Predrag Milojević: BABA

Moj dolazak u brda bio je obeležen potmulim vremenom. Kada sam stigao do pećine, već je padao mrak. Nebo se čas zatvaralo, čas otvaralo, oblaci su se sklapali iznad planinskih vrhova. Vreme je bilo teško, počeo je da duva lagani, bolesni vetar. I na putu se vreme stalno menjalo. Nije bilo kiše da odagna smrdljivi, vrući vazduh kojim je vetar donosio mirise termalnih izvora iz podnožja planine. Sunce se povremeno pomaljalo kroz providne oblake spuštajući ionako nizak pritisak i otežavajući uspon uz planinu. Bol u grudima me je stegao jače.

Baba je izašla, pogledala nehajno niz gomilu koja je skrušeno držala pognute glave i ruke ispred sebe, stajavši u redu ispred pećine, a zatim je bez reči otišla nekim svojim poslom. Samo je uzela prljavi metalni lavor i nestala u mraku.

Bol u grudima koji me je pratio od početka uspona sada se pojačavao. Oblio me je hladan znoj, osetio sam pritisak u glavi i video iskre pored slepoočnica. Došao sam do jednog drveta i spustio se na zemlju. Počela je da me boli donja vilica,  zubi i ramena. Zatim razdirući bol preko sredine grudi. Kao da se u mojim plućima našla neka ruka koja želi da mi iščupa srce iz grudi. Ruka se stezala u pesnicu. Srce je ubrzavalo ritam do raspskavanja. Izgubio sam dah, osetio da se gušim. Pokušao sam da dahćem, pljujem, duboko dišem. Uzalud, bol je bivao sve jači, čupanje srca koje je sve brže udaralo postalo je neizdrživo. Osetio sam da padam, tonem. To je potrajalo. Ogromnim naporom volje održao sam svest. Oteo mi se krik odnekud iz dubine utrobe, što je umanjilo pritisak na pluća, dovoljno da udahnem vazduh i malo se pridignem. Naslonio sam se na drvo i iza leđa zabio prste u njegovu debelu koru. Ovo mi je omogućilo još malo predaha. Sledeći napad bio je znatno blaži. Bol je popustio i ja sam pao na kolena, potpuno iznuren.

Posmatrači su se skupili, ali su otišli kada su videli da će mi biti bolje. Ništa, osim prizora smrti, nije dovoljno interesantno da bi ih otrglo od sopstvenih muka. Uzeo sam ponuđenu čuturicu s vodom i otpio. Hladna voda, srećom ne ona lekovita sa termalnih izvora, učinila je da se bolje osetim. Kako je padao mrak, tako sam lakše disao. Uskoro ću biti kao nov.

Noć se spuštala na pećinu i ljude oko nje. Vetar je stao. Čujnost je postala velika i mogli su se razaznati šapati sa svih strana, ječanje teško bolesnih, otvaranje vreća za spavanje, krckanje grančica za vatru. Iz pećine je dolazila blaga svetlost petrolejske lampe. Mrak je najpre zahvatao dolinu, zatim brda i visove, a na kraju i nebo, koje se, izgubivši plavu zaštitu, nekontrolisano osulo zvezdama.

Gledajući dolinu, učinilo mi se da vidim kako se od njenih šuma i njiva polako stvara jezero; kada su se upalile svetiljke na kućama, izgledalo je kao da se zvezde preslikavaju u talasastom šumovitom jezeru. To je magla koja se spuštala u dolinu i sada propušta treperavu svetlost iz svoje utrobe.

Ušao sam u gomilu. Ljudi su se tiskali oko ulaza u pećinu, ali ne preblizu, da ne smetaju Babi i njenim pomoćnicima. Svako se bavio svojim poslom dok se u pećini ili na njenom obodu ne bi desila kakva aktivnost; a onda bi se sva pažnja preselila u tom pravcu.

Baba je izašla iz pećine i počela da se probija kroz gomilu. Da li je tražila nekog posebno? Prošla je tik do mene, praćena jednim mršavim pomoćnikom koji je išao ukorak s njom i osvetljavao joj put. „Podigni lampu do lica, moram lice da vidim“, gunđala je. „Oči, oči, u očima je tajna svačije duše. Da imaš dušu, znao bi to“, nastavljala je da ga kudi, dok je on samo pokunjeno odgovarao nešto kao: „Oću, oću, izvini majko…“

Vreme je počelo da se menja. Najpre, vratio se onaj uporni vetar, donoseći odurni miris sumpora sa lekovitih izvora. Valjda je on iz doline dogurao i gustu maglu koja je obukla goli mrak oko pećine.

Onda je započela igra zvukova. Kada bi stene osetile jači udar vetra, njihove šupljine bi progovorile; fijuci, krici, arlaukanje, zavijanje, rika – čopor izgladnelih zveri na obodima brda komadao je svoje žrtve. Brda su izgovarala neke smislene reči od kojih sam se ledio.

Baba je bila u mrklom mraku, obavijena maglom, zavijanjem vetra i tankim slojem svetla od petrolejske lampe. Ljudi su se tiskali i razdvajali kako je ona promicala između njih mrmljajući bajalice. Bilo ih je koji su čekali već nekoliko dana. Ipak, niko nije  molio da bude primljen. Pre ili kasnije, svi će doći na red. Svejedno je da li će umreti ispred pećine ili ispred svoje kuće.

Babu sam sada video bolje nego pri dolasku. Stala je ispred mene dok me je njen pomoćnik osvetljavao. Crna marama, crni šal, crna stračka bluza, crna suknja, sve je crno na njoj; na trenutak mi je bilo žao. Gurava baba koja hramlje i zbog koje se svi skupljaju…

Podigla se na prste da me bolje pogleda. Osetio sam starački smrad smrti na njoj.

Dva bunara umesto očiju na njenom licu zjapila su svojom dubinom u mene. Ogroman nos nišanio je u moj mozak. Bore, ispucali kapilari, tanke usne, izduženo i mršavo stračko lice… Ali, oči! Oči su bile nešto demonsko. Razvodnjene kao kod narkomana, crne i velike, sa nekakvim sivim prelivima, imale su dubinu iza zenica, kao da je iza njih bio još jedan par očiju. I u tu dubinu su me uvlačile.

Prepustio sam se, a onda osetio da sam u nepoznatom. Svet oko mene se izgubio, ja sam nestao u njenim očima. Za trenutak, bio sam u praznoj sobi, na mestu bez misli. Zvuci spolja su utihnuli vetar je stao. Bio sam sam u njenim očima, sklupčan kao beba u stomaku majke, da bih se ubrzo vratio nazad. „Biće spreman do ujutru“, reče Baba trepnuvši, okrete se i uze za ruku jednog starca, koji poslušno pođe za njom.

Obuzeo me je strah. Ponovo me oblio znoj, drhtavica. Osetio sam se beznadežno i izdano. U očaju sam kleknuo i počeo da se molim. Nisam uspeo da sklopim rečenicu sa smislom. Izdvojio sam se iz gomile i vratio pod ono drvo. Srušio sam se na zemlju. Evo me usred zabiti gde čekam da me primi nekakva odrtavela i izlapela babetina, okružen krdom koje je izgubilo svaku nadu.

Kako je moguće da moj život nije mogao imati drugi tok? Od svih nada i želja koje su me strastveno i nemilosrdno gonile kroz život, odabrao sam ovo groblje bez izlaza. Da, ovo i jeste groblje, ova Baba jeste nekakav glasnik smrti. Bol u grudima kojem nijedan lekar nije otkrio poreklo jeste moj kraj. Okolo na brdima su zveri koje je doneo vetar s mirisom sumpora. Pećina u babinim očima je moj grob.

Biće spreman do ujutru – setio sam se babinih reči. Šta to znači? Da li ću umreti do ujutru? Da li Baba ipak zna? Hoće li me primiti do ujutru?

Otvorio sam vojničku vreću za spavanje i zavukao se unutra. San je izgledao kao dobro rešenje.

Ne znam koliko sam spavao, uglavnom – bilo je okrepljujuće. Iz sna me je trglo zveckanje nekog metala. Pridigao sam se. Iza brda se pomaljala zora. Iznad glave mi je prošla kadionica, oštar miris tamjana mi je ispunio nozdrve. Babino staračko lice nadvilo se nada mnom. „Ustani“, rekla je, „spreman si“.

Držala je u ruci kadionicu sa tamjanom, koju je na tri tanka metalna lanca ritmički pomerala od sebe mrmljajući nešto. „Ponesi stvari i kreni za mnom“, naredila je i polako krenula ka pećini. Spakovao sam se brzo i ispratio je pogledom. Išla je ka pećini, ali je skrenula prtinom i nestala u mraku kao kada sam je prvi put video. Brzo sam došao dotle i video je kako zamiče u gustišu. Ako je na drugom kraju planine svitalo, ovde je još uvek bio mrkli mrak. Visoko drveće je zaklanjalo nebo i staza, koja je sada vodila oštro nadole, stranom brda, uranjala je u mrak. Jedva sam je pratio, a za mnom u stopu su išla dva babina pomoćnika nevešto osvetljavajući put. Nekoliko puta sam imao veliku sreću da se održim na nogama.

Neverovatno je kako se ona, gurava i odrtavela baba, pretvorila u veštog gorštaka koji s lakoćom krči put kroz mračnu šumu. Kao da je letela, čulo se samo šuštanje lišća iza kojeg je zamicala i zveckanje kadionice kojem je neprestano mahala. Mogao sam da je pratim i po mirisu tamjana. Kao da sam imao neki teret na nogama, jedva sam ih vukao. Jedva sam napredovao kroz gustiš, a opet sam bio blizu onoga koga sam pratio. A zašto uopšte i pratim ovu ženu? Zašto se ne vratim? Kud idemo? Ali, nisam osećao strah i to mi je dalo motiv da idem napred.

Konačno, baba stade. Sada je već svanulo i vidljivost je bila dobra. Na istoku se crvenelo nebo, na dnu doline u istom pravcu mogli su se nazreti crvenkasto-žuti sumporni izvori.  Mora da smo išli dobrih pola sata nizbrdo, jer ovde već nije bilo magle. Ispred nas je bio neveliki klanac, širok svega nekoliko metara; nekih tridesetak metara niže u njegovom dnu oticala je topla voda da bi se još dalje ulila u reku, što se nije videlo od brda iza koga je klanac skretao.

„Posle ovoga ništa više neće biti isto“, naroguši se na mene. „Ili ćeš da ozdraviš, ili se ne vraćaš odavde. Ne pitam te za dozvolu. Ovo je tvoja sudbina.“

Uhvati me panika, srce poče da mi lupa, stomak da kuva. Ona dva Babina pomoćnika ostaviše svoje bedne svetiljke i čvrsto me stegoše za ruke. Baba poče da mrmlja nešto sebi u bradu, nerazumljivu bajalicu na nekom starom jeziku, rumunskom ili vlaškom. Onda mi priđe, uhvati me za vilicu, otvori mi usta i u njih ubaci nekakvog crva. „Progutaj ovo. On će ti reći ko si.“

Progutao sam živog crva ukusa blata, govana. Pošto nisam povratio, Baba me uhvati za glavu i poče da mi pilji u oči. Prepustio sam se. Očekivao sam smirenje kao sinoć.

I bilo je isto na početku. Mrak, dubina, sigurnost i toplina sobe. Onda, jedan zid sobe se osvetleo, a zatim postao tečan, kao da je od vode. U toj vodi pojavila se slika. Ona je prešla u film. Jasno videh sebe u uniformi, drugove iz vojske u ratu. Shvatio sam gde smo. Ulazimo u neprijateljsku kuću. Bomba pogađa mog najboljeg druga, kida mu stomak. Ja stojim, paralisan. Ne mogu da pozovem pomoć, nemoćan sam da se pokrenem. Umesto da ga spasavam, ja smišljam opravdanje za njegovu porodicu. Znam da treba samo da viknem: „bolničar!“, i pomoć će doći, ali me grlo na sluša. On krvari, umire mi pred očima; očajan sam. Ipak, shvatam šta se desilo. To ne može da se promeni. Da može ponovo da se dogodi, šta bih radio? Da li bih reagovao? Želim da izađem iz te sobe, da pobegnem, ali me noge ne slušaju. One su prikovane za pod i čekaju svedoke mog zločina.

Okrećem se ka drugom zidu sobe. Bežim od predhodne slike. Zid kao da vodi u prošlost. Deca se igraju ispred zgrade. Prepoznajem svoj stari kraj. Prepoznajem staro društvo iz kraja. I ja sam tu, stojim i gledam oko sebe. Jedan klinac se zaleće i opali mi šamarčinu. Ja stojim i gledam u njega. Dvaput je manji od mene. Zaleće se ponovo. Znam da mogu da ga pobedim, ali ne reagujem. Ne vidim svrhu u odgovoru. Otac mi kaže da ga udarim kad se zaleti i priđe mi blizu. Staje sa strane i gleda, očekujući. Klinac se ponovo zaleće, prilazi mi, ja ga udaram pesnicom u čelo, on pada, počinje da plače. Tešim ga, izvinjavam se, bodrim da pokuša ponovo. Žao mi je što nije uspeo, shvatam. Otac me žalosno gleda, razočaran.

Vraćam se u današnjicu. Ćerka mi je bolesna. Noćas je baš teško, ima visoku temperaturu. Treba zvati hitnu pomoć. Žena mi je u panici, moli me da uradim bilo šta. Sve će biti u redu, tešim je. Da li će pomoć doći? Ne znam. Dete plače, guši se. Ima tri godine. Neizmerno je volimo. I sada traži pomoć. Vidim da joj je teško. Hoće li preživeti? Ne znam. Ustajem i izlazim napolje; krećem ka gradu. Čujem kako hitna pomoć dolazi ispred zgrade. Žena plače, zove me, stanari se okupljaju.

Baba trepnu. Vratio sam se na ivicu onog klanca. Osetio sam se bedno. Evo me na kraju sveta, zarobljenog od strane dvojice odrpanaca, s ludom babom vračarom od koje primam naređenja.

Baba se zagleda u mene. „Dozvolio si da ti umre drug, da ti umre ćerka, izdao si drugove koji su ti verovali. Ti si zlo i donosiš zlo. Ovde je tvoj kraj i sa tobom će zlo nestati, da li ti je to jasno?“

Hoću nešto da kažem, ali ne mogu. Želim da se oduprem, da kažem da nije baš sve tako kao što je videla.

Kako je uopšte videla ono što i ja? Ko je ova žena? Da li je ona šamanka? Zar šaman ne bi trebao da bude muškarac?

Umesto odgovora, poslušno je pratim do same ivice klanca, do mesta gde je dubina najveća. Postaje mi jasno da treba da skočim. Pogledao sam dole i video gomilu oštrog stenja na dnu. Ovde ima barem pedeset metara dubine. Uspeh je garantovan.

U jednom trenutku i baba i njeni pomoćnici stoje ispred mene i posmatraju klanac nešto se dogovarajući. Mogu da ih gurnem u dubinu i pobegnem, niko me ne bi video, nikoga nema kilometrima odavde. Prilazim i stajem tik iza njih. Naslanjam ruke na jednog pomoćnika. Želim da ga gurnem, ali nemam snage za to. Stojim nemoćan, ruku koje ne slušaju blago oslonjenih na njegova leđa. On ne obraća pažnju na mene, ne misli da bih mogao da ga gurnem u provaliju.

„Učini ono što moraš“, naredila je Baba.

Shvatam da je to sve. U stvari, ja sam već mrtav. Glava mi se bezizražajno klati na truplu koje je obamrlo i više ne prima nikakve komande. Niti ima ikoga ko bi te komande izdao. Nemam želju za borbom. Ne gledam više u babu, ne tražim milost i pomoć.

Ipak, nešto je čudno. Od ovakvog kraja bi trebalo da te svi odvraćaju, a ne da te guraju u provaliju. Ovde nema nikoga ko bi me utešio. A možda je neko ipak tu? Osvrnuo sam se. Nema nikoga, naravno. Možda postoji neki razlog zbog kojeg ne bi trebalo ovo uraditi, ali ne mogu da ga se setim. Osećam samo olakšanje i kajanje zbog svega što sam učinio. I treba platiti cenu za tako nešto.

Prilazim ivici i bez straha i pozdrava skačem. Brzo padam, ne stižem da o bilo čemu razmišljam, samo me očajni osećaj da grešim vuče da se vratim, ali sada povratka nema, nema, došao je kraj… Iznad sebe čujem babino cerekanje dok zvecka kandilom i gunđa neku vradžbinu. To je, znači, sveštenik koga sam zaslužio u životu – odrtavela veštica. Ako me je ona odavde ispratila, ko će me dočekati tamo kud idem… Udaram o stenu leđima. Osećam kako mi se kičma lomi. Živ sam, ipak. Međutim, leđa me užasno bole. Raskrečen i ležeći u lokvi krvi gledam na vrhu litice babu kako se ceri…

Obliven znojem, probudio sam se u vreći za spavanje. Ispod leđa me je užasno žuljao nekakav ogroman oštri kamen, koji ko zna kako je tu dospeo, jer ga nije bilo kada sam legao u vreću. Izgleda da sam sve ono sanjao. Ali tako živo da ne znam jesam li sada budan ili sam to bio do maločas.

Osvrnuo sam se oko sebe. Svitalo je. Magla je počela da se podiže. Kao u mom snu, na istoku se crvenelo nebo. Ljudi su stajali u gomilama baš kao i sinoć. Retko ko je i spavao, čekajući da dođe red na njega. Izgleda da je nekima to i uspelo, jer se videla nekolicina kako odlazi niz stazu koja vodi ka dolini.

Odahnuo sam malo i ustao. Skinuo sam mokre stvari sa sebe. Utisci onog groznog sna još su bili prisutni. Nekakvo gađenje uvuklo mi se u kosti. Zašto sam baš to sanjao? Zašto baš sada?

Začuo se poznati zvuk zveckanja lancima. Baba je išla pravo k meni. Samo što lanci nisu bili od kandila, kao u mom snu, već od petrolejske lampe koju je vukla sa sobom. Ovoga puta bez pomoćnika, gegala se zveckanjem dajući ritam. Na drugom mestu izgledala bi komično. Možda bi joj se deca u gradu smejala. Možda bi joj dobacili da treba da se okupa. Ovde, međutim, ona je gospodar života i smrti. Već sam jednom – doduše u snu – po njenom naređenju skočio u provaliju; ne bih ponovo rizikovao, čak ni budan.

„Spreman si, vidim“, reče.

„Jesam, majko“, odgovorio sam, a da nisam znao zašto sam to rekao. Izgledala je kao da zna odgovore na sva pitanja.

„Zašto si došao kod mene?“

Zbunila me je. Spremao sam se za ovaj put mesecima. Danima sam razmišljao kako da joj objasnim svoj problem. Šta je ono što me muči? Bol u grudima koji me gotovo svakodnevno dovodi na ivicu smrti? Ili nezadovoljstvo, neostavrenost, ambicije, samoća, moji ponori i provalije? Pitanja na koja ne umem sam da potražim odgovore? Ipak, ovo nisu Delfi, ja nisam antički heroj, ova baba nije nikakva proročica iz Starog sveta…

Shvatio sam da na njeno konkretno pitanje ja nemam odgovor. Degenerisani intelektualac bespomoćan pred izlapelom babom u najgoroj vukojebini u zemlji. U svetu koji zovem svojim, svaki dan ismevam ovakve ljude. U ovom, meni stranom svetu, ne pada mi na pamet da se pobunim. Skrušeno stojim pognute glave.

„Jesi li bio kod lekara?“

„Jesam, kažu da ne mogu da mi pomognu.“

„Ispričaj mi šta si sanjao noćas.“

Prepričao sam joj slike koje su još bile žive u mom sećanju.

„Ti si zlom silom zaustavljen da nikad ne možeš da izađeš iz kruga po kome se vrtiš. I što više veruješ da izlaza ima, sve će ga manje biti. Sine, ja mogu da ti pomognem.“

„Šta treba da radim“, skrušeno upitah.

Platio sam koliko je tražila.

Tutnula mi je u ruku jedan šareni kamen, a zatim se okrenula i  vratila u gomilu. Video sam da je pomilovala neko dete, koje je zatim pošlo za njom u pećinu.

Čvrsto stežući kamen, krenuo sam prema gradu.

/* */