Miodrag Milovanović: PROP’O KONTAKT, DESET GODINA POSLE

Pošto je, srećom, Mile Vodeničar, bivši aktivista SKOJ-a i SSOJ-a, zadužen od strane Republičkog hidrometereološkog zavoda za protivgradna dejstva, prethodne večeri zaglavio u lokalnoj terapeutskoj klinici Kod šest špricera i Mice, slaveći, leteći tanjir koji se 26. maja ove godine pojavio iznad Jalovog Polja, izbegao je sudbinu neidentifikovanog avaksa ili, ne daj bože, svog prethodnika čiju je potresnu sudbinu potanko opisao Radmilo Anđelković u priči Leteći tanjiri ne sleću u Lajkovac.

Tog jutra teškom mukom sam se iskobeljao iz pocepane vreće za spavanje i, još bunovan, širom raskrilio vrata šatora. Zapahnuo me je smrad svežeg kravljeg izmeta koga je blagi povetarac donosio sa oveće gomilice ostavljene preko klina koji je držao glavnu potpornu šipku šatora. Isporučiteljka iste mirno je pasla u blizini ne udostojivši me pogleda. Povremeno bi samo brzo i efikasno mahnula repom, kao Konan Varvarin mačem, u istoimenom filmu Džona Milijusa, rasterujući obade i druge mušice. Odmah sam se setio Sudbine Miltona Gomrata Alekseja Penšina i, sa štipaljkom na nosu, krenuo u rašćišćavanje terena.

Iako je do kraja opsežnih merenja proticaja reke Sušice, za potrebe izgradnje brane za vodosnabdevanje Jalovog Polja, ostalo gotovo nedelju dana, radovao sam se povratku u civilizaciju ne manje od izmaltretiranih izletnika u filmu Oslobađanje Džona Bormana. Ni slutio nisam da bi nešto moglo poremetiti ustaljeni dnevni ritual.

Međutim, dok sam ribao sudove od zagorele večere u mestimično razbacanim baricama u koje se, posle dugotrajnih kiša, pretvorila reka Sušica, na oblačnom nebu iznad polja na kome su se nalazili moj šator i krava, iznenada se materijalizovao leteći tanjir. Nasuprot svim tvrđenjima Frenka Edvardsa u knjizi Leteći tanjiri, ozbiljno pitanje da životinje polude kada se u njihovoj blizini pojavi neidentifikovani leteći objekat, pa čak i da predosećaju njihovu pojavu postajući razdražljive, krava je i dalje mirno pasla. Istina, u trenutku kada su se iz trupa tanjira pojavile tri sletne nožice, ona se još jednom olakšala; međutim, statistički gledajući, nisam siguran da li se ta dva neprijatna događaja mogu na bilo koji način dovesti u vezu sa pojavom letećeg tanjira.

Setivši se priče Roberta Lorija iz jednog starog Politikinog zabavnika znao sam da nije poželjno iskušavati sreću i nekontrolisano prilaziti letećim tanjirima dok sleću. Međutim, radoznalost i reputacija nisu mi dozvoljavali da se isto tako nekontrolisano udaljim sa mesta događaja. Pored toga, prisetio sam se kakve sve nevolje mogu nastati ako se prvi kontakt bića sa drugog sveta odigra sa nižim formama života na Zemlji, pa mi je dužnost građanina ove planete nalagala da ne mrdam. Nabrajanje primera suprotnog ponašanja ugrozilo bi formu ove minijaturne priče pa neću ni pokušavati. Ipak, imajte na umu Purpurnu kravu, Bila Pronzinija, pri čemu, ako slučajno niste ranije pročitali tu priču, ne morate se uzbuđivati. Politikin zabavnik je redovno objavljuje, vi samo budite uporni.

Vrata na donjoj strani letećeg tanjira polako su kliznula naniže, kao u Neposrednim kontaktima treće vrste Stivena Spilberga, kako pravilno navodi Enciklopedija naučne fantastike dr Zorana Živkovića, iako to nije bilo najavljeno nikakvim prodornim zvučnim signalima. Stvorenje koje se pomolilo iz otvora podsetilo me je na Lutkara pobeglog iz Prstena ili Inženjera prstena Lerija Nivena, tako da sam, mahinalno, ispustio ribaću četku i zgrabio prvi predmet koji mi je bio pri ruci, hidrometrijsko krilo. U istom trenutku elisa pravilno održavanog i malo korišćenog krila stala se neobuzdano okretati pod dejstvom onog istog povetarca koji je odigrao neugodnu ulogu na početku priče. Lutkar, koji je do tada mirno hodao prema meni ispruženih ruku, munjevito se bacio u stranu i iz ranca na leđima izvukao predmet nalik na nešto kraći mač Darta Vejdara iz legendarnih Ratova zvezda Džordža Lukasa. Kao u lošem naučnofantastičnom filmu, pomislih, iako je prizor više dolikovao sceni iz Obračuna kod OK Korala Džona Stardžisa. Krilo sam, naravno, već bio ispustio, a ruke držao visoko u vazduhu.

S obzirom na to da se već iz prve rečenice može jasno videti da je ovo što čitate naučnofantastična priča, a što ostatak nepobitno potvrđuje, osećam potrebu da vas upozorim da je krajnje nepotrebno da strahujete za moj život jer, kao što vidite, priča je napisana u prvom licu, a smrt pripovedača, srećom po mene, još nije popularna u naučnoj fantastici kao u njenom sestrinskom žanru, postmodernizmu, kako je lepo obrazložio mr Aleksandar B. Nedeljković u svom uspelom predavanju Esefizacija postmodernizma i postmodernizacija esefa održanom u beogradskom Domu omladine. Iako se ovom konstatacijom gubi na uzbudljivosti, a delimično je ugrožena i strukura priče, smatram da je u naučnoj fantastici, kao kognitivnom žanru, neophodno izbeći sve nejasnoće i lažne dileme. Novum, naravno, nije krava, kao što ste već sigurno i sami zaključili.

Videvši da Lutkar nije od onih koji prvo pucaju pa onda postavljaju pitanja, malo sam se oslobodio i počeo da razmišljam. Kako do tada Lutkar nije progovorio, a ja nisam ni mogao da govorim, shvatio sam da će biti dosta problema sa prvim kontaktom, što je najčešći uzrok njihovom tragičnom kraju. Sasvim je bilo moguće da nije imao dovoljno vremena da ga utroši na sedenje u orbiti i gledanje televizijskih programa ne bi li naučio naš jezik, a očigledno je nespreman krenuo na put, jer pri pipku nije posedovao ništa iz klasičnog repertoara uređaja za uspostavljanje kontakta sa bićima na nižem civilizacijskom nivou, nalik na trenutni prevodilac. Otvorio sam mu um, ma šta to značilo, za telepatski kontakt, ali osim šuma pozadinskog zračenja na 3 stepena Kelvina, odatle nije ništa dopiralo. Za nekakvo preslišavanje periodnog sistama kako je sugerisala priča Omnilingval H. Bim Pajpera, verovatno nije bilo vremena, a s obzirom na to da pripadam Šuvarevim izgubljenim generacijama, sumnjam da bih se i setio atomskog broja bilo kog elementa.

Za to vreme, Lutkar je ustao i lagano se uputio prema meni, držeći ono što je nalikovalo na mač ispred sebe. Svaka od glava se nehajno ljuljala na pripadajućem vratu ne skidajući pogled sa mene. Nikako nisam mogao da odlučim koja kontroliše mač pa sam izbegao napast da se upustim u neravnopravnu borbu. Nema skafander! Bakterije su mi poslednja šansa, pomislio sam nehotice, prisećajući se klasika Rat svetova Bajrona Heskina, ali sam odmah shvatio da se uljuljkujem lažnim nadama. Ipak je Vels to pisao još u prošlom veku, bez obzira na to što je film snimljen 1953.

Lutkar se zaustavio na metar od mene, spuštajući mač prema zemlji, uspravljajući glave iznad tela, a zatim ih elgantno prinoseći mom, kao da želi da sa pažnjom prouči svaki njegov detalj. Osećao sam se kao da ispituje da li sam dovoljno dobar primerak Čoveka da, kao Bili Pilgrim u Klanici pet postmodernističkog izroda Kurta Vonegata, reprezentujem ljudsku rasu u nekom kosmičkom vrtu Vuka Bojovića. Trajalo je to nekih desetak sekundi, ali sam u tom kratko vremenu stario brzinom Ajnštajnovog relativističkog brata blizanca ostavljenog na Zemlji. Lutkar se posle toga povukao, pri čemu mi se učinilo da sam na jednom od lica ugledao nešto što mi je nalikovalo na gađenje. Bez obzira na to što se dvadeset dana nisam imao gde okupati, verovatnije je u pitanju bila samo antropomorfizacija, tako nepoželjna u dobroj naučnoj fantastici.

Tu bi negde i bio kraj ove priče. Ne obazirući se na činjenicu da bi nekakav spektakularan završetak našeg prvog kontakta, nalik na poslednji susred Šaipa Šalje i Zare Zuna u priči Dragana R. Filipovića Kad zlo spava?, sigurno doprineo njenom boljem prijemu kod čitalaca, Lutkar se naprosto okrenuo i vratio u svoje prevozno sredstvo, a odmah zatim je i uzleteo, ostavljajući samo beličast trag na mom vidnom polju dok je nestajao u visinama. Neki bolji pisac možda bi i zažalio za tim, ali s obzirom na to da su moje ambicije kao pisca relativno skromne, ipak smatram da je ovakav kraj sasvim zadovoljavajući.

/* */