Oliver Jovanović: SREBRNO OGLEDALO

1.

Dr. Eleusinu sam upoznao na jednom simpozijumu posvećenom konzervaciji muzejskih eksponata.

Kao kustos odeljenja egipatskih starina berlinskog muzeja bio sam u obavezi da prisustvujem ovom međunarodnom simpozijumu stručnjaka u Padovi.

Radovi su mahom bili neinventivni i dosadni.

Bilo je par novih otkrića vezanih za upotrebu gasnog lasera (koristi se za čišćenje prljavštine sa površine eksponata, bez njihovog mehaničkog oštećenja) i ponešto o “revolucionarnom”  američkom patentu na bazi epoksi–smole koji navodno, obezbeđuje trajnu zaštitu drvenih predmeta.

Referat Dr. Eleusine je bio trinaesti po redu, bili smo svi već prilično zamoreni, tako da je njegovo izlaganje primljeno, rekao bih, s upola pažnje.

Uz to, celoj stvari je odmagao i njegov suvoparan način izlaganja kao i pomalo unjkav glas.

Isprva nisam uopšte razumeo o čemu govori ali mi je par rečenica, nenadano, pobudilo potom veću pažnju.

Dr. Eleusina je detaljno izveštavao o svom otkriću primene metoda fotografije na određenim predmetima, hemijski podobnim za “restauraciju vizuelnih informacija”.

Najpre sam pomislio da cenjeni stručnjak poznate umetničke zadužbine “Troil” iz Liona govori o nekom novom kvalitetnijem načinu ovekovečenja vrednih predmeta ali sam se uskoro uverio da sam na pogrešnom tragu.

Dr. Eleusina je u stvari govorio o tome, kako pojedini predmeti od srebra, pod određenim specifičnim okolnostima mogu da se ponašaju poput filma, što i nije čudno kada znamo da se i čitava tehnologija video zapisa pre pojave digitalnih kamera, zasnivala na srebro–nitratu i drugim jedinjenjima srebra.

Iskoristio sam potom jednu od pauza da mu priđem u holu hotela “Hilton Mažestik” u kome se skup održavao tog dana.

Bio je u ćošku prostorije, u ogromnoj crnoj kožnoj fotelji, zadubljen u svoje izgužvane, raskupusane papire.

Kada sam mu prišao i predstavio se, vrlo brzo smo “probili led”.

Nije bio nekomunikativna osoba, kako se činilo na prvi pogled.

Diskutovali smo, naravno, o njegovom otkriću.

Najpre je ono što je tada govorio u meni pobudilo tek blagu radoznalost ali kako sam uz njegovu pomoć sve više uranjao u problem, počeo sam da poimam da je u pitanju nešto odista  – epohalno!

Pitao sam se  – kako je moguće da sam samo ja od blizu pedesetak eksperata na tom skupu fokusirao svoju pažnju na pravi način da sve to shvatim?

Iz njegove priče, saznao sam da je u načelu moguće sa određenih površina posebnom tehnikom, koju je on sam razvio, dobiti upotrebljive fotografije događaja iz davne prošlosti!

Možda je ova jednostavna i direktna tvrdnja, većini prisutnih delovala kao šarlatanstvo – time je mogao da se objasni mlak aplauz na kraju njegovog izlaganja.

Što se mene tiče, ja sam od prvog časa imao utisak kao da mi je neko ukrao ideju.

Naime, jednom mi je nešto slično palo na pamet ali u vezi izvesnih mikro – tragova, habanja upotrebnih predmeta koji zbog toga čuvaju zanimljive otiske koje je moguće snimiti i prevesti pomoću računara u trodimenzionalni oblik ljudske šake ili glave, recimo.

Nešto nalik tehnici uzimanja odlivaka iz šupljina u magmi Pompeje, kada na svetlo dana izlaze gipsana tela ljudi i životinja – samo mnogo, mnogo sofisticiranije.

Ali u slučaju Dr. Eleusine, radilo se o pravoj pravcatoj fotografiji, otprilike kao da je neko u doba graditelja piramida uperio nekakav primitivni fotoaparat u lice pred sobom.

Rekao mi je, kako je od svih predmeta iz prošlosti, pažnju u zadnjih nekoliko godina najviše fokusirao na srebrna ogledala.

Imao je veliku kolekciju srebrnih i bronzanih ogledala svih veličina i oblika iz grčkog i rimskog perioda ali ga je posebno zanimala prošlost koja je prethodila evropskim civilizacijama.

Strasno je tragao za najstarijim primerkom srebrnog ogledala, možda prvog ikada u svetu napravljenog.

Pitao me je čime raspolaže moje odeljenje i da li bi mogao da dobije kakvu dozvolu za svoja ispitivanja.

To oko dozvole nisam mogao da mu obećam ali pouzdano sam znao, i to sam mu i predočio, kako u depoima muzeja zaista postoji barem desetak izuzetno očuvanih ogledala još iz doba Starog carstva.

Bila su to uglavnom, ručna ogledala od glačanog srebra, bronze ili čak emajla.

Bio je veoma zainteresovan, razmenili smo adrese.

Tako je započela i naša saradnja koja je u sebi od prvog časa imala i nešto – zavereničko.

Pre nego što mi je pružio svoju krepku ruku da se samnom oprosti, Dr. Eleusina je izvukao iz unutrašnjeg džepa sakoa jednu malu crno – belu fotografiju i uz smešak mi je pružio.

Potom se gipko okrenuo i udaljio.

Pogledom sam brzo preleteo tu sliku.

Bila je nejasna i prilično mutna, dosta nalik prvim ikada napravljenim dagerotipijama, ali…

U uglu te sličice, razaznao sam jedan beli kvadrat – očigledno prozor.

Bliže centru slike ocrtavala se i gruba kontura lica.

Video se i deo tela, približno do čovekove ključne kosti.

Telo je bilo u oklopu, sudeći po razvučenim, paralelnim površinama nalik na obruče za burad ali zbijenim tako da obrazuju kompaktnu celinu.
Bio je to rimski prsni oklop.

2.

Par meseci kasnije, pozvao sam Dr. Eleusinu.

Bio sam spreman da učestvujem u njegovom projektu mada nisam imao tako široka ovlašćenja ustanove u kojoj radim.

Da budem sasvim iskren – delao sam više na svoju ruku, polulegalno, što me je moglo koštati nameštenja.

Preko vikenda, kada muzej opusti, tragali smo po ogromnim podzemnim depoima.

Tražili smo poseban tip srebrnog ogledala.

Naime, srebro nikada nije sasvim čisto, bez ikakvih primesa a u ta davna vremena nije bilo ni moguće proizvesti čist metal.

Nama je bilo potrebno ono “nečisto srebro” koje u sebi sadrži izvesne primese nitrata ili bromida, dakle ono koje se po hemijskim osobinama u grubim crtama, najviše približava foto – emulziji.

Ali to nije bilo sve!

Najvažnije je bilo u stvari, da takvo uglačano srebro, tokom upotrebe dođe u kontakt sa nekom smešom natrijum–sulfata, takozvane “gorke soli” što je u stvari u hemijskom pogledu, ništa drugo do fiksativ.

Bez ove druge okolnosti, nijedno od tih divnih ogledala, ma kako dobro očuvanih, za nas nije imalo ikakvu važnost.

Više od dve nedelje ispitivali smo određene uzorke i njihove hemijske osobine u jednoj od dobro opremljenih laboratorija muzeja.

I zaista smo pronašli samo jedno jedino ogledalo koje je – obećavalo!

Uostalom, verovatnoća da neki predmet iz daleke prošlosti ispuni sve postavljene uslove, odista je bila više nego mala, ali imali smo i dosta sreće.

Srebrno ogledalo, datirano oprezno, u doba kraljice Hatšepsut, ni po čemu se nije razlikovalo od ostalih sličnih predmeta osim po većem sadržaju nama potrebnih primesa u metalu.

Samo ogledalo je bilo po obliku tipično za to doba – okrugla, ispolirina metalna pločica nešto veća od dečjeg dlana, sa oblom drškom od istog materijala koja je u gornjem delu imala lepo izvajan lik Hator, boginje koju su egipćani prikazivali čas kao moćnu lavicu sa ženskim telom čas kao božansku kravu uspravnih rogova – a što je ovoga puta i bio slučaj…

Hator, boginja veselja i majčinstva, bila je važna i za oblačenje i uopšte, doterivanje žena, tako da je većina ogledala i bočica sa mirisima nosila njene simbole.

Kada smo utvrdili da imamo “potencijalnog kandidata” ja sam morao, na svoju ličnu odgovornost i uz veliki rizik, da iznesem ogledalo iz muzeja a da bismo u laboratoriji Dr. Eleusine koja je raspolagala jedinstvenim “hibridnim” aparatima, konačno izvukli tu moguću vizuelnu informaciju.

Da, natrijum–sulfat, ma čime bio nanešen na površinu srebra, odista je nešto “zamrznuo” u vremenu!

Tamo gde je ploču pogodilo jače svetlo ostale su tamne mrlje a sulfati su učinili da taj “negativ” više ne reaguje na svetlost i ostane nepromenjen.

Pa, u načelu – to je bilo to…

I sve divno funkcioniše u teoriji.

U praksi, vi pokušavate da sa površine koja je hiljadu puta manje osetljiva od filmske emulzije i koja je bila podložna mnogim vremenskim uticajima tokom eona, izolujete nešto što će biti osnova za sliku.

Ovde srećom, priskaču u pomoć elektronski mikroskop, radiografija i najbolji UV ili IC skener, bez kojih bi ta stvar bila definitivno – neizvodljiva!

Snimili smo i posebnim uređajem, takozvanim STM-skenerom (doslovno – skener tunelske emisije) molekule i njihovo grupisanje na površini ogledala.

Tako smo dobili grubu šemu tragova koje je ostavila svetlost, jednom davno…

Iskoristili smo potom i jedan poseban kompjuterski program razvijen za potrebe CIA-e, koji je određenim sledom grupisao i mapirao te tačke, tražeći među njima neku logičnu vezu.

Isprva je to bila tek jedna rasplinuta tamna kontura koju je kompjuter “čistio” i dograđivao iz dana u dan, vršeći neprekidno milione operacija u sekundi.

Već tokom prva tri dana, naslutili smo da na ekranu imamo lik – žene.

Njeno lice pokrivalo je otprilike tri četvrtine ogledala, odnosno ekrana.

Veoma krupne crne oči, uokvirene nekim krejonom, sa tamnom senkom obrva.

Teška i gusta kosa, sasvim ravna.

Oko vrata široka ogrlica ili okovratnik od pletenog metala.

Žena je posmatrala intenzivno svoje lice, na čudan način, nekim posebnim, dugim pogledom.

Ogledalo je sudeći po položaju lica, ležalo verovatno na toaletnom stočiću ili nekom drugom delu pokućstva, dok je žena bila nagnuta nad njim kao nad kakvim zdencem ili bunarom.

Odista, to i jeste bio svojevrsni bunar – bunar vremena!

(I na trenutak sam i nehotice pomislio na onu poznatu knjigu Luisa Kerola “Alisa u zemlji iza ogledala”)

Kada je slika dosegla maksimalnu oštrinu, u uglu ekrana, odmah iza ženine glave, videli smo nož u krupnoj muškoj ruci – spreman da udari!

Shvatio sam konačno i neobičnu zamagljenost ženinih očiju.

Iz njenih očiju tekle su suze i padale na srebrno ogledalo.

Hemijski sastav suza koji u sebi sadrži izvesne nitrate, možda uz to pomešanih i sa nekim specifičnim sastojcima njene šminke – fiksirao je ovu dramatičnu sliku za večnost!

/* */