Boris Nad – TRAŽITI RAJ NA ISTOKU

(Odlomak iz romana Povest o Agarti)

Odlomak iz romana Povest o Agarti

Istoriju naroda čini i nepisana istorija velikih putovanja i svetskih putnika; istorija koja počinje mnogo pre Herodota ili Marka Pola, u neolitu ili još pre toga, u neko basnoslovno doba ljudske vrste. Možda već na zalasku primordijalnog, Zlatnog doba, sa glacijacijom ili potopom, s prvom u nizu katastrofa sa kojima se suočilo čovečanstvo.

       Za njim sledi doba seoba naroda i rasa. Ako možemo verovati Platonu, Atlanti behu prvi kolonizatori na svetu i došli su sa zapada. Drugi, opet, kažu da su njihovi preci bili Hiperborejci, koji su izbegli iz leda, sa krajnjeg severa kontinenta. Narodi se potom, kroz istoriju, kreću od severa ka jugu i od istoka ka zapadu – a ne obrnuto. To čini njihov hod kroz istoriju – put starenja, degeneracije; čas bržeg ili sporijeg, ali ipak neumitnog propadanja. Tako započinju velika osvajanja, koja obuhvataju ogromna prostranstva, čitave kontinente, i tako se začinju epski ratovi, poput onog koji je besneo pod zidinama Ilija. Ili je i on bio samo senka nekog mitskog rata koji se vodio u još dubljoj prošlosti? U mitsko doba Zemlje. Na početku vremena, in illo tempore.

       Ali, oni ne hrle ka nepoznatim i egzotičnim zemljama, ka toplim morima, već ka svojim izgubljenim zavičajima; ka mitskim zemljama početka, ka bogatstvima Zlatnog doba. Ka primordijalnom, edenskom izobilju. Ka izgubljenom Raju, onom biblijskom, koga ne prestajemo da tražimo ni danas, ovde na Zemlji. Jedan islamski mistik, Suhravardi, tvrdi da se duša posle smrti vraća u zavičaj, da je tako zapovedio sam milosrdni Alah i da to nije moguće ukoliko u njemu već prethodno nije boravila. Taj mitski zavičaj se nalazi negde na „duhovnom Istoku“. Da bismo za to smogli snage, moramo krenuti sa duhovnog Zapada, iz „zapadnih bunara izgnanstva“.

* * *

       Istinska putovanja, stvarne pustolovine duha, počinju na Zapadu, iz „zemlje bunara izgnanstva“. To je mesto nalik grobu, tamnica mrtve puti.

         Stupajući na tlo dotad nepoznatog kontinenta, Kristofor Kolumbo je pomislio da je otkrio Novu zemlju, onu koja se pominje u Otkrivenju Svetog Jovana.

       Slavni moreplovac je poverovao da je u zalivu Parija i u njegovim svežim vodenim strujama pronašao izvorište četiri reke izgubljenog rajskog vrta, samog Edena. „Bog me je učinio vesnikom Novog neba i Nove zemlje, o kojoj je govorio u Apokalipsi“, uzviknuo je pred španskim kraljem Huanom, „a pre toga na usta Isaije; i pokazao mi je mesto gde ću je pronaći“.

       Kraju sveta, zapisao je u svojoj Knjizi proročanstava, prethodiće otkrivanje Nove zemlje, preobraćanje nevernika i uništenje Antihrista. Zlo će, jednom zauvek, biti uništeno na Zemlji.

       U kakvoj se vezi nalaze Agarta i Amerika? Nisu li to iste one niti koje povezuju sve kontinente? Ili je pojava i jedne i druge, ili pre njihov povratak na horizont svetske istorije, samo jedan od znakova „poslednjih vremena“? Za tajnu Amerike znali su i Vikinzi, Egipćani i Feničani, stolećima, pa i hiljadama godina, pre portugalskih i španskih moreplovaca.

      Ezoterici i adepti tajnih udruženja, mistici i opsenari, astrolozi i neofiti, poklonici tajnih kutlova i opskurni zaverenici – svi oni pletu svoje mračne mreže oko Agarte i dubokih misterija koje skriva podzemno kraljevstvo.

      Amerika nije samo zemlja Apokalipse – povesti koja govori o smaku sveta i poslednjem otkrovenju. Prvi doseljenici su Ameriku izjednačavali s rajem u kome čak i drveće i biljke „govore hijeroglifskim jezikom našeg adamitskog ili primitivnog stanja“. „Novi svet“ je za njih projekcija Raja na Zemlji, kojim je sam Bog blagoslovio svoj izabrani narod – Novi Izrailj. Atribut „novi“ ovde ima značenje „božanski“. Drugi su Ameriku, ne s manje osnova, poistovećivali s Atlantidom, o čijoj propasti govori Platon, previđajući da je izveštaj grčkog filozofa precizan u svojim pojedinostima i da, mimo atlantidskog ostrva, grčki filozof pominje i „kopno na zapadu koje sa svih strana okružuje okean“. To je severnoamerički kontinent, o tome ne može biti dvojbe. Amerika je samo njena senka, njena projekcija na krajnjem Zapadu, „lažna Atlantida“.

       Herman Virt govori o iščezloj zemlji Mo-Uru (biblijska Morija, u kojoj je Avram hteo da žrtvuje svog sina); ostrvu u severozapadnom Atlantiku, koje je zapravo izgubljeni sakralni kontinent.

       Indija srednjevekovlja i poznijeg doba, ka kojoj hrle svetski putnici, jednako je, ako ne i više, mitska zemlja; nije samo puka geografska činjenica. Svoje ime Brazil duguje Hi-Brasilu, mitskoj zemlji keltskih predanja. Zašto je Sibir, na koncu, postao „sveto tle“ Ruske imperije? Za Jesenjina, raj je Rusija, ili je ona važnija i od samog raja. Rusija i Sibir, ili njen daleki Sever, prema drugim istraživačima, jesu upravo mitska Hiperboreja – ishodište današnjeg čovečanstva, ili jednog njegovog dela, domovina ljudi-bogova – božanske rase Zlatnog doba.

       Amerika, naravno, nije Atlantida, ono mitsko ostrvo koje je u osvit istorije iščezlo u Atlantskom okeanu. To je, u stvari, Zelena Zemlja, ili Zemlja Mrtvih – „Carstvo senki“ na Zapadu o kome govori Platon, kao i predanja i mitovi tolikih naroda. Amerika je Trans-Atlantida. Šta znači to ponovno pojavljivanje jednog mrtvog, u okean potonulog kontinenta, na horizontu svetske istorije? Na sličan način, i Agarta je „zemlja mrtvih“, koja, kako tvrdi proročanstvo, tek treba da bude pronađena u dubokom podzemlju. Nekim putnicima i istraživačima, i u istorijsko doba, to je navodno polazilo za rukom. Jedan od njih je neki mongolski lovac, koji nije umeo da čuva svoju tajnu, zbog čega su mu lame odsekle jezik. O tom lovcu u ovoj knjizi govori lama Džamsrapa. Čitalac će već videti da ove kratke napomene nisu bez osnova i da se Amerika i Atlantida nalaze u tesnoj vezi s našom temom – Agartom, misterioznim kraljevstvom skrivenim u večitoj tami, ispod zemlje, i u davno prošlom vremenu. Sa svetovima mrtvih, sa prošlošću. Sa prošlošću koja odbija da umre. I da upravo one kriju mnoge tajne istorije ljudske rase.

       Bilo kako bilo, ne postoji nijedna zemlja, ostrvo ili kontinent na svetu koji su puke geografske datosti. Celokupna Zemlja je jedan sveti tekst, ispisan naročitim pismenima – ili u to samo veruju mistici i ezoterici. Ova slova je, kako se veruje, ispisao sam Bog. Svako putovanje je u stvari hodočašće, pošto mi uvek koračamo svetim tlom. Svaka od zemalja i predela, dalekih i bliskih, ima svoj skriveni smisao, svoje tajno značenje: simboličko, eshatološko, čak duboko mistično. Predeo je, u isti mah, fizička i duhovna realnost. To je oblast tajanstvene nauke – mitske i sakralne geografije – znanja koje je, kako se čini, tokom vekova ili milenija zauvek izgubljeno.

       Ako je otkriće, ili pre povratak Amerike u ljudsku istoriju, izazvalo toliku uznemirenost među narodima, šta će se dogoditi kada se ispuni proročanstvo Kralja Sveta i tajna Agarte postane poznata čitavom čovečanstvu? Jer, prorečeno je: narodi Agarte će jednom ponovo izaći na površinu Zemlje. I takođe: Raj, Edenski vrt skriven je negde na Istoku. Na Istoku, kod tatarskih mudraca, tvrdi Svedenborg, treba tražiti davno zaboravljenu reč. Drugi opet kažu da je Pakao mesto gde smo mi, ali da je tamo skriven i Raj, onaj biblijski.

       Legenda tvrdi da negde u dubini Zemlje, u mračnim spiljama i tajnim prolazima, živi jedan tajanstveni narod, skriven od tuđih pogleda, i da je to malo kome, samo odabranim, poznato na površini, a da se istina o tome skriva kao najstrože čuvana tajna. Ili je tako bilo sve do skora.

       To tajno kraljevstvo, kako smo već rekli, naziva se Agarta. Legenda je drevna, i potiče iz davnina, iz praistorije. O Agarti govore predanja različitih naroda – belih, crvenih i žutih – na Istoku i na Zapadu.

       Prosta svetina se podsmeva učenju lama kao praznoverici neukih.


Dva lica Janusa

         Ne sećam se tačno trenutka u kome je započela moja potraga za Agartom.

       Mora da je to bilo rano, sasvim rano, još u dečačkom dobu. Pretpostavljam da je svačije detinjstvo obeleženo takvim snovima – onih na koje zaboravljamo ili im se podsmevamo u svom zrelom dobu. U to davno vreme, ja sam sanjao da posedujem zamak pod zemljom, zamak u koji su vodile mermerne stepenice, i da mi je neki srećni slučaj otvorio put ka njemu. Tajna je bila skrivena duboko pod zemljom, ali tajna vrata koja su do njega vodila nalazila su se u podnožju nekog džinovskog stabla, u šumi nadomak grada, koja se nastavljala na naše imanje u Podmoskovlju. Podzemni zamak sastoji se od nebrojenih i basnoslovnih odaja, i podseća na spilje na ostrvu Monte Kristo. Onaj ko u njih stupi preobraziće se iz bednika u uzvišeno biće, koje je, više nego izobiljem, ovenčano slavom. Ulaz је u njega skriven, drevne kamene stepenice pokrivene su zemljom i suvim lišćem – talogom mnogih stoleća. Prva od velelepnih odaja počiva u polutami i u carskom purpuru. Baklje su okačene na zidu – ukoliko bih zapalio prvu, odgovarali su joj, presijavajući se, dijamanti i biseri rasuti po kamenom podu. U škrinjama svetlucali su rubini crvenim sjajem. Raspolagao sam bezmernim bogatstvom, čak i onim koja nisu bila od ovog sveta: zlatnicima iskovanim rukama volšebnika ili patuljaka. Oni su moje sluge, moji ćutljivi pomoćnici. Niko nije mogao da nasluti moju tajnu. Kome sam mogao da se pohvalim svojim moćima? Ćutanje ih je uvećavalo.

       U januaru sam napunio sedamdeset godina. Januar je mesec boga Janusa, koji je bog početaka i ima dva lica. Jedno gleda na Istok, drugo na Zapad. Jedno, kako kaže Ovidije, gleda ispred, a drugo iza sebe: u prošlost i u budućnost. U trenutku trijumfa, ostvarenja naših najsmelijih snova, onih na kojima se zasnivao ceo naš pređašnji život i kojima se podređivala naša java, sadržan je i gorak ukus poraza: s njim se gase naše najuzvišenije nade. Osetili su ga i najveći, miljenici bogova kao što su Cezar ili Aleksandar – ako ne pre, onda u svom samrtnom času. Radost je prolazna i kratkotrajna. Poraz je, naprotiv, konačan i neopoziv(…)

 

/* */