Nikola Petrović: NEŠTO JE U MRAKU

“Nešto je u mraku”, šapnuo mi je na uho.

“Uvek je nešto u mraku”, kažem mirno, “isto ono što je bilo tamo i tokom dana.”

“Ne seri, slušaj!”

Oslušnem, tek da mu udovoljim. Ništa, naravno. Prevrnem očima i sklopim kapke.

“Sada se ne čuje”, kaže.

“Pusti me da spavam, molim te.”

“Dobro, spavaj, ja ću malo da stražarim.”

“Kako hoćeš”, kažem i prevrnem se na drugu stranu.

* * *

Ne znam šta me tačno plaši i plaši me što to ne znam.

U trenu, ubrzavam disanje, a udisaji su sve plići. Hladan znoj obliva naježenu kožu; mišići zadrhte i nešto se prevrne u stomaku; srce skoči u grlo i guši me.

Kad god se setim straha, uplašim se.

Nastojim da se ne setim, i to je deo Plana. Prva tačka: Ne razmišljaj.

Sunce se lagano spušta. Za par sati, uslediće smena na nebu. Pun beli krug izbiće iz tamne pozadine. Nema vetra, ni teških oblaka: biće vedra, svetla noć. Kroz prozor gledam kako se iz sporednih ulica slivaju u glavnu i grabe domovima. Kao jedan, marširaju trotoarima ispijenih lica i umornih udova, sudaraju se i pretiču. Koliko njih će večeras Mesec probuditi? Pedeset? Troje? Nikoga?

Setim se straha. “Nastavi po Planu”, naređujem sebi.

Sednem na krevet i pozovem broj sa papirića. Zvoni nekoliko puta pre nego što neko konačno podigne slušalicu, ali ćuti, čeka lozinku.

“Srebro”, kažem.

“Gde ste?”, pita hrapavi glas posle kratke pauze.

“U hotelu, soba 519.”

“Za pola sata”, kaže i spusti slušalicu.

Brže nego što sam očekivao. Neću morati da žurim, imaću par sati pripreme. Ne znam da li je to dobro.

Okrenem nulu na brojčaniku.

 “Recepcija, izvolite.”

“Očekujem posetu za pola sata, molim vas, pustite ga gore.

“U redu gospodine. Da li da pošaljem večeru u sobu?”

“Hvala, ne treba”, kažem, “nisam gladan.”

Prozori sobe su okrenuti zapadu: zraci rešetaju sobu i pritiskaju oči. Spustim zastore i navučem teške zavese; okruži me mrkli mrak. Sednem u fotelju i čekam.

Nešto je u mraku, rekao je neko, nekada.

Nešto je u mraku, rekao je, a glas mu je drhtao.

Kucnuo je tri puta.

Uključim lampu na noćnom stočiću i oprezno odškrinem vrata.

“Srebro?”, pita istim, hrapavim glasom. Klimnem glavom i propustim ga da prođe. On zakorači unutra, skine kapuljaču i osmotri zamračenu sobu.

“Doneli ste lovu?”, pita.

Izvadim svežanj iz džepa i spustim ga u ispruženu šaku.

“U redu”, kaže, stavi torbu na sto, povuče rajsferšlus i sedne. “Sve je tu.”

Izvučem samo jedan metak iz torbe, zagledam ga u ruci. Ni nalik onome što sam očekivao. Zamišljao sam skladno, uglačano zrno smrti kako se presijava na svetlosti. Ovo deluje bedno. “Da li je delotvorno?”, pitam.

“O da”, kaže samouvereno, “još kako.” A onda spusti pogled.

“Iskreno mi odgovorite”, zamolim i pogledam ga u oči.

On se osmehne. “Ne znam. Nisam sujeveran, ali vi niste prvi. Šta radite s tim, ne znam i ne interesuje me. Lova je na broju, to je bitno.”

“A nije baš ni mala lova.” kažem i dalje zagledajući zrno.

“Srebro nije olovo. Da ga je jednostavno napraviti, ne biste došli kod mene. Je l’ tako?”

“Ne bih”, kažem i spustim metak na sto. “Da li ste za nešto žestoko?”

On pogleda na sat i klimne glavom. Ulijem nešto braonkasto iz bara u čašicu i pružim mu.

“Recite mi”, započne gledajući u čašicu, “ne delujete kao neko…”, a onda zastane i uzme gutljaj.

“Kao ludak?”,  pitam uz  osmeh i on se naceri.

“Ne, nisam tako mislio. Hteo sam da kažem da ne izgledate kao jedna od mojih mušterija.”

“Kako oni izgledaju?”

“Uznemireno” kaže i obori pogled,  “vrlo uznemireno.”

“Pa nema razloga”, kažem, “sada sam odlično naoružan, zar ne?”

“Jeste. Sigurni ste da vam ne treba više municije?”

“Ne, tražio sam tačno onoliko koliko mi treba.”

“U redu”, kaže i pogleda na sat. “Moram da idem. Srećan lov.”

“Hvala, trebaće mi sreća.” govorim zatvarujući vrata.

Provirim kroz zavese i lice mi se zacrveni. Sunce je dopola zašlo za horizont i ubrzano tone.

Vreme je.

Svučem se i spustim pogled na golo telo. Zgadim se, kao i obično. Na ovako slabom svetlu, dodatno naruženo dugim senkama, deluje grotesknije. Torzo je deformisan ožiljcima i rupama; loše sraslim, izlomljenim rebrima. Stomak je upao, kao da je slepljen za leđa.

“Ne razmišljaj”, naređujem.

Skrivam se čistim vešom i novim odelom. Na ekranu isključenog televizora izgledam sasvim elegantno – spreman sam. Nalijem sebi jednu čašicu. Miriše žestoko, verovatno ću povratiti pre nego što stigne u krvotok.

“Živeli!”, kažem glasno i iskapim.

Donosim ogledalo iz kupatila i prevrnem torbu na sto. Pištolj, okvir i trideset metaka sa srebrnim zrnom. Poređam ih uspravno u liniju i biram. Ne sviđa mi se što nisu uglačani. Da imam malo više vremena, doterao bih ih.

Uzmem najsjajniji i stavim u okvir. Okvir škljocne kada ga gurnem u rukohvat pištolja. Repetiram i pogledam odraz u ogledalu.

Jedini način kojim sa sigurnošću utvrđuješ da nisi sâm je pogled u ogledalo. Oči, nos, usta, – sve je tu, to je tvoj lik, ali sebe ne možeš da prepoznaš. Sećanja koja nisu tvoja, slike koje nisi ti video, postaju potpuno jasne kada pogledaš u ogledalo.

Okrenem jedan profil, pa drugi. Ne, to svakako nisam ja.

Povratim braonkastu žestinu. Ovaj stomak to ne prima; ne prima ništa što ja progutam. Ovaj stomak  vari samo prestravljeno meso.

Kad god pomislim na strah, uplašim se.

Ne bojim se smrti, plaši me strah od smrti.

Plaše me sećanja na razrogačene oči i razjapljena usta. Plaši me podrhtavanje glasa. Plaši me kuknjava i stenjanje. Plaši me ridanje i jecanje. Plaši me vrisak.

Plaši me sećanje na strah u tuđim očima.

Bojim se njihovog straha.

Pun Mesec je izašao, osećam. Vid mi se sužava, kosti krckaju, mišići već počinju da se grče.

Gladan sam.

Prislanjam cev na slepoočnicu i lagano povlačim oroz.

Nešto je u mraku, rekao je neko, nekada.

Nešto je u mraku, rekao je, a ja mu nisam verovao.
/* */