Milivoj Anđelković: SAMO ZA TEBE, ELI

Nešto se nesumnjivo događalo. Neuhvatljivo za naša čula, neshvatljivo za naš pragmatičan um. Možda se magnetna osa neznatno pomerila? Ili je Zemlja za neki daleki promil ispravila svoju blago iskošenu rotaciju? Tek, njegovo energetsko središte sveta se pomerilo. Ono više nije bilo na rutinskoj liniji posao – stan već se saželo u omanji prostor parka u njegovom susedstvu. Tu je provodio sve više vremena, odlažući odlazak kući. Osećao je da sve manje pripada tamo i da hoće, treba i najzad – da mora – da ostane ovde.

Prvu noć je proveo na klupi u parku.

Drugu – u razgranatoj krošnji drveta gde ga niko nije mogao da uznemirava.

Trećeg dana su došli novinari, snimatelji i radoznalci.

Četvrtog je dobio otkaz na poslu pa kako nisu mogli da mu ga neposredno uruče prikucali su ga na deblo ispod njegovog novog, lisnatog stana.

A petog dana…

Petog dana je došla Eli. Šetala je okolo i sedela na klupi znatiželjno ga posmatrajući. Uveče se popela do njega i smestila u istu krošnju. Progunđao je i pomerio se, sasvim malo, koliko da se ne dodiruju. Probudili su se pripijeni jedno uz drugo, u čvrstom zagrljaju. Tako je bilo toplije, njihova tela su najbolje znala šta im treba.

Sedmog dana su poverili jedno drugom svoje snove. On je sanjao nepregledne šumadijske šume iz prošlosti, ona krošnje amazonske džungle pune šuštanja lišća i kričanja ptica.

Nekoliko noći je bilo prelepo zajedno spavati i sanjati. Guste, razgranate krošnje blago su se njihale u stvarnosti i snovima, ovaj svet i život su postajali podnošljivo mesto.

Ubrzo, pridružilo im se još nekoliko sanjara. Krošnja je postala tesna, snovi su se kidali na najlepšim mestima i pretvarali u grčevitu borbu da ne iskliznu na negostoljubivu zemlju. On i Eli su tada odlučili – idu u šumu, tamo će sagraditi kuću na drvetu i nesmetano sanjati željene snove.

Tih nekoliko predivnih meseci on nikada neće zaboraviti. A tada su Eli snovi postali nedovoljni. Odlučila je da se vrati u grad i ode u Amazoniju. Za uspomenu ostavila mu je rascvetanu biljku u duplji drveta koju je, po sebi, nazvala Eli.

Ostao je sam u šumskoj kući a snovi su mu postali sve bleđi i kraći. Odlučio je da se vrati u grad i pre odlaska pronašao je senovito, vlažno i zaklonjeno mesto. Tu je presadio biljku.

“Samo za tebe, Eli”, rekao je nežno ravnajući rastresitu zemlju.

U gradu je ubrzo pronašao posao. Po svemu sudeći, magnetna osa se smirila, a rotacija planete stabilizovala, tako da je sanjao retko i usputno. Samo ponekad, predveče, izlazio je iz kuće i nemo zurio u siromašno zelenilo poslednjeg preostalog travnjaka u kraju.

/* */