Mina Todorović: GAĆE NA ŠTAPU

Uroša je vaspitavao deda, stari kockar pun duha. Sada, kada je imao dvadeset devet, moglo se reći da je Uroš sve ono što njegov deda nije bio, tačnije: nije bio ništa od onoga što njegov deda jeste bio. Likom i stasom su bili slični, ali opet na štetu mlađeg. Iz dedinog dugog koraka, izdužene figure, visokih zalizaka i caklećih očiju izbijala je samosvest da je drugačiji, nadmoćniji, uspešniji. Mladić je bio tek neznatno niži, ali se svima činio sitan, slabušan, možda i neuhranjen. Dugih nogu i povijenih leđa, izdaleka je ličio na nesigurnog pubertetliju. Izbliza, baš zbog tih presjajnih očiju, odavao je utisak neurastenika, bezopasnog po okolinu, ali koga se treba kloniti. Zato nije imao prijatelja. Ne samo zbog toga. Tuđe reči su ga opkoljavale i gušile. Bio je srećan samo dok je slušao dedin glas, malo usporen, u kome se osećala tanka linija dobroćudnog mangupluka isprepletena sa dozom razmaženosti. Uroš se sećao svakog razgovora, vrlo precizno: tona, pokreta, poštapalice, zastajkivanja u priči… Iz dana u dan, Uroš se priseća istih razgovora i postavlja sebi ista pitanja.

Sada je noć. On sedi u svojoj sobi, glavu je spustio u šake, po licu ga grebu žuljevi koji nikako da zarastu i razmišlja o sebi. Sedi na svom krevetu sastavljenom samo od dva spojena dušeka i grozničavo misli. Do najsitnijeg detalja u glavi mu se smenjuju slike, zvuci i mirisi one večeri, pre četvrt veka. Imao je samo četiri godine, a deda mu je govorio o svom nadimku. Stari je pušio tri puta dnevno, isključivo lulu i to: u podne, posle ručka i posle večere. Upravo bejahu večerali, miris lule je osvajao veliki salon i deda je pričao. Glas mu je uvek bio šaljiv, čak i kada je bio najozbiljniji.

“Znaš li kako su me prozvali – Gaćenaštapu? Pazi ovamo… Bili smo u Nici, tvoja baka i ja. Već sam bio poznat kockar, znali su me u svakoj kockarnici. Nisam mogao da uđem i pravim se da sam neko drugi, ne! Ljubazno bi me zamolili da odem, sve uz naklon i dužno poštovanje, dakako. Pazi sad… (deda povlači dim, a guste šarice vijugaju ka plafonu) Baki zapadne za oko neka ogrlica od crnih jednakih bisera, đavolski skupa, a mene baš pozovu na jednu partiju pokera. Ti znaš da ja ne volim poker, je li, al’ hteo sam to da odradim na brzaka, platim nakit, pa da se kupimo. Sviđala mi se Nica, mada je već tada bila prevelika gužva za moj ukus. Rekli mi da su velike pare u igri, te ti ja pristanem. Na taj poker. I nađemo se za stolom: jedan fini Francuz, jedan mali Holanđanin, jedan Belgijanac i drugi Francuz. Pazi ovamo, poslednja dvojica su mutila, u kombinaciji. Nisam video da se dogovaraju, nisam mogao ni da ih optužim da varaju, al’ sam znao. A nagrnulo mnogo sveta. Neki došli da provale kako ja to varam, neki hteli da budu viđeni, neki čuli da će ulog da bude basnoslovan, pa ih zainteresovalo… (dečje oči ponovo prate šare koje pravi dim) Elem, ja počnem da ih izbacujem onim redom kako sam ti ih naveo. Ostavim duže Belgijanca i Francuza, tek da ih dobro oderem. Nikada nisam voleo one koji varaju, to da zapamtiš: nema varanja! (deda se tek blago naginje ka unuku, a ovaj klima glavom, jer zna: nema varanja!) Pazi sad… Ostavim za sam kraj onog Francuza. I kad je ostao go ko pištolj, ja mu predložim da proba da povrati sve, u samo jednoj partiji. Ako dobije, vraćam mu pare. Al’ ako izgubi, pazi ovamo, mora da ode do toaleta, skine svoje gaće i iznese ih na svom štapu, visoko, ko barjak. On, magare, pristane. Ljudi čine najveće idiotarije kada su u očajanju. Šta da ti pričam dalje, možeš i sam da zaključiš, pametan si ti dečak… (opet gutljaj dima) Posle mi prešlo u naviku, kada mi je neko nesimpatičan, ili hoću da vidim da li mi je simpatičan, ja ti završavam partiju na taj način. E, ali pazi ovamo… Neki ljudi počeli da nose rezervne gaće po džepovima, kada krenu da se kockaju sa mnom. Vidi ti tog kockara koji računa da će nešto da dobije, al’ je poneo i gaće, u slučaju da izgubi. Ma ispod svakog nivoa!”

Deda se promeškoljio u svojoj stolici od abonosa, čak i toga se seća. Fotelje nikada nije voleo. Tvrdio je da je za njega udobnost pogubna isto koliko i nedostatak elegancije.

Uroš promrmlja: “Gaćenaštapu”, i oseti poznato peckanje ljute papričice na jeziku. Sobu mu ispuni gust miris duvana, a misli mu se obojiše abonosovinom. U glavi mu se pomaljala slika biča sa jedanaest čvorića na vrhu. To se dešavalo uvek kada bi izgovorio dedin nadimak. Čak i tome ga je naučio stari kockar.

“Pazi ovamo… Svaka reč, pa i ona koja ništa ne znači, ima svoj oblik, boju, miris. Ukus imaju samo one reči koje smo prihvatili kao naše, kad ih izgovorimo. Eto, čuo si da sada govore za devojku – riba. Ja, kada mislim na lepu curicu, a kažem riba, ne osećam nikakav ukus. To nije jedna od mojih reči. Pazi sad, čak ni ista reč, kad je razni ljudi izgovaraju, nema isti oblik. Kada ti kažeš  – igra, to je sasvim drugačije nego kada je kaže moja ćerka, ili kada je sam upotrebim. Zato su to tri potpuno različite stvari, sasvim druge boje, mirisi…”

“Kada će, više, to jutro, kada će, više, to jutro”, mrmlja momak ove noći sebi u ruke, dok čuje očeve korake koji se približavaju njegovim vratima.

“Sine, molim te otključaj. Molim te da razgovaramo”, govori njegov otac, ali Uroš nekakvim odsečnim rečima odbija. Zna i da majka sedi u sobi levo. I plače. Uvereni su da je poludeo, a boje se da se ne ubije. Nema snage da ih teši i da im ponovi da se neće ubiti. Nisu mu poverovali ni pre dva sata, kada im je to prvi put rekao. A za razgovor sa majkom sada, svakako, nema energije. Njene reči su malene providne pihtije koje se neverovatnom brzinom gomilaju oko njega. Prvo se, tek, ljuljuškaju oko nogu. Onda počinju da se penju do struka. To je trenutak kada Uroš, uvek, mora da izleti iz sobe, sa jakim klaustrofobičnim osećajem. Od mučnine, jedva izgovara neka izvinjenja i beži. Misao da će ti lelujavi oblici da mu se popnu do usta, užasno ga plaši. Zato ima mere predostrožnosti: uvek stoji kada majka počinje da govori, i to u blizini vrata. Ne dozvoljava da ga ona svojim manevrisanjem satera u ćorsokak. Ne ulazi u kuhinju dok je ona tamo, jer bi telom mogla da mu preseče odstupnicu. Morao bi da iskače kroz prozor, u baštu. A to bi je, već, jako uvredilo. I, nekako je ludački.

“Sve se vraća”, odzvanjaju mu ovog trenutka njene omiljene reči. “Sve što je tvoj deda oteo drugome na kocki, ti sada proćerdavaš. On je barem bio uspešan, a ti… Sve si potrošio, sve što ti je ostavio. Sve si potrošio, čak i svoju mladost. Nisi više tako mlad, Uroše. Ljudi u tvoje vreme imaju porodice, decu o kojoj brinu, a ti se ponašaš kao nezreli tinejdžer.”

Da se nije pakleno bojao tih pihtijica, pitao bi je da li mu više zamera što je kockar, ili što je neuspešan. Ne sada, naravno, nego ranije. Sada je sigurno zaključan u svojoj sobi, a kada ga brane vrata, reči mu ne mogu ništa. Ha! Pri svemu, nije ni sam siguran da je – kockar. Prve sumnje u tom pogledu javile su mu se kada je imao osamnaest godina. Deda mu je pričao: “Pitala me jedna jako lepa dama, računajući na svoj šarm – u čemu je tajna mog uspeha u kocki.  Ja joj odgovorio – u genetici. I nije mi poverovala! Guščica. Pazi sad… Svi ljudi koje poznajem misle da varam na neki genijalan, neprovaljiv način. Ti znaš, rekao sam ti mnogo puta: varanja nema! Kockar se rodi, on se ne postaje. Pazi ovamo, mislim, mora mnogo da se uči, ali kockar jesi… Ili nisi.”

Sada se čuju mamini koraci, sigurno prislanja uvo uz njegova vrata, dok maramicom pritiska usta. Ništa ne govori, to je uviđavno sa njene strane. Zatočen u premalom prostoru svoje sobe i prevelikom vremenu do jutra, samo bi još falilo da sluša raspljeskavanje ljigavih telašaca o svoja vrata. Uključuje televizor, da im stavi do znanja da je još živ, a i da prestane da osluškuje njihovo kretanje. Voli svoj televizor! On mu je otkrio grešku u sistemu. Više bi voleo da kaže: “Analizom sam došao do zaključka da u mojim mislima nema prave crvene boje.” Ali ne može, to bi bilo varanje samog sebe, a varanja nema, bar je to stalno ponavljao deda. Zapravo, bilo je to poslednje što mu je rekao.

Tek što su sahranili baku, deda ga je pozvao na razgovor.

“Uroše, ti znaš da sam ja sastavio testament i da sve ostavljam tebi… Pazi ovamo, kuću sam prepisao na tvoje roditelje, nije u redu da se plaše da li će ostati na ulici. Još neke sitnice sam ostavio prijateljima, ali je sve ostalo tvoje, a to je poprilično…”

“Zašto mi to govoriš”, pitao je dvadeset četvorogodišnji Uroš, dok mu se hladnoća uvlačila u kosti. Gadan predosećaj, imao je baš gadan predosećaj.

“Zato što treba da znaš. Ti si moj naslednik”, naglasio je ove reči.

“I ti još veruješ da mogu da postanem kockar kao što si ti”, sumorno je odvratio.

“Čekaj malo, pa ufrštuljili smo valjda da se kockar ne postaje? To je moja poslednja partija, dete. Ulog je ono što sam stekao, ili – što sam bio i zbog čega sam živeo. Najjača partija koju sam odigrao. Pazi ovamo… Ja kažem – ti si kockar, ti kažeš da nisi. Ako ode sve što sam ti ostavio, pobedio si. Al’ ako…” Nasmejao se i dovršio: “Gaće imaš, štap nađi.”

“Ako će te to utešiti, mogu odmah da nakačim gaće na štap.”

“A, nema varanja!”

Deda je prišao, zagrlio ga je i poljubio. Retko ga je ljubio, čak i kada je bio sasvim mali. Uroš se grčevito uhvatio za njega, nije želeo da ga pusti. Sa čudnovatom lakoćom, stari čovek se oslobodio stiska, namignuo mu i otišao –  na izlet, kako je rekao. Njegova kola podletela su pod kamion kome su otkazale kočnice. Vozač nije bio kriv, pokazala je docnije i istraga. Čak je, čim je uspeo da obuzda pobesnelo vozilo, pojurio natrag, da vidi može li da pomogne starcu u kolima. A ovaj mu je namignuo, kleo se da je baš tako bilo, tik pre nego što će izdahnuti. Čuli su posle za tog vozača da je postao silno religiozan i da je sada pop u nekom selu pored Mladenovca. Kažu da ga narod mnogo voli.

Tu partiju je dobio, tu sa smrću. Ova, koju je vodio sa unukom, bližila se kraju. Od svega što mu je deda ostavio, ostale su još samo dve retke knjige. Pare, slike, nakit, vikendice, potpuno novi automobil i jedan sjajan oldtajmer – davno potrošeno.

Uroš posmatra žuljeve na svojim rukama, a onda ponovo, s ljubavlju, pogleda u svoj televizor. Da njemu nije oslabio top i sasvim nestala crvena boja sa ekrana, možda nikada ne bi ni shvatio grešku. Tek kada je video sliku sastavljenu od plavih i zelenih tačkica, sinulo mu je. Bila je ista kao sve njegove misli. Njemu je falila crvena boja. To je bilo sada tako očigledno. Tačna premisa iz koje je izvlačio pogrešne zaključke. Prvo je napravio registar svih pojmova, bića, stvari, pojava, osećanja, svega što je mogao da se seti. Zaključio je da to što traži nije ni on, ni ono, već – ona. Pokazaće se, mnogo kasnije, da je to bilo tačno. Zemlja, dosetio se! Tako rađajuća, tako upijajuća, plodna! Fali mu prirodan odnos sa zemljom, zaključio je. Mora da se uprlja njenom prašinom, da je kopa, da je zaliva, da živi životom svojih predaka koji su u zemlju gledali i uz nju se odupirali gladi, bolestima, smrti – seća se Uroš svojih razmišljanja, ogorčeno. Nije podsmešljiv, samo ga pogađa sopstvena glupost.

Prijavio se da radi kod nekog bogatog seljaka, za stanovanje i hranu. Čovek je mislio da je momak lud, ali da može da bude od koristi. Sedam meseci! Riljao je do besvesti, okopavao, čupao korov, gledao sa oduševljenjem kako niču male zelene biljčice, sve u iščekivanju onog blistavog trenutka kada će se crvena boja rascvetati u njegovim mislima. Nije dobio crvenu boju, sem po žuljevitim rukama. Opet nema podsmeha u ovom prisećanju, za to bi bilo potrebno barem malo duhovitosti. Uroš nije duhovit. Za dedu su govorili da je šeret, Uroš je bio ozbiljan i predan traganju za svojim ciljem. Nije šeret.

“Sine, moli te tata da otvoriš”, čuje očevo preklinjanje.

“Sve će se rešiti, nećete više morati da brinete za mene”, odgovara i čuje mamin prigušeni jauk. Nije tako mislio, u stvari, baš tako je mislio – zaista će se rešiti sve, oseća to. Crvena mu je na domak ruke, ali nije u stanju da im to objasni.

“Pozovi doktora Milutinovića”, šapuće majka, ali je on čuo šljiskanje sve tri pihtijice! Moraće da klisne kroz prozor, ne može da dopusti da ga sada zatvore, sada kada je sasvim blizu rešenja. Jedva ih je odgovorio da ga “hospitalizuju”, što je savetovao taj odvratni psihijatar.

“Ne možete sami da se izborite sa ovim, vrlo je ozbiljno”, govorio je njegovim roditeljima. “Hitna hospitalizacija. Zaista ozbiljno… Neophodno je bolničko lečenje. Ovo prevazilazi vaše moći i zahteva stručan pristup.”

Uf, što mu ide na živce taj doktor koji sve ponovi još jednom, kao da se divi svojoj rečitosti. Ili prosto ne može da prestane da govori? Možda mrzi tišinu? Ili je se boji?

Tačno je da je počeo da priča sam sa sobom, ali to je bilo samo da bi osetio ukus reči. Jedva se naterao da im kaže: “Dajte mi još jedan dan. Ako ne nađem crvenu, pristaću na lečenje.” Nije trebalo da pominje crvenu, ipak, malo ih je utešio. Stvarno je verovao da će je pronaći pre dva dana, odmah kad ode kod te žene. Koliko izgubljenog vremena, a ona je bila svake nedelje tu. Primetio je odavno, prava lepotica, riđokosa, a zgodna – baš! Glupa još i više od toga. Tako je mislio i vrlo brzo izgubio interesovanje za nju. Tek sad, u ovu nedelju, shvatio je da, dok je posmatra, oko nje nema ničega, ni boje, ni oblika, ni mirisa. Počeo je da se trese, probio ga je igličast znoj. Možda je u tom praznom prostoru skrivena njegova crvena boja, samo što on ne ume da je vidi. Netremice buljeći u devojku, prišao je stolu za kojim je sedela. Sad kad razmišlja – imao je pravu sreću da onaj muškarac nije kraj nje. Upravo je otišao da uplati tikete, ona je sedela sama, ali tada nije brinuo ni o njenom pratiocu, ni o tome da je mogao da je uplaši, onim grozničavim pogledom kojim je piljilo u nju, dok se približavao.

“Šta se krije iza tog vakuuma koji emitujete”, mrmljao je, kada joj je prišao.

U njenim očima se munjevito izmenjaše strah, zaprepašćenje, nada. I tada je prvi put ugledao crveno svetalce iznad nje. Drhtao je od ushićenja dok je posmatrao crvenog svica, možda se i osmehnuo. Kada je pogledao u devojku, vide da i ona zuri u isto mesto, tik iznad svoje glave. Samo je u njenom pogledu bilo nešto pogrešno. Uroš, u magnovenju novog otkrića, nije mogao da dokona šta se nije uklapalo, samo mu se činilo da je na ono isto lepo i kretensko lice neko stavio lažne oči. Počeo je da je moli da mu da svoj broj telefona, a ona mu, uz neverovatnu i neočekivanu grubost, tutnu ceduljicu u ruke. Bila je na njoj adresa.

“Sutra, u sedam ujutru. Odlazi sad”, rekla je, gledajući u svoje ruke.

Osvrnuo se da je pogleda. Opet ništa.

Vratio se kući u pravoj groznici. Tada su roditelji i zvali doktora Milutinovića, prvi put. I stvarno je mislio da je dovoljno da se vidi sa njom, a svetalce će izrasti u prekrasnu crvenu boju i – njegovi problemi su rešeni. Jedva je dočekao jutro, u minut do sedam zazvonio joj je na vrata. Odmah ga je povela u svoju spavaću sobu i tek tada je shvatio da je to jedna od onih devojaka koje naplaćuju svoje usluge, a koje je deda zvao damama lakoga morala.

“Nisam došao zbog toga”, probao je da se odbrani.

“Samo ćeš tako moći da je odvedeš”, odgovorila je i pokazala glavom prema plafonu.

Svetalce se jasno videlo i on se osmehnu.

“Stvarno možeš da je vidiš”, pitala je, a on je zaneseno klimao glavom. Malo mu je zasmetalo što mu se obraća sa ti. Ali, to ja valjda običaj kod takvih žena.

Prvo ga je strpala u svoju ogromnu kadu, jer je bio istinski prljav. Nije pokazala gađenje, zapravo, nije pokazala ništa. Prazan pogled, prekrasno i glupavo lice, bela koža koja traži dodir, meka kosa koja joj igra oko vrata… Ali, što ume sa muškarcima! Nikada mu nije bilo tako lepo. Istina, imao je vrlo malo mogućnosti za poređenja. Bio je još samo sa dve devojke – njihovom greškom, a sa trećom nešto duže – svojom greškom. Ali, svetalce je nestalo. Potpuno zbunjen, nije joj ostavio ni novac. Tada ga je još uvek imao od prodaje one knjige. “Pigmalion”, beše?

Čuje se zvono na vratima i to ga prenu iz razmišljanja. Psihijatar! Potpuno je zaboravio da su ga zvali. Zaždio je kroz prozor. Oni će razvaliti vrata, onda će moći da ulaze u njegovu sobu, a mama će svojim rečima da pravi nered u njegovoj sopstvenoj sobi, ali, šta je – tu je. Morao je da pobegne. Trčao je do parka. Ne bi valjalo da ga sada zaustavi policajac, nije kod sebe imao ni dokumenta, moraće da se krije. Mada, trebalo bi da joj kupi barem cveće. Pretražio je sve džepove, našao neku siću, nedovoljno. Nabraće u parku. Ipak je već dvaput zaboravio da ostavi novac. Da, postojao je i drugi sastanak. Juče, ili prekjuče – izgubio je sposobnost da poima vreme, jer mu se u glavi nije razdanjivalo. A jedva je izmolio je da ga opet primi. Jedva. Toliko je preklinjao, da je popustila. I sve se ponovilo. Čak i njegova nemarnost na odlasku. Bilo je izvesnog napretka, jer je svetalce poraslo u kuglu koja je menjala zapreminu. Čak mu se činilo da nazire i lik, kao kada gleda pun mesec.

Morao je da je zove ponovo. Obećao je da je ovo poslednji put, neće je više nikada uznemiravati, zaklinjao se, klečao na kolenima dok je razgovarao sa njom. Ona to nije mogla da vidi preko telefona, ali je odbrusila: “Dosado! Sutra u šest. Ujutru”, i spustila slušalicu.

“Kad će, više, to jutro, kad će više to jutro”, mrmljao je sebi u bradu, dok je brao cveće sa travnjaka i zverao oko sebe, da ga neko ne uhvati. Doneo je i odluku da se ne prepusti njenom umeću, jer onda nije u stanju da posmatra. Insistiraće da njoj bude lepo, ako je moguće to zahtevati od nekoga, nije bio siguran.

Bio je pred njenom zgradom još pre pet. Video je na prozoru, a ona mu je kratko mahnula da uđe. Uzverao se na drugi sprat i s vrata joj pružio buketić. Ukopala se u mestu, blenući u cveće. U prvi mah je mislio da ona njegov poklon smatra neviđenom uvredom, ali kada je video sa kolikom pažnjom je raspoređivala cvetiće, zaključio je da se ipak obradovala. Buket je stavila u jednostavnu keramičku vazicu, koju je postavila pod čudnu sliku na kojoj se neki neugledni čovek u kafani opraštao od života. Samo je još kariranom zakrpom na rukavu bio vezan za ovaj svet, sve ostalo ga je vuklo u mrak i crnilo. Lik je imao slične ludačke oči kao Uroš, samo tamne. Čudna slika, morbidna – zaključio je dok je posmatrao. Tada mu se prvi put učinilo da crvena kugla iznad devojke ima crte neke sićušne devojčice. Bio je u pravu, to jeste bila devojčica. Ustanovio je to kasnije, kada je odbio da ona njega miluje i zamolio da joj dopusti da joj ljubi ruke i slepoočnice i kosu. Detence je gledalo u njih, u tišini. Sada je mogao dobro da je vidi: dve riđe kike, znatiželjne oči, sirotinjska odeća, čak i žilice na njenim mršavim rukama. Iz ove perspektive, stopala su joj izgledala prevelika, ili su cipele, razgažene, ali uglancane crnim imalinom, bile za broj veće. Čučala je i osmehivala se, jedva vidno. Uroš se stresao pomislivši da je ovo dete možda bilo prisutno i prethodna dva puta, kada je zaista bio intiman sa devojkom kraj sebe. Nežno je pomilovao raspuštenu crvenu kosu i upitao: “Kako se zoveš?”

“Lena”, odgovorila mu je žena kraj njega. To je znao, pisalo je na cedulji sa njenom adresom. Bilo je potpuno jasno da pita devojčicu za ime. Uostalom, on se njoj i dalje obraćao sa vi. Još mu je sada izgledala starija, starija i od njega, ali mu nije smetalo.

” Ne to… Kako se ona zove? Dete…”

“Lena”, ponovila je žena, ne otvarajući oči.

Crvena boja poče da ispunjava njegov mozak.

“Gaćenaštapu”, rekao je, da proveri kakvog je ukusa. Peckanja nije bilo. Čučeća devojčica poče da se smeje, čuo je njen prigušeni kikot, dok joj je nosić virio iz nabora rukava. “Gaćenaštapu”, ponovi radi nje, a eksplozija crvenog ga potpuno savlada. Kroz poluspuštene kapke ugleda kako devojčica spušta glavu u krilo, a ravna linija razdeljka poskakuje od smeha.

“Voleo bih da imam dete kao što si ti”, reče glasno, a onda se tako strašno prepade, da se umalo sunovratio sa kreveta.

“Napolje”, vikala je žena kraj njega. Bacila je na njega odeću i neprestano ponavljala: “Napolje, napolje!” Ništa mu nije bilo jasno. Čime li ju je uvredio? Bio je previše slab za tuču, čak i da je odobravao fizičko obračunavanje, a ona je izgledala spremna da ga isprebija. Pogledao je devojčicu, očekivao je da će mu nešto reći, ali se ona i dalje smeškala i ćutala. Obukao se u hodniku i onda je, polako, krenuo kući. Bio je iscrpljen, nije shvatao zašto je izbačen, a nije baš ni imao snage da o tome misli. U glavi je osećao haos, jer mu je nova boja sve ispremeštala, a ništa još nije stavila na mesto. Išao je mehanički, začuđen što uopšte zna put do kuće. Čim je zaškripala kapija, očeva glava je bila na prozoru.

“On je”, uskliknuo je otac. Sada su kraj njega bile još dve glave i sve tri su piljile u Uroša. Udahnuo je vazduh i ušao u kuću.

“Moram da se odmorim”, rekao je roditeljima. Doktor Milutinović ga je ispitivački posmatrao. “Kada se ispavam, biće sve u redu”, dodao je i još se izvinio za nepotrebnu paniku koju im je priredio. Psihijatar je klimnuo, još ga je neko vreme proučavao, pa poče da se sprema za polazak.

“Jesi li uzeo nešto”, upitala je majka. Trebalo mu je vremena da shvati da misli na pilule za spavanje. Odmahnuo je glavom i zagrlio je. Mogao je da joj priđe, jer nije bilo pihtijica. Zapravo, nije bilo ničega. Tek kada bude zaspao, sve reči koje je izgovorio ili samo čuo, sva lica koja je znao ili samo sretao, svi predeli, stvari, osećanja, njegov deda, roditelji, on sam i obe Lene, promešaće se kao špil i poleteti na novo mesto u njegovom spektru misli. Sutra će se javiti Leni i pozdraviti Lenu, prva će mu tresnuti slušalicu, ali devojčica će znati. Sutra će majci napraviti za jelo pihtije, to će mu se učiniti kao dobar štos. Čak će sebi reći: “Uroše, šeretu jedan!” I prvi put sedeti dok razgovara sa njom. Sutra će skinuti gaće i okačiti ih na dedin štap. Ali sada mora da se odmori.

/* */