Miloš Cvetković: NITRO

Kafa je bila gorka, baš kako i treba. Klimnuo sam kratko ka Leniju. Znak da je vreme za pokret. Na vestima ni spomena o pretnji koju smo primili juče. Dobro je, sa ovim nema zajebancije. Eksploziv je bio veličine zrna šećera. “A to zrnce bi vam napravilo žešću glavobolju”, rekao je tip iz laboratorije Kormaks. Još da je mazgov u belom mantilu znao kako se sranje aktivira. Ali to je znao samo njegov šef. Šteta što on sad leži u svom stanu, dobrano provetren olovom.

Još 3 jebena sata i 44 posranih minuta.

Savršen trenutak za milozvučni bruj mobilnog telefona.

Znao sam da zove ona, i znao sam da je ovo najgori mogući trenutak za razgovor. Ali nisam imao izbora. Ne, ako ne mislim da ponovo userem stvar i propustim pruženu mi šansu. Okrenuo sam leđa Leniju koji je platio kafu i krenuo ka izlazu.

“Eli.”

“Dođi večeras, molim te. Spremam večeru. Ti i ja. I Lili. Rekao si da želiš da nadoknadiš svo to vreme bez nje. Bez mene…”

Ugrizao sam se za usnu.

“Počnimo večeras.”

U njenom glasu sam osetio molbu. Osetio sam prekor za sve one greške od ranije. Osetio sam toplinu za kakvu sam odavno i zaboravio da postoji. Osetio sam utehu koja mi je sada bila preko potrebna.

“Pokušaću”, promucao sam. Nisam želeo da dajem lažna obećanja.

Tišina.

“Pokušaj”, tiho, skoro kao šapat.

“Vidimo se kasnije”, rekao sam. Hteo sam da dodam i jedno volim te, ali sam se mislio par sekundi više nego što je trebalo.

Veza se prekinula.

* * *

Zapahnula me je vrelina junskog popodneva i ogavni slatkasti miris. To je ponovo razbudilo moj čir. Jebiga, uniforme još uvek stružu tipa sa pločnika. Mislio sam da će obaviti posao dok ispijemo kafu. Samo opušteno, ispisano krvlju presijavalo se na suncu pored leša, poput kakvog bizarnog epitafa. Zastao sam na trenutak, zbunjen. Leni je već bio u autu, ali ne za volanom kao što je bilo uobičajeno. On je taj koji vozi, a ja onaj koji puca. Podela možda zvuči nepravedno, ali funkcioniše. Ćutke sam seo za volan i uključio radio. Krenuli smo nazad u stanicu. Nadao sam se dobrim vestima. Šansi da ipak stignem kući na večeru.

Znao sam da se zavaravam. Prokleti dan tek je počeo. Na radiju su opet išle vesti. Pomenuli su provalu u laboratoriju i krađu maskirnog odela tzv. emokoda. Ni reči o bombi. Približavali smo se stanici, a ja sam u mislima skakao od večere sa Eli na poteru za bombašem. U oba slučaja osećao sam strah. U toku tog mog jalovog promišljanja stigla je vest iz centrale. Saznali su kako se aktivira.

* * *

U svojoj karijeri nagledao sam se svakakvih sranja. Recimo slučaj kompanije za proizvodnju slatkiša i zatrovanih gumi-bombona. Plava-tirkizna-žuta bila je dobitna kombinacija. Ko zna koliko klinaca je ispovraćalo sopstvene utrobe dok nismo složili boje kako treba. A onda, bio je tu slučaj od pre dve godine. Filip Dejzi, prokleti psihopata sa fiksacijom na sopstveno prezime. Novinari su ga prozvali Cvećar. Sitni diler droge s nešto mozga i malo mašte. Dovoljno da uz uradi-sam pribor za genetski inženjering stvori novu sortu gardenija koje su mirisale poprilično čudno. Hiljade zavisnika za manje od mesec dana i dva mrtva policajca pre nego što sam svojeručno stavio olovni prsluk prokletniku i smestio ga na dno zaliva. I nadao sam se da je ostao dole.

Sve do sada.

Da, zvuči kao najgori kliše, ali kao prvo: nikada nisu pronašli leš. Kao drugo: u stanu šefa laboratorije osetio sam isti onaj slatkasti vonj kao i na lešu doušnika (koga su do sada valjda uklonili s asfalta). Gardenija. Govnar mi se smeje u lice, a ja ne pričam ništa šefu jer bi pomislio da sam prolupao i skinuo bi me sa slučaja.

Jebena gardenija.

* * *

Nisam znao šta Fil namerava sa eksplozivom, ali sam zato saznao kako paklena mašina radi. Momci iz Kormaksa su zaista prevazišli sebe. Kako su nam javili, asistent je kopajući po dokumentima svoga šefa pronašao fajlove o napravi. Lepo. Još lepše bi bilo da nam je rekao za to još jutros. Pravdao se kako su to poverljive stvari i slična sranja.

“Kako radi?” Bilo je to sve što me je zanimalo. Ali nisam bio spreman na odgovor koji je usledio.

Prokleti čir opet je proradio.

Mini-bomba je sadržala eksploziv izuzetne razorne moći, a savršeno bezopasan bez odgovarajućeg okidača – emocije. Bombu je dovoljno progutati i ona može da miruje u telu godinama. To naravno pod uslovom da se nikada ne razbesnite. Fraza pukao je od besa, ako bi se to ipak desilo, dobila bi sasvim novo značenje. A ja sam konačno shvatio poruku sa pločnika. Dakle, ovo je lično i sada više nema povlačenja.

Definitivno ću zakasniti na večeru.

Okrenuo sam se ka Leniju. “Idi kod mene kući i ostani sa Eli. Želim da ona i Lili budu na sigurnom. Ja idem dalje sam, ne javljaj šefu. Nećemo da pravimo još veću štetu, zar ne?”

* * *

Vozio sam besciljno, kružio blokovima čekajući poziv. Vreme je isticalo i znao sam da će me Fil kontaktirati pre ili kasnije. Zaustavio sam se na semaforu kada sam začuo poznato brujanje. Zgrabio sam spravicu i javio se. Bio je to on. Taj glas uvek bih prepoznao. Prošaptao je adresu i smesta prekinuo vezu. Bacio sam mobilni na sedište kraj sebe i nagazio na gas.

Par minuta kasnije bio sam gde treba. Čekao sam ispred skladišta i pušio cigaretu. Šestu. Taman sam odlučio kako je krajnje vreme da nešto preduzmem kada je stigao poziv iz stanice.

Pronašli su Lenija.

Sekunde su prolazile i spajale se u minute dok moje bedne vijuge nisu reagovale kako treba. Da, pronašli su Lenija. Lenijev leš. Neko ga je ubio. Bio je mrtav bar 12 časova. Zgrabio sam mobilni da nazovem Eli, a onda sam se ukočio. Bar 12 časova. Isteturao sam se iz auta osećajući se omamljeno. Neko je ovde nešto ozbiljno zasrao, mislio sam.

Broj sa koga me je Fil zvao?

Elin.

Poslednje kockice mozaika kliktale su dolazeći svaka na svoje mesto, a meni se nimalo nije dopadao taj zvuk. Shvatio sam kakva sam budala trenutak pre nego što sam primio udarac.

* * *

Bol u potiljku. Prašnjavi pod skladišta. Potpuni mrak.

I glas iz tame.

“Sad znaš za Lenija.” Smeh. “Ne želim da uradiš nešto nepromišljeno, bar ne još uvek…”

“Skrati File. Oduvek si bio arogantni skot. Mogao si da se povučeš, ali ne, rešio si da se svetiš. Kako odvratan kliše.”

“Ko mi kaže. Koliko bi prošlo pre nego što bi ponovo uprskao stvar sa Eli. Ja ti ovim zapravo činim uslugu. Prekraćujem ti muke.”

Uspravio sam se. Kučkin sin, hoće da me isprovocira. Misli da nisam dokučio i poslednji komadić slagalice. Misli da sam baš toliko glup.

“Hvala na kafi, Fil. Samo da znaš, pijem je bez šećera.”

Tišina.

“Samo vraćam dug”, oglasio se najzad. “Pre dve godine lekari su se dobro preznojili da me zakrpe. Izvadili su 12 zrna. Dva su ostala unutra. Bilo je suviše rizično. Da sam tada znao ono što znam danas išao bih pod nož svejedno, ali sad je ionako kasno. Znaš, to olovo nije bilo sasvim čisto.”

A baš sam se pitao zašto mi je Padi prodao te metke tako jeftino.

“Rak?”

“Rak.”

Nasmejao sam se u sebi. Ipak sam ubio barabu, samo što mu je trebalo dve godine da umre, dve godine i…

“Koliko još?”

“To je relativna stvar. Možda pet meseci, a možda i pet minuta. Ti se pitaš.” Promukli glas pretvorio se u kašalj. Nešto mi je promaklo. Znao sam da je bomba u meni, i nema šanse da je aktiviram. I on to zna. Ali opet… Nešto nije bilo u redu. Zbog čega je oteo Eli? U glavi su mi odzvanjale reči stare mudrosti o umirućem čoveku. Takvi ljudi nemaju više šta da izgube. Fil nema više šta da izgubi.

A onda bi svetlost.

* * *

Zaslepela me je. A kada sam najzad uspeo da progledam, prorezima od očiju video sam malu Lili. Stajala je par metara ispred mene. Tragovi od suza pružali su se ispod očiju.

Izbrojao sam do deset.

“Voliš li svoju ćerku?”

Fil je stajao kraj vrata na suprotnom kraju skladišta.

Nisam ništa odgovorio.

“Lepo ime. Lili. Kao cvet.” Fil se kezio. Izgledao je poput aveti. Rak ga je potpuno pojeo za ove dve godine. Nosio je emokod, odelo koje zaista čini čoveka. Aktivirao ga je. U trenutku sve je zatitralo i Fila kao da je progutalo neobično komešanje u vazduhu.

Sada je ponovo bio tu, ali izmenjen. Uzeo je Elin lik. Zgadilo mi se. Poželeo sam da zdrobim to lice. To predivno lice.

Progovorio je njenim glasom.

“Znaš, mislim da je voliš, ali nedovoljno. Ne koliko i svoju ženu, zar ne? Ne koliko i Eli.”

Ćutao sam i dalje.

“Da proverimo?” Fil je zgrabio vreću koja je ležala kraj njegovih nogu i posegao unutra. Izvadio je nešto loptastog oblika i bacio ka meni. Još dok je bilo u vazduhu znao sam šta je to. I znao sam šta je Fil namerio. Nije bežao. Nije imao zašto. Polako je krenuo ka meni cereći se. Lili je i dalje stajala ukočeno. Počela je tiho da jeca. Ja sam stajao ispred nje izbegavajući njen pogled. Tamo ne bih našao oproštaj za sebe. Fil je bio u pravu. Suviše sam voleo Eli.

Suviše.

Podigao sam njenu glavu posmatrajući te predivne a sada mrtve oči. Čuo sam krv kako kaplje na moju cipelu. Lili je i dalje jecala, a Fil se i dalje glasno smejao. A ja?

Pustio sam da me obuzme gnev.
/* */