Pavle Zelić: SAMI

“Mama, mama, dođi brzo! Dođi da vidiš!”

“Šta je bilo sine? “

“Vidi, vidi ovog šim-pan-zu” – devojčica od oko pet godina je sricala reč sa ploče.

“Zar nije čudan, a? I ružan. Fuj, kako smrdi!”

Slatko dete. Majka joj se pridružila i sada obe stoje neposredno uz šipku koja predstavlja granicu za posetioce. Mala radoznalo protrčava ispod i hvata šipke na kavezu.

“Hajde, uradi nešto! Mama, zašto on ništa ne radi?”

Bože, jel’ ova žena luda, zar nije videla upozorenje? Ostavljam metlu i polako im prilazim. Sami je skoro uvek miran i nezainteresovan, ali ima i on svoje bubice.

“Gospođo, molim vas sklonite dete od kaveza.”

“Zašto? I uostalom, šta nije u redu sa ovom, hm.. životinjom?” Gleda me značajno, i klima glavom ka klinki. Ne, naravno da joj neću reći. Da nije te dece, teško da bih primao platu.

A onda joj izraz razumevanja preplavi lice. Odmah za njim, strah.

“Milice, odmah da si došla ovamo, odmakni se od tog kaveza!”

“Ali mama.”

“Smes-ta!” Smešno je videti joj paniku na licu. Ne slaže joj se sa odelom.

“Ma ionako je dosadan” Klinka prekršta ruke na grudima i mršti se. Ustvari, odlično imitira mamu, i ne mogu da se ne nasmešim.

“I ti si ružan.” kaže mi i i odlazi ka prometnijem delu parka. Majka je isprati pogledom, a onda se okrene ka meni.

“Bože, jesam li ja to dobro razumela? Nisam davno bila ovde, ali da li je moguće.?”

“Da gospođo, to je on. Original. On nam je poslednji, već mnogo godina. Više ih nećemo dobijati, previše su skupi. Znate već kako je.” Zaćutim. Ovo mi je svaki put mučno. Saberem se i iscedim osmeh.

“Dodjite nam još neki put. Ovo što vidite je pravi raritet.”

Ona promrmlja nešto nalik na odgovor i požuri stazom kojom je otišla mala.

Uznemirio sam je, znam. Svi se uvek uznemire. Bude i žalbi. Uprava jedva čeka da nas se reši. Samija i mene, njegovog zakonskog staratelja. Ali, mi smo dobri i ne mogu nam ništa.

Ostatak dana je zato bio pakao. Pet ekskurzija iz unutrašnjosti je opsedalo kavez. Ne verujem da je to slučajno, uputili su ih ovamo. Očekuju da pogrešimo, da im damo izgovor. Na viku i bačeni kikiriki, Sami se samo sve dalje povlačio u uglove. Posle ga više nisam ni gledao. Zagrlio bih ga, da ga smirim, ali čak ni to ne mogu do zatvaranja.

Kada je sve to konačno prošlo, neodlučno sam otključao vrata i ušao u kavez. Večernje sledovanje sam ostavio po strani, a tamnoj prilici u najmračnijem kutku prišao sam sa par oprobanih poslastica. Naravno, kupujem ih iz svog džepa.

“Hej, drugar, kako si? Težak dan, a? Evo, imam nešto što će te sigurno oraspoložiti.”

Muk. Ne pokreće se. Šta mu je, obično živne kad oseti miris čokolade. Kleknem iza njega. Sada me je već uplašio. Prodrmao bih ga, ali se ne usuđujem. Umesto toga, posegnem rukom i blago ga pomazim po leđima. Sami skoči kao oparen i baci se na mene. Obori me na zemlju. Paničim, pokušavam da ga stresem. Ne vredi, i dalje je mnogo jači od mene. Trgnem se još jednom, a onda shvatim da me grli. Samo me grli. I trese se. Trese se od straha; straha od spoljnog sveta koji ne razume i nikada ga neće razumeti. Drži me čvrsto, prejako. Sve me boli, ali se ne suprotstavljam. I razumem ga, bolje nego iko.

Drhtimo tako zajedno, još dugo.

Kasnije, izvlačim i polazim niz jedinu stazu koja vodi do i od ovog mesta. Usput prolazim pored brojnih kaveza. U njima su životinje, ali samo na prvi pogled. Sada su to tek ukočene lutke. Nikada ne liče na prave. Ne u potpunosti. Predobro se sećam pravih. I ne mirišu kako treba. U stvari, ne mirišu uopšte.

Sve prelepe, savršene. A tek kad se uključe! Druželjubive, zabavne, izvode trikove i obožavaju da se maze. Sve lažne. Iako ih viđam svaki dan, ovakve kakve su sad, izazivaju u meni nelagodnost. Kao da se pretvaraju. Kao da me posmatraju senzorskim očima, vide u meni uljeza, podsećanje na neprijatnu istinu usred ove bajke za malu decu u kojoj su oni glavne zvezde. Nemoguće naravno, ali ipak ubrzavam korak.

* * *

Dan kasnije, mama i mala su opet tu. Devojčica plače, i cima majku za ruku.

“Slušajte, ja stvarno ne znam šta ću sa njom. Sinoć joj je brat napričao gomilu gluposti, kako više ne postoje prave životinje, i da su sve one koje je juče videla u Vrtu samo roboti, a da u životinje i u Deda Mraza veruju samo mala glupa deca.” – opet mi upućuje onaj pogled.

“Uglavnom, ne prestaje da plače i morala sam da otkažem tri sastanka da bih je dovela jutros ovde. Kaže da je juče videla pravu životinju. ‘Oćete molim vas da ga izvedete, pa da mogu da je vodim u školu.”

Nasmešim se. Bistro dete, na mamu. Možda i nov drugar, bog zna da ih davno nismo imali.

“Zdravo.” Čučnem sa naporom, sve dok nam lica nisu u istoj ravni. “Znaš, ti si potpuno u pravu, ali neka to bude naša mala tajna, važi? Ne mora ni mama da zna.”

Mama je već daleko od nas, priča mobilnim.

Šta ja znam? Ja sam samo stari isluženi čuvar. Ali osećam da je ovo važno.

“Nego, hoćeš li da se upoznate?”

Suze više ne teku, i musavo lice sada klima nemo “da”.

Nešto kasnije, pošto sam ga razbudio, odvodim ga za ruku do šipki. Mrzovoljan je i uporno pokušava da se vrati u kućicu, ali ne dopuštam da mi to pokvari predstavu.

“Slobodno priđi, nemaš čega da se bojiš.” Preturam po džepovima i krišom joj dodajem čokoladicu.

Malo okleva, a onda mu je pruža kroz šipke na otvorenim dlanovima. Sami zgrabi poklon i pritom je slučajno gurne.

Vidim šta će se dogoditi, i ne mogu ništa. Nisam mogao da predvidim. Glava joj udara o šipku ispod koje je juče protrčavala. Zvuk je neobično prodoran u tišini jutra. Malo telo se samo strovali na zemlju, a kosa prekrije najgore. Ono što sledi je kovitlac događaja, prebrz da bih mogao da mu se umešam. Dok sam stigao da zaključam, majka ju je već ponela daleko, predaleko da bih mogao da je sustignem ičim osim besmislenom vikom i preklinjanjem. Glupi, glupi starkelja. Čuvari su ubrzo tu, previše brzo da bih mogao da poverujem da su obratili ozbiljnu pažnju na devojčicu. Ali u trenutku nisam tako pronicljiv, tada ih samo molim da poštede Samija.

* * *

Pada noć. Sami je još uvek živ samo zato što nisu imali odgovarajuću injekciju kojom bi ga uspavali. Ne sumnjam da bi to učinili i običnom puškom, da nije propisa. Svejedno, ujutru će sve biti gotovo, ali ja sam se već našao na ulici i bez posla. Malo sam besciljno lutao, a onda sam otišao kući. Po ključ.

Sećam se. Kada sam bio mali, jako mali, iz Zoološkog vrta je pobegao šimpanza, i čuvari su ga celu noć vijali po krovovima Dorćola. Svi su slušali radio izveštaje, a ja sam se popeo na prozor i zverao napolje, nadajući se da ću ga baš ja videti i dobiti nagradu. I kao da me je čuo, na krovu prekoputa, iza dimnjaka se pojavila najpre ruka, pa glava i konačno ceo stvor. Ugledao me je i mahnuo mi. Ne sećam se, ali mi se čini da sam mu uzvratio. Bio sam opčinjen. Onda je pokrio oči rukama, i ja sam učinio isto. Kada sam ponovo pogledao, nije ga bilo. Tako me je osvojio za ceo život. Iako sam njega i njegove naslednike viđao hiljadama puta posle toga, nikada više u njihovim očima nisam video takav pogled.

Eh, da. I on se zvao Sami.

* * *

Vratio sam se.

Samijev kavez ne čuvaju, a i zašto bi? Ali su zato zaboravili da ga nahrane. Kod sebe imam par slatkiša, i dajem mu ih da ga ućutkam. Dok je on zabavljen, otvaram vrata i pokušavam da ga što tiše izvedem iz kaveza. Zbunjen je. Opire se, vuče nazad. Bože, koliko je prošlo od kada je bio van ove kutije? Ipak uspevam da ga nekako namamim i sada već idemo stazom, a Sami mi bolno steže ruku. Kuda? Kako? Ne znam, ali neću dozvoliti da Sami umre u kavezu. Želim da me i on onako pogleda.

Put vodi naniže, kroz istočni deo parka, pravo do izlaza. Od zgrade u kojoj su čuvari će nas uskoro zakloniti veliki blok sa primatima, a onda smo napolju! Blok sa primatima. Trebalo je da se setim, ali već je kasno. Lutke su još uvek tu, a Sami ih je video. Pušta me i skače na kavez. Vrišti, dere se, busa se u svoje staračke grudi. Pokušava da impresionira veštačke ženke. Nema odgovora. Besan je, udara po šipkama i povređuje se. Krvare mu šake, grudi, čelo. Pokušam da ga otrgnem, ali me odbaci sa istom lakoćom kao devojčicu. Možda nas još nisu čuli, možda sve nije izgubljeno. Petljam sa svežnjem, znam da sam imao ključ i od ovog kaveza. Kada ga pustim unutra, shvatiće i odustati. Konačno ga pronalazim, a Sami me preskače da bi ušao unutra. Ali tamo, na stranoj teritoriji je oprezan.

Prilazi najbližoj kopiji i njuška je. Onda je gurne, a ova padne. Odjek metala još nije zamro, a Sami je već uhvatio robota uhvatio i zavitlao ga u zid. A onda skače na drugog. Pa na trećeg. Kida im glave, grize krto meso, čupa komade sintetičke kože. Prokrčio je sebi put kroz pleme lutaka, da bi na kraju i sam klonuo. Do tada sam mogao samo da posmatram, zapanjen. Pritrčavam mu, nejasno svestan vike iza sebe, i oštrog klik-klak repetiranja puški.

Pao je na lice, i plašim se da ga okrenem. Ispod njega se širi tamna lokva. Ne, moram ga pogledati u oči! Smeši se. Ruke i grudi su mu uzranavljene, a usta krvava rupa sa krhotinama zuba, ali znam da me je prepoznao. Podiže ruku ka mom licu. A oči.

Glava mu eksplodira.

Okrećem krvlju isprskano lice i vidim cev kako se dimi među mnogim.

“Mogao je da vas povredi, gospodine”, kaže glas iza cevi.

Ja. Želim da učinim nešto, ali u meni više nema volje. Obaram glavu i grlim Samija. Ovoga puta, drhtim samo ja.

/* */