Miroljub Todorović: TORBA OD VRBOVOG PRUĆA

Iz zbirke TORBA OD VRBOVOG PRUĆA

Priredio: Slobodan Škerović

„Torba od vrbovog pruća“ Miroljuba Todorovića je zbirka kratkih priča koje svoje poreklo imaju u snovima ili su to „nađene priče“, zanimljivi tekstovi i crtice objavljeni, uglavnom, u dnevnoj štampi.

Ove mini priče zapravo su poetska jezgra visokog potencijala i mogle bi se lako pretočiti u konvencionalne priče, kao izvor specifične atmosfere, „filinga“, pa i zapleta/raspleta.

Zanimljivo je kako „rade“ snovi. Uzrok jeze, „ljudi u crnom“, „koljači“, „fabrika beba“ – sve su to elementi koje ćemo lako prepoznati u delima savremene fantastike ili naučne fantastike, od Hakslijevog „Vrlog novog sveta“ do filmova o velikim zaverama, ljudskim ili tuđinskim. Potreba za objašnjenjem misterije, pitanja i odgovori, izmenjena stvarnost, sumnja u sopstvene namere, neočekivane reakcije sanjača – svi osnovni preduslovi trilera, horora ili akcionog romana dati su u ovim jezgrovitim opisima snova.

Možda je ovo dobar primer za one mlađe i neiskusnije pisce o tome u kolikoj meri je odlučujuća napetost koja proizlazi iz neočekivaog elementa u nekoj običnoj situaciji. Samo na osnovu toga vešt pisac može da napiše tekst bilo koje dužine ne plašeći se „zamora materijala“.

Za ovu priliku sam odabrao pet „snova“ s namerom da ukažem na potencijal koji postoji u svakom od nas i na osnovu kojeg se lako može upustiti u veće i ozbiljnije poduhvate.

.

TORBA OD VRBOVOG PRUĆA

Veče je. Kiša. Trčim kroz vrbake neke velike reke. Zadihan sam i uplašen. U desnoj ruci nosim malu zelenu torbu napravljenu od vrbovog pruća. Znam da su u toj torbi spisi sa strogo čuvanom tajnom koje treba na vreme predati. Gledam na sat. Kazaljke se pomeraju neshvatljivom brzinom. Vreme ističe…

Sada sam u blatnjavom podnožju nekog visokog brda. Kiša i dalje lije. Znam da moram doći do vrha. Pokušavam da se penjem. Uzalud. Noge ne mogu da se zadrže u skliskoj, vodom natopljenoj zemlji.

Na vrhu primećujem ljudske prilike. Glasom promuklim od zebnje i straha zovem upomoć.

Spuštaju mi dva konopca za koji je vezana daska i izvlače me na vrh. Tamo me dočekuje nekoliko ljudi stisnutih usana i zloslutnog pogleda. Na njihovim ogromnim glavama umesto kose vidim vrbove grančice sa lišćem. Oni mi užurbno uzimaju torbu iz ruke i bez reči nestaju.
.

LJUDI-SENKE

Negde sam na severu. Sneg i led unaokolo. Ipak, ne osećam hladnoću. Prekrasna plavičasta svetlost koja obasjava taj sleđeni svet kao da me greje…

Sada sam u ogromnoj zgradi, usamljenoj na snežnoj ravnici.

Zgrada je napravljena od materijala sličnog ledu. Nema krova. Gotovo prozirni zidovi.

Šetam prostranim sobama bez nameštaja. Dodirujem zidove i osećam blagi udar struje.

Iznad mene, odjednom, preleću čudna bića – ljudi-senke. Izranjaju odnekud iz ledene pustoši. Jedva ih nazirem. Nemaju krila. Lebde kroz vazduh lagano, bez napora, kao da plivaju.
.

NOVI ČOVEK

Porodilište je u zgradi koja lebdi visoko iznad zemlje. Do nje se može doći jedino vazduhoplovom.

Dočekuju me svečano. Svi su veoma uzbuđeni, gotovo egzaltirani. Razumem njihovo uzbuđenje. Na gornjem delu ulaznih vrata te kristalne nebeske kule piše krupnim slovima: ‘’Novi čovek’’.

I sam sam uzbuđen ali nastojim da to ne pokažem.

U savršenoj tišini vode me dugim ovalnim hodnicima okupanim ružičastom svetlošću. Pod je mekan, ugiba se pod koracima, kao da je sačinjen od žive materije. Pre ulaska u glavnu sobu preko usta i nosa dobijam zaštitni povez sa gazom natopljenom opojnim mirisom. Ogromna vrata od debelog neprozirnog stakla lagano se otvaraju. Bebe-fetusi, ne veće od orahove mezgre leže u malim kristalnim vitrinama. Čitava soba ispunjena tim vitrinama nalikuje na džinovsko pčelinje saće. Na svakoj vitrini je broj i ime bebe ispisano zlatnim ćirilskim slovima.

.

NASELJE

Prohladno i tmurno veče. Pomalo prska kiša. Oseća se pritisak u vazduhu kao da će nevreme.

U prigradskom naselju tražim čoveka po nadimku Čif. Ne poznajem ga. Nemam njegovu tačnu adresu. Znam mu samo nadimak i da živi ovde. Rečeno mi je da ga moram hitno pronaći.

Naselje je veliko sa nizom jednospratnih već oronulih zgrada. Ulice su neuređene, pune blata, teško prohodne. Tragajući za Čifom nervozno lutam. Sve je pusto. Kuće i retke prodavnice su zatvorene. Ulice prazne.

Odjednom, tik iza mene, stvore se dva čoveka. Ogromnog su rasta, obučeni u crna odela sa dugim kožnim jaknama. Na desnom boku svakog od njih visi velika mesarska satara. Iz njihove glasne priče, (kao da žele da ih što bolje čujem), saznajem da je prošle noći ovde, u naselju, izvršena serija groznih ubistava. Na svirep način iskasapljene su čitave porodice.

Dok ovo pričaju moji pratioci se smeju, izvaljuju neumesne šale na račun pobijenih, kao da uživaju u detaljnom opisivanju scena zločina.

Uplašen, ubrzavam hod i skrećem u prvu ulicu s namerom da ih izbegnem. To mi ne uspeva. Onda potrčim. Napunim pluća vazduhom, zategnem mišiće, zamahujem rukama, odvojim se od zemlje i poletim.

U početku paničan i grčevit moj let ubrzo postaje miran i siguran. Više ne vidim svoje pratioce. Uživam lagano leteći iznad naselja koje sve više tone u tamu.

.

PINGVINI

Na velikom sam brodu usred mirnog, nepreglednog mora. Brod je star, jedrenjak, sa lepim jedrima srebrnastosive boje.

Nema vetra. Nema talasa. Brod stoji. Morska voda je, začudo, snežnobela, slična mleku, puna riba koje jatimice iskaču iznad površine mora obasjane poslednjim zracima zalazećeg sunca.

Na brodu je čudno društvo. Mali ljudi slični pingvinima. Glava im je bez kose. Lice ljudsko sa živim, radoznalim očima. Nemaju ruke već izdužena peraja na čijem je kraju nešto nalik na šaku sa tri prsta.

U stalnoj su žurbi. Trčkaju palubom. Tiho pričaju, raspravljaju nešto. Jezik im je razumljiv ali, nekako, razvučen, blag, melodičan kao da pevuše.

Pokušavam da uspostavim kontakt sa njima ali bezuspešno. Kad ih oslovim zastanu, nasmeše se, a onda se bez reči brzo udalje.

/* */