Miodrag Milovanović: RAVNODUŠNOST CRVENOG SUNCA

Zahvaljujem se prof. Aleksandru B. Nedeljkoviću za pomoć prilikom sređivanja priče

6/18. novemvr. po podne okolo tri sata u Galši pred kolebom stojašti vidim niku svetlost razorom spuštajuštusja. Ja sam otstajao ot te svetlosti na nikoliko korakaji; hod je bio čovečji, ja sam mislio da čovek ima motiku, koja proću sonca sušti svetlila se. Posle kad se sišla niže, ta svetlost ukazala se do niže pojasa, kao čovek u oklopu tučanim svetlašti se zelenkasto. Mene vnimatelnog učini i ja pođo’ viditi. To je tako hodom čovečjim sve po rozoru spuštalo k meni i ja išao k njemu, no meždu nami stajaše jedna gomila tački vinogradarski’ koja mi je na minut ili dva priprečila vid k tomu predmetu, i tako ophodivši tačke nestalo mi toga predmeta. Ja sam otišao do toga mesta do koga sam ga vidio i ništa viditi ne mogo’. Na sve strane obretao i ništa ne smotrivše, hotja vinograd bez lišta, dokle se vidu ne pripjatstvuje. To videnije se produžilo za 7 1/2 minuta na 414 koračaji. Dicite physyci quad hic, dies fuit, sobrius fui, sol splendebat.

Sava Tekelija, Građa ili materijal za opisanije života moga

1.

Voz još nije ni postigao punu brzinu, a već je osetila kako inercija blago povlači njeno telo iz plišom postavljenog naslona. Otvorila je oči i skrenula pogled ka napola zatamnjenom ovalu prozora preko koga su neonska svetla sve sporije promicala. Siva boja imitacije keramike koja je bila postavljena po zidovima novosadske železničke stanice, ubrzo je zamenila daždevnjačko crnilo. Dok se voz zaustavljao, pogledom je preletela po peronu. Osim jednog radnika u drečavocrvenoj uniformi koji je vozio vakuumski usisivač krivudajući između okruglih stubova-nosača, i dvojice dečaka u kratkim zelenim planinarskim pantalonama sa malim ruksacima na leđima, na njemu, srećom, nije bilo nikoga.

Nije bila sigurna koliko će im vremena trebati da ustanove da je nema. Verovatno ne više od dva, dva i po sata od trenutka kada dođe smena. Iako je verovala da joj je stalo da je što kasnije otkriju, potajno se nadala da će Herman na vreme saznati za njeno bekstvo. Neko osećanje osvetničke mržnje koje je poslednjih godina pokušavala da priguši i zameni ga hladnom racionalnom svešću o neophodnosti promene probijalo se ka uglovima njenih stisnutih usana.

Iz kasete ispod sedišta izvadila je torbu sa brižljivo spakovanom odećom za presvlačenje i izašla na peron. Dvojica mladih planinara protrčaše pored nje, gurkajući se i glasno smejući. Nešto je steže u stomaku. Ona stade i spusti torbu na pod. Jedna upadljivo našminkana devojka, u crnom kostimu pripijenom uz telo, i crnoj suknji do kolena sa dubokim šlicem pozadi, i jedan stariji gospodin u elegantnom, sivom odelu, sa polucilindrom na glavi bili su jedini putnici koji su, osim nje, napustili voz. Međutim, nijedno od njih nije je udostojilo pogledom dok su prolazili ka izlazu.

Pustila ih je da odmaknu, a zatim se laganim korakom uputila ka elevatoru. Dok se kretala naviše, blago strujanje vazduha kroz kosu štolnu pripijalo joj je majicu uz telo i ježilo podlaktice. Ali bilo joj je jasno da drhtavica i tišteći bol u stomaku ne potiču samo od hladnoće.

Neposredno pored izlaza iz podzemlja dočekala ju je natkrivena autobuska stanica na kojoj je zastala da sačeka elektrobus do Almaške crkve. Na jakom suncu, vlažni vazduh koga je povetarac donosio sa reke titrao je iznad površina prekrivenih tarmakom. Stanica je bila pusta. Sela je na najbliže sedište i dva-tri minuta vrpoljila se na njemu, nervozno lupkajući nogom o pod. Zatim je ustala, prišla ekranu postavljenom na pročelje najbliže zgrade i pritisnula dugme pored broja elektrobusa koji je čekala. Na ekranu se pojavila brojka, praćena upadljivo melodioznim, ali očigledno sintetičkim glasom: “Zwei Minuten.” Pogledala je niz put koji se lenjo vukao pored trome reke, ali on je bio pust.

Sad kad je trebalo da ostvari ono što je više godina planirala, osećala se relativno spokojno. Nedoumice i razmišljanja za i protiv ostali su u neprospavanim noćima kada se skupljala na svojoj strani širokog bračnog kreveta u njihovoj kući na Dedinju, što dalje od otužnog, slatkastog mirisa njegovog ostarelog tela, mučnim vežbama i dijetom sačuvanog u napola mumificiranom stanju. Utvare ljudi izgubljenih u vremenu bile su zanavek zarobljene u noćnim morama i od znoja vlažnim spavaćicama. Sumnjama više nije bilo mesta u njenoj glavi. Došlo je vreme za delanje.

Tačno na vreme, elektrobus nečujno šmugnu pored nje i zaustavi se. Vrata se otvoriše i ona uđe i sede na najbliže slobodno mesto, spuštajući torbu pored sebe. Ubacila je karticu u prorez na sedištu ispred sebe. Optički čitač dvaput je kratko zapištao, nakon čega je, sa izvesnim olakšanjem, utonula u mekoću naslona. Znala je da sada više nema povratka.

2.

Sačekala ga je kada je izlazio iz sudnice. Nesigurno se osvrtao, kao da ne veruje da je slobodan. Pandur na ulazu dobacio mu je nešto što nije mogla da čuje. Klimnuo je glavom i krenuo niz ulicu. Čim je prošao ogradu zgrade suda, zastao je da raskopča košulju i pusti da mu vetar osuši znoj sa grudi i stomaka. Čak i sa druge strane ulice kroz razrez na košulji mogla je da vidi da su mu grudi dečački nejake, bez malja, sa grudnom kosti koja se pomalo rahitično ugibala.

Kada je ponovo krenuo, pratila ga je oprezno, idući drugom stranom ulice, uvek desetak koraka iza njega. Hodao je brzo, sa rukama u džepovima čakšira. Posle stotinak metara, ispred jedne alvadžijske radnje, zastao je, zadigao košulju i iz pojasa izvadio vrećicu sa novcem. Pažljivo je prebirao po njoj i izdvojio jedan novčić, a vrećicu ponovo vratio na sigurno.

Čekala ga je, strpljivo, više od pola sata. Zabavljala se posmatrajući kako u obližnjem dvorištu dva dečaka od svojih četiri-pet godina, pokušavaju da nateraju jedno mače da se okupa u lavoru. Bili su skroz mokri, a životinja se, suva, očajnički borila da takva i ostane.

Kada je začula da se vrata na radnji otvaraju, mahinalno se okrenula i za trenutak im se pogledi sretoše. Ona brzo okrenu glavu i nastavi da tobože posmatra decu. Nadala se da joj nije zapamtio lice. Bilo je još rano za susret. Želela je da ona bude ta koja će postaviti scenografiju i držati rediteljske konce u rukama.

Prolazeći pored poluprazne pijace, zastao je da od trgovca, Jevrejina, kupi vrećicu duvana. Veče se bližilo. Svež severac, koji je razvejavao jaru i užegli smrad, izveo je narod na ulicu i u gomili ga je sve teže pratila. Dvojica vojnika, dobrano pripita, prođoše pored nje, smejući se i dobacujući joj nešto na nemačkom. Okrenula je glavu dok je prolazila pored njih, a kada ga je ponovo potražila pogledom, više ga nije bilo. Zabrinuta, prešla je na drugu stranu ulice i stala da se osvrće, pokušavajući da odredi gde je mogao da nestane. Niske, trošne prodavnice bile su gusto načičkane jedna uz drugu. Između jedne voskarske radnje i drogerije vodio je uzan prolaz u nekakvo dvorište. Zavirila je unutra, ali tamo nije bilo nikoga.

Kada se vratila na ulicu, pogled joj privuče žamor sa njene desne strane. Gomila sveta okupila se oko volovskih kola na koja je bio posađen drveni mrtvački sanduk. Nekoliko žena u crnini guralo se sa dvojicom pandura koji su se isprečili na kaldrmi ispred njih, sprečavajući im prolaz. Muškarci, oprezniji, čekali su ishod rasprave. Jedan od pandura, krupni brka izboranog lica, opsova i ukloni se ispred volova, dok je drugi, mladić verovatno tek izašao iz vojske, uporno stajao i trpeo proklinjanja žena.

“‘Ajde ljudi, zaklopite ga k’o što zakon nalaže i neću vas prijaviti”, čula je kako se ubeđuje sa njima. “Inače, dvajes pet korbača vam ne gine.”

Jedna žena ga pljunu i on joj udari šamar. Za trenutak svi zastadoše i zaćutaše, a onda ga brka povuče za ruku i skloni sa puta.

“U crkvu i u grob ću da ga nosim kako treba!” viknu ošamarena žena, crvena u licu, nabreklih žila na debelom vratu. “Stoko!” Ponovo je pokušala da ga pljune, ali je samo uspela da se zagrcne.

“Dosta je”, reče joj brka, i dalje držeći mlađeg kolegu. “Teraj!”

Kada je procesija prošla, ugledala je mladića kako stoji ispred drogerije, nezainteresovan za gužvu na ulici. U ruci je držao drvenu kutijicu koju je otklopio, pomirisao sadržaj, a zatim, namršten, zatvorio i stavio u džep. Još neko vreme išao je glavnom ulicom, a onda je skrenuo u jednu od bočnih ulica koja je vodila ka Dunavu.

Morala je da mu priđe, jer je mrak postajao sve gušći, a svetlost fenjera koja je dopirala kroz prozore kuća ili sa pročelja radnji nije bila dovoljna da ga uz nju prati sa većeg rastojanja.

Kako su se udaljavali od glavne ulice, žamor je postajao sve veći, a ulica sve prašnjavija. Umesto dućana, sada je ulica bila omeđena krčmama ispred kojih su stajale devojke u razdrljenim haljinama i bestidno dobacivale prolaznicima na mađarskom, srpskom, nemačkom… Smrad volujskog i konjskog izmeta ustupio je mesto mnogo prijatnijem mirisu mesa pečenog na ćumuru.

Ispred nje, jednog mladog vojnika, gologlavog i crvenog u licu, dve devojke gotovo unesoše u jednu od gostionica. Kod crne četke, pisalo je na čvornovatoj dasci prikucanoj iznad ulaza. Sa daske su visili fenjer i jedna izlizana crna četka. Lupanar, zgodno ime za ovakvo mesto.

Hodala je bliže sredini ulice, ne bi li izbegla gužvu. Mladić je povremeno zastajkivao i zavirivao u unutrašnost gostionica. Ispred krčme Kod bele ruže, punačka devojka rapuštene kose, obesila mu se o rame, pripijajući se uz njega napola ispalim, masnjikavim grudima. Nešto mu je govorila, ali on se nervozno otrgao i produžio dalje. U trenutku kada je prolazila pored nje, devojka se sagnula da popravi čarape i na vratu joj je ugledala debele, crvene čireve.

Plašeći se da ga ne izgubi iz vida, prišla mu je još bliže i sada su hodali gotovo paralelno, manje od dva metra jedno od drugog. Kada je sledeći put zavirio u krčmu, videla je kako mu jedna devojka u beloj bluzi maše, i on uđe, zatvorivši vrata za sobom. Došla je do prozora i kroz prorez između čipkanih zavesa bacila pogled u unutrašnost krčme. Tek po koji sto je bio zauzet, uglavnom muškarcima koji su, najčešće po dvojica, sedeli i pili iz čokanjčića. Videla ga je kako prilazi devojci od dvadesetak godima, visokoj gotovo koliko i on. Zagrlio ju je, i pokušao da je poljubi, ali devojka se izmakla i povukla ga za ruku da sedne. Nešto joj je pričao, a ona se izveštačeno smejala, povremeno bacajući brze poglede ka šanku za kojim je krčmar širokog lica prao i prljavom krpom brisao čaše. Ubrzo je ustala, prišla šanku i nešto razgovarala sa krčmarom. Kada se vratila do stola, kratko je šapnula nekoliko reči mladiću na uvo i on ćutke ustade i pođe ka stepenicama koje su vodile negde na sprat. Devojka ga je pratila dok nije došao do podnožja stepenica, a zatim se vratila do šanka.

Udubivši se u špijuniranje, zaboravila je na opreznost i naglo se trgla kad je osetila da neko stoji pored nje i gotovo joj diše u vrat. Okrenula se i ugledala iscereno, bubuljičavo lice jednog vojnika. Okruglo, mlado, pomalo pripito. “Viriš? Jel’ bi da uđeš?” upita on malo otežući prve samoglasnike. Dok je razmišljala šta da mu odgovori, osetila je kako se njegova drska samouverenost pomalo gubi. Očigledno je osetio da kod nje nešto nije u redu, ali pošto mu nije bilo jasno šta, nije ustuknuo, već ju je samo gledao čekajući odgovor.

“Može”, reče ona najzad, pokušavajući da se isceri što je budalastije umela, i uhvati ga ispod miške. “‘Oćeš da me častiš pićem?”

Zbunjen, klimnuo je glavom i oni uđoše unutra. Svežinu koju je vetar napolju donosio, zamenila je ustajala toplota i oštar miris duvanskog dima. Kada su seli, devojka u beloj bluzi im priđe i, brišući čaršav od mrvica hleba, upita ih šta žele.

“Jel’ ti dobra komovica?” upita vojnik, dižući glavu ka kelnerici.

Devojka klimnu glavom. Lice joj je bilo malo usko, a nos blago povijen napred. Ali put joj je bila bela i čista, a jedre grudi blago su podrhtavale ispod grube lanene bluze.

“Može meni”, reče on. “Šta ćeš ti?”

“Isto”, odgovorila je i posmatrala kako devojka odlazi ka šanku. Hod joj nije bio preterano graciozan. Zatim se okrenula vojniku.

“Kako se zoveš?” upita ga, sklanjajući ispod vezene marame pramen kose koji joj je pao preko očiju.

“Stojan”, reče on. “A ti?”

“Emilija”, reče ona, pokušavajući da se uživi u ulogu. “Svi me zovu Ema.”

“Nova si?”, reče on, gledajući je netremice u lice, kao da pokušava da nađe nešto što mu izmiče. “Odakle si? Ne govoriš k’o ovdašnje.”

“Rodom sam iz jednog sela kod Pančeva. Starčeva. Al’ sam svuda služila. Najviše u Zemunu, kod jednog Čivutina. Jakob Hiršl. Gospodin čovek. Učio me da govorim pravilno srpski, iako je bio Čivutin. Bio je pobeg’o iz Beograda kada je Crni Đorđije oteo Beograd od Turaka. Bio je mnogo dobar prema meni…”

“Pa što si otišla od njega?” prekide je.

“Umro je, bog da mu dušu prosti. Njegova rospija me odma’ oćerala, dabogda joj crna zemlja bila. Još me i dala išibati.”

Devojka im je donela rakiju i on je odmah gucnu, jezikom opipavajući usne i mljackajući.

“Dobra ti je”, reče on i iskapi čokanjče. “Donesi još jednu.” Pošla je, ali je on povuče za suknju. Devojka se brzo okrete. “Daj bolje odma’ dve, da se ne mučiš.”

Rakija mu je dezaktivirala sistem za signaliziranje opasnosti i on pomeri stolicu tik uz njenu. Osetila je kroz tkaninu suknje grub materijal njegovih vojničkih čakšira. Prebacio joj je ruku oko ramena i pomalo grubo privukao ka sebi. Stisak mu je bio snažan. Ukrutila se, ali je naterala sebe da se ne otrgne. Smrdeo je na rakiju i malo na znoj, ali bilo je podnošljivo. Nadala se da u krčmi, pred ljudima, neće smeti mnogo daleko da ide.

“Dobra si”, reče on. Ruku koja joj je bila prebačena oko ramena spustio je na struk i opipavao je sve do bedara.

“Malo mršava, al’ ne smeta.”

Pokušala je da se nasmeje, ali nije bila sigurna da to uverljivo čini. Kelnerica im ponovo priđe donoseći rakiju i ona to iskoristi da se malo udalji od njega.

“Odakle si ti?” upita ga. Podigla je svoje čokanjče požutelog grlića i malo ispila, neuspešno pokušavajući da se ne naježi.
Dok joj je naširoko objašnjavao svoje plemićko poreklo, verovatno lažući koliko mu to stanje u kome je bio dopuštalo, pokušavala je da ignoriše njegove ruke na sebi i da ispod oka prati devojku. Ova je posle desetak minuta nešto šapnula krčmaru i uspela se stepenicama.

Nisu prošla ni dva minuta kad ju je škripa stepenica naterala da se okrene. Devojka je, gotovo trčeći, silazila niz njih. Bluza joj je na jednom mestu bila malo izvučena iz suknje. Na licu joj se videla uznemirenost, gotovo strah. Zastala je dva, tri stepenika pre kraja i mahnula krčmaru. Ovaj ju je mrko pogledao, ali je ipak obišao šank i uputio se ka njoj. Gestikulirala je, nešto mu unezvereno objašnjavajući, a zatim su zajedno pošli gore.

“Gazda!”, preseče ih pijanac koji je sam sedeo za stolom pored prozora. Svi se okretoše prema njima. “Kad se omrsiš, može jedna tura na račun kuće?” Smeh se razli krčmom, a zajapureni gazda nešto šapnu devojci i nastavi da se penje sam. Ona brzim pokretom uvuče bluzu i pođe dole. Sela je za prazan sto pored šanka, ali je neprestano pogledavala gore.

“Sačekaj malo”, reče vojniku koji je završio sa pićem i sada joj je balavio vrat, lišen svake kontrole. “Nemoj ovde. Imaš li para za sobu?”

Odmakao se i pijano treptao, pokušavajući da je izoštri.

“Ja da nemam para? Znaš li ti ko su Stojčevići? Pola Neština je naše. Osamsto jutara zemlje i stoke kol’ko ‘oćeš. Zvona zvone kad neko od mojih priđe manastiru. Mogu, bre, da ti kupim sobu…” Odgurnuo je stolicu unazad i ustao, vukući je za ruku.

“Mala”, viknu devojci koja ustade i pođe ka njima. “Da platim”, reče i izvadi iz džepa čakšira podebeo buđelar.

“Osamdeset”, reče devojka, podbočivši se i drsko je merkajući pogledom, ne gledajući uopšte u vojnika koji je kopao po novčaniku.

“Zadrži kusur”, reče vojnik pružajući joj papirnu novčanicu od jedne forinte. “Imaš li sobu?” dodade glasno. Pijanac pored prozora se okrete, ali ne reče ništa.

“Ima”, reče ona. “Al’ mora da sačekate gazdu. Sa’će on.”

Vojnik sede, a njoj se učini da je možda došlo vreme da nešto pokuša. Brzo se osvrnula oko sebe i videla da, osim iza šanka, na zidovima nema drugih otvora ili vrata.

“Morala bi da se sredim”, tiho reče devojci. Ova je sa gađenjem pogleda i pokaza joj uz stepenice.

“Gore. Čim se popneš, odma’ levo, pa do kraja. Treba ti papir?”

Odmahnula je glavom. Nagnula se nad vojnika i šapnula mu na uvo: “Odma’ ću. Ti sredi za sobu.” Onda se naterala da ga poljubi u obraz.

Kada se uspela stepenicama, krenula je levo, ali čim je bila sigurna da odozdo ne mogu da je vide, zastala je i oslušnula. Odnekud se čulo potmulo udaranje, ali nije mogla da razabere pravac odakle je buka dolazila. Krenula je od vrata do vrata do vrata i osluškivala. Kada je stigla do kraja hodnika, vrata ispred nje se iznenada otvoriše i krčmar izlete držeći u ruci mokru krpu. Kad ju je ugledao, za trenutak iznenađeno zastade, ali onda bez reči ulete u jednu drugu sobu i zalupi vratima iza sebe.

Oprezno im je prišla i polako ih odškrinula. U polumraku, osvetljen fenjerom koji je bio okačen na stolici pored kreveta, ugledala je mladića koji je ležao i tresao se. Ispod glave bila mu je poturena zgužvana vunena ponjava. Krčmar je klečao pored njega i cedio mu vodu iz krpe na čelo. Voda mu se slivala niz vrat i kvasila čaršav koji je prekrivao njegove gole grudi. Bela pena pojavila mu se na rubovima ustiju i krčmar je obrisa.

Ona uđe i zatvori vrata za sobom. Krčmar okrenu glavu i dreknu: “Šta ćeš ti ovde? Izlazi napolje.”

Ona im hladnokrvno priđe, ne obazirući se na krčmareve reči, i naže se nad mladića opipavajući mu čelo. “Izvuci mu jezik da se ne uguši”, reče oštro. Krčmar je besno pogleda, ali obavi ruku krpom, poseže u mladićeva usta i iščupa jezik. Iz jedne rasekotine na njemu tekla je krv i slivala se niz rub usana.

“Biće dobro”, reče ona, uzimajući od krčmara krpu i brišući mladiću grudi i lice. “Gazda, ne brini, vidala sam i ranije padavičare.”

Krčmar se smirio, jer mu je verovatno laknulo što ne mora sam da se bakće sa bolesnim mladićem. Razmišljanje o tome otkud ona tu potisnuo je za kasnije.

“Nakvasi još jednu krpu”, reče mu ona i on brže bolje otrča da je posluša, što dalje od padavičara. U trenutku kada je krčmar zatvorio vrata iza sebe, ona hitro podiže haljinu i iz poruba izvadi hipodermalni špric. Prislonila ga je na mladićev vrat i pritisnula dugme. Zatim je brzo vratila špric na skrovito mesto.

Posle nekoliko trenutaka, grčevi postadoše duži i slabijeg intenziteta. Kada se krčmar vratio sa mokrom krpom, već su bili prestali.

Mladić je ležao sklopljenih očiju i duboko disao. Povremeno bi mu grudi zadrhtale, kad je pokušavao da dođe do više vazduha. Krčmar joj je pružio novu krpu i ona mu još jednom obrisa lice.

“Prošlo je”, reče ona. “Treba da ga podigemo na krevet. Dole je mokro.”

“Ja ću”, reče krčmar. Iako mu je bilo sigurno pedeset godina, sa lakoćom je podigao mladića i spustio ga na krevet koji se ulegao pod teretom. Dok ga je dizao, čaršav je spao i mladić je ostao samo u dugim gaćama. I noge su mu bile mršave i rahitične kao i telo. Kroz otvor na šlicu nazirale su se smeđe kovrdžave dlake. Ona podiže čaršav sa poda i pokri ga njime, pazeći da mu nakvašen kraj ne bude preko grudi.

“Neko mora da ostane pored njega”, reče ona. “Može opet da počne da se trese. Đavo im ne da mira.” Ona napravi krst u vazduhu u pravcu mladića. Krčmar nehotice ustuknu. U očima mu se neverica mešala sa strahom.

“Ako mi daš tri forinte, ostaću noćas sa njim. Znam kako treba sa tak’ima. Vidala sam po Banatu dok me nisu išibali i proterali… Kažu, mora’ da imaš diplomu fisika da bi lečila. A meni su i baba i majka od pamtiveka vidale ljude u selu i nisu imale diplome, pa im ništa nije falilo. Trave skupljale i olovo bacale… Mater im mađarsku.”

Krčmar ju je ćutke slušao kako priča, a zatim se mašio za džep. Izvadio je debeo svežan uvezan trakom. Izbrojao je tri novčanice i pružio joj. Ona ih uze i gurnu u nedra.

“Sutra ujutru gubi se odavde. Neću da imam posla s pandurima. I da nikom nisi pričala da sam ti dao forinte. Nemoj da silaziš. Ako ‘oćeš vodu, u klozetu ima umivalnica i ibrik, a voda je u buretu iza vrata”, reče joj, vraćajući ostatak novca u džep.

“Važi, gazda”, reče ona, smešeći mu se. “Oćeraj onog vojnika što je doš’o sa mnom. Smisli nešto.”

Kada je izašao, vratila se do kreveta i opipala mladiću puls. Bio je normalan. Zadovoljno se osmehnula i sela na dušeke. Osvrnula se oko sebe da vidi gde bi mogla da se odmori dok se mladić ne probudi. Soba je bila dosta velika, ali skromno nameštena. Veliki krevet, sa Svetim Jovanom i aždajom u drvenom ramu na izljuspanom zidu iznad njega, bio je zauzet. Drvena stolica sa naslonom o koji je krčmar okačio fenjer sa zida da bi bolje video mladića delovala je neudobno. U sobi su se nalazili još samo orman sklepan od dasaka, drveni sto i ona ućebana ponjava koju je krčmar podmetnuo mladiću pod glavu.

Odustala je i prišla prozoru. Prozor je gledao na dvorište, ali mesečine nije bilo i samo su se krošnje drveća mogle razabrati kroz mehurićima prošarano staklo. Stajala je dugo i uživala u prizoru iskonske tame.

Negde oko ponoći začula je korake ispred vrata, a zatim i kucanje. Prišla je i otvorila ih. Devojka u beloj bluzi stajala je ispred njih sa tepsijom na kojoj je bilo parče hleba sa komadom pečenja i gledala je prkosno u oči, iako su nehotični drhtaji devojčinih obraza odavali strah.

“Reče mi gazda da ti donesem da jedeš”, grubo reče.

“Uđi”, reče devojci. “Stavi na astal.”

Devojka prođe pored nje i spusti tepsiju na sto. Dok je to činila pogledavala je mladića koji je i dalje mirno spavao.

“Kako mu je?” reče devojka i priđe krevetu. Glas joj je bio smireniji, manje uplašen.

“Sad je dobro. Poznaješ ga?”

“Da”, reče devojka. “Zove se Jefta. Dolazi jednom nedeljno. Nekad ređe. Valjda nema uvek para.”

“Zbog tebe?”

Devojka klimnu glavom. “Siroma’. Dobar je čovek. Žao mi ga.”

“A gazda pristaje da ga primaš?”

Ponovo klimanje glavom. “Plaća mu. Što da ne pristane. Otkud si znala da je boles’an?”

“To mi je posao da znam. Otkud ti znaš da li neko hoće s tobom u sobu?”

Devojka slegnu ramenima i krenu ka vratima, ali se ponovo okrete. “Gazda ti je rek’o da paziš da odeš pre zore.”

Klimnula je glavom, smešeći se.

“Od tak’ih k’o ti treba decu zaklanjati”, ne izdrža devojka i izlete kroz vrata, zalupivši ih.

Tresak vrata probudi mladića i on se polako pridiže na jednu ruku, i dalje sklopljenih očiju. Sedativi su delovali. Ona priđe krevetu i blagim pritiskom na grudi vrati ga u ležeći položaj. Dok ga je spuštala, otvorio je oči i zbunjeno je posmatrao. Podmetnula mu je perjani jastuk pod glavu i ivicom čaršava obrisala znojavo čelo.

“Nemoj da ustaješ”, reče mu. “Moraš još da ležiš.”

“Ko si ti?” promuca on. Očima je obigravao po prostoriji. “Gde je Ana?”

“Svi spavaju”, reče ona. “Prošla je ponoć.”

“Šta ti radiš ovde? Ko si ti?” upita on ponovo pokušavajući da se pridigne.

“Lezi”, reče ona oštrije i pritisnu mu ramena. On se opusti i zavali u jastuk.

“Dok si imao napad držala sam te i terala zle duhove koji su te pohodili”, reče ona. Gledao ju je netremice plavim očima sa krzavim žutim oreolom oko dužica. Pitala se koliku količinu praznoverja može da podnese. Verovatno veliku. “Ako me budeš slušao, mogla bih da te izlečim.”

Progutao je pljuvačku. “Od padavice?”

“Da, ali moraš da mi veruješ”, reče ona.

Odmahnuo je glavom, kiselo se nasmejavši. “To su govorile i druge. Davale mi da pijem tucani krupnik, gavez. Koru tise skuvanu u maslu i odležalu četres dana. Glogovim kocem boles’ isterivale.”

“Ja nisam takva”, reče ona blago.

“Ne znam. Danas sam se jedva spasao zatvora zbog svoje ludosti. Sudija se sažalio. Dosta mi je”, reče on. “Bog mi je dao da budem pogan i boles’an i sveti mi se što se bunim protiv njegove volje.”

“Vračare hapse što leče ljude bez svedodžbe”, reče ona. “Još nisam čula da bolesne sude.”

On zaćuta, kao da se premišlja da li da joj oda neku tajnu. Nije navaljivala, iako je znala šta ga muči.

“Pre mesec dana reče mi komšija da je čuo da u manastiru Jazak ima žena što leči ‘vake kao ja. Otišao sam tamo na molitvu i ona mi reče da moram da nađem nogu obešenog čoveka, spalim je i pepeo od nje popijem. A k’o za pakost, jedini obešen u gradu bio je čuveni haramija Kuzman Ugodić, što ga pre mesec dana uhvatiše i za nauk svetu obesiše u varadinskoj tvrđavi. Kad sam se juče uveče prikrao da mu odsečem nogu, videh da je već na zemlji. Otpala je sama od trulosti. Kad sam je podigao, odnekud se pojaviše žandari i u’vatiše me. K’o da su znali. Jedva sam danas magistera ubedio da nisam Ugodićev jatak.”

Slušala ga je pažljivo, radujući se što nije pokušavao ništa da sakrije ili preokrene. Bar nije bio lažov.

“Ja nisam takva. Sve što ti treba da se oslobodiš nevolje imam kod sebe”, reče ona.

“A šta za uzvrat tražiš?” upita on. “Novaca nemam dovoljno za takvu medicinu.”

“Treba nešto da mi učiniš”, reče ona. “Kad to završiš, dobićeš prašak koji ćeš da popiješ i više nećeš da imaš napade.”

On rukom svuče pokrivač do pasa. “Smem li da ustanem?”, upita on. “Mislim da mogu da stojim.”

Klimnula je glavom i premestila se na stolicu. On se uspravio u krevetu do pasa, a zatim je polako prebacio noge preko ivice kreveta, leđima okrenut prema njoj. Sa daske uzglavlja uzeo je čakšire i obukao ih. Zatim je ustao i navukao preko glave košulju. Ruke su mu se tresle dok ju je zakopčavao na vrhu.

“Za to il’ ćeš da mi tražiš dušu, il’ ćeš da tražiš da nekog ubijem”, reče on, sedajući na krevet preko puta nje. Ispod kreveta izvukao je čizme i navukao ih. Zatim je ustao i uvukao čakšire u čizme. Delovao je zaista kao da mu je mnogo bolje.

Nasmejala se. “Nije tako strašno”, reče ona. “Treba samo da predaš jednu poruku. Savi Tekeliji. Poznaješ ga?”

On polako klimnu glavom. Oprez mu se čitao u očima. Kao psu kad mu nepoznati čovek nudi kost.

“Samo to?” upita on. “Ništa više?”

“Da”, reče ona, tiho. “Samo to.”

“Pa, to bi ti svako dete sa ulice uradilo za par krajcara. Kakva je to poruka? I zašto baš ja da je predam, kad to može svako?” upita on.

“Da bih bila sigurna da će biti predana. I da taj koji je predaje neće postavljati nikakva pitanja”, reče ona, gledajući ga pravo u oči.

On zaćuta. Ustao je i polako otišao do prozora. Sklonio je metalnu rezu ustranu i otvorio ga. Noć je svežinom pohrlila u sobu.

“Gde je ta poruka?” upita on, okrećući se prema njoj. Svežina kao da mu je razbistrila misli i donela odluku. Ona je već u ruci držala svitak uvezan crvenom trakom. Prišao joj je i uzeo ga. Odmerio ga je, a zatim stavio u džep čakšira. “Kad da je predam?”

“Prekosutra ujutru”, reče ona. “U zoru. Sava se sprema za za put u Beč. Želi da cara moli za pomoć.”

“Otkud ti to znaš?”

“Znam”, reče ona.

“Pitaće me od koga je. Šta da kažem?” upita on.

“Reci da su Srbi iz Srbije s’vatili ko treba da ih vodi. Da ga zovu na pregovore”, reče ona. “Razumeće.”

On klimnu glavom. “A ka’ću ja da dobijem taj prašak?”

“Kad obaviš posao”, reče ona i krenu ka vratima. Otvorila ih je, a promaja ih širom raskrili. Suknja joj se ovijala oko nogu pod naletima vetra. On je i dalje stajao na sredini sobe, zamišljen. “Ne brini, naći ću te”, reče ona, nasmešivši se što je iskrenije mogla, i zatvori vrata za sobom.

U hodniku je stajala nekoliko trenutaka nepomično, opuštajući se, a zatim je žurno krenula napolje. Trebaće joj vremena da se prebaci do Beograda. Bilo joj je krivo što ga je slagala, ali izbora nije bilo. Konačno, i ona je bila na putu da žrtvuje toliko toga. Čitav jedan svet.

3.

Šok materijalizacije, ovoga puta trajao je mnogo kraće nego kada se prvi put obrela u zagušljivoj keliji Almaške crkve. Trebalo joj je tada više od deset minuta da dođe k sebi. Mozak joj se izgleda navikavao na proces. Vremenski odmerenim treptajem oka isključila je zaštitno polje i osvrnula se oko sebe. Teška drvena vrata okovana metalnim ramom, iza kojih se sklonila od neželjenih očevidaca, bila su izvaljena iz šarki i ležala naslonjena na desni zid hodnika. Provukla se ispod njih i krenula ka izlazu. Udaljena elipsa jakog svetla ostavljala je bolan otisak na njenim širokim zenicama i unutrašnost hodnika posipala prašinastom belinom. Zahvalila je Bogu što nije zazidana i što ne mora opet da prođe kroz proces odlaska i povratka.

Hodajući polako ka izlazu, oprezno je zavirivala u bočne otvore koji su se sve češće pojavljivali sa obeju strana hodnika, vodeći u tamu. Činilo joj se da ih ranije nije bilo toliko, ali nije bila sigurna. Kako se približavala izlazu, jarko svetlo postepeno se pretakalo u plavetnilo neba i sivilo gomile kamenja, verovatno ostataka nekog srušenog zida. Dvadesetak metara od izlaza uznemirila je desetak slepih miševa koji su, usplahireno lepećući, pobegli dublje u hodnik, tražeći mir i mrak. Nije bila sigurna ko se više uplašio.

Na samom kraju hodnika zastala je i oprezno pogledala oko sebe. Sa leve strane, prema gradu, zidine su bile srušene, i videla se gola stena. Sa druge strane, ka ušću, kroz razređeno drveće pružao se pogled na veliki park ispresecan stazama. U daljini videla je nekoliko ljudi kako lagano šetaju, uglavnom vodeći pse. Napravila je nekoliko koraka napred i ugledala kulu Nebojšu. Izgledala je isto kao kad je subjektivnih petnaest minuta ranije ušla u hodnik ispod tvrđave. Jedino je put, koji je prolazio ispod kule i vodio nasipom ispred nje, bio presvučen asfaltom. Povremeno bi neko vozilo, koje nimalo nije ličilo na volovsku zapregu, protutnjalo njime. Modeli vozila su joj bili nepoznati, ali očito je bilo da se nisu kretala na električni pogon, jer su ostavljala iza sebe trag sagorevanja. Srce joj je jače zakucalo.

Izašla je iz hodnika i stazicom se uspela na put. Napolju je bilo toplo i znoj joj je ubrzo izbio na čelu. Ona skide maramu i raspusti kosu. U dugačkoj suknji joj je bilo pretoplo i verovatno je bila krajnje neprimereno obučena, ali to je bilo sve što je imala. Dva veka ranije, ova odeća dobro joj je došla. Sada joj je ostalo samo da se nada da i u ovom svetu ima tradicionalista i da neće izazvati preveliko podozrenje.

Strahujući od vozila, oprezno je prešla put i stazicom usečenom u zakorovljenu travu uputila se prema Savi. Mislila je da će obalom najlakše stići do grada, ali kada se uspela na brdašce, naišla na šine i ugledala nešto što joj je ličilo na izuzetno zapušteno stovarište građevinskog materijala, shvatila je da je pogrešila, pa se vratila na asfaltni put.

Hodala je polako, držeći se desne strane puta i sklanjajući se sa njega kad god bi prošao neki veliki teretnjak. Ponekad bi čula zvuk sirene, a jedan brkat, neobrijani vozač joj je i mahnuo. Uskoro je naišla na ukrštanje puta sa prugom koja je vodila uz tvrđavu. Ispred raskrsnice bilo je zaustavljeno nekoliko kola. Kada je čudno šinsko vozilo, koje je izgledalo kao voz sa dva vagona ali bez lokomotive, prošlo uzbrdo, upalilo se zeleno svetlo na stubu pored puta i vozila pređoše preko šina. Prošla je i ona i sa desne strane ugledala kućicu ispred koje su ljudi u plavoj odeći dokono sedeli.

“Snajka”, viknu joj jedan od njih, ispijajući neko piće iz smeđe flaše, “jel’ ti vruće? ‘Oćeš da se raz’ladiš?”

Odmahnula je glavom, i prešla na drugu stranu ulice. Iza sebe začu smeh. Bilo joj je drago što nije izazvala previše čuđenja. I, što je najvažnije, govorili su srpski.

Na prvoj raskrsnici nastavila je uzbrdo, pored viskokog kamenog zida. Uspon je bio dosta strm i ona raskopča poslednje dugme na košulji. Još na ulici nije bila srela nijednu ženu, iako ih je letimice videla u nekim od vozila koja su prošla pored nje, tako da nije bila sigurna koliko sme sebi da dopusti. Na raskrsnici na vrhu ulice pogled joj privuče velika bela zgrada sa francuskom zastavom okačenom na njoj. Ispred nje šetao je uniformisani vojnik ili policajac sa kratkom puškom u rukama. Sa desne strane, na jednoj drugoj kući, ugleda još jednu poznatu zastavu, švedsku.

Izbegavajući susret sa nekim ko bi je mogao da legitimiše, krenula je levo, uzbrdo, duž šina. Iznenadilo ju je koliko je vozila prolazilo tom ulicom. Još više ih je bilo parkirano pored ili na trotoaru. Delovalo joj je kao da se sav transport u gradu obavlja iznad zemlje, ili da sva vozila idu baš tim putem. Pored nje prođe mlada žena u kratkoj crvenoj suknji i beloj košulji sa kratkim rukavima. Nije je ni pogledala. Ohrabrena, ona pođe dalje prema gradu.

Na zemlji pored puta, ispod prepune kante za smeće, ugledala je zgužvan list novina i podigla ga. Jedva je zadržala usklik kada je videla da su pomalo neobično oblikovana slova ćirilična. Transkripcija je bila čudna i neka slova nije poznavala, ali je razumela većinu naslova. Maradona ponovo pod Vezuvom. Bez promena u Atlanti. Gore nije moglo. U desnom uglu, na jedinoj crno-beloj slici na stranici, videla su se četvorica ljudi u različitim majicama kako u grču pokušavaju da skoče ka lopti koja je lebdela između njih. Sa razočaranjem je shvatila da je kult sporta i ovde raširen.

Spustila je novine na zemlju i nastavila dalje. Tandrčući, još jedno krajnje neobično vozilo na šinama prođe pored nje. Bilo je oslikano tako da podseća na zebru. Pošto se brzo kretalo, uspela je samo da pročita veliki natpis na boku, Oz. Latinica. Sve joj je manje stvari bilo jasno. Sve više je želela da može da zaustavi prvog prolaznika i zatraži od njega da joj objasni u kakvom se svetu nalazi.

Pokretom očne jabučice uključila je virtuelni ekran ne bi li još jednom proverila godinu u koju je stigla. Displej je uporno pokazivao da se nalazi u godini iz koje je krenula, a oko nje bila je tehnologija koja kao da je poticala iz vremena njenog detinjstva. Organska goriva još su bila u upotrebi. Pitala se da li je moguće da je toliko mogla da utiče na zaustavljanje razvoja tehnike? Da li je možda Beograd iz nekog razloga zaostao za svetom? Ili je još neko prčkao po prošlosti. Odgovora nije bilo.

Na kraju uspona, defilovala je masa ljudi, idući ili ka parku sa njene leve strane ili ka ulici koja se pružala desno od nje. Na uglu, nekoliko ljudi čekalo je ispred mašine iz koje je ispadao kokani kukuruz. Jedan mladić sa kapom na glavi trpao ga je u kese i prodavao ljudima. Nasmešila se pri pomisli da se neke stvari ne menjaju. Podigla je pogled ka zgradi na uglu i pročitala naziv. Knez Mihajlova ulica. Nije poznavala nijednog srpskog vladara sa tim imenom. Verovatno neka važna ličnost iz ponora vremena koji je preskočila. I opet ćirilica. Radovalo ju je što još nije srela nijedan natpis na gotici.

Jedan pogrbljeni starac u srpskoj nošnji, sa opancima i šajkačom na glavi, prođe pored nje i nazva joj dobro jutro. Ona mu se nasmeši i klimnu glavom. Nije bila jedina. Međutim, mlađi svet uglavnom je bio obučen u laku i praktičnu odeću. Mnoge žene nosile su pantalone. Primetila je da je puno odeće napravljeno od sintetičkih materijala.

Ušla je u park i blizu ulaza spustila se na prvu slobodnu klupu. Tek kad je sela, shvatila je da je prilično iscrpljena. Proverivši da je niko ne vidi, zavukla je ruku u dobro zakamuflirani džep na suknji i izvadila pakovanje presovane hrane. Odvajala je jedan po jedan listić i stavljala ga u usta. Sišući ih, osećala je kako joj se polako bistri mozak. Uvek je volela ove listiće sa ukusom kafe. Nadala se da i ovde postoji ekvivalent toga.

“Šta to jedeš?” iznenadi je dečji glas. Okrenula se u pravcu iz koga je dolazio i ugledala smeđokosog dečaka u šorcu i mornarski plavoj majici kako se njiše preko naslona klupe na kojoj je sedela. Nije imao više od pet godina.

“Neke kolače. Hoćeš da probaš?” upita ga ona, skidajući novi listić i pružajući mu ga.

Dečak je prestao da se ljulja i netremice je posmatrao, ozbiljnog izraza na licu. “Ne mogu. Ne smem da uzimam ništa od nepoznatih. Mama mi je rekla.”

Nasmejala se. “Dobro ti je rekla”, reče stavljajući listić u usta. Mljackala ga je teatralno sa blaženim izrazom na licu. Dečaku gotovo poteče voda na usta.

“Idem da pitam dedu?” reče on i potrča ka igralištu oko koga su bile raspoređene klupe. Gledala ga je kako pritrčava jednom starijem čoveku koji je čitao novine, i nešto mu priča, pokazujući ka njoj. Dečakov deda nezainteresovano je pogleda i klimnu glavom, a zatim nastavi da čita. Dečak smesta dotrča do nje.

“Smem”, reče on pobedonosno pružajući ruku.

“Pazi, moraš da sisaš”, reče ona pružajući mu jedan listić. “Ne smeš da ga grizeš. Onda nije ukusno.”

On stavi listić u usta i oprezno ga stade sisati. Malo se namrštio, ali ga je posisao do kraja.

“Je li ti se svidelo?” upita ga ona.

Dečak nesigurno klimnu glavom. “Onako. Kao bela kafa”, reče, mašući jednom nogom i lupkajući o klupu. “Jel’ ti živiš na selu?” upita on.

“Da”, reče ona. “Otkud znaš?”

“Pa, po odelu. Al’ ne govoriš kao tetka Rosa što nam donosi kajmak”, reče dečak praveći se važan.

“A kako ona to govori?” upita ga ona.

“Pa, k’o seljanka”, reče on nešto izmenjenim glasom, u dečjem pokušaju imitacije.

“A kako ja govorim?”

“Kao strina Vera iz Nemačke”, reče on ozbiljno. Ona se prenu, ali i dalje ostade nasmejana. Zašto joj to ranije niko nije rekao?

“Jesi li ti bio kod nje u Nemačkoj?” upita ga ona.

“Nisam”, reče on, nervozno se prebacujući sa noge na nogu. Već je očigledno iscrpeo strpljenje u razgovoru sa odraslom osobom, a i kolač mu se nije preterano dopao da bi tražio još jedno parče. “To je daleko. Ona dolazi svakog leta kod nas u Jugoslaviju, al’ sada nije došla. Plaši se bombardovanja, kaže tata. Jel’ se ti ne plašiš?”

Ona ništa ne reče i on to iskoristi da se okrene i potrči ka deci koja su se jurila oko jednog stabla. Zastao je posle nekoliko koraka, kao da se setio da je nešto zaboravio, mahnuo joj i nastavio da trči.

Do sada je već shvatila da Srbi očito imaju svoju državu, Jugoslaviju, ali joj nije bilo jasno kakvo bombardovanje dečak spominje. Nije joj delovalo kao da je rat u toku. Ljudi su mirno šetali parkom. Nijedna zgrada koju je videla nije nosila znake nedavnog nasilnog oštećenja.

Nije više mogla da izdrži. Morala je da proveri. Krišom je izvadila iz istog džepa smotuljak zlatne žice i odlomila parče. Nadala se da je zlato i ovde dovoljno vredno i da može dobiti dovoljno novaca da kupi neku knjigu iz istorije.

Jedan mladić, ne stariji od dvadeset godina, dolazio je stazom, gledajući je radoznalo sa blagim ironičnim smeškom na licu. Kosa mu je bila dugačka gotovo kao i njena i na temenu vezana u rep. Kada je došao do klupe, ona ustade.

“Izvinite, mogu li nešto da vas pitam? Da li ovde negde mogu da trampim zlato?”

On zastade i začuđeno se osmehnu. “Da trampite zlato? Za šta?” reže on.

“Za novac”, reče ona, nesigurno. Izgledalo joj je da je negde pogrešila.

“Hoćete da prodate zlato”, reče on, više konstatujući nego je pitajući. “A koliko ga imate?”

Osetila je da ne vlada situacijom, ali sada nije mogla nazad. Otvorila je ruku i pokazala komad debele zlatne žice. Rešila je da izigrava naivku, pa šta bude.

“Koliko to vredi?” upita ona. “Ja nisam odavde”, dodade.

“Otkud ja znam koliko vredi?”, reče on. “Verovatno dosta. Otiđite u neku zlataru pa vidite. Imate jednu sto metara odavde, u Knez Mihajlovoj”, reče on i pođe, pokazujući joj rukom pravac. “I nemojte da pokazujete to zlato svima. Prebiće vas.”

Zlatara se nalazila odmah iza jedne kafane u kojoj su ljudi sedeli napolju za stolovima prekrivenim plavim stolnjacima. Otvorila je vrata i začulo se zvonce koje je najavljivalo ulazak stranke.

“Dobar dan”, reče joj niski čovek crnpurastog tena koji je sedeo iza pulta i pincetom prebirao po zlatnom lančiću. “Šta treba?”

“Htela bih da prodam zlato”, reče ona i pruži mu odlomljeno parče zlatne žice. “Koliko mogu da dobijem za to?”

On ga uze i stade razgledati. “Nema žig”, reče on. “Moram da proverim. Sačekajte malo.” Ustao je i nestao iza crnog paravana. Da bi smirila nervozu, razgledala je unutrašnjost radnje. Zastakljene police na zidovima bile su pune predivnog istočnjačkog filigrana. Srebro uglavnom, iako je bilo i zlatnih naušnica sa ubačenim kamenjem. Ispod staklenog pulta bili su izloženi i raznovrsni zlatni novčići. Na većini se nalazio lik dvoglavog orla, ali je bilo i novčića sa likovima ljudi.

Zlatar se ubrzo vratio, držeći u ruci njeno parče žice. “Osamnaestkaratno je”, reče on. “Gde ste ga nabavili? Prilično se retko sreće. Pogotovu u obliku žice.”

“Poklon”, reče ona. “Moram da ga prodam. Treba mi novac.”

“Ima nešto više od sedam grama. Mogu vam dati sto dvadeset hiljada dinara”, reče on, gledajući je ispod obrva, procenjivački.

Ona klimnu glavom, ne znajući šta bi drugo učinila.

“Sačekajte”, reče on i ponovo nestade iza paravana. Vratio se, noseći novac, i izbrojao joj dvanaest crvenih novčanica.

“Izvinite”, reče ona, stavljajući novac u džep. “Dugo nisam bila ovde. Gde bih mogla da kupim neku knjigu o istoriji.”

On slegnu ramenima. “Ne znam vam ja mnogo o knjigama. Ima tu u Knez Mihajlovoj dosta knjižara pa vidite. Treba da ima svuda.”

Dve sasvim mlade devojke, koje su stajale ispred izloga knjižare, gledala su je ispod oka i kikotale se. Nasmešila im se i one prasnuše u smeh i otrčaše niz ulicu. U knjižari je bilo nekoliko ljudi koji su razgledali knjige poslagane po policama. Bilo je puno praznog mesta. Vazduh nije bio kondicioniran, ali je ipak u knjižari bilo nešto hladnije i prijatnije nego napolju. Prišla je najbližoj polici sa knjigama i razgledala naslove na riknama. Shvatila je da su ravnopravno u upotrebi i ćirilica i latinica. Latinica joj je delovala još čudnije nego ćirilica, jer je dosta slova imalo neke kvačice, kao u španskom ili češkom. Međutim, lako je čitala naslove, jer je transkripcija očigledno bila fonetska, pa je već posle nekoliko minuta po smislu razabrala značenje nekih od tih znakova.

Ne našavši ono što je tražila, prišla je sitnoj, plavokosoj prodavačici koja je zavaljena u stolici iza kase čitala neku knjigu, tek povremeno bacajući pogled po radnji. Ova samo podiže pogled ka njoj, ni ne pokušavajući da sakrije nestrpljenje. Pitala se da li je to zbog njene odeće. Ni govora od uslužnosti prema kupcu na koju je bila navikla.

“Imate li neku knjigu o istoriji Srba?” upita prodavačicu. Pitala se kako vlasnik knjižare trpi ovakvo ponašanje ove devojke. I zašto samo ona radi u tako velikoj knjižari.

“Ima. Ta dugačka, tu desno”, reče prodavačica i pokaza joj rukom nagore na polukružnu policu iza sebe. Nije ni pokušala da ustane i doda joj knjigu. “Pogledajte.”

Ona prođe iza leđa devojke, jedva ispetljavši pritom suknju iz naslona njene stolice, i izvadi tvrdo ukoričenu knjigu umotanu u ukrasne korice. Kvalitet štampe je bio na visokom nivou.

“Imate li i nešto gde bih mogla da pročitam o stanju u Srbiji. Znate, dugo nisam bila ovde”, reče ona, potencirajući nemački naglasak. “Mnogo se promenilo.”

Devojka se okrete i klimnu glavom. Učinilo joj se da na licu prodavačice vidi zlurad osmeh, ali nije bila sigurna. “Imate analizu srpskog nacionalnog interesa. Gde ćete bolju analizu od predsedničke?”

“Koliko to zajedno košta?” upita ona, ne shvatajući primedbe prodavačice.

Devojka potpisa dve cifre na papiru ispred sebe. “Tri hiljade petsto dvadeset dinara. Novih. Može?”

Klimnula je glavom.

“Plaćate gotovinom ili čekom?” upita prodavačica, konačno ustajući i pakujući knjige u hartiju.

“Molim?” reče ona, nesigurno.

“Kako plaćate?” nervozno reče prodavačica.

Ona izvadi novčanice koje je dobila od zlatara i pažljivo ih izbroja.

Devojka joj vrati kusur i ona uze knjige i iziđe napolje. Nije izdržala da ode negde u neku od bočnih ulica, ili u neki park, i da se skloni od pogleda naroda koji je u velikom broju prolazio ulicom, već je odmah sela na drvenu klupu ispred glomaznih, okruglih betonskih žardinjera sa cvećem. Otvorila je prvo knjigu o istoriji Srba i žurnim pokretima počela da lista, u potrazi za onim što se plašila da će naći.

4.

Kada je sledeći put krenula na put u prošlost, teret od dvadeset pet dodatnih godina usporio joj je reflekse, otupeo čula i, začudo, učinio da proces prelaska izgleda mnogo blaže. Ovoga puta svesno nije pokušavala da se prikrije. Nadala se da će pirotehnička predstava koju će prirediti ostaviti utisak i da će biti potrebno manje objašnjavanja.

Dokle god je pogled prostirao, suncem okupana padina bila je prekrivena golim čokotima vinove loze. Pejsažem je, ipak, dominirala teška smeđa boja nedavno preorane zemlje. Dole, u daljini, ugledala je drvenu kolibu i ispred nje čoveka koji je sedeo u stolici. Bilo je očigledno da ju je primetio, jer je ustao i prineo ruku očima, pokušavajući da bolje vidi šta se dogodilo. Isključila je zaštitni omotač, sačekala nekoliko trenutaka da joj se organizam prilagodi promeni temperature i laganim korakom krenula nizbrdo.

Hodali su nekoliko minuta jedno prema drugome, ne gubeći se iz vida. Bila je iznenađena kako se lako kreće valovitim terenom za jednog osamdesetogodišnjaka. Kada su bili na manje od pedeset metara, ona zastade pored gomile prevrnutih vinogradarskih kolica i sačeka da on njoj priđe.

Lice mu je bilo crveno od napora, a talasasta, proređena, seda kosa bila je slepljena znojem. Uzdahnuo je duboko nekoliko puta da dođe do vazduha, a onda razgovetnim i smirenim glasom rekao: “Ko ste vi? Otkud dolazite? Što ste tako obučeni?”

“Mnogo pitanja da odjednom na sva odgovorim”, reče ona, smešeći se. Sitne bore u uglovima usana više su govorile o njenim godinama nego sačuvan vitak stas. “A i potrajalo bi. Da pođemo ka kolibi i sednemo negde?”

On je ćutao i pogledom je odmerio od glave do pete, ne krijući iznenađenje. Na sebi je imala komplet od tvida jednostavnog kroja, ali sigurno krajnje neobičan čoveku njegovog vremena. Uostalom, to joj je i bila namera – ne šokirati, a izazvati zanimanje. Najzad, on klimnu glavom i pokretom ruke pokaza joj da prođe ispred njega.

Hodala je lagano, ne osvrćući se. Nije govorila, čekajući da on prvi počne, ali on je samo ćutke hodao za njom. Kada su nadomak kolibe izašli iz vinograda, on joj priđe i reče: “Iza kolibe ima klupa na suncu. Možemo tamo da sednemo, ako vam udovoljava.” Ona mu se nasmeši i klimnu glavom.

Seli su široku drvenu klupu naslonjenu na zid kolibe, metar jedno od drugog. Ona prekrsti noge, otkrivajući kolena. Izbegavao je da gleda pravo u nju, već je pogledom pretraživao blagu padinu ispod sebe. Lagan južni vetar donosio je slab miris đubriva zagrnutog oko čokota.

“Mislim da sam vam dužna nekoliko objašnjenja”, reče ona. “A i više od toga.”

On je i dalje ćutao, ne olakšavajući joj zadatak pitanjima.

“Dugo sam se premišljala da li da vas uopšte uznemiravam i opterećujem stvarima koje vas se, na neki način, više i ne tiču. Iako sam sve vreme pokušavala da sebe ubedim da ovu posetu planiram da bih vama neke stvari razjasnila, shvatila sam da ona ipak nije ništa drugo nego neka vrsta pokajanja i molila bih vas da mi zbog toga ne zamerite previše.” Zastala je i rukom prošla kroz sedu kosu koju nije ofarbala. “Vi ste učen čovek, i stoga mi je lakše da neke vam stvari objasnim, ali ono što ću reći ipak može zvučati neverovatno. Ja dolazim iz jednog drugog vremena. Iz vaše budućnosti.”

Otkako su seli, on prvi put podiže pogled ka njenom licu. Nemirne oči, upale u jagodice, pokušavale su da nešto pronađu na njenom licu, ali usne su mu i dalje ostale neme. Iako mu je uskratila neke druge radosti, starost mu je barem podarila mudrost ćutanja.

“Ovde sam došla da sa vama porazgovaram i da od vas tražim oprost za ono što sam učinila”, nastavi ona. “Ne samo vama, ali od ljudi za koje znam, vama najviše.”

“Vi onda znate ko sam?” upita on.

“Znam”, reče ona. “Sava Tekelija.”

“Kako…” poče nesigurno, ali ubrzo zaćuta i rukom stade trljati pomalo šiljastu bradu. “Zar ljudi u budućnosti mogu hoditi po vremenu k’o što smo nas dvoje hodili po ovom polju?” reče široko razmahujući rukom ispred sebe.

Ona klimnu glavom. “Mogli su. Barem sam ja mogla. Sada, nadam se da više neće moći, bar ne neko vreme.”

“Nije mi mnogo toga jasno”, reče on, uzdišući.

Nasmešila se. “Jedan pisac iz budućnosti opisao je vreme kao beskrajnu baštu sa bezbroj staza koje se račvaju. Čovek kroz vreme hodi kao po nekoj stazi. Kad god je u nedoumici šta da uradi, nađe se pred raskrsnicom. Onda kada reši šta će, nastavlja jednom od staza. Zbir svih staza na kojima se ljudi u ovom trenutku nalaze čini sadašnjicu, ovaj svet oko nas. Međutim, ljudi su izmislili kako da stignu u prošlost i budućnost.”

“Kao prečicom”, reče on.

“Da”, osmehnu se ona kiselo, “kao prečicom. Kada se tako prečicom vratiš u prošlost, onda možeš učiniti nešto što će neke od ljudi navesti da ne krenu stazama kojima su nameravali da idu. Tako se budućnost tobože može menjati. Tako sam ja izmenila budućnost.”

“A zašto?” upita on.

“Zato što sam živela u budućnosti za koju sam verovala da je najgora od svih mogućih. Cela srednja Evropa bila je pod nemačkom vlašću. Živelo se dobro, ali su svu nadarenu decu ostalih naroda oduzimali roditeljima još kao bebe i školovali ih po internatima za Nemce. Jezici drugih naroda su odumirali. Običaji takođe. Ja sam tek pred kraj gimnazije saznala za svoje poreklo. Saznala da sam Srpkinja. I da su mi roditelji do kraja života imali problema, jer nisu hteli da se pomire sa gubitkom deteta.”

“Koliko je daleko ta budućnost?” upita on.

“Događalo se to krajem dvadesetog veka”, reče ona. “Tada su se u knjigama nekih naučnika javili nagoveštaji da je moguće napraviti mašinu koja bi omogućila putovanje kroz vreme. Počela sam da studiram fiziku, a kad sam diplomirala, prišla sam grupi učenjaka koja je uspela da napravi prvu takvu mašinu. Ja sam je ukrala i vratila se u prošlost da je izmenim. Da sprečim nemačku dominaciju nad Srbima.”

“Kako?” reče on.

“Tako što sam osamsto trinaeste sprečila vaš odlazak kod austrijskog cara, od koga ste tražili i dobili pomoć za ustanike u Srbiji. Dok ste bili u Novom Sadu, ja sam uredila da primite poruku da odete u Beograd na razgovore sa Karađorđem.”

“Bolje ga ne spominjite. Veću sramotu u životu ne doživeh”, reče on, ustajući. “Izvinite što ustajem, muka je. Sramota je reći, ali ne mogu dugo da sedim. Ni čuvene ilidže u Bavarskoj mi ne pomogoše.”

“Međutim, događaji su pošli tokom koji nisam predvidela”, nastavi ona. “Nisam ni pomišljala da će Turci tako lako ponovo pregaziti Srbiju. Mnogo ljudi pogibe.”

“I sad je teško u Srbiji”, reče on. “Mihajlo morade u Carigrad da ga sultan proizvede za knjaza.”

“Biće još teže”, reče ona. “Mnogo će se ratova voditi i mnogo će Srba izginuti.”

“Hoće li bar Srblji imati svoju državu? Hoće li se ispuniti moj san o Ilirskom kraljevstvu?” reče on, uzbuđeno.

“Hoće, ali će ta država malo sreće Srbima doneti. Kada sam vam poslala poruku, vratila sam se u doba iz koga sam pošla da vidim šta sam učinila. Srbija je opet bila pred ratom. Bila sam očajna. U svojoj nadmenosti, u svom pokušaju da se igram Boga, uništila sam čitav jedan svet, a gotovo ničeg dobrog nisam donela. Ipak, nešto sam naučila. Rešila sam da više ne pokušavam da menjam istoriju. Ostala sam da živim tamo i sa svojim narodom delim zlo koje sam mu nanela. Odupirala sam se iskušenju sve do pre nekoliko dana kada sam saznala da bolujem od jedne neizlečive bolesti, u vaše vreme još nepoznate. Tada više nisam mogla da nosim teret sama. Morala sam nekom da se ispovedim.”

“A zašto baš meni? Što mislite da sam ja najviše strad’o?” upita on. “Proživeh ceo vek. Doživeh osamdesetu i još sam zdravog duha, ako već ne i tela. Imam toliko novaca, da ne znam kome ih ostaviti…”

“U svetu koji sam uništila”, prekide ga ona, “car vas je postavio za namesnika Srbije. Bili ste na čelu Srbije dvadeset devet godina, uspevajući da veštim diplomatskim potezima sačuvate mir.” Ona zastade. “Oženili ste se srećno i imali četvoro dece.”

Po prvi put osetila je kako se njegova staračka mirnoća razbija. Seo je na klupu pored nje i šakama pokrio lice. Sparušene ruke izbrazdane plavim žilicama lagano su mu podrhtavale.

“Imao sam naslednika?” upita on, drhtavim glasom, molećivo dižući pogled.

“Tri sina i jednu kćerku”, reče ona, sklanjajući pogled.

Ćutao je nekoliko minuta, zagledan negde u daljinu. Sivi novembarski oblaci polako su se gomilali na nebu, povremeno zamračujući Sunce i donoseći studen. Naposletku je ustao, ne skrećući pogled ka njoj, i teškim korakom počeo da se spušta nizbrdo. Posmatrala ga je dugo, sve dok se nije pretvorio u još jednu crnu tačkicu na smeđem prugastom tepihu. Malo kasnije i ona je ustala i sporim korakom otišla do mesta na kome se maločas materijalizovala.

5.

Prvo se nakratko vratila pola sata u prošlost, ne bi li bar popravila poslednju grešku koju je u životu učinila i nesrećnom starcu omogućila da u miru proživi poslednje godine života, a zatim je, obasjana hladnom svetlošću džinovskog crvenog Sunca, sačekala izbavljenje od daljih muka.

/* */