Predrag Tomić: BEZREPI

1.

Kada ga je prvi put srela, a dogodilo se to na betonskom šetalištu koje je vijugalo uz obalu, sa jedne strane omeđeno nabujalom rekom, a sa druge načičkano zadimljenim kafićima smeštenim u trošne brvnare, tesnim prodavnicama đinđuva iz domaće radinosti, malenim antikvarnicama, uz mnoštvo kioska i uzanih baštica, prvo što je rekao bilo je:

„Draga moja, dao bih sve na ovom svetu da posedujem tvoju dušu.“

To je zvučalo smešno. Ali, zbog nečega, zbog ozbiljnog tona njegovog glasa, ili pogleda u očima, ili prikrivene rešenosti na njegovom licu, posumnjala je da se šali.

„Pomuči se“, odgovorila je nabusito. „Možda ti je i dam.“

Deset minuta kasnije ljubila se sa njim, na samo dva koraka od obale reke, pod vedrim, noćnim nebom zastrtim tepihom od zvezda, ljubila se i po prvi put u životu osećala se nedoraslo, opčinjeno, čak izgubljeno. Stisnuta uz njega i prepuštena zagrljaju krupnih šaka, bila je već na pola puta da mu da sve fizičko što poseduje: svoje telo, novac, nakit, svoj seks.

O davanju duše, barem tada, nije ozbiljno razmišljala.

2.

Bili su zajedno skoro punih šest meseci. Od prvog susreta, pa do poslednjeg dana nije među njima bilo lošeg trenutka. Ni jedna ružna reč, ni jedna tema oko koje bi bilo ispoljeno nerazumevanje, ništa o šta bi se spotakli i pali kao mnogi parovi pre njih. Ona je bila zaslepljujuće zaljubljena i kao brzo, nekontrolisano klatno njihala se između dva silovita osećanja koja bi je povremeno naterala da se zaplače: osećanja sreće jer je bio njen, i osećanja uskraćenosti u onim noćima koje nisu provodili zajedno. On je bio smiren, pomalo iznenađen ovakvim razvojem događaja. Nikada pre nije mu toliko dugo trebalo da uzme ono što je želeo. Oklevao je.

Najavio je telefonom da dolazi i ona se obukla u izazovnu crvenu haljinu koja je dosezala samo do polovine butina i oštrim, dubokim dekolteom bila otvorena u visini grudi, crne čarape, crne cipele sa visokom štiklom. Tako obučena osećala se pomalo kao kurva, ali to osećanje prestalo je da bude važno onog trenutka kada je otvorila vrata i videla izraz pohote u njegovim očima. Nije se branila kada je poljubio, ni kada je rukom ušao među njene noge, ni kada joj je smaknuo haljinu i otkopčao brushalter.

Vodili su ljubav strasno i brzo, a kada su završili prvi krug, ležeći na njoj, pritiskajući je svojim nagim telom uz krevet, rekao je:

„Ja sam demon i želim tvoju dušu.“

Skoro se zagrcnula od smeha.

„Ti si blesav! Đavo? Ti si đavo?“

„Ne đavo. Demon. To je razlika. Ja sam samo Sakupljač.“

„Šta sakupljaš?“

„Duše.“

Ponovo se nasmejala. Prebacio je prekrivač preko njene golotinje, zavukao se ispod i poljubio dolinu između njenih dojki. Plima uzbuđenja se iznova podizala u njemu.

„Ako si đavo…“, počela je.

„Demon“, prigušeno dodade, ljubeći njenu toplu kožu.

„Gde su ti rogovi i rep?“

Izronio je ispod pokrivača i pogledao je, podsmešljivo naceren.

„Ha! To ne postoji. Mi se ne razlikujemo od drugih ljudi. Nemam rep.“

„Onda si ti bezrepi đavo.“

„Demon.“

„Dobro, demon. Bezrepi demon. Moj Bezrepi. Tako ću od sada da te zovem, mada… možda grešim. Kod tebe je rep napred, kako mi se čini.“

Ćušnula ga je rukom ispod čaršava. Osetio je to kao blagi, prijatni udar struje koji razbuđuje svaki utrnuli nerv u telu. Kratak bljesak želje u njegovim udovima i ubrzan dah. Njena blizina je bila opasna za njega. Ponekad mu se činilo da zbog nje gubi kontrolu. Ponekad mu se činilo da će izdati Gospodare i zaštiti je od njihovog gneva, a ponekad je verovao da je to što njoj čini možda njegov najveći greh do tada. A grehova je bilo mnogo, svi zapisani u Knjigu kao imena i prezimena onih čiju je dušu uzeo.

Borio se protiv osećanja nelagode. Borio se protiv bilo kakvih osećanja. Nisu mu bila od koristi. Samo su izazivala nevolje.

Priznao je sebi, ipak, da ako je ikada ijedna žena prišla blizu tome da ga preobrati, onda je to bila ova, sa kojom je spavao, koju je veće mesecima uveravao kako je voli, čiju je dušu, čistu i prostu, žarko želeo da otme.

Okrenuo se na bok i pogledao je u lice.

„Želim tvoju dušu“, ponovio je.

Položila je ruku na njegovo lice, pritisnula mu obraz i osećanje želje se vratilo u njega, brzo, kratko i silovito kao sevanje munje.

„Moj Bezrepi“, šapnula je. „Ti mi i nisi neki naročiti đavo, da znaš.“

„Demon“, on reče, naže se ka njoj i poljubi je u usne.

Drugi krug. Lagan, nežan, temeljan. Još jedno uživanje u njenom glatkom, belom telu.

Starinski sat u dnevnoj sobi otkucao je ponoć kada se on prenuo iz razmišljanja šta bi mogao da joj ponudi u zamenu za njenu dušu. Šta je to što njoj treba? Koliko je do sada mogao da zaključi, bila je usamljena i željna da je neko voli. Trebala je ljubav. Da li je on to imao i mogao da joj ponudi? Sumnjao je u to.

U svetu tame i beznađa, svetu kojem je pripadao, ljubav i nije bila nešto posebno cenjena.

3.

Ona pruži ruke ka njemu, sklopljenih šaka, kao da u njima čvrsto drži pregršt soli, ili malo vode, vodeći računa da joj ta dragocena tvar ne iscuri kroz prste ili preko ivice dlanova.

„Evo, za tebe“, reče.

„Šta je to?“ upita zainteresovano.

„Moja duša.“

„Tvoja duša. Tek tako. Tek tako daješ svoju dušu?“

„Tvoja je. Pripada tebi. Volim te i verujem ti. Svojevoljno ti je dajem.“

„Svoju dušu?“

„Da.“

On je pažljivo odmeri. Nešto na njenom licu i u njenim očima jasno mu je stavljalo do znanja da to nije samo šala. Nudila mu je ono što je od nje tražio, ali činila je to olako. I bez straha, bez ustezanja, otvorenog srca.

Nije bio siguran da je to pravi način. Nikada pre nije tako uzeo nečiju dušu. Postojali su ugovori, šabloni, vremenski rokovi, ispunjeni zahtevi, pregovori, bekstva, natezanja oko svake sitnice, oko svake reči.

Ne i kod nje.

Ona je volela. Bila je prevarena. Davala je previše.

„To se ne radi tako“, reče on ozbiljno, primakavši se bliže, uronivši u auru toplote njenog nagog tela, merkajući joj ispružene ruke i stisnute šake kao gladan mačak. „Nije pravilno. Kada daješ dušu, bilo kome, moraš nešto da tražiš zauzvrat. Da ne bi bila prevarena. Da ne bi bila izigrana. Postoji i tako nešto kao što je krađa duše.“

„Ja ti verujem“, ubeđivala ga je. „Želim da ti poklonim ono najdragocenije što imam. Sebe. Svoju dušu.“

„U zamenu za… ?“

Pogledala ga je začuđeno.

„Luckasti dečko“, reče. „Volim te. Želim da budem tvoja. Ne treba mi ništa zauzvrat. Tako sam odlučila. Ja dajem, i dajem, i dajem. Uzmi me.“

On joj uputi zgrčeni osmeh nerazumevanja. Mislio je o tome kako je sve to pogrešno još dok je donosio odluku. Osmeh mu je bio zaleđen na licu, osećao ga je kao komad leda oko usana dok je pružao ruke i sklapao svoje šake oko njenih u blagom stisku.

Bilo je toliko lako da se skoro zaplakao od razočaranja. Nije bio siguran da li je ovo što se događalo bilo znak da je previše dobar u svom poslu, ili previše loš.

Čvršće je stegao njene šake. Ona tiho jauknu. Drobio ih je. Glava joj klonu na jastuk.

„Duša je život“, šaputao je. „Ne možeš da živiš bez duše. Ona pokreće. Ona održava život u tvojim venama i sa njenim odlaskom sve se polagano zaustavlja. Srce, um, udisaji… Žao mi je, mala. Stvarno mi je žao.“

Postojao je trenutak u kojem je bio uveren da to neće funkcionisati na uobičajen način. Ugovor nije bio potpisan. Transfer nije ničim bio isplaćen. Bilo je to prosto preuzimanje, na poverenje, na reč, na titraj u oku jedne žene željne uzvraćene ljubavi. Ličilo je na prevaru to što je učinio.

Trenutak sumnje je brzo prošao. Kliznula je u njega, ispunila ga. Transfer je bio lagan kao retko kada. Nije bilo otimanja, nije bilo čak ni pomirene rezignacije, ili posramljenosti, ili bola zbog gubitka. Nije bilo ničega osim predaje. Potpuna predaja zaljubljene žene.

Ležala je nepomično. Njena koža se hladila pod njegovim prstima. Piljio je u nju u neverici. Onda je samo odmahnuo glavom i ustao iz kreveta. Dok se oblačio nekoliko puta se osvrnuo i pogledao njeno lice, a zbog onoga što je na njemu video stan je napustio ispunjen dubokim osećajem nelagodnosti.

Bezrepi, čuo je u glavi ime koje mu je nadenula. Ti mi i nisi neki naročiti đavo.

Ali, bio je.

Bio je.

4.

Kada su je konačno pronašli, bila je mrtva već tri dana.

Policijska patrola, koja je u pratnji službenog lica iz opštine i dva svedoka iz zgrade, razbila ulazna vrata stana, pronašla je njen leš u krevetu. Ispod pokrivača je bila potpuno gola, ruke su joj bile mirno položene uz telo, a pod blagim uglom zakrivljena glava nekako nežno prislonjena uz veliki, mekani jastuk. Pogledali su njeno lice. Oči su joj bile zatvorene, a usne razvučene u okamenjenom osmehu.

Zastali su, ti ljudi koji su je pronašli, i piljili u nju sa nevericom. Osmeh je činio da ona deluje smireno, čak srećno. Bio je to osmeh zaljubljene žene.

5.

Kiša je počela da pada oko šest sati popodne, a kada se potpuno smračilo pojačala se i postala naročito gadna. Teška, ledena kiša.

Kosa mu se lepila uz glavu, sako na njemu bio je potpuno mokar, a cipele pune vode. Drhtao je, zabačene glave, i razmišljao zagledan u mračne prozore stana iz koga su samo nekoliko sati pre toga izneli njeno telo. Piljio je prazno i besciljno kroz magličastu vodenu zavesu koja je padala sa neba.

Zar mu nije dala previše, ta žena? I da li je bila svesna onoga što čini? Mogao je da oseti njenu dušu u sebi jače i bolje nego što je ikada mogao bilo čiju. Obuzimala ga je, sjedinjavala se sa njegovim fizičkim telom. Uvrnuto. Kao da je sada njena duša uzimala njega onako kako je on prethodno uzeo nju. Uvlačila se u zapuštene i mračne uglove, oživljavala utrnule nervne završetke, uzburkala i samu krv u venama.

Njena duša je ostala sa njim. Gospodari su je zahtevali, ali on nije mogao da je pusti. Ona je bila njegovo iskupljenje. Postala je njegova sopstvena zamenivši onu koju je davno dao – tako davno da se nije mogao sasvim jasno ni da seti šta je ono dobio zauzvrat, ako je uopšte i dobio išta više od jalove besmrtnosti i službe Gospodarima.
Ponovo čovek, okrenuo se i odsečnim hodom krenuo niz ulicu, jedva svestan da se kiša pretvorila u žestok pljusak.

/* */