.

Posmatrao ih je, i razmišljao o ovom snu, najvećem snu, želji velikoj kao nebesa, a da ga nimalo nije čudilo to: što je taj prizor izronio naglo kao posle mnogo, mnogo vekova, iz tamne, raspolućene zemljine nutrine; prizor kao da je dolazio posle hoda po brdu kamenom, na kome je prosuo more vrelog znoja, suza, uz koje je hodajući krvario, a da mu nikada, pri tom hodu po mukama, njegova vazdašnja strast nije bila tako paklena, grozničava, opijajuća. No, oni zapevaše! Tanko, piskutavo zapevaše. On se trže, ali se ne probudi.

– Šta? – reče. Oni su pevali:

Boža Mačor soko bio,
soko bio, soko odleteo,
krila mu se zlatna zapalila,
a u letu od zlata mu oči ispadale!

Još nešto su pevali, bila mu je smešna ta njihova tiha, ciktava, patuljasta pesma. Sem tih reči nije ništa drugo razumeo. Grohotom se nasmeja.

– Ne bojiš nas se? – ču sićušne glasiće pored ušiju, iz tople perine. On se ponovo grohotom nasmeja.

– Ljutiš nas k’o Čeda Borjak! On nam se isto tako smej’o!

– Znali ste Čedu!? – upita ih iznenađeno.

– I Beli Dol i čobanče s dvojnicama! – odgovori čudni hor.

Video ih je. Bili su mu po grudima, na ramenima.

– Čeda je jeo obdan jagnje, a znaš i sam kako je umro! – ponovo će njemu onaj čudni hor. Smejao se sve jače i jače.

– Ne zovu tebe džabe: Boža Mačor, stvarno si mačor – reče jedan i zađe mu među brkove. Nekolicina se zavuče u njegove uši.

– Braćo! – povika jedan palčić iz njegovog uveta – ovde je mračno k’o u najvećoj rupi! – pa izlete iz uveta i uđe u njegov nos.

– Nemojte, tići, moji sokolići! To me goliče! Tera me na kijanje! – Patuljci strčaše na njegova prsa.

– Sirotani moji! Golubići moji! Sivi tići lastavići! Živite mi po pećinama, vama je ‘ladno u njima! Hajdučići, recite vašem Boži, kako vam je, ko vas mori i što ste mi došli!?

– Zbog onoga! Znaš to dobro!

– Zbog čega!? – reče, pa se seti svog vasceloživotnog sna i malopređašnje proključale strasti.

– Zna! Zna! – povikaše patuljci, i rastrčaše se po njemu.

– Nemojte me golicati, tići moji! Dragi moji gosti! – pričao je, smejao se zajedno s njima.

– Isti ste k’o oni Anini. Neki dan se naljuljam i k’o guja zaspim za stolom. A ona njena dva mala đavolka stanu mi čupkati brkove.

– Nemoj, Božo, o zmijama i đavolima, bojimo se! – povikaše, pa mu se sabiše pod bradu.

– Iziđ’te, iziđ’te! Neće Boža više o tome! – Patuljci zacijukaše, on to shvati kao njihov veliki strah.

– De, de, recite vašem Boži koji je to andrak, zlo će mu biti! – Oni se rastrčaše po njemu, svi koliko ih je bilo. A činilo mu se, bilo ih je tušta i tma. Mnogo. Mnogo. I, gle čuda za njegove oči, za njegove uši: na grudima mu zaigraše kolo! Lepo, čuje svojim ušima harmoniku! Doduše piskavo, slabašno i majušno kao i oni što su, ali, ipak, čuje! I, čuvši taj svakoliki znan i neznan instrumentarij, ne iznenadi se mnogo. Grohotom se smejao i, onako ležeći, hvatao takt njihove muzike udarajući cipelom o cipelu.

– Zalomi, ti mali! Ej, ti, ti, hejj, s belim kapčetom! Tako! Jače! Jače! Uhh, sad je dobro! Obrni! Zalomi! Sreži! Podreži! ‘Armonikaš vredi para! Ljubim ti prstiće, al’ sviraš! Uhh, kaki ste mi igrači! Pozlatili se, igrate i pevate ono što ja volim!

Odjednom, stadoše nestajati; njihova pesma, igra, glasovi. Kao da se sve topilo, a onaj mrak kao da je postao topliji i svetliji.

Čuje samo glasove kao eho, kao da su stotinama kilometara daleko i da mu odatle viču, kao iz nekog klanca, kroz neku vododerinu, preko odrona i padina njemu nepoznatih gora i bregova. Ne vidi ih. A oni viču: “Boooožžoooo, eeehheeejjj, Boožžoooo, naapoooljuuuu zoooriiiii!”

On bi da plače, da ih moli da se vrate. Jer, šta će on sam, kad ova opasna, tako je osećao, svetlost nasvaja mir noćnine i one niti preko kojih su oni iščezli, nema ih, nisu mu rekli baš ništa što bi utolilo žudnju i žeđ, ispunilo nadu za onim o čemu je celoga života svoga razmišljao, ludovao, proklinjao, ranjavio se i nadao.

Vrata se polako otvoriše.

Slaba, bledunjava svetlost, žućkasta, kao natrunjena u obliku fleka, rasula se po predmetima oko vrata.

Napolju – zora još ne beše zamenila noć.

Svetlost varljiva i izmrcvarena visila je između dana i noći u prozorskim oknima. Čovek na krevetu bio je u dubokom snu. Ležao je na leđima. Oči kao da su mu bile otvorene i gledale u nejasne obrise tavanice. Vrata, onako odškrinuta, pomerala su se usled slabog strujanja vazduha, ili ih je pomerala neka sila ne dodirujući ih. No čovek na krevetu to ne osećaše.

A onda, polako, vrlo lagano otvarala su se sve više i više. Svetlost koja je prodirala unutra ličila je na svetlost petrolejke, ali ona prilika što se pojavila na vratima nije držala lampu u rukama, već neki drugi predmet koji se jedva primećivao i koji je bio pripijen uz telo što je ušlo tiho, na prstima.

To beše žena.

Suva, sparušena, njihala se kraj vrata. Koščatim vilicama, očima upalim u lobanju i okruženim vencem modrine, nosem, što je imao izgled muškog, blago savijenim i uglavljenim u kosti lica, i, uopšte, celim držanjem svojim – kao da je ispitivala sobu: da li joj je neko ukrao nešto iz nje. Na licu je imala nešto od izraza (u samim uglovima svojih zenica) čuđenja. Onda, njene oči se namah ispuniše mržnjom i željom za osvetom (kao da su oči krvožednice, a ne oči, jedne na izgled jednostavne, pomalo ružne žene, koje su videle toliko ružnog u životu), stale su posmatrati onog čoveka na krevetu kao da je došao u sobu sa nekog drugog sveta. Potom joj telo zatreperi. Koraknula je, ali korak nije imao šum, a ona kao da je zalebdela, kao da nije imala ničeg zajedničkog s predmetima okolo, niti sa onom prilikom na krevetu, u snu. Samo je slaba, trošna svetlost pokapala po njenim crnim zepama koje su pokrivale stopala, iznad kojih su se videli koščati članci.

Pa, svojim nestvarnim hodom dođe do kreveta.

Vampirski bela u licu i rukama, crnog sjaja u očima – naže se nad Božom.

Bilo je nečeg u tom stavu, u tom nadnošenju nad njim, od brižnosti materine nad usnulim novorođenčetom. Ali, ona nikada neće hraniti decu svoju, jer ih ne može imati, jer u takvom telu-ugarku sagori i sasuši se svaka ljubav, a nekmoli plod utrobe majčine. Kao da je nešto zameketala nad njim, nešto što je najmanje ličilo na šapat, daleko od svakog ljudskog govora, a što je bilo nestvarno kao njen hod, kao i ona sama. Ludilo u očima njenim raslo je, raslo.

Prošlo je prilično vremena od onog trenutka kada se njeno insektoidno telo približilo i jedva primetno zaljuljalo nad njim. Ruka joj je sasvim bezrazložno lebdela u sivkastoj svetlosti. Izgledalo je da održava ravnotežu tela koje samo što se nije srušilo, ali, isto tako, tela koje samo što – ne poleti.

Ona druga ruka, ruka koja je bila uz taj crni, raščupani ženin koštanik, rešavala je sve; bila je sudbonosnica, tako je izgledala, krila je nešto što je čvrsto držala svojom skelet-šakom. Zbog nje izgledalo je: kao da telo ženino gubi ravnotežu. No, to beše samo privid – kao što se činilo da će ona ruka iznad usnulog Bože poleteti, ruka koja je bezrazložno bila ispružena u vazduhu.

To lepršanje, lebdenje, poskakivanje njenog tela trajalo je nekoliko trenutaka.

Munjeviti, blještavi luk, sačinjen od para plavkasto-modrih ruku i jednog sečiva satare, polazio je negde odozgo, iz tamnog, poluosvetljenog prostora, pa se svom žestinom sručio na telo u snu, na krevetu. Ponavljao se taj lučni put nekoliko puta, a njegovo uspešno okončanje potvrđivale su samo noge na krevetu koje su se cimale, grčile i uvijale, i kosti lobanje što su pucale – iz čijih je pukotina šiknula krv odmah po uzdignuću sečiva oštrog i belog. Posle nekoliko svojih sručivanja i udara u lobanju – satara potonu u krv do kraja svoje drške, do ženinih šaka – koje su njom uzmahivale.

Nešto pomešano sa krvlju klokotalo je, krkljalo, cedilo se iz usta koja su utanjala u žitku, rasutu masu lobanje. Kao da je jedan život uporno išao putem što je vodio u propast koja će biti oblivena krvlju. Satara je padala po telu, a krv je pljuskala, kipela i razlivala se i širila, širila kao more. Izgledalo je: da će žena-bogomoljka potpuno raščerečiti to telo, da će ga raskomadati satarom.

Ali – to je samo tako izgledalo.

Iznenada – kao što je počela sa udaranjem – stala je. Dva velika, crna plamena sijala su joj u očima. Svojom uskom, koščatom lobanjom osetila je da nešto šumi. Okrenu užareni pogled ka prozoru; nešto titravo, milozvučno, slično plamičku sveće u tami, nešto kao olakšanje zaigra u njoj.

Tanka pruga dnevne svetlosti dopre joj do očiju i razli se po dugoj kosi. Ona se uzmuva. “Tako”, promrmlja.

Bilo je u toj reči i pokretima tela sreće što je jedan čin obavljen pre nego što se sasvim razdanilo. Izgledalo je kao da sve to ne bi mogla učiniti po danu. Saže se i obrisa o ćebe, ispod raskomadanog tela, veliku, krvavu sataru. S mišlju velikom, neprikosnovenom kao smrt, koju ništa nije moglo zameniti u tim trenucima, ona odluči: “A sada ću otići i prijaviti se vlastima.”

Zatim se okrenula, i polako, pobožno zatvarala vrata iza sebe. Dok je izlazila lice joj iznenada dođe bledo, preplašeno, izgubivši crnilo i modrinu, gnev, mržnju i osvetu. Na njemu je sada bilo sete, a oči pomalo vlažne i začuđene. I, pre nego što će sasvim zatvoriti vrata, ona upre, preko ramena, dug pogled na jedno ogromno, izbezumljeno, ispalo oko koje je buljilo u nju. Stresla se. U očima joj iskrsnu – bol, tuga, strepnja.

Napolju, nasloni rame na dovratak i šakama pokri lice svoje. Odnekud, dopre do nje mlohavi dan. Podigla je pogled i spazila sivu svetlost. Osetila ju je svuda po sebi – i u duši. Zaplaka se. “Bože, kakav dan”, reče, “oh, kakav dan”.

/* */