Mina Todorović: VOAJER

U devetoj godini je prestao da spava. U prvo vreme nije smeo nikome da prizna. Ćutao je i trpeo, ne – umor, već nezadovoljstvo i mnogo straha. A bilo ga je, seća se, i strašno sramota. Noću bi legao u krevet, prevrtao se u njemu, ustajao bi i blenuo kroz prozor u mrak. Nema više takvog mraka, kao što je bio onda, u malom selu bez uličnog osvetljenja, kada svaki pošteni čovek legne nakon iscrpljujućeg rada. Bog je ljudima dao noć za spavanje, znao je to i tada. On je, mora biti, nešto jako pogrešio, pa je sada kažnjen i ostavljen budan da shvati šta je uradio. Prebirao je po svojoj glavi sve svoje male grehe, koji mu se učiniše veliki i neoprostivi. Dečji nestašluk je tada dobijao dimenzije smrtnog greha, dok je gledao kroz prozor, sam u noći, jedini budan. Konačno, priznao je roditeljima. Majka je odmah počela da nariče, zahtevala je da se dete vodi kod doktora u Obrenovac, ako treba – i u Beograd! Otac je nerado pristao na to. Smetalo mu je što će toliko vreme da izgubi, a i koštalo je. Ipak je morao da popusti pred ženinom kuknjavom da će im se sin istopiti kao sveća, pa ga je vodao tamo-amo, gde su ga razni doktori slali. Posle sedmog – osmog puta, bez ikakvog nagoveštaja da je iko blizu objašnjenju, a kamoli leku, on izgubi strpljenje.

“Ako ne možeš da spavaš, a ti radi nešto, da ne dangubiš i pošandrcaš”, rekao je otac. I tako digoše ruke od medicinske pomoći.

Sada je imao šezdeset pet godina i još uvek nije znao zašto ne spava. Nije se istopio kao sveća, nije čak izgledao ni starije. Ljudi su mu uvek govorili da izgleda bar deset godina mlađe, a on je, u glavi, svojim godinama pridodavao još koju deceniju pride, na račun onih neprospavanih noći. Čuo je mnogo ljudi koji su želeli da spavaju kraće, ali kada bi ih upitao: “A da li biste voleli da ne spavate uopšte”, dobijao bi, po pravilu, odričan odgovor, samo u različitim formama. Neko bi se zbunjeno osmehnuo, drugi bi izjavio da je to nemoguće, treći bi decidirano rekao: “Ne, kakav užas!”

U početku, ni on sam to nije voleo. Sve dok otac nije napravio u podrumu stolarsku radionicu. Čovek koji se oseća sam, nepopravljivo sam, radi drugačije od ostalih. Najsličniji je neizlečivom bolesniku: ne štedi se ni snaga, ni vreme. Daje sve od sebe. Zato i ne čudi da je on, onako mali, popravio za desetak dana sve što se u kući moglo popraviti: klimave stolice, klupu iz bašte, razglavljeni sto, tučak za meso koji je počeo da spada sa drške, šarke na sanduku u kome je stajala pradedova kubura… Onda je izdeljao sebi novu policu za alat. Iza toga je, ni manje ni više, napravio strini novi kredenac. Čak je izdubio i ukrase, ne iz želje da ugodi strini, već iz očajanja što mu se posao primiče kraju. Živeo je u paklenom strahu da će doći dan kada neće imati šta da radi. Međutim, taj kredenac mu je omogućio mnoštvo novih narudžbina. Njegov duborez je izašao na glas, dolazili su najbogatiji seljaci iz svih okolnih mesta da poruče miraz za kćeri. Za sedam godina je zaradio desetostruko više nego njegov otac tokom dve decenije oranja, kopanja, sađenja i košenja.

U devetnaestoj godini se preselio u Obrenovac. Pronašao je dobru kuću na obodu, sa velikim placem i, što je presudilo, sa odličnim podrumom. Tu je napravio svoju novu stolarsku radionicu, koju je sređivao daleko duže nego sve ostale prostorije u kući. U toj radionici nije smelo da bude ni trunke prašine, morala je da bude čistija od svake hirurške sale. A zašto? Zato što je pre oko godinu i po otkrio – ravne površine. Duborezom se bavio samo koliko da obezbedi sebi sredstva za život i pripomogne roditeljima koji su se navikli na dodatne prihode. Sve ostalo vreme, i danju i noću, pravio je sebi potpuno ravan sto. Deo po deo je glačao, a onda bi iskosio površinu i kapnuo vodu iz pipete. Ako je išla ravno, bez zaustavljanja, bez skretanja, bio je zadovoljan. Primećivao je da se kapljice zaustavljaju čak i na staklenim čašama, jer bi tu bila neka neravnina koja ih je zaustavljala. On sebi to nije dopuštao. Zbog toga je sve u radionici moralo da bude besprekorno čisto. Sijalice su brisane nekoliko puta tokom sata, sav alat koji je upotrebljavao čišćen je pre i posle svakog korišćenja, pod je prao šmrkom, a na prozorima je postavio nekoliko slojeva gaze koju je redovno ispirao i, oceđenu, ali još vlažnu, ponovo kačio. Njegovo oko je hvatalo i najmanju senku, naviknuto na traganje za neravninama na ravnoj površini. Tako je razvio neverovatan smisao za detalj. Trebalo mu je devetnaest punih dana i noći, samo da mekom flanelskom krpom izglača dasku svog stola. Negde bi malo jače pritisnuo, pa bi pod jakim svetlom ustanovio da se na tom mestu zraci drugačije odbijaju – morao je sve okolo da ujednači sa tim “udubljenjem”. Izrada tako poliranog nameštaja postala je njegova strast. Komadi koje je pravio dostizali su basnoslovne cene u Beogradu, dok je duborez i dalje lakše išao kod bogatih seljaka. Stizale su mu porudžbine i iz Hrvatske i Slovenije, a najveći posao je bio kada su ga odveli kod jednog bosanskog političara koji je tražio da mu sav unutrašnji tišljeraj bude u rezbarijama ptica i cveća. Potom je zahtev proširio i na vrata šifonjera, pa na stočiće i ukrasne komode… Od zarađenog novca i još tolikog bakšiša, mogao je da živi nekoliko godina, ali je rad prerastao u njegovu potrebu i lek protiv ubitačnih, tihih noći. U to doba se osećao mnogo vredniji i bolji od drugih, posebno kada su mu zadovoljni očevi, pola u zbilji, nudili svoje kćeri za udaju. Nerviralo ga je, međutim, što neki ljudi iz grada i dalje misle da su njihove kćeri predobre za njega. Nisu mu to govorili, ali je bio dovoljno inteligentan da sam ustanovi. Takvi su koristili neke reči koje nije razumevao, govorili o stvarima o kojima on nije imao pojma, jer se njegovo obrazovanje završilo sa osnovnom školom. Svi u selu su tvrdili da dečak koji ume toliko da zaradi, ne treba da arči vreme u školi. To je mislio i sam, dok se nije osetio manje vredan, tačnije – dok nije upoznao ljude koji su prema njemu zauzimali superioran stav. Jednom mu je neki vrlo bogat čovek doneo crtež stolice i rekao mu da želi baš takvu stvar, od abonosovine.

“Ja radim samo od drveta”, odgovorio je, a čovek se nasmejao. Imao je mladu i lepu ćerku, koja mladića nikada nije udostojila pažnje. Čak je i na njegov pozdrav uzvraćala samo nehajnim klimanjem glave. Izgledalo mu je da bi se uvek malo ljutnula što joj se obraća. Ona je imala običaj da čita neke knjige, pa je on odlučio da vidi šta to tako zanimljivo ima u tim knjigama.

Bilo ga je sramota da se učlani u biblioteku, jer nije znao kako tamo treba da se ponaša. Otišao je u knjižaru i kupio četiri knjige o vrstama drveta i obradi, barem je tako verovao. Među njima je bila i “Motiv drveta u grčkoj i rimskoj mitologiji”. Tako je, omaškom, otkrio grčke mitove. Nepunu nedelju kasnije, kupio je sve knjige o grčkoj mitologiji koje je mogao da pronađe. Neke su bile dosadne i nerazumljive, druge su ga potpuno opčinile. Deljao je sopstveni duh kao Pigmalion svoj kip od slonovače, zato mu je taj mit i bio najdraži. Zahvaljujući tome, uskoro se u njegovoj biblioteci našla i komedija Bernarda Šoa. U prvi mah je bio vrlo razočaran što je ponovo kupio pogrešnu knjigu, ali ga je ona zabavila, pa i utešila. Ako je ta Elajza Dulitl za tako kratko vreme uspela da liči na gospođicu, moći će i on, jednom, da postigne da ga fina gospoda iz Beograda i njihove ćerke gledaju kao ravnopravnog. Imao je tada 22 godine. U trideset drugoj je doktorirao na temu “Mit o Kekropu i njegove istorijske potvrde u novijim istraživanjima o postanku Atine”.

Najmučniji mu je bio sam početak nastavka školovanja. Prvo se preselio u Beograd. Bila bi bruka da školsku klupu deli sa nekim balavcem iz svog sela. Imao je para, kupio je stan u lošem kraju, ali je to shvatio tek neku godina kasnije. E, čim je razumeo da je otmenije živeti na nekoj drugoj adresi, počeo je više da radi i mnogo da štedi. Bilo mu je strašno važno da ga niko više ne pogleda s potcenjivanjem. Međutim, pre toga je završio večernju srednju školu. Delovao je skromno i vaspitano, ne baš blistave inteligencije, no sa razoružavajuće otvorenim pogledom. Zarumeneo bi se i zamuckivao kada nije umeo da odgovori na pitanje. Prirodne nauke je mrzeo duboko i postojano, ali je profesorima pravio divne ramove za slike, a za završnu ocenu umeo je da odnese i šlifovano ogledalo uokvireno kitnjastim duborezom. Profesorka hemije nije bila potkupljiva, srećom bejaše sažaljiva osoba. Nekako joj se nije dalo da maltretira momka sa takvim umetničkim darom. Divila se njegovim rukotvorinama, mada ni jednu nije pristajala da primi. Kada je, već napustio gimnaziju, kupio joj je zlatni lančić, smestio ga u svojeručno rezbarenu kutijicu i zahvalio joj što ga nije mučila. Lančić mu je vratila, ali je kutiju stavila na komodu, kraj fotografija svog muža, brata i, verovatno, bratanica, jer ona dece nije imala. Bila je ubeđena da će pokušati da upiše primenjenu umetnost, pa se iskreno iznenadila kada joj je rekao da je odabrao književnost. Video ju je, mnogo godina docnije, kako sedi na autobuskoj stanici čekajući javni prevoz. Na trenutak je poželeo da stane i poveze je gde je želela da ide, ali je shvatio da u ovom elegantnom i samouverenom čoveku neće prepoznati ono zbunjivo seljače kome je poklanjala dvojke. Kada je, možda pet – šest godina posle ovoga, ugledao njenu sliku u odeljku o pomenima i saznao da je umrla pre godinu dana, bi mu žao što je nije povezao, što je nije odveo na kafu i još jednom joj se zahvalio. Rekao bi joj da ne bi dogurao do doktorata i ovakvog uspeha, da nije bilo njenog razumevanja i podrške. Uživao je da je zamišlja, onako suvonjavu i pogurenu, kako se snebivljivo smeška na njegove reči… Šteta što je propustio da obraduje staricu.

Fakultet je završio lakše i sa više interesovanja. Još tokom studija je zapazio da je jedan od profesora prema njemu vrlo blagonaklon. Ubrzo je povezao da je to stoga što je i sam profesor bio seljačko dete, koje nije imalo redovno školovanje, ali je žudelo za znanjem. Ovaj mu je, docnije, postao i mentor. Progurao ga je, mada se moralo priznati da je rad imao mnogo manjkavosti, kao da se u njemu osećalo ošljarenje, hitnja i nedostatak žara. Doktorska teza samo zarad sticanja titule. A Kekropa je odabrao, jer je u to vreme patio od kompleksa više vrednosti, izmešanog sa samomržnjom. I on sam osećao se kao polučovek, poluzmija, različit, bez roditelja, onaj koji je odabrao drvo za najvredniji dar, koji je postojao i pre nego što su se bogovi doselili. Imao je i dodatno zadovoljstvo da, kada govori o temi svog doktorata, a neko ga pita – ko je, bre, taj Kekrop – lagano izvije obrvu, kao da je iznenađen, ali i zabavljen tolikim neznanjem, pa da tiho odvrati: “Osnivač Atine.” Eto vam ga – mislio je zadovoljno u sebi – svi vi koji oduvek znate šta je abonos i mahagoni i sandalovina! Nije teško biti nadmoćan!

Pre toga, klonio se ljudi. Nije želeo da neko u njemu otkrije sina neukog seljaka, sa izuzetkom pomenutog profesora. Sa ovim je rado pričao o seoskoj jednostavnosti, teškom životu (iskreno) i divnim, zvezdanim noćima (još se užasavao tih sećanja). Roditeljima je i dalje redovno slao novac, ali je potpuno prestao da ih viđa, pa i da ih zove. Za majčinu smrt je saznao dvadeset šest dana iza sahrane. Nisu mogli da mu jave, jer nisu imali njegovu adresu. Kada su mu i pronašli adresu, on je, sa svojom tek venčanom ženom, bio u novom letnjikovcu u Baru, okružen maslinama. Tako je srušen mit o Kekropu bez roditelja, jer za onim što nikada nisi imao, ne možeš tako silovito da žališ. To je, na neki način, ubrzalo i propadanje njegovog kratkog izleta među “normalne ljude”. Naime, onako naočit, vrlo situiran i još sa titulom doktora nauka, bio je izuzetno zanimljiv finim, obrazovanim gospođicama. Vrlo brzo se odlučio za jednu od njih, čija su oba roditelja predavala na katedri za germanistiku. Njena lepota mu je imponovala, svežina njene dvadeset i jedne godine mu je godila, laskalo mu je što je osvojio sa takvom lakoćom, čak je, možda, u početku i voleo. Onda je, jednom, video kako isprobava šešire pred ogledalom. Njeno lice poprimalo je sasvim drugačiji izraz! Sam se nikada nije gledao u ogledalo, kao da se pomalo grozio sebe. Dok se brijao, posmatrao je samo bradu. Dok je probao odelo, gledao je samo noge i trup. Zapravo, nikada nije video sebe celog. Pogledao je svoj odraz – nikakva promena pred ogledalom. Gledao je sve druge ljude kada prođu pored ogledala, ili izloga u staklu. Neko se ispravljao, neko uvlačio stomak, neko isturao bradu, pućio usta, podizao obrve… Svako, bez izuzetka, menjao je nešto na sebi. I tu ga je zgrabila njegova najveća i najpostojanija strast: posmatranje ljudi. Sopstvena žena postala mu je zamorče. Već dugo je imao želju da je kazni za njeno fino poreklo i svoj stid od roditelja, za saznanje da je njegova majka uoči smrti razgovarala sa njim, u bunilu, uverena da sedi kraj nje i sluša njene poslednje savete, molbe, prisećanja. Ovo je bio dosta dobar način za osvetu. Upijao je u sebe njenu gestikulaciju, pratio sa pažnjom naučnika njeno ogledanje. Retko je slušao šta priča, ali je bio bezgranično zainteresovan za promene na njenom licu. Vrlo brzo je, skoro sa izvesnošću, mogao da predvidi njen sledeći pokret: kada domalim prstom sklanja kosu iza uveta, kada izvije usne u blagi osmeh, da bi istovremeno stavila neku primedbu, kada iznenađeno podigne obrve… Da ga na vreme nije ostavila, sigurno bi potpuno ovladao ovom veštinom. Tražeći razvod, rekla mu je da joj je zamorno što on u krevet dolazi samo radi vođenja ljubavi. Time je seks sa njim izgubio svaku spontanost. Želi (govorila je tiho i gledala ga osvetoljubivo u oči) bar povremeno da se probudi uz čoveka koga voli. Svesno ili podsvesno, i ona se njemu svetila preko najosetljivije tačke – njegove nesposobnosti da zaspi. Istina je, naravno, da više nije mogla da podnese njegovo posmatranje, jer ona nije bila glupa žena, videla je kako, ponekad, istovremeno sa njom ispravlja ramena, zaustavlja zevanje, rukom dodiruje vrat…

Kada mu je kunić utekao, počeo je da cunja gradom i posmatra strana lica. Ako bi mu se neko učinio zanimljivijim od drugih, lako je stvarao situacije da se upozna sa njim, da može izbliza da proučava promene na licu, uz neki neobavezan razgovor. Kako su godine prolazile, njegova veština je postajala sve veća. Odlazio je tamo gde su se ljudi okupljali u većem broju: na utakmice, koncerte, javna predavanja. Tu bi, redovno, pronalazio nove zamorčiće, ali oni više nisu shvatali da su posmatrani, toliko je bio uvežban.

Borio se protiv sopstvene usamljenosti na svaki način. Zadao je sebi zadatak: kada ugleda neku osobu, mora iz njenih pokreta, stava, glasa, ruku, lica, frizure, odeće, iz svega što vidom i sluhom može da primi – mora tačno da pogodi čime se bavi i kakav život živi. Obilazio je pijace i stovarišta u potrazi za zanimljivim fizionomijama, vozio se autobusom u vreme najvećeg špica i posmatrao, posmatrao. Uf, kakve je greške pravio na početku, koliko puta mu se desilo da sasvim mora da izmeni one “dosjee” koje je držao u glavi. Čovek za koga je mislio da je hirurg, bio je direktor preduzeća, jedna sigurna usedelica priča sa prijateljicom o svojoj deci, ali najveći neuspeh je bio – drugi muž njegove bivše žene. Strahovita greška! A bio je ubeđen da je to vrlo prijatan mladi čovek. Od tog događaja, a imao je blizu trideset sedam godina, nešto mu je kliknulo u glavi i omaške su postajale sve manje i sve ređe. Sa pedeset tri, više mu se nije potkradala ni najsitnija greška. Još godinu – dve, proveravao je svoje umeće. I onda su mu se ljudi potpuno smučili. Već posle petnaestak minuta znao je i šta će njegov sagovornik da kaže i svaki pokret koji će da napravi. Upadao je u teške depresije, pa i tada mogao da predvidi svaku svoju sledeću misao. Želeo je da vrišti, ali ni to nije mogao – nije bilo spontanosti. Izgledalo mu je da je ceo život stucao da bi od premijere napravio reprizu. Prestao je da izlazi, da se viđa sa ljudima. Još je jedino odlazio na hipodrom, mada je i tamo znao koji će konj da pobedi. Ali nije ga klađenje zanimalo. Sedao bi na tribinu, proćaskao sa “prijateljima”, sabrao slova poslednje rečenice, pa opet sabirao – dok ne dođe do jednocifrenog broja. Uplatio bi pobedu na konja sa tim brojem, znajući unapred da li će da dobije, ili da izgubi. Povremeno bi dopustio sebi da uplati na totalnog autsajedera, siguran u dobitak i da kaže prijateljima: “Stavite ga na prvo mesto, nemojte da posle bude – što nam nisi rekao…” Uglavnom ga ne bi slušali, jer ga je pratio glas da nema pojma o konjima. Bio je makar na tren zadovoljan što im je priuštio ono što je u njegovom životu potpuno nestalo – iznenađenje.

Na njegov šezdeset peti rođendan, kraj njega sede momak koji mu je bio vrlo nesimpatičan: nekakav mali, neuspešni kockar, ogorčenih očiju. Mrzeo je ogorčenost kod ljudi. Išlo mu je na živce i što se mladić ponaša kao da je u potrazi za svetim gralom, a poslednjih nedelju – dve viđao ga je kako se bezuspešno nabacuje onoj maloj fufici bez mozga. Toliko – o veličanstvenim ciljevima! Mrzeo je licemerje. Kad bolje razmisli, mrzeo je i druge ljudske osobine. Zapravo, nije podnosio ljude.

“Ovde je zauzeto, momak”, rekoše dva glasa istovremeno. Zapanjeno je pogledao u momka koji je imao isti izraz na licu, koji je, istog momenta kada i on pravio istovetne pokrete. Počeo je da sabira slova, tek da bi se i sam malo sabrao: 18, dakle, treba ići na devetku. Mladić se tada osmehnu, prijateljski (mrzeo je i tu vrstu osmeha): “A u ovoj trci ni ne trči devet konja.” Ponovo je sabrao slova: 27. Opet devet, a stvarno u trci ide samo sedam konja. Ali, kako je to ovo bedno ljudsko biće znalo? Kako je mogao da shvati da on sabira slova i uplaćuje tikete? Zurio je u tog neuspelog kockara, u njegov tiket: 1-2-3. Kakva idiotska kombinacija. Pa jedinica nema nikakve šanse! Mladić je gledao u pravcu one male drolje. Ona ga nije ni primetila, samo je ravnodušno prešla očima preko njega. Nije više imao vremena, morao je hitno da uplati kombinaciju. Pokazaće ovom klincu šta znači klađenje! Kada se vratio na svoje mesto, momak je pogledao listić u njegovoj ruci:

7-3-2. I ponovo se osmehnuo, snebivljivo, kao da se izvinjava.

“Smejaćeš se, ti, bitango, samo čekaj”, mislio je, sve jače osećajući nelagodnost. Kako je znao? Kako je pogodio šta će reći, šta će učiniti, kako dolazi do broja na koji se kladi… Postoji li trostruka slučajnost?

“Postoji”, tiho odvrati momak, ne gledajući u njega. Sabrao je slova: sedmica. Ona će i pobediti, a za njom će doći trojka, pa dvojka. Od početka se videlo da će tako biti. Sedmica je povela, snažno, sigurno. Biće to trka start – cilj. Pogledao je mladića sa svim prezrenjem koje je pronašao u sebi. A on je bio veliki čovek. I ovog trenutka potpuno ispunjen gađenjem.

Tada se, na samom kraju, nešto dogodi. Sedmica je zagalopirala i u galopu ušla kroz cilj. Diskvalifikacija! Istovremeno, neki konj iz pozadine je strahovito finiširao, nije video koji, ali je već znao da je jedinica. Buljio je u mladićeve ruke koje su držale tu dobitničku kombinaciju. Bio je šokiran. I posramljen. I željan osvete. A momak je samo blenuo u malu riđu kurvu, koja ga nije ni upamtila.

“Šteta što je kamenjarka”, rekao je osvetnički. “Inače bi mogla nekome lepo da rodi decu i to bi bilo najveće postignuće njenog bivstvovanja na ovom svetu.”

“Moguće”, odvratio je mladić, pa je ustao i pošao. Onda je zastao, zagledao se u svoje cipele, odmahnuo glavom i tiho dodao: “Mada ja ne mislim tako.” Bez osvrtanja se udaljio.

Tek kada je ostao sam, shvatio je šta mu se desilo. Iznenađenje! Gledao je lica ljudi oko sebe i sva su bila iznenađujuće drugačija. Nesavladiva pospanost… Dremnuo je samo malo. Propustio je sledeću trku, ali je stigao nešto da odsanja i da se osmehne u snu. Osvrnuo se, tražeći pogledom malog gada, ali je ovaj nestao u opštoj gužvi. Da ga je video, bio je siguran – zgrabio bi njegovo sitno lice svojim seljačkim ručerdama i poljubio bi ga u čelo. A možda i ne bi – više, ipak, nije bio siguran. Kako je bio srećan!

/* */