Ružica Jovanović: OTVORI PROZOR

Dvanaest godina čekanja. Već su kao san izgledali dani u kojima je bila nasmejana i bezbrižna. Kada su išli, njih dvoje, držeći se za ruke praćeni odobravajućim osmesima. A onda je došlo čekanje. Svakoga dana u mesecu, zapravo svakog meseca svake godine. Smeh je nestajao postepeno. Trebalo je vremena da shvati da ga više uopšte nema. I da počinje da se stidi. Da se lažno smeje i njemu i svima ostalima. Da više ne zna kako da odgovori na upitne poglede, jer pitanje niko više i ne postavlja, da beži očima od direktnih pitanja, na dole i u stranu, jer ne zna šta da kaže. Ni očima a kamoli rečima. Šta uopšte da odgovori nerotkinja. Ona koja nije ispunila ono što su od nje očekivali. Svi. On. Ona sama kao već odavno jedinu želju. Da rodi. Da se u dom useli ispunjen obećanjem, ono što svi od nje očekuju. Godine odlazaka po lek, svaki za koji bi čula, prihvatanje i neprihvatljivih saveta, posete manastirima i zapisima, tumačenje snova, buđenje i gašenje nade… Sve to sa blagim osmehom one koja je kriva. Glumljenje nade i kada je više nema.

Probudilo je jako svetlo. Strašan blesak pred zoru. Nije bila sigurna da li sanja ili ne. Samo svetlost i ništa više. Već sledećeg meseca se desilo. Potajna nada, odlazak kod dugogodišnjeg lekara, neverica, pa stidljiva nada, pa iskren osmeh na njegovom licu, koji joj je vremenom postao važniji od sopstvenog… i opšta sreća svih koji ih znaju. Tri meseca potpune radosti, one koja možda ne bi bila tolika da je došla ranije. I ponovo saveti, sada sasvim drugačiji. I ponovo stidljivi osmesi, sada sasvim drugačiji.

Probudilo je jako svetlo. Strašan blesak pred zoru. Nije bila sigurna da li sanja ili ne. Samo svetlost i ništa više. I znala je. Da će se desiti nešto strašno. Da neće moći da objasni. Jer ne zna objašnjenje. Ne zna ga niko.

Više nije govorila. Ćutke je išla na kontrole, na kojima je doktor pričao njemu da je sve u redu, da su izgleda blizanci, da treba da je savetuje da razgovara sa psihijatrom, jer nije normalno da zdrava trudnica odjednom zanemi. Ona nije želela ni da napiše odgovore na hiljade istih pitanja i preklinjanja da progovori, da kaže šta je muči, da napiše zašto ćuti… Čula je kako govore, misleći da ona ne čuje, da je možda poludela od radosti, da se možda zavetovala iznenadnoj sreći, Bogu ili svecima… Ona je samo ćutala. Znala je, a to što je znala nije mogla objasniti ni sebi ni drugima.

Došao je dan. Odlazak u porodilište, žurba i radosno uzbuđenje svih oko nje, već naviknutih i pomirenih sa njenim nemim mirenjem sa svim što oni govore, sa njihovim strahovima, srećom i nadanjima. Poslednji pregled pre ulaska u hiruršku salu. Doktor oduševljeno priča kako će ona moći pod delimičnom anaestezijim svesno pratiti porođaj i prva videti svoju decu. Doktor i on ne kriju sreću zbog skorog ispunjenja njenog očekivanog sna. Počinje. Oseća da nešto vlažno klizi preko napete kože njenog ogromnog stomaka. Sluša uzbuđene glasove. Bez reči gleda kako on, onaj koga je najviše volela, onaj koji nikad ništa nije prebacio, pred kojim nikad nije morala da obara pogled sprema kameru da snimi trenutak njihove najveće zajedničke sreće. Ni tada ne progovara. Ne zna šta da kaže. I ne sme da misli šta će biti a zna da mora biti. Oseća hladan metal koji zaseca njeno telo. Ne sme više da čeka. Napreže se omamljena anestezijom. Mora.

“Otvori prozor!”

Zapanjeno lice doktora na te njene prve reči. On koji je oduševljeno gledao nerazumevajući šta to ona govori.

I ponovo jako svetlo. Ali ga ona sada nije videla. Nije videla ni prestravljeno lice doktora koji je svih ovih meseci govorio da je sve u redu. Njegov izraz straha u očima kada su iz njene utrobe izletele dve providne, sluzave, istovetne svetlosne kugle. I poletele ka otvorenom prozoru. I nestale u blesku nestvarne svetlosti. Nije videla više ništa. Nikada.

/* */