Pavle Zelić: NAJBOLJA MUŠTERIJA NA SVETU

Prvi put sam ga video u jesen 96′-te.

Bio mi je to prvi dan na poslu šankera u klubu ”Dobra kapljica”. Inače, ne bih radio na takvom mestu, ali Žile, novi vlasnik oronule kafane u centru Novog Sada, bio je moj stari znanac iz razuzdanih 80-ih. Tada smo puštali kosu i glasnu muziku: kao, prkosimo režimu; čitaj – roditeljima. Kupio je ovu rupu budzašto i hteo da je pretvori u klub za ljude kao što smo mi. Negde u međuvremenu, ponestalo je para za renoviranje i ostalo. Samo su par postera danas poluzaboravljenih bendova, i stalnim mušterijama očigledno neprijatna muzička podloga remetili atmosferu tipične kafančine. Izbledele kaka-braon pločice, žućkasti zidovi i nekakva izmaglica od dima i isparenja u vazduhu; da, sve je bilo na mestu. Jedino je masivni, čak ornamentisani, šank od hrastovine vadio stvar.

Žile se izgubio već oko devet i ostavio me nadležnim za lokal. Nije bilo problema, snašao sam se za minut, ipak sam ja praktično živeo sa ove ili one strane šanka već dobranih dvadeset godina.

Poslovično sam opsluživao odomaćenu bratiju jutarnjih alkosa, koji, izgleda, nisu ni primetili promenu u personalu.

Dvojici sam odneo po pivo i kad sam se vratio, stajao je preda mnom.

”Lozu”, rekao je.

Običan deda, sed i izboran, u odgovarajućoj garderobi. Uzeo sam flašu sa police iza sebe i nasuo mu čašu. Okrenuo sam se da vratim flašu, zavrnuo čep i stavio je na mesto. Okrenuo sam se nazad – njega nije bilo. Čaša je stajala prazna, a pored nje je bila novčanica. Nisam mogao da verujem! Kad je pre stigao da sune rakiju, ostavi pare i zbriše u onih 5 sekundi koliko ga nisam gledao! Celu stvar sam ubrzo smetnuo sa uma pošto sam malo kasnije upao u frku sa nekim džiberima koji su hteli da se pusti nešto narodno umesto ”drekavaca”.

Ubrzo se ispostavilo da se Žile malo više preračunao, i da će nam džiberi izgleda biti jedini izvor zarade. Onu nekolicinu iz stare ekipe nije uspeo da animira, a ubrzo me je i kompletno napustio. Pojavljivao se samo da pokupi pazar i odvoji onu moju crkavicu. Mogao sam da kradem kako hoću, ali bi razlika bila minorna. Ostao sam siroče jednog u nizu Žiletovih poslovnih promašaja, mada se nisam bunio. Bio je to posao, a sa ženom i bebom nisam mogao da rizikujem da potpuno ostanem bez prihoda.

Takođe, nisam hteo da se mešam sa ološem koji je zapljusnuo ulice mog grada, kao da se izlila kanalizacija ili nešto. Više sam voleo da bude pola metra punog drveta između nas.
O, nemojte misliti da mi je Arabela to lako dopuštala.

”Snađi se luzeru”, imala je običaj da kaže. ”Kad ćeš bre ti da prestaneš da se igraš i odrasteš, a?”

”Nikad!”

”Pa što si onda napravio ovo dete?”

”Da bih imao sa kim da se igram”.

Takvi smo bili moja bivša obožavateljka i ja, bivši basista bivšeg benda sa drugim najprodavanijim albumom u godini 1986-oj. U bivšoj Jugoslaviji.

A pogađajte ko je bio pred mojim šankom, svakog jutra u 10.00? Ljudi mi nisu verovali kada sam im pričao, ali nas dvojica smo nastavljali našu malu igru, iz dana u dan, nedeljama i mesecima. Najpre sam hteo da vidim šta će biti ako se uopšte ne okrenem. Pa… ništa. Sačekao bi, čak bi mi se osmehnuo kao da zna šta pokušavam. Ali, kako je gomila razmaženih pokretnih sunđera uvek morala da ima svežu dozu tečne utehe, ubrzo bih bio prinuđen da skrenem pogled. Tada bi on izvodio svoju tačku a meni bi ostajalo da čekam novu priliku.

Jednom je čak naručio pivo. E to je bio vrhunac! Očigledan izazov meni! Nisam hteo da se jadnik uguši ili slično, pa sam mu dao par sekundi fore. Verovali ili ne, ali pošto sam mu otvorio flašu, dao čašu, i dok sam nasuo drugoj mušteriji piće, matori je nestao. Kao i obično, popio je piće i ostavio pare. Ali vlažna čaša? To me je dotuklo.

Ono što sam ipak, posle nedelja nadmetanja zaključio, jeste koliko u stvari cenim šta taj čovek radi i koliko bi mi prijalo da imam više takvih mušterija. A za par meseci sam ih sve upoznao. Tehno mlađarija ovamo nije zalazila, kao ni bilo ko drugi ko je u sebi nosio i trunčicu uspeha i samopoštovanja.

Tipična scena sa gostom je bila sledeća: već sa vrata vidiš da mu je teško. A znaš da će ubrzo i tebi biti teško. Prilazi i mučnim glasom naručuje ljutu. ”A naspi i sebi jednu”, dodaje. Sad nastupa dilema: ako prihvatiš piće, sigurno će te ugnjaviti. Ako ne prihvatiš možda ‘oće, možda neće. U svakom slučaju, posle pete čašice ti je ionako svejedno šta priča.

Kod kuće stvari nisu išle na bolje. Poneka ekstra kinta koju sam nabacivao na vandrednim poslićima postavljanja bina za retke rok koncerte i slično nikako nisu zadovoljavlale Arabeline snove. Snove o ženi rok muzičara, sve sa slavom, beskrajnim žurkama i lovom. Davljenje u prljavim pelenama nije pomagalo. Smirio sam je nekako, ipak sam ja umeo sa njom. Nije znala, nije smela bez mene, a to je na kraju i priznala.   Na tome je i ostalo skoro dve godine.

Onda je došlo bombardovanje. Već drugi dan, posle žestoke svađe pokupila se i otišla kod svojih u Suboticu. Odvela je i Galinu. Odbijao sam da idem, neće mene par gelera oterati iz mog grada, ali sam morao da je pustim. Ucenila me je detetom, mojom malom rokerkom koja sluša Rolingstonse i pomaže tati da opere čaše u klubu.

Odlazio sam na posao ljut i dezorijentrisan, a dočekivali su me isti takvi kao ja. Jedina sigurna stvar, jedina stabilnost u mom haosu od života je bio Stari. Najpre sam mislio da će kao i ostali penzosi da zaglavi u skloništu i psuje im mater nemačku –  pardon, američku. Trebalo je da znam bolje.

Jutro posle prvog dana bembanja.

Ja došao reda radi da vidim da nam nisu polupali izlog, kad eto njega. Sve k’o i juče. Loza, okret, prazna čaša, pare i nema čoveka.

Ne znam zašto, ali to me je neviđeno obradovalo. U ludim danima koji su usledili, on je bio neka tanušna veza sa onim sada naizgled srećnim vremenom kada sam imao ženu i dete kraj sebe i staklo na prozorima. Zaboravih da spomenem, u prvom napadu na Naftagas su mi popucala sva stakla sa te strane stana. Cirada preko, da mi ne duva, ostavljala je stan u stalnom polumraku.

To mi je nekako i prijalo.

Rat se konačno završio, a one se nisu vraćale.

Zvao sam, molio, pretio, i konačno dobio obaveštenje da hoće razvod. Čak mi je to saopštila njena majka. Nije se usudila sama da mi kaže. Puk’o sam.

Krenuo sam da urlam u slušalicu, da najgadnije psujem nju, njenu majku, svašta sam obećao da ću da im radim ako mi ne vrate dete. Konačno, iščupao sam telefon iz zida i zafrljačio ga kroz prozor.

Kasnije sam saznao da je matora veštica, umesto da spusti slušalicu, vredno slušala i hvatala beleške. Advokat je bio loš ali iskren. Priznao mi je da nemam nikakve šanse da  dobijem starateljstvo i tražio honorar unapred. Sedeo sam tamo, ubijen u pojam, a onda sam se nečeg setio. Ovaj me je gledao kao da sam sišao sa uma, kada sam mu rekao da moram da odem da poslužim piće.

I eto, tako sam izgubio sve. Sada se ne razlikujem mnogo od ostalih luzera iz kafane (odavno sam prestao da je zovem klubom). Često i ja njih smaram svojim pričama i bedakom. Samo Stari i dalje dolazi, svakog jutra tačno u deset. Kladim se da je njemu lepše nego meni, čeka ga neka bakica, možda i par unučića. Možda i ne, ali ja to nikada neću saznati.

Još od rata sam nahvatao neki strah da se jednog dana samo neće pojaviti. Čak i mala izmena predstave bi me dotukla. Zato nisam izazivao sudbinu i davao sam mu sve više fore. Izgledalo je i da mu treba. U zadnje vreme je teško disao, a jednom se čak i uhvatio za grudi sa bolnom grimasom na licu.

Juče nije došao. Prvi put za deset godina. Nisam se usuđivao da otvorim novine, a morao sam da znam. Možda je samo bolestan, tešio sam se.

Bliži se deset sati. Znojim se k’o svinja i nervozno lupkam prstima po drvetu. Čujem hiljade zvukova i svi mi smetaju. Neko se svađa, muva mi zuji oko glave, čujem zvuk slomljenog stakla. Uspevam da se trgnem i shvatim šta se dešava. Stanimir je razbio Vidoju flašu o glavu. Ovo se relativno često dešava, neka stara svađa ili šta god, ali moram da intervenišem. Već su ih razdvojili i meni ostaje samo da donesem zavoje i turu rakije za sve. Ona ume da ih razbesni, ali i da ih smiri. Par minuta kasnije, zagrljeni pevaju neku gorku baladu.

Vraćam se za šank, deset je sati i on je tu. Beo k’o kreč i sa zemljom koja se kruni sa zastarelog odela u koje su ga obukli.

”Lozu” , kaže hrapavim glasom.

Ruke mi drhte dok mu punim čašicu. Dok mi srce lupa kao ludo, izvodim svoj deo tačke. Da li da mu dam još sekund, kao, brišem prašinu. Ipak se okrećem i njega nema. Samo nešto zemlje na podu dokazuje da sve ovo nisam sanjao. Čak su i pare tu, tačno u dinar, kao i obično. Šta ti je moć navike, mislim se dok perem čaše. Usput pevušim i kezim se k’o krele, ali teško da će ovde to neko primetiti.

/* */