Miloš Cvetković: PRIČEST

Stežem skalpel u šaci mokroj od znoja. Prsti su mi začudo mirni. Kao da je u pitanju rutinski zahvat. Slepo crevo, recimo. Cap! I gotovo. To me  hrabri, i još čvršće stežem čelik dok prilazim kupatilu. Mogli smo da odemo u bolnicu, ali tamo bi je samo bacili u peć sa drugima. Živu bi je spalili. Znam, video sam to. Omirisao sam. Ne čekaju da nastupi smrt. Misle da tako bar postoji šansa da sve ne ode skroz dođavola. Zavaravaju se.

Kao što i ja sada lažem sebe.

„Dušo? Jesi li dobro?“ Hej! Sad već lupam na vrata kupatila. Urlam. Ali ne dam da me obuzme panika, da me savlada bol. Smiri se. Kao pred operaciju. Samo bez rukavica. Bez maske. I najvažnije…

Bez emocija.

Provaljujem kroz vrata i noge mi popuštaju. Klizam se na krv i u padu se hvatam za WC šolju. Suze same kreću ali ih nekako zadržavam. Potrebna mi je maksimalna koncentracija. Moram da pogodim iz prve. Moram to da uradim…

Bez emocija.

Ona sedi u kadi i krv joj se sliva niz vrat, preko grudi, i otiče dalje u slivnik. Miris mokrog psećeg krzna. Privezak na ogrlici zvecka u ritmu žvakanja. Ona diže pogled ka meni ali ne prestaje da jede. Ništa ne pričam. Nikakve poslednje reči ljubavi. Ništa što bi moglo da me makar na sekund natera da zastanem. Rutinski zahvat i ništa više. Jedan pokret i… Slobodnom rukom hvatam je za glavu i guram naniže. Zamišljam sliku iz udžbenika anatomije dok ciljam ka kičmenoj moždini.

Ruka mi je savršeno mirna.

HIRURG

Buđenje je gorko. Ukus koji ostavljaju snovi koje ne pamtim.

Profesor osmatra okolinu. Traži sklonište za noćas. Steže jebeni dvogled kao da je srastao s njim. Čujem ga kako teško diše. Stoji na rubu litice i okrenut mi je leđima. Mogu da ga gurnem očas posla. Bar bih prekratio muke onom jadniku koji sad grli sopstvena creva na zadnjem sedištu istrulelog “golfa“. Dečko bi mi sigurno bio zahvalan. Profesor neće da ga pusti da prosto umre. Iz najbolje namere, kaže. Nije nego. Mrcvari ga već danima po ovoj žegi. Kaže da ćemo uspeti ili svi ili niko. Samo nas usporava. I te priče o moru i odlasku na neko usamljeno ostrvo. Kakva bajka! Taj prkos koji pokazuje prema svetu gde je smrt promešala karte, a onda, eto, zaboravila da ih svima podeli, više je od tvrdoglavosti. Više od naučene mantre o vekovnim ognjištima koja će istrajati. To je njegov način da preživi. I ja to razumem. Zaista. Ali i mrzim u isti mah. Mogao bih da odem, ali gde? Moja vekovna ognjišta odavno su već deo jedne velike kolektivne grobnice, jame iz koje neki pokušavaju da izpuze na svetlo dana. A tu su i moje zlatne ruke, to je ipak bitna stavka. Savršeno mirne ruke hirurga koje sada daruju smrt i kidaju trupla umesto da ih krpe.

„Crkva!“ Prva reč koju Profesor izgovori kada shvati da sam se probudio. I sve već zna: gde se tačno nalazi, šta je okružuje, kako da stignemo do tamo što bezbednije. K’o da sam mu đak: opisuje kako izgleda, kako deluje začuđujuće očuvana, kako ima nade da se još neko sklonio tamo, kako… Klimam glavom, ali sam negde drugde. Profesor pakuje stvari, ide ka olupini i čujem tiho ječanje dok izvlači onog jadnika iz nje. Penje ga na krkače i oprezno se osvrće.

Polazim za njim ćutke dok se probijamo kroz gustiš.

Gde vam je On sad? U tamno-crvenom spreju. Lep doček, pristaje jednoj crkvi. Verovatno delo nekog klinca koji je ubrzo potom otišao da prerano dobije odgovor na to pitanje. Namerno zastajem da vidim hoće li Profesor da primeti grafit i prizove se pameti. Ništa. Gleda u masivni krst koji sija ka nebu. Naočare, taj tako predivno odudarajući detalj na širokom licu izbacivača iz noćnih klubova, klize mu niz nos. I dalje se divlje znoji. Baca u prašinu ranac pun knjiga od kojih se nikako ne rastaje i zapoveda mi da ga uzmem. Samo nek’ i dalje razgleda, ja prihvatam ranac i iz njega izvlačim moju omiljenu igračku. Blažena škripa otključanih vrata i neizgovoreno pitanje: Šta sad da se radi? Ako je crkva napuštena, može da posluži kao utočište za par noći, ne više. To bi, nadam se, bilo dovoljno da klinac konačno izdahne pa da ga posle pokopamo u dvorištu iza crkve.

PROFESOR

Bar je hladno ovde. Hirurg ide na tri koraka ispred mene i osluškuje. Kakav čovek! Vreba prvu priliku da potroši još jedan dragoceni metak. Dugo je prošlo od kako je imao priliku da puca i svrbe ga prsti. Jedan od onih koji bi se zgadio na samu pomisao da proliva bilo svoju bilo tuđu krv na frontu. Živi i pusti druge da žive, i slična palamuđenja. A, vidi ga sad, pištolj mu pristaje bolje od skalpela! Bože! Što ja nemam taj talenat… Razgledam unutrašnjost crkve. Mora da ima još nekoga ovde. Toliko je upaljenih sveća. Neki domaćin je sigurno zauzeo busiju i trudi se da održi red. Prava sreća da smo ovuda prolazili. Srce mi je puno, pa uživam gledajući ikone. Hvala Bogu, pa vandali koji su nagrdili ulaz u hram ovde nisu kročili. Ovaj i dalje glumi napetost. Izvodi predstavu za samog sebe i žali što neće moći da upotrebi oružje.

Hirurg tako naglo zastaje da skoro pa udarim u njega. Krećem da nešto kažem, ali on mi daje znak da ćutim. Ništa ne vidim odavde, ali ga ipak slušam. Oči su mu skoro deset godina mlađe nego meni a ja sam ionako već u njegovim godinama bio slep k’o krtica. Naprežem se da vidim u šta je to uperio revolver i cilja kada počinjem da nazirem obličje. Krv mi se ledi u žilama. O, Bože, da li je moguće?

U susret nam ide stvorenje u svešteničkoj odori. Jedva hoda. Lice mu je potpuno izobličeno, izbrazdano i u čirevima. Na nekoliko mesta vise komadi mrtvog tkiva. Nekoliko pramenova sede kose vijori se na pegavoj lobanji. Hirurg priprema svoj instrument. Cilja mu u glavu i ja zatvaram oči. Nagledao sam se svakojakih grozota do sada, ali ovo je nekada bio čovek, i to ne bilo koji čovek već sluga Božiji. Pucaj vec jednom! Da bar mogu da spustim malog s leđa, udaviće me. Uznemirio se. Dečko pokušava nešto da kaže, ali ja mu odgovaram da ćuti i da je sve u redu.

 „Pomoz’ Bog, dobri ljudi!“

Otvaram oči i vidim čudo. Mrtva usta govore. Pozdravljaju nas i pozivaju da uđemo. Nestvarno.

„Bog ti pomogao“, promucam. Živ čovek s licem mrtvaka! Pozdravljamo ga. Ne izgleda najbolje, ali je gostoljubiv, mora mu se priznati. Vodi nas u unutrašnjost crkve i krećemo za njim. Hirurg prethodno odlaže oružje na sigurno i uz tresak zatvara vrata crkve iza nas.

Valjda ne grešimo…

Pala je noć. Bar je malom dobro u onom sobičku. Možda i dočeka jutro. A naš Sveštenik je pravi domaćin! Ima malu trpezariju, iznosi hranu – sušena govedina, sir, konzerva sardine, bajati krekeri i tegla ukiseljenih pečuraka – i priča nam… Crkva je služila kao uporište jedno vreme. Ljudi su se ovde okupili i planirali šta će dalje da preduzmu. Ubrzo je proradila nesloga i podelili su se u tabore. Jedni su hteli da potraže vojni logor za koji su čuli da se nalazi negde na istoku. Drugi su bili za to da se ide na jug, do mora. Treći su mislili da je najbolje da se ostane ovde pošto hrane i municije imaju dovoljno za još neko vreme, a da posle vide kuda će i kako će. Neki su čak izneli sumanutu tvrdnju da postoje ljudi u prestonici koji su pronašli lek i da treba tamo da se vrate. Podela i zavada je naposletku dovela do toga da svako ode na svoju stranu. Čak i oni koji su isprva bili za to da ostanu u crkvi otišli su. Poneli su svo oružje sa sobom, ali je ostalo nešto namirnica. Dovoljno da Sveštenik uz skromne obroke i redovan post pregura već tri godine ovako sam. Ništa više ne pitam, ali vidim da ga Hirurg pomno posmatra. Radoznalo i bez emocija, kao da proučava leš na stolu za obdukciju. Slutim da će pre ili kasnije da pokrene tu temu, i zato mi laknu kad Sveštenik prvi progovori.

„Lepra, Đavo je zgromio. Čitao sam o tome u crkvenim knjigama, kao o nečemu čega je bilo u davna vremena. Bio je jedan lekar ovde koji mi je pričao kako su počele da se vraćaju sve te boleštine koje su se k’o guje pritajile. Čekale su samo da se Vrata otvore, i eto i njih uz ostale pošasti. Ali neka, kažem ja, sve je to od Boga. Iskušenja su tu da iz njih jači izađemo. Kad ima vere i svega drugog će biti. Ali, svi ostali su odavno otišli…“

Da samo mogu da skrenem pogled. Moj saputnik izgleda nema taj problem, ali se zato trza na pomen nečega u Sveštenikovom izlaganju. Hrana i dalje stoji na stolu netaknuta i naš domaćin počinje da nas nutka da se poslužimo. Uzeo bih sira, ali bleda šaka se izmigolji ispod mantije, pruži se ka činiji i preduhitri me. Povlačim ruku, praveći se da se premišljam. Sveštenikovi prsti rovare po krekerima. Zvuči kao da se papir tare o drvo. Izgubio sam apetit, ali ne dam da se primeti. Ne želim da uvredim domaćina pa uzimam komad sušene govedine. Samo da nije primetio kako sam pružio ruku vodeći računa da ne dotaknem čak ni rub činije sa krekerima ili tacne sa sirom. Ali znam ko to jeste video. Kako se samo cinično smeška dok grabi komad sira. Naš domaćin se, Bogu hvala, odaljio mrmljajući kako će nam doneti nešto da popijemo. I tada Hirurg, i dalje se smeškajući, kaže:

„Znaš, to meso što žvaćeš, zašto misliš da već nije prošlo kroz njegove šake? Ili ti samo prija da što manje znaš, kao i obično.“

Zastajem u pola zalogaja i umalo da se zagrcnem. Uživa u tome. Gad. Skrećem razgovor u drugom pravcu.

„Sad kada smo se okrepili i pronašli utočište, trebalo bi da potražiš od popa nešto za dečka. Ako je ovde zaista bilo uporište možda je ostalo nešto od lekova. Ti samo reci šta ti treba, pa da vidimo…“

„Klinac umire“, odvraća on hladno. „Umire već pet dana a ti mu samo produžavaš muke. Da imaš imalo razuma ti bi mu ih prekratio. I njemu i nama.“ Gleda me pravo u oči.

Stežem pesnice koje drhte, i upravo tada vraća se naš domaćin. Nosi jednu prašnjavu bocu.

„Vino“, odvraća on. „Za službu, ali poslužiće.“

Crvena tečnost klokoće u šolje. Sveštenikove ruke su mirne, sigurne i ne prosipa ni kap. Iz nekog razloga pomišljam na zlokobni natpis na vratima crkve dok u tišini ispijamo vino…

SVEŠTENIK

Noć je sve prekrila. Gluvo je doba. Svi spavaju, Bog ih blagoslovio. Ali dečak umire. Ako ga ostavim takvog jutro dočekati neće. Onaj krupni, profesor istorije, sa time se pomiriti ne može. Vernik je. Video sam mu to odmah u očima. Nekakva ga krivica izjeda, ali dobar je to čovek. Grešan, ali dobar. A sutra, kada počne Služba, svi će mu gresi biti oprošteni. Onaj što me je hteo ustreliti na pragu je čudna zverka. Puno toga skriva taj pogled ledeni. Ali pokrstiću ja nevernika. Strpljenja mi treba, a vremena On će mi već dati.

Koračam hodnikom i svetlim plamenom sveće. Vrata tiho zaječe kad ih pritisnem. Osvetlim ležaj. Mladić teško diše. Njegovi saputnici spavaju snom čvrstim i bez snova, ali on je budan. Zna da mu se čas primiče. Očekuje od mene da mu izbavim dušu grešnu. Pokušava nešto da kaže, ali se to pretvara u šapat. Polažem mu ruku na čelo i on se trza. Ne zameram mu. Sipam u šolju malo vode i prinosim mu. Žedno ispija, a onda se zakašlje kod poslednjeg gutljaja. Rekli su mi da su ga takvog našli. Bio je tada svestan, ali nije mogao da se pomeri. Ne oseća noge. Gledam ga s ljubavlju i kažem:

„Sutra ćeš hodati. Ponovo ćeš na noge stati, sine moj.“

Jer velika je ljubav u Bogu i nekada me tako ponos ispuni što sam glasnik Njegov. Ali onda stanem prekorevati sebe jer ponos u gordost, greh smrtni, vodi. Ja sam ipak samo sluga Božiji i ništa više.

Izvlačim ispod odore špric u kome je pomešan gnev Božiji i milost Božija. Izgovaram reči molitve dok vrh igle probija nežno, mlado meso. Krv se iz šprica sliva u mladićev vrat. Do poslednje kapi.

Sutra, sutra…

* * *

Kao dečak išao sam redovno u crkvu. Sećam se veoma živo tog čudnog osećaja.Klinac, uzbuđenšto nakratko postaje deo sveta odraslih. Ali i mnogo više od toga. Fizička hladnoća pri stupanju kroz vratnice, prigušeno svetlo, ritmički zvuci u rečima molitve, miris koji umiruje i pleni poput fine droge. Drugi svet. Onaj u kome i odrasli izgledaju jednako uplašeno i zbunjeno. Nisam razumeo ni reč od onoga što su sveštenici pričali i pevali, i nije me bilo briga. Zamišljao bih kako se otvaraju još jedna Vrata pored onih na koja smo svi ušli. Samo za mene. Nikada ne vidim šta leži iza njih. I ma koliko da me to golica i izaziva, osećam nekakav strah. Isti onaj koji sam potom osetio na sahrani svoje bake. Moj prvi kontakt sa smrću. I kao da su se baš tada ta Vrata prvi put odškrinula, a ja ih svakom mojom posetom bogomolji sve više otvaram. Kada bih pripalio sveću za mrtve osećao bih krivicu i strah. Širom otvorenih očiju bih gledao kako vijugaju kao zmije, uvrću se i tope. Pitao sam se koliko je još potrebno da Vrata ostanu zatvorena. Ono što me je užasavalo bila je pomisao da i pored tog straha želim da vidim šta leži iza, da upravo i zato toliko uživam u službama iako na njih sve češće ulazim u panici, obliven hladnim znojem. Sa jedanaest godina uputio sam prvi izazov, prestao sam da palim sveće. Godinu dana kasnije prestao sam da odlazim u crkvu. Roditelji mi nikada ništa nisu rekli, ni ranije me nisu prisiljavali na to. I sami su išli da udovolje dedi, a kada je dve godine potom i on preminuo i oni su prestali da odlaze. Ja sam, pak, ležao kući u krevetu, pokriven preko glave, i čekao da se Vrata otvore, da plamen sveća najzad zgasne i da moja perverzna radoznalost bude zadovoljena…

HIRURG

Buđenje je gorko…

Vezan sam. Prikovan za zid. Povlačim lance koji se naglo usecaju u meso i padam na kolena. Bradom udaram o kameni pod i umalo da pregrizem jezik. Obe ruke i obe noge su mi sputane. Mogu da otpuzim dva metra od zida. Dovoljno da vidim gde sam i šta se dešava. Nedaleko od mene stoji Sveštenik. Trebalo je da ubijem ludaka čim sam ga video. Jedan pop manje, koga je pa briga. Obukao je čistu mantiju, a u rukama drži Bibliju. U očima mu vidim čudan sjaj. Upućuje mi jedan kratak, zadovoljan pogled, a onda ga upravlja ka ulazu u crkvu. Pored njega, na mestu gde treba da je oltar, belasa se platno koje ga potpuno prekriva. I ne samo oltar. Kao da se ispod nalazi veliki krst. Na podu stoje pehar i činija. Prazni. Prvo prevrće stranice knjige, a onda počne da peva i ja se iznenadim. Veštac zapravo ima lep glas. Zov sirene. Kao odgovor čujem udaljene damare.

Vrata crkve se otvaraju. Gde vam je On sad? Ovde sigurno nije, mislim se ja i gutam knedlu.

Pevanje prestaje i Sveštenik širi ruke.

„Deco moja! Priđite, priđite…“, ponavlja u zanosu. „Hajde, priđite. Danas je veliki dan. Priđite Gospodu. Priđite, priđite…“

Iznova i iznova. Skrećem pogled ka stadu koje se u masi teturavo uliva u hram. Nisam sam! Gledam ih u oči. Kada se prvi vernici već približe oltaru, i kada ih obasja slabo svetlo, ne čujem više prokletu litaniju koja se pretvara u beli šum. S užasom se setim sveća na ulazu…

Sve su zapaljene za mrtve.

Gledam u oči vernike koji se približavaju mumlajući neartikulisano. Mrtve oči ne uzvraćaju pogled, ali vilice se gladno otvaraju i truli zubi škljocaju u ritmu molitve.

Sveštenik spušta ruke i poseže za nečim unutar svoje odore. Mesarski nož blesnu. Isprva ne shvatam šta tačno namerava, ali onda jednim naglim potezom svlači platno sa krsta na kome u mukama umire Sin Božiji. Prikovan je za njega zarđalim ekserima. Bez krune od trnja, doduše, a ni likom ne odgovara brojnim ikonama i freskama.

Profesor jeca, obliven znojem i krvlju koja se sliva iz rana, sada pravo u pehar koga Sveštenik prinosi.

Onesvestio sam se. Ali blaženo crnilo kratko je trajalo. Nažalost.

Trenutak kasnije Sveštenik odlaže već puni pehar i okreće se meni. Kada se masa truleži koja sada u potpunosti ispunjava crkvu uskomeša i ruke same krenu da dohvate plen, on samo poviče: „Dosta!“

Kao po komandi, mumlanje se utišava. Mrtve oči besciljno kolutaju u susretu s blaženim licima svetaca oslikanih na zidovima dok vilice škljocaju u prazno.

Beštije ga slušaju.

„Prvo sam mislio da me je Bog prokleo“, počinje on. „Da me je kaznio za grehe. Molio sam se, postio i posmatrao svoj lik u ogledalu kako nestaje. Meso je trulilo i raspadalo se, ali je s njim nestala i sva taština, sve sumnje i ostale pogani. Bog me je zapravo nagradio. Pročistio. Kada je Dan došao i kada su mrtvi ustali, ljudi su došli ovde da se sklone, da planiraju odbranu. Neki su čak verovali da mogu pronaći lek.“ Nasmejao se. „Da izleče šta? Da izleče Veru, da ubiju volju Njegovu…“
Profesor pokušava da govori. Izgubio je dosta krvi, ali je i dalje svestan. Mislim da traži svoje naočari. Preklinje.

„I tako su otišli. Oni nisu imali šta da traže ovde. Jedan od njih je ispisao ono na vratima. Ostavio sam da stoji, da svedoči o gordosti ljudskoj koja u Pakao vodi. Nekad bih u snu čuo njihove umiruće vapaje kad bi se mnogi od njih prekasno pokajali. Neki su se čak i vratili. O da, eno ih tamo u masi. Gospod im je drugu šansu pružio i oni je sada koriste. Veruju.“

Pogledom šaram kroz gomilu. Deca, žene, starci… Jeza mi prostruji kostima kada mi se slika učini poznatom. Kao da mogu da prepoznam i mršavog dečaka tamo pozadi koji se klati kraj sveća. Znam da se to moj um poigrava sa mnom, pa ipak je prizor suviše stvaran. Zatvaram oči. Pitam se čemu sva ova priča, ako već namerava da me žrtvuje svome bogu.

„Nikada crkva nije bila ovako ispunjena. Nikada službe nisu bile ovoliko posećene kao sad.“ Zastaje. „Kako je bolest napredovala tako su i mene sklonili pozadi. Ljudima je, kako su mi rekli, bilo neprijatno. Deca su se plašila. Ali, ja sam taj koji je na kraju ostao kad su svi drugi pobegli.“ Unosi mi se u lice da ga što bolje osmotrim. „Video sam kako me je tvoj prijatelj zgroženo posmatrao sinoć. Ali, to sad više nije važno. I on će dobiti drugu šansu. Gospod je milostiv, a ja sam sluga Njegov…“

Profesor uzvikuje nešto. Nerado skrećem pogled ka gomili i tamo vidim mladića, našeg umirućeg saputnika, kako se probija ka oltaru. Konačno je na nogama, teturavo prilazi Profesoru, dok se creva vuku za njim. Jedno ispijeno stvorenje što je nekada bilo žena, raščupane kose i olovno-sive kože sapliće se o njih. Mladić pruža ruke, ne u gestu prepoznavanja već iskonske gladi. Profesor, bez svojih naočara, ne shvata šta se dešava i preklinje za pomoć, iznova i iznova ponavljajući njegovo ime. Posmatram ovu grotesknu predstavu dok Sveštenik trabunja o poganim ljudima koji su veru napustili, o putu pročišćenja i oprosta… Želudac mi se propinje. Neka se sve ovo samo što pre okonča.

Želja mi, naravno, nije uslišena. Pitam se šta bi se desilo da sam je izrekao u obliku molitve.

Sveštenik oseća da njegov uticaj popušta i da sirov instinkt nadvladava. Okreće se svome stadu ponovo šireći ruke. Prilazi raspetom Profesoru i diže pehar visoko. Mumlanje mase se pojačava i sada već zvuči kao prigušeno režanje. Pitam se koliko bih ih skinuo da imam oružje. Zamišljam kako se lobanje redom rasprskavaju. Prvo onaj debeli napred, radnik na građevini. Pa onaj ispijeni japi bez leve ruke. Zatim crvenokosa pored njega. Potom dvoje staraca iza… I tako redom, jedan po jedan. Svaki put pravo u centar. Bez greške. Za kraj ostavljam onog klinca čije lice mi je tako poznato. Za njega odvajam dva poslednja. Po jedan u svako oko.

„Priđite, deco moja”, prekida me kad je najslađe. „Priđite da primite ono što ste čekali. Da okajete grehe vaše i pročistite se. Priđite da se pričestimo…“ Odzvanjaju reči i masa prilazi.

Nemam vere. Ne želim da gledam dalje, ali ne mogu da odvojim pogled. Sveštenik zamahuje nožem ka Profesoru koji i dalje cvili u pomoć i sečivo glatko proleti kroz levu mišicu. Ponavlja ovo još koji put. Sečivom istražuje Profesorovo nago telo, pažljivo odlažući svaki komad mesa u unapred pripremljenu činiju koja se polako puni.

Profesor vrišti.

Metodično i uvežbano. Radio je to mnogo puta pre, u to ne sumnjam. Krv natapa njegovu mantiju, prska po licima koja se požudno oblizuju. Kada proceni da više ne može da zadrži nadolazeću bujicu izukrštanih udova koja se pribija uz oltar, okreće se masi i izgovora reči koje znače početak gozbe. Izgleda da klasično uslovljavanje i kod mrtvaca vrši posao. Umiruju se kao da su svi zapali u trans kad Sveštenik poče da čita Očenaš. Pošto završi čitanje gromkim Amin!, i kada krvavim prstima krenu da se prekrsti, masa se uzmuva a udovi se trapavo pokrenuše u pokušaju da ga oponašaju.

Ovo je previše. I poslednja sveća se ugasila. Osećam slabost, kao da ću se ponovo onesvestiti. Sveci sa zidova počinju da se vrte i ja želim da se izgubim u crnilu. Jebiga, molim se. Za zaborav. Za mrak. I u tom trenutku povraćam. Povraćam sve dok mi se tanke niti bele sluzi ne počnu cediti niz bradu. Ali onesvestio se ipak nisam.

„Telo Hristovo i Krv Hristova!“

Sveštenik pruža komad mesa gladnim ustima koja ga prihvataju, a zatim  i pehar s krvlju. I tako se to ponavlja. Sve dok se i pehar i činija konačno ne isprazne.

I tada počinjem da urlam najgore opscenosti. Proklinjem boga, i crkvu, i devicu kurvu, i Isusa, i apostole pedere, i ponovo boga koji čoveka od govana načini po liku svome. Pljujem i serem se na sve sveto. Urlam dok imam glasa u sebi. Samo da zaglušim krike Profesorove koji je i dalje živ raspet i čija creva sad halapljivo razvlače. Živog ga proždiru dok Sveštenik stoji mirno iza njega ponavljajući samo: „Amin, amin…“

„Govno leprozno! Koliko li si dečačića ovde pojebao dok su bili živi? Gurao si im svoj truli impotentni kurac u usta, a? Kladim se da i dalje to radiš, pizdo crnomantijaška! Drkaš po ikonama, jebavaš mrtve mačke, govnaru! Iskopao bi ti i svoju majku samo da bi mogao…“

„Dosta!“

Ali to nije upućeno meni.

Mrtvi se povlače poslušno. Vide ga kao svojeg. Osećaju ga kao svojeg. Nema tu nikakve mistike, samo čudna igra slučaja, ili ja to tako želim da verujem. Gubavac kao car među mrtvacima; dođe mi da se nasmejem. U međuvremenu, Profesor je najzad izdahnuo.

 „Sin Božiji dao je svoj život ovozemaljski za spas sviju nas. Trećeg dana Gospod ga je poslao nazad da postidi nevernike i pokaže put spasenja koji vodi u život večni. Ali, nekima ni to ne bi dovoljno. I zato Gospod podiže mrtve da pokaže opet volju Svoju nevernicima. I onda? Nekima ni to ne bi dovoljno. Napustili su veru svoju i Crkvu svoju. Okrenuli se nauci. Okrenuli leđa volji Njegovoj. Ali Bog je milostiv. Poklonimo se zato pred čudom Njegovim…“ On obara pogled i nešto tišim glasom dodaje: „Ne mora se više čekati treći dan na Vaskrsenje.“

Profesor otvara oči.

Sveštenik mu prilazi i miluje glavu, sklanja krvlju skorenu kosu sa očiju. Gleda ga s ljubavlju, a onda dohvata sa poda jedan omanji komad mesa i pruža ga Profesoru koji ga gladno guta. Svoje sopstveno meso! Jer meso si bio i mesu ćeš se vratiti…

„I šta sad?“ Pitam ga tupo, kao da mi je svejedno.

„Pružiću ti šansu. Gospod je milostiv a ja sam sluga Njegov. Treba samo da se pričestiš, sine.“

Gledam ga pravo u oči. Imam li ja zaista izbor? Mogao sam da odem mnogo ranije, pre nego što smo došli do ove đavolje crkve i da prepustim Profesora i klinca njihovim sudbinama. Mogu i sad da dopustim smrti da me uzme, ili da prekoračim granicu i postanem njen rob. Sve u mom životu je nekako vodilo ka ovoj tački. Pitam se šta bih učinio da se sada domognem oružja. Kuda bih poslao metak? Da li bih ga smestio među oči ovog nakaznog lica koje proviruje iz mantije ili bih konačno proverio da li je to taj ukus koji ostavljaju moji snovi?

Tolika pitanja, a ja nisam taj koji će na njih dati odgovor.

Sveštenik uzima nož i prilazi mi.

„Star sam, sine moj i neko me naslediti mora. Ali, moraš prvo da primiš Gospoda u sebe, da te načini glasnikom Njegovim…“

I tada, traka svetlosti obasja na kratko njegovo lice. Hrpa truleži u kojoj sevaju oči, gotovo neprirodno žive i blistave.

„…da se ponovo rodiš po liku Božijem.“

Sad konačno shvatam šta namerava.

Sveštenik zaseca nožem po svojoj ruci i pušta da krv iskaplje u pehar, a zatim zaseca još dublje dok ne odvoji komad trulog mesa. Ruke mu sad drhte, ali jedva primetno.

„Telo Hristovo i Krv Hristova!“

Komad leproznog mesa klizi mi niz grlo dok mi topla krv curi niz bradu. Sećam se moje poslednje pričesti i trenutka kad sam istrčao iz crkve. Nisam se ni osvrnuo. Znao sam tada da ne mogu da zadržim prokleta Vrata. Ali znao sam i da ću jednog dana morati da se vratim.

Amin, amin, amin, amin, amin, amin… Odzvanja crkvom, ili je to samo u mojoj glavi.

Stigao sam kući.

/* */