Nikola Petrović: MALI IZ UGLJA

Mali sedne na ivicu tanjira i umoči parče hleba u supu. “Dobro”, kaže glasom koji podseća na škripu vrata ili cviljenje drveća na vetru, zatim prinese hleb prinese ustima i kida kratkim, šiljastim zubima. Ne skreće pogled s mog lica. “Dobro”, kaže još jednom.

Nije viši od šoljice kafe. Prekriven je nekakvim crnim maljama što mu u pramenovima vise sa kratkih udova. Stopala, ako su ono stopala, prekrivena su samo debelim slojem ugljene prašine. Kada pomerim ruku ili nagnem glavu, on uzmakne na trenutak, ali brzo nastavi da se hrani.

Lice mu je nalik ljudskom, jedino što na mestu nosa ima samo dve male nozdrve, koje su se brzo širile i skupljale kada sam ga prvi put ugledao. Ne bih ga ni primetio da nije vrisnuo dok sam ustima peći približavao komad uglja na kojem se krio. “Nemoj!”, mislim da je vrisnuo tada.

Žvaće poluotvorenih usta i glasno mljacka. Tečnost mu curi niz uglove usana, spira crnu prašinu na bradi i kaplje nazad u tanjir.

“Da li si sâm dole?”, pitam i pokazujem prstom u pod.

“Ne sâm”, govori i odmahuje glavom. “Ne sâm.”

“Pa… koliko vas ima?”

On slegne ramenima i umoči poslednje parčence hleba.

Koliko može da ih bude u podrumu? Doduše, ako su se sakrili ispod uglja… ono nije mala gomila.

“Odakle ste došli?,  pitam.

“Iz uglja”, kaže. “Mi iz uglja”

Kako je to moguće? Kako nikada nisam čuo za njih? Počešem se po glavi, ali on više ne uzmiče, zauzet je skupljanjem mrvica po stolu. Gde god da se pomeri, ostavlja za sobom crne stope.

Kako je uspeo da pojede ceo tanjir supe i krišku hleba? Ne razumem.

“Zar si još gladan?”, pitam.

“Gladni, mnogo gladni.”, kaže škripavim glasom.

Ustajem sa stolice i koračam do kuhinje dok me prati radoznalim pogledom. Na grudi je privio gomilu mrvica i steže ih u zagrljaju. Skrenem pogled, samo na trenutak, da izvadim mali komad slanine iz frižidera, a on mi se već našao pred nogama.

Oblizuje se i vuče me za nogavicu.

“Čekaj Uglješa!”, kažem kroz osmeh. “Idemo dole, ovo ćeš da podeliš sa ostalima.”

“Idemo!”, zacvili on i uzvere mi se uz pantalone. Po blagom bockanju shvatam da ima kandžice na nogama i rukama. Zgrabim još i jednu jabuku i polovinu kifle od doručka i on već mljacka na prazno, posmatrajući hranu. Otkinem parčence kifle i ubacim u džep košulje, i on se, kao neki gmizavac, naglavačke ubaci u džep.

Pažljivo odškrinem vrata stana i proturim glavu. Mrak, odlično. Već sam navikao na stepenište u mraku izbegavajući da se susretnem sa baka Olgom i njenim dosadnim pitanjima. Silazim lagano, stepenik po stepenik,  zadržavajući dah. Samo prigušeno mljackanje što dopire iz džepa košulje narušava tišinu mračnog hodnika.

Uzalud!

Crna mačka mi istrči pred noge frkćući, a onda krene da se povlači unatrag i sikće kroz očnjake. Vrisnem dok mi se Uglješini nokti zarivaju u grudi i brzo stavim šaku preko usta, ali već je kasno. Baka Olgina vrata se širom otvore i svetlost me na trenutak zaslepi.

Mačka šmugne unutra, naduvenog repa.

“Jao sine, je l’ te prepala Angelina? Izvini sine. A gde ćeš na ovu hladnoću bez kaputa?”

“Idem po ugalj”, kažem, a onda primetim da stojim praznih ruku. “Idem… po ugalj, ali sam zaboravio kofu.”

“Evo i ja baš nameravala da krenem. I meni nestalo. Evo ti moja kofa pa je napuni. Pola tebi, pola meni”, kaže i pruži mi unapred spremnu kofu.

Osetim kako se Uglješa nervozno vrti po džepu pa nevoljno zgrabim kofu, strčim niz stepenice i nestrpljivo otvorim podrumska vrata.

Stresem se od naleta hladnoće iz podruma. Blaga svetlost ulice dopire kroz rešetke uskog prozora pod tavanicom. Na trenutak, cipele nekog prolaznika zaklone svetlost i gomila uglja pod prozorom nestane, zatim se opet pojavi.

Kroz uobičajeni vonj vlage i neuništive mirise ustajalog vazduha razabiram i neki novi smrad. Uglješa izviri iz džepa i njuška vazduh.

Nikada mi nije bilo potrebno dodatno osvetljenje, ali sada znam da u podrumu postoji još nešto osim gomile uglja. Oslušnem, ali ne čujem ništa.

Kako su tako tihi?

Pretražim džepove i, pronašavši šibicu, zapalim staru petrolejku na zidu. Treptava svetlost otkrije prostoriju.

Pred mojim nogama – mrtav pacov. Leži na leđima, skvrčenih udova i otvorenog stomaka.

Uglješa se, kao gušter, naglavačke spusti niz pantalone i počne nešto glasno da pišti i šuška ustima. Najednom, iz gomile uglja se pojave tri čupave kose. Zatim još dve malene glave. A onda izlete iz uglja i okruže ga.

Gospode! Ko bi rekao?! Šest malih stvorenja u gomili uglja.

Uglješa im nešto škripi, a oni odgovaraju cikom i gledaju me, cupkaju u mestu, skaču sa noge na nogu.

“Daj! Daj!” zareže, i ja brzo izbacujem iz džepova sve što imam. Ne biraju, zarivaju vilice u slaninu i kidaju zubima. Mljackaju jabuku i otimaju se međusobno.

Sva hrana nestane za minut.

A onda se bace na pacova.

Jedno stvorenje se zavuče u utrobu i nestane, ostali kidaju nožice i uši. Jadno pacovsko telo se uvija i nestaje u njihovim čeljustima.

Koža mi se naježi, ali ne od hladnoće. Strah je počeo da mi se uvlači u kosti.  Šta će biti kad završe sa pacovom?

Iskočim iz podruma, zalupim vrata i bezglavo otrčim u stan.

***

Vadim enciklopedije jednu za drugom, listam sumanuto. Nema ništa o malim, gladnim stvorenjima iz uglja.

Zar se baš ništa ne zna o njima? Možda ih niko nikada nije video? Možda već vekovima žive pod zemljom i tek sada su ih slučajno iskopali u nekom rudniku. Koga bih mogao da pitam?

Hladnoća me podseti da nisam doneo ugalj. Vatra u peći se potpuno ugasila, ali ne silazi mi se dole. Hodam u krug i razmišljam.

Pa nije baš toliko hladno.

A onda se setim da je i baka Olga bez uglja. I kofu sam zaboravio! Šta ako ona sada siđe dole?!

Izletim kroz vrata i na hodniku me dočeka njen vrisak.

Strčavam preskačući stepenike i odbijajući se o zidove i ulećem kroz otvorena vrata podruma.

Mačka je već dopola pojedena. Dvojica joj dube utrobu. Olga leži kraj ulaza, postrance, neprirodno izvijenih ruku. Nožice sa kandžama vire iz rupe na vratu. Pod kožom na bedrima, vidim kako se kreću njihova gladna telesa. Uglješa joj grize lice,  a onda, primetivši me, podigne glavu i zareži kroz krvave šiljate zube.

U strahu skinem petrolejku sa zida i zavrljačim je na njega.

Oni se uznemire, izgmižu iz tela i uz  ciku pobegnu u ugalj.

Vatreni jezici počnu da gutaju podrum.

***

“Baš me briga što mi ne verujete! Baš me briga!”, viknem i lupim o sto. Obojica se povuku unazad i nasmeju.

“Možeš ti da se praviš lud koliko hoćeš, znaš”, kaže jedan policajac.

“Ubico”, doda drugi.

“Smejte se koliko hoćete.” kažem i oborim glavu. “Priznajem, sve priznajem. Samo me sklonite! Zatvorite me međz četiri zida.”

“Čega se sad plašiš kad si ih sredio?” kaže prvi uz smešak,  dodajući mi papir i olovku preko stola.

“Kad si ih sredio onako stručno”, kaže drugi.

Gledam ih kako srećno plivaju u neznanju.

Setim se baka Olginih razrogačenih očiju, setim se raščerečenog pacova. Setim se grozote zverinjih pokreta tih malih stvorenja o kojima niko ništa ne zna, niti želi da zna.

Setim se prizora dok su me odvozili kolima. Setim se rešetki prozora susednog podruma sa kojih mi se Uglješa cerio svojim odvratnim malim čeljustima.

Setim se da su neuništivi.

***

Prozorčić na metalnim vratima samice se uz škripu otvori i trgne me. Strah mi istera vazduh.

Stražar proviri unutra. “Živ si?”, pita.

“Živ sam”, kažem umornim glasom, dok mi se vazduh vraća u pluća.

“Opet nisi spavao?”, pita, verovatno primetivši krvave oči.

“Nisam.”

“Šteta”, kaže uz zveket ključa u ključaonici. “Trebaće ti snaga. Stigao je ugalj –  došao red na tebe da ga istovaraš.”
/* */