Milivoj Anđelković: UNUTRAŠNJI POGLED

Starešina hrama izgledao je baš kako je očekivao: star, spečen od službe, podozriv. Kritički ga je odmerio i odmah pozvao da vidi hram. Mladi slikar je počeo da priča gde je i šta radio, ali starešina samo odmahnu rukom:

– Sve to znam. Dobro si radio, mlad si. Zato sam te i pozvao.

Hram je bio oslikan, osim na sredini levog zida. Tu je belina maltera vređala oko, posle lepote i sjaja oslikanog praznina je ponor u kojem sve nestaje, kao u peni vrtloga.

– Šta želite, oče, da ovde naslikam?

– Šta da naslikaš? To kanoni nalažu, sinko. Pogledaj, pa mi sam kaži.

Pogledom je prešao zid i sve saznao. Uvek meni pripadnu takvi, manje važni poslovi, pomislio je. Jeste da je ovo najveći hram u pokrajini, ali ostaci su uvek ostaci…

– Vidim – prihvatio je nevoljno. – Naslikaću. Bićete zadovoljni.

Starešina se odmakao za korak, kao da želi da ga bolje vidi:

– Neću biti zadovoljan – odrezao je. – Neću kopije onoga što si do sada video. Neću čudovišta, strašna, opaka i opasna, kao u drugim hramovima.

On stavi dlan na zid.

– Hoću da ovde naslikaš pravu aždaju. Moćnu, zlu, strašnu. Dostojnog protivnika svetih ratnika.

– Ali, oče… Kako? Nikada je nisam video…

– Ni ja je nisam video. Ali, kada je naslikaš, odmah ću znati da li je prava ili nije.

– Ne znam kako… Pa aždaje ne postoje…

– Hoćeš da kažeš da svete knjige lažu? Da su se sveti ratnici borili sa senkama nepostojećeg? Da ti znaš više nego što piše u kanonskim spisima?

– Kako onda da je naslikam?

– Zar nije sveti Avgustin rekao da sve što postoji, postoji u čoveku? Da se sve može videti unutrašnjim okom? E, pa sinko, otkrij ga, ulovi svoj unutrašnji pogled pa ćeš saznati! Pogledaj te svete očeve oko tebe: kao da su živi. Seljani tvrde da oni izlaze iz hrama. Hoću takvu aždaju, da je noću viđaju u okolini!

Mladi slikar je nekoliko dana skicirao, menjao, brisao i počinjao ponovo. Uranjao je u sebe da odatle izvuče čudovište, ali u njemu ga nije bilo. Možda će se pojaviti kada budem stariji, kao starešina. Njega plaši ono što oseća u sebi…

– Idi u isposnicu – odlučio je starešina.

– Oče – suprostavio se slikar – ja vama verujem. Ali vi poznajete sebe. U meni čudovišta nema.

Stari monah se preteći zagleda u njega: – Ima ga, mladiću. Svaka misao koja nije iz ljubavi delo je duhova zla. Oni su nevidljivi, dok im mi ne podarimo telo. A ti si to upravo učinio. Jedan se šeta između nas.

Slikar se zbunio: – Nisam hteo da vas uvredim, oče.

Podigao je oči i video koščat, zakovitlan prst: – Vrati se u samog sebe sinko! Tvoja istina je u tebi!

Odveli su ga u isposnicu, daleko u planini. Plitka pećina, kržljavo rastinje, vidici zatvoreni okomitim zidovima klisure. Kao da je u zatvorskoj ćeliji. Nisam se ulagivao matorom, mislio je. Kažnjen sam zbog zla koje on nosi u sebi. U meni toga nema.

Danima je utučeno zurio u zid pećine i primetio kako se tu stvaraju fantastični oblici. Senke nečeg nepoznatog. Krupnjale su i dobijale nakazne oblike.

Šta mi je ono stari zlotvor rekao? – pokušao je da se seti. Nešto povezano sa ovim što se događa?

Sutradan, zid je bio prazan. Obično stenje, prošarano pukotinama kamenih slojeva.

Dosta je bilo, odlučio je. Neka stari pokvarenjak nađe sebi drugu žrtvu i majstora.

I on pođe da to kaže svom neprijatelju. Ispred hrama naiđe na veliku povorku sa crnim zastavama. Sačeka da prođe i upita monahe šta se dogodilo.

– Sahranili smo starešinu hrama – rekoše mu. – Iz planine je došla strašna aždaja i rastrgla ga.

/* */