Mirjana Stakić: KRVOPIJA

Opet su na vratu. Matija kaže da su mladeži. Čuo je da mogu da se pojavljuju i nestaju. Budala, ne zna. A i otkud će da zna?

Majka mi je, još kao detetu, govorila da ništa nije onako kao što izgleda, i da smo mi, Jovanovići, još od onog pretka što je kumov dukat sakrio u seno, prokleti, te nam u san dolazi krvopija. Iz vratnih žila napije se. Svi su nam mladi poumirali. Zdravi, jedri, u punoj snazi tek počnu da se suše, venu. Lekari kažu nasledna krvna bolest, leka nema. A baba Živana obilazila gatare. Neka Bosanka joj rekla da ćemo se spasiti tek kad devica izmuze iz leve dojke mleko i njime opere oči najmlađem detetu iz kuće. Živana, Bog dušu da joj prosti, verovala u čuda, te se svakoga jutra i večeri molila Bogu da anđeli oplode mlade device po selu. No, one se poudadoše, a umre joj Stanoje, pa sin Dragutin, dever Radovan, i njegovi sinovi Branislav i Lazar.

Dragutina je najduže žalila. Mene su kao malo vode na dlanu čuvali, zaklanjali čak i od Sunca, a noću mi vezivali vrat nekim krpama koje su mirisale na bosiljak. I kad se samo setim, koliko bih puta noću otvorio oči a ugledam majku i babu kako ispijene zure u mene i sve se boje da im krvopija ne promakne.

Ja sam ga zamišljao kao pokojnog strica Radovana. A on je, ružno je što kažem, bio grdan čovek ogromnih ruku i glave, buljav. Jedanput, kad mi je u san došao, tako sam se prepao, da me je majka morala ladnom vodom umivati. Čuo sam i da krvopija ima ogromne oštre očnjake koje zariva u vrat žrtvi, pa sam to povezao sa nekom požutelom slikom na kojoj su stric mi Radovan i pokojni otac. Smeje se stric, a ispod gornje usne naziru se zubi, i činilo mi se da je baš očnjak oštar kao britva.

Vodili su me i na grob tog dalekog kuma, pa neke otkupe sa mrtvima za dušu živog činili, kadili kuću, i češnjeve belog luka u džepovima pantalona i košulja sam nosio.

Čak i kad sam na fakultet krenuo majka me grobom oca Dragutina zaklela da u maramicu, koju je još kao devojka za darove izvezla, češanj luka nosim, i još onako, kao uzgred, dodala da i vražjim lekarima svratim da mi krv provere za svaki slučaj.

A Matija kaže da su mladeži. Ne zna on da su to mog kuma, nekuma, za zlatan dukat ukrali, a on, naopak čovek, prokleo nas da nam se krvopija za dug naplati.

Bio sam i zaboravio tu ružnu priču o prokletstvu, zapravo, prvo sam je držao za legendu, a onda za neku maštariju koju sam ja sam izmislio, ali nikako nisam mogao da u to uklopim onu svilenu maramicu što mi je majka s lukom spremila kad sam na škole pošao. Sramota me je da kažem, ali mislim da sam je čak i namerno izgubio, pocepao, poklonio, zaturio.

Prvo dođoše snovi. Stric Radovan. Još ružniji. Smeje se a oči mu došle velike, velike, čini mi se ko u buljine. Pa otac. Veli: “Čuvaj se sine Petre. Čuvaj se. Vreme je.” A jedne noći sanjam majku u belom, a ona je vazda crninu nosila. Plače. “Gde mi je maramica, zar sam je džabe vezla?” Posle sam sve pretražio da je nađem. Uzalud. Prošle godine. Komšinica Vida koja se tobož razume u snove rekla mi je da joj po prvom prosjaku pošaljem svilenu maramicu, valja se, za pokoj duše i sveću da joj upalim.

Nekako u to vreme upoznao sam i Tanju. Kad sam joj dok smo goli i znojavi pušili cigaretu u mraku rekao, ponesen valjda osećanjem što sam ga prvi put osetio za ženu, sećam se da je prošaputala a oči joj svetlucahu ko u mačke: “Bog je mrtav Petre. Pa zaboga, zbog Ničea sam te i zavolela.”

I Matiji sam rekao. On me je odveo lekaru. Dugo smo razgovarali. Pričao sam mu snove, pomalo i lagao. Pa ne mogu valjda reći čoveku da sanjam samo pokojnike i vodu. Morao sam dodati i žabe, guštere, ribe, da zvuči malo jungovski. Dijagnoza je bila, sramota me da kažem.

A nekako sam i onemoćao. Boli me glava, pa bole noge, ruke. Nema u meni ni snage ni života. Primetile i kolege. “Previše pušite Petre.” “Malo jedete Petre.” “Idite Petre na svež vazduh.” “Otputujte u planine.” I išao sam. Pio kozje mleko, čajeve od lekovitog bilja, jeo nekakve žitarice … Samo cigare nisam mogao da ostavim. Od nečega se valjda mora i umreti.

Desilo se. Očekivao sam, a opet me pogodilo. Valjda se čovek uvek nada. A psihijatar, doktor Nikolić, fini gospodin, smatra da sam disciplinovan i da dobro napredujemo. Kazao mi je da kažnjavam sebe zbog mržnje prema mrtvom ocu, mržnje i ljubomore, jer je i mrtav, otac mi Dragutin, bio predmet obožavanja moje majke, koja je, i pored opsesivne brige za mene, od pokojnika sagradila sebi idola. Nisam poverovao u to, ali kad nešto slušate svakoga dana pomalo, kažem samo pomalo, protiv vaše volje, počnete da verujete u to. Očekivao sam, a ipak me iznenadilo, i to baš na rođendan pokojnog mi strica Radovana, posle noći u kojoj posle dužog vremena nisam sanjao ama baš ništa. Tog jutra dok sam se brijao, slučajno, u ogledalu koje izdužuje moje mršavo lice pa ono liči na svetačku ikonu ugledao sam na vratu dve tačkice. Jedna ispod druge, baš kao ujedi. Trljao sam sapunom, pa neki peškir ukvasio u alkohol, ništa. Ništa ne pomaže. Došao red i na mene, poslednjeg Jovanovića, da platim kumov zlatnik.

Odmah, još istog jutra, otišao sam kod lekara. Dao krv. Poslednja provera. Pretpostavljao sam kakvi će biti rezultati, a opet me pogodilo. Čudni smo mi ljudi, uvek se nadamo. Umalo sam tamo pao u nesvest, Prskali me hladnom vodom, ispljuskali, čude se lekari kako sa tako lošom krvnom slikom mogu i da hodam.

Ne znam tačno u kom je trenutku sazreo u meni taj plan. Za Tanju nisam morao da brinem. Čim sam joj rekao da posećujem psihijatra počela je da se tuđi, da nekako beži od mene, izmišlja obaveze, razloge da me ne vidi. Razumem je, ne zameram. Rodbine nisam imao. Pomrli svi. Ostao sam samo ja, poslednji Jovanović. Matiji ostavljam svu imovinu i ove rukopise. Jednu kopiju i za doktora Nikolića, nek zna čovek da i medicina negde omane. Nije sva mudrost sveta sadržana u knjigama. Postoje bolesti koje se ne mogu izlečiti. Tajne koje se prenose sa kolena na koleno i umiru zajedno sa ljudima koji su ih nosili. Da je znao moj pokojni kum da će nam se njegov krvopija ovako slatko krvi napiti, dal bi nas prokleo? A moj predak? Bil on dukat u seno zakopao? Ne znam. Možda i bi?

Nisam se oženio. Nisam ostavio potomke. Kad me nestane, nestaće i ovog strašnog. I priča će se ova zaboraviti. Ne mogu mu dozvoliti da se ovo zlo nastavi. Mnogo je kume, pa i da je ćup zlata u pitanju, mnogo je. Da bar neko preteče: Lazar, Bratislav, Petar, Bogdan, Jovan, Nemanja, Zoran, Stanoje, Dragutin, Radovan, Branislav, Lazar… Ostajem još samo ja, poslednji Jovanović iz Zlodola. E ne dam ti se kume, ne dam ti se krvopijo. Sam ću sebi da presudim. Moje se krvi nećeš napiti. Ubiću se. Baba Živana, Petar ti je kletvi izbegao.

* * *

– Gde li je otišao? Petre otvori, ja sam. Ja, Matija!

Ne liči na Petra da ode, a da se ne javi. Sigurno se jadnik uplašio? A doktor Nikolić je siguran da smo izabrali pravi trenutak da proverimo koliko je ojačao da se izbori sa svojim izmišljenim vampirom, zato smo mu i podmetnuli onaj lažni nalaz krvne slike. Ostaviću mu prave rezultate u vratima.

Petre, Petre… Sutra ćemo se zajedno smejati ovome.
/* */