Oto Oltvanji: RETKA KRVNA GRUPA

Vojni helikopter ga je spustio pred zavejanu gostionicu u Alpima.

Preletevši petsto kilometara, Estrogen Moroder imao je priliku da se uveri sopstvenim očima da je Stari kontinent čvrsto u šaci virusa i da se svikao na njegovu vlast. Umesto čekića, marširaju očnjaci: bledolike krvopije u crnim uniformama postrojene po prostranim trgovima glavnih gradova; ulicama krstare limuzine sa zatamnjenim staklima ko moderne piratske lađe; predgrađa nikad tiša i lišenija dece. Povremeni bezazleni izgredi isključivo su njegova briga. Kao ovaj put.

Jedino se na selu već primećivala nestašica hrane, što je samo potvrđivalo njegovo uverenje da je zabrana preobraćenja usledila prekasno. Svuda oko sebe osećao je gladnu braću, a ono malo smrtnih ljudi koje je sretao davali su od sebe više nego što imaju.

Za stolovima krčme “Kod Šagala” proređeni seljaci namreškanih sivih lica umorno su markirali konobaricu, očigledno gostioničarevo vlasništvo: teturala je između stolova ko da će svaki čas da izvede piruetu i bez glasa se strovali na daščani pod, dok su dežmekasti gazda, njegova jedra žena i maloletna kćerka ponosno šetkali zarumenjene obraze. Njih troje srkali su jadnicu nasuvo.

Naravno, zabava je trajala samo dok se sa svoja dva metra nije pojavio na vratima; čim su ga ugledali, gosti se povukoše u senke po ćoškovima, dve žene – majka i kćerka – iza pulta, a gazda pohita ka njemu udvorički pokazujući zašiljene zube. Estrogen Moroder izloži očnjake duplo duže od gostioničarevih. To nije bio osmeh, već obično ustanovljavanje statusa. Estrogen Moroder nije posedovao smisao za humor.

Predstavio se.

Rekao je: specijalni inspektor taj i taj. Krčmi nije bila potrebna veća proba živaca.

“Ja sam vas zvao, inspektore”, reče gostioničar, gutajući knedlu veličine grejpfruta (koji u životu nije video). “Odmah sam znao da je ovo posao za ministarstvo.”

Estrogen Moroder nije bio zadivljen.

“Prvo želim obrok, i to obilan”, reče on, svukavši rukavicu i neodređeno mahnuvši ka supruzi. “Dovešćete mi je odmah u sobu. Posle pola sata, pošaljite mi kćerku.”

Gostioničar se smanji za dva broja, ali samo klimnu glavom.

Ženu je opalio da bi se opustio i ponizio krčmara; kćer je pio da bi se počastio. Nakon okrepljenja, Estrogen Moroder je bio spreman za ozbiljan rad. Gostioničar ga je poveo do potkrovlja, vodeći za sobom i pola kafane radoznalaca.

Telo je ležalo na podu sobe na kraju hodnika.

Ignorisavši namigivanje gostioničareve žene i mrštenje njegove kćerke, Estrogen Moroder pođe ka dovratku ukrašenom licima. “Ja ću vam sigurno biti potreban”, reče gostioničar. “Znate već, da vam odgovoram na pitanja.” Estrogen Moroder mu zalupi vrata pred nosinom.

Ostao je sâm s lešom. Ovaj je ležao u crnoj lokvi, glavom okrenut ka spoljnom zidu. Prozor se zapekao od nekorišćenja; Moroder ne bi uspeo da ga otvori a da ne napravi veću štetu. U sobi se još nalazio običan krevet, prazan orman i noćna posuda.

Skinuo je sa ramena mantil kojim je bio ogrnut, pažljivo ga složio na krevet i izvukao rukavice. Čovek koji je ležao pred njim bio je sportski građen, visok, srebrnaste kose. Prešavši čitavu sobu u jedan i po krakati korak, kleknuo je do njega. Umočio je prst u rukavici u gustu krv i liznuo. Nikada nije okusio ništa oporije.

Tragovi ugriza nalazili su se na desnoj strani vrata, bliže potiljku. Neko je bez svake sumnje prekršio strogu zabranu preobraćenja i ubijanja ljudi. Napadač je očigledno prišao žrtvi s leđa; u ovim uslovima, mogao je da bude bilo ko. Estrogen Moroder se nije mnogo jeo. Trebalo mu je malo vremena nasamo i uskoro će znati ko je počinilac. Zato je u ovom poslu najbolji.

Seo je na pod i naslonio leđa na vrata. Ispraznio um. Petnaestak minuta kasnije, i dalje mu se ništa nije ukazivalo.

“Baš me mučiš, a?” reče lešu.

Poželeo je da od gostioničara zatraži flašu najboljeg vina koje ima, kada mu nešto privuče pažnju. Kleknuo je do žrtve i zagledao se u njenu fatalnu ranu. Oklevajući, on prisloni prst u rukavici uz tragove ugriza i – obrisa ih sa kože. Estrogen Moroder nehotice poskoči u mestu. Nestali su sa vrata kao da ih nije ni bilo.

Nije mu trebalo mnogo da skine odeću sa pokojnika i prouči svaki pedalj njegovog tela. Tada je bio siguran. Ubica nije krvopija, ali je tako želeo da se predstavi.

Ko onda?

Prizvao je u sećanje lica koja je sreo tokom večeri i nijedno mu se nije činilo kao promišljeni, hladnokrvni tip spreman za zaveru, makar i skromnijih razmera.

Estrogen Moroder nije prepuštao stvari slučaju. U tri brza koraka našao se kod vrata, cimnuo ih prema sebi i naglo provirio napolje. Hodnik je bio prazan. Zamišljeno se vratio sobi i njenoj misteriji.

Ključ se nalazio u bravi sa unutrašnje strane. Žrtva je morala da pusti ubicu unutra. Ili se nije zaključala? U ovakvoj gostionici, teško. Nekoliko puta samo što nije osetio prostoriju i događaje koji su se u njoj odigrali. A onda je krenulo, kao što uvek kreće. Osetio je ukus šerbeta u ustima. Estrogen Moroder počeo je da prisustvuje prošlim događajima kao da se odigravaju sada.

U sobu je ušla žrtva. Sa naočarima metalnog okvira na vrh nosa delovao je kao knjiški moljac. Na krevet je oprezno položio kofer koji je doneo sa sobom i seo do njega. Duboko je udahnuo, otvorio ga i izvadio dva predmeta. Prvo je olovčicom iscrtao vrat, a zatim raskopčao košulju – Estrogen mu u ruci razazna špric – i ubrizgao sebi nešto u mišicu.

Čekao je, a Estrogen Moroder zajedno s njim.

Gosta uhvatiše grčevi. Odigrao je po sobi polku kao vođen koncima, zatim se prostro u položaj u kojem ga je zatekao. Na uši i nozdrve mu potekoše tanki mlazevi krvi. I to je bilo to. Više se nije mrdao.

Estrogen se počeša po glavi.

To ništa nije rešavalo. Iako je mnogo više uživao u svojim posebnim metodima, moraće da podvrgne goste klasičnom policijskom ispitivanju. Pokaže malo grubosti.

Nije stigao da se osovi na noge i pozove gostioničara, zato što predstava pred njim još nije bila završena – nikad ne napuštaj bioskop pre kraja odjavne špice. Još se nešto dešavalo posle žrtvine smrti.

Leš zasvetli. Tek tako. U početku žućkastom svetlošću, da bi postepeno potamnela u zagasito crvenu. Ukus šerbeta u ustima bio je jači nego ikad.

U svom nekoliko vekova dugom životu Estrogen je video svašta, ali nikada ništa slično. Crvena svetlost obuzela je telo kao da će pred njim planuti i pretvoriti se u pepeo. Bleštavocrveno obličje poče da se odvaja i izdiže iz tela domaćina. Što je više buljio u njega, ono je poprimalo konkretniji oblik: humanoidan, a opet tako stran. Telo koje se bez ikakvog napora uzdiglo pred njim bilo je sačinjeno isključivo od pulsirajućih crvenih vena. Ni oči mu se nisu videle od njih.

Estrogen Moroder se skameni.

Koliko god da mu je stvorenje ulivalo strah – Estrogen? uplašen? – nije mogao a da mu se ne divi. Nije uspevao da odagna utisak da je stvor, ovaj fantom prošlosti, svestan njegovog prisustva. Stajali su i zurili jedan u drugog.

Stvor se neznatno pomeri ka njemu, kao da on neće primetiti. I još malo. A zatim, sasvim polako, stojećki, dolebde pred njegove noge. Zastao je tek kada su se našli licem u lice. Moroder je mogao da mu razazna svaku živu venicu na glavi.

Estrogen je istovremeno bio zadivljen i osećao glad. Poželeo je da ga dodirne, ali nije se usuđivao. Znao je da ne bi imalo smisla. Bio je odvojen od prikaze vremenski, a ne prostorno.

Fantom nagnu lice prema njemu i Estrogen na jedan suludi trenutak pomisli da ovaj želi da ga… poljubi?

A onda ga stvor ugrize za vrat.

“Ujebote!” vrisnu Estrogen.

Ukočio se od bola. Shvatio je da je načinio stravičnu grešku. Ukus šerbeta u ustima prvi put ga je izneverio. Stvor nije bio nikakva prikaza iz prošlosti, nije uopšte, već konkretna spiritualna manifestacija u sadašnjosti.

Umesto da ga sisa, ovaj ga ispuni nečim… živim.

Kada je svršio sa njim, stvor ga odbaci poput krpe u ćošak prostorije. Nacerivši mu se licem od vena, vratio se u telo domaćina, kao u zarđalu magičnu lampu.

Estrogen Moroder je počeo da diše, prvi put posle dugo vremena. Ličilo je više na plitke uzdahe i kašljucanje, ali njegovim plućima jeste prostrujao vazduh. Na sebi je osetio miris ljudske krvi, koji nije dolazio od spolja, kao slučajni ostatak obilne večere; krv se sada nalazila duboko u njemu i ponovo je kolala njegovim venama.

Estrogen je bio zgrožen.

U sebi je nosio nekakav novi virus, savršeniji od prethodnika, jer nije moglo da mu se odoli. Pretvarao je izgladnele lovce u hranu, a, budući da hrane nije bilo dovoljno, drugi lovci bi je odmah primetili i pecali se. Preobraćao je preobraćenike.

Nazad u ljude.

Zavrtelo mu se u glavi. Odakle je došao novi Princ crvenog svetla? Mora da su se ljudi ovako osećali kada su se prvi put sreli sa prvim sinom tame, Velikim Zubom, njegovim i ocem svih krvopija.

U sobi nije video tragove posete osvetničkog duha krvi. Leš je i dalje ležao na istom mestu obliven tamnom tečnošću. Da li je sve samo sanjao? Da li se zarazio kada je liznuo krv, još na početku istrage, a ostatak predstave sa stvorom doživeo samo kao vizuelizaciju širenja virusa?

Osećao se čudno: u isti mah bolesno i prosvećeno. U svakom slučaju, nije smeo sada da poklekne. Obukao je mantil kao u transu. Moraće da se probije do ministra kako zna i ume, upozori braću na propast koja im se nakačila na vrat.

A šta ako se radi o vladinom projektu? pomisli panično.

O eksperimentu sa zadatkom da ugasi globalnu krvopijsku glad? U tom slučaju, ministar ga je smišljeno odabrao kao prvog nosioca zaraze i poslao u nedođiju – za svaki slučaj, ako stvar pođe po zlu, da se zaustavi na vreme.

Ako je to i istina, problem je što se stvar istinski otela kontroli. Već posle prvog srka, krvopija je protiv svoje volje bivala preobraćena. A budući da je glad u svetu bila prevelika, ova zaraza bi se širila brže od prethodne. Izračunao je na brzinu: ono za šta su Imperiji bili potrebni vekovi, u ovom slučaju raščinilo bi se za nešto više od godinu dana. Drugim rečima, moraće da dela pažljivo i brzo.

Promolio je glavu u hodnik. Desno, ništa. Levo….

Trgnuo se unazad, a iz usta mu se ote mešavina uzdaha i zmijskog šištanja. Tu, u mraku, nagurao se nestrpljivi odbor za doček, svi u spavaćicama.

Gostioničar.

Supruga.

Njihova kćerka, nakežena. Iza nje buljuk kasnih kafanskih gostiju, predvođenih njegovim rođenim pilotom. Namirisali su ga dva sprata iznad.

I dok je odmahivao glavom povlačeći se pred čoporom, oni su polagano stupali za njim, merkajući ga očima užarenim i gladnim.

“Ujebote”, rekao je samo.
/* */