Mileta Prodanović: ISAK, MLADUNČE IZ DALEKE GALAKSIJE

Možda luda jesam, ali gluva svakako nisam. Čujem ja dobro šta se šapuće iza mene: priča sama sa sobom. Pa šta? Samo se osvrnite, grad je pun onih što glasno razgovaraju sa nevidljivim sagovornicima. Čudo bi bilo da ih nema, posle svega što se dogodilo. Stanite ispred zgrade Akademije nauka ili nekog Ministarstva. Svaki treći od onih što ulaze zanet je raspravom sa vazduhom. Ima i onih koji gestikuliraju.

Evo, pre neki dan mi je neko ukrao kuku. Eh, kuka, čudna mi čuda. Nije mi ni prva ni poslednja u životu. Ali ne mogu da kažem da je nisam volela. Bila je sa mnom od bombardovanja. Vezala sam se. A bila je i vrlo zgodna, lepo je ležala u ruci. Malo zakrivljena pri kraju, omogućavala je da se predmet sa dna lepo poduhvati i podigne. Ništa sa nje nije ispadalo. Nabavila sam novu. Ali ona nije ni prineti. Veoma je važno imati dobru kuku. Kontejneri su duboki a dobre stvari su, nađavola, obično pri dnu. Jakom kukom očas posla razgrneš one kesetine sa svakodnevnim otpadom i osmotriš da li ima ičeg zanimljivog.

U vreme dok sam bila u „udruženom radu“ nijedna me rednja nije mimoilazila, od jeseni do proleća sam bila bolesna, otkako sam slobodna – zdrava sam k’o dren. Košava, smrzavanje, prljavština, sumnjiva hrana… ništa od toga ne deluje na mene. Imam želudac od gvožđa, varim i đonove. Koliko se samo puta posečem, ljudi bacaju svašta, polomljena stakla, zarđale žice, trenutak neopreznosti, slabo osvetljenje i koža samo zevne. Zavijem ranu nekom krpom, posle tri dana kao da ništa nije bilo. Čak se ni ne zagnoji.

Od prošle jeseni imam i struju. Prevezao mi jedan tip iz Grocke, sa bandere. Dolazio da nešto trguje sa ovim čergarima iz prizemlja, valjda da kupuje neke kablove koje oni odnekud nabavljaju, ja ga zamolila, on fini neki čovek, očas posla namestio. Tada sam počela da donosim ove šarene novine. Upalim lampu, ne jednu nego četiri, zavalim se u zelenu fotelju i listam. K’o u pozorištu, sve blješti. Na drugim dvema foteljama sklupčaju se Blek i Deker, ’oćete vi neke novine, pitam, a oni me samo gledaju onako pametni, kad se jedan protegne i drugi odmah za njim… Naučiću vas da čitate jednog dana, pa više nećete uzdisati od dosade. Eh, jednog dana, kada budem imala više vremena. Sad moram da pogledam ove debele magazine na stranim jezicima. I našim, dobro, sad ima finih novina i na srpskom. A u časopisima, Bože mili, sve sami lepi ljudi, nasmejani, srećni. Naročito su mi dragi ovi časopisi o uređenju stanova. A u njima prvo gledam rubriku „Gde žive poznati“.

Kažem sebi, Trivunovićeva, pa gde su ti novinari da dođu kod tebe, da snime ovaj raj u kojem živiš! Malo ko u Beogradu ima ovakav pogled. Kao u bioskopu. Široko platno, reka. Sedim i gledam šlepove kako prolaze, ima odnedavno i nekih luksuznih lađa, mnogo jedrilica i čamaca. Širok Dunav, kao more. Bila sam na moru, više puta. U Tučepima, u Sutomoru, onda opet u Tučepima. Mnogo je lepo na moru. Ali, lepo je i kod mene.

Uvek svež vazduh, nema stakla na prozorima, prirodna ventilacija. Prostora koliko hoćeš, ceo sprat je moj. Stotine kvadrata. Dole se stalno smenjuju, ja sam starosedelac. Jedni što su bili pre dve godine, mečkari, zvali me „gazdarica“.

Nameštaj – kakav poželiš. Stalno stižu novi komadi, sve lepši od lepših. Nešto treba da se dotera, to popravim kako znam i umem, ali ljudi bacaju i nove stvari, nove-novcijate.

Jeste da je sve otvoreno, nema brave, nema ključa, može da dođe ko ’oće. Da me pokrade, kažete? A šta da mi uzme? Ono sve što je oko mene već je jednom bačeno. Bilo je na izvol’te pa opet niko nije uzeo. Ranije sam stalno brinula, te ako dođe ovaj, te ako upadnu provalnici, kad sam živela po iznajmljenim sobama stolicom sam uveče potkočivala vrata. Sad sam se, brate, oslobodila. A tu su i ova moja dva džukca. Bebe behu kad sam došla, tek oštenjeni. Ma nisam ni znala da će ’voliki da porastu. Ponekad idu sa mnom po gradu, kad ih mrzi, ostanu. Pa glavu bi otkinuli svakom ko se približi. Naročito reže na miliciju. A i ti panduri, svi me znaju i ne diraju me. Kad dođe neki novi, zajebe se… Ali to mu se desi samo jednom.

A kuka, kažete? Pa dobro, dogodi se da ponešto i nestane. Rekla sam vam da se stalno smenjuju, došli novi stanari dole, tek se raspakovali, ne znaju, a možda sam i ja kriva što sam je ostavila dole, pored vrata magacina za kabaste stvari.

Imam i gramofon. Ne jedan. Ploče malo potrošene pa brzo strada igla. Ništa zato – ima Dara sve u rezervi. Ne menjam iglu, promenim ceo gramofon. Skupljala sam ploče i pre nego što mi je stigla struja. Prodavala onom krezubom gulikoži kod Markove crkve. Sad biram, pravim kolekciju. Nosim mu samo duplikate i nešto što ne slušam. Imam divnih stvari. Singlovi, albumi, domaći, strani. Dženis. Uh, nju sam baš volela. Imam i Melani, i „Abu“. Zdravka sam skoro kompletirala, a imam i one baš stare stvari, Lolu, Terezu, Đoku, Bobu, Lea… Baš juče sam na Karaburmi našla onaj starinski klaser od skaja sa singlicama. Svašta u njemu. Bila je i „Buba“ od „Korni Grupe“, evo, od sinoć sam je pustila desetak puta.

Ima pacova, ima… Reka je blizu. Al’ gde su Blek i Deker tu ih nema. Nijednog na mom spratu nisam videla. Samo ponekog oglodanog.

Kako to mislite – pre? Kako sam živela? Ne znam kako da vam odgovorim. Bilo je i dobrih perioda. Ništa posebno, ali nije ni loše. Rano sam se odvojila od kuće, živela kod tetke, srednja trgovačka, počela višu, našla posao. Napucala i neke godine radnog staža. Predstavništvo TOZD „Vesna“ iz Škofje Loke, kozmetika… Radili smo po licenci, prodavalo se k’o alva. I sad mi se desi da nađem ambalažu od nekih naših proizvoda. Istina, retko, kad ljudi čiste tavan, podrum ili šupu. Ipak je prošlo mnogo godina. Trinaesta plata, jedan višak, drugi višak, regres za godišnji odmor, nisam mogla da potrošim mesečna primanja… Ne verujete? Pa niko vas ne tera da mi verujete.

Osamdeset devete ili devedesete, sad više i ne pamtim… poče ona galama na Slovence. Svaka tri dana neki novinari u našoj firmi, jednog dana i demonstracije. Došli neki besprizorni da lome inventar, došla i milicija, a ovi sa transparentima navaljuju na ulaz, piše: „Dole privredna okupacija“, „Srbin radi Ljubljana se gradi“ i „Bečki konjušari idite kući“, te tri sam zapamtila. A bilo ih još, svakakvih. Prodaja nikad bolja – valjda oni koji bi pre podne da lome popodne kupuju zalihe. Moj šef, neki Birtašević, Miki Birtašević, dobro se držao u prvo vreme, pa čekajte, ljudi, pa nemojte, pa to je samo politika, proći će za nedelju dana. Jednog dana on nas sakupi sve kod njega u kancelariji, beše povelika, ispred njegovog radnog stola onaj dugački, nove stolice sa točkićima, a i nas nije bilo mnogo u predstavništvu i okrenu ploču: te oni su ovakvi, te oni su onakvi, naši lažni prijatelji, trenutno stanje nam nalaže… i, eto, „oni odozgo“ su odlučili da se predstavništvo izdvoji iz sistema i osnuje zasebna firma koja bi se zvala „Beovesna“, pa sad, on bi voleo da čuje mišljenje radničkog saveta jer su još na snazi ne znam kakvi propisi koje je, kako reče, „tok istorijskih događaja odavno prevazišao“, ali šta je tu je, propisi su propisi. Pa šta mi sad tu ima da mislimo, rekoh. Ko sam ja da odlučim. I bi nova firma, neki odoše sa Birtaševićem, neki ostadoše da vise u vazduhu…

Uto tetka naprasno umre, nije otkupila stan, nešto nije moglo, neki vlasnici, opština, spor, ja nisam u spisku stanara ili šta to već beše, ne mogu da nasledim pravo, nije direktan rod, da te je barem usvojila kaže mi naš pravnik iz firme, bilo bi mnogo lakše, on me je i zastupao na sudu, al’ džabe, jedno ročište, drugo ročište i šut-karta, dođoše sa milicijom da me iseljavaju, kud ću sa onim nameštajem, sa stvarima, sačekajte bar dan ili dva, ne vredi… Ja na ulici, moje stvari u četiri kofera, preostale stvari tetkine – šta im Bog dâ…

Nije mi dobro, baš mi nije dobro, odem u Ze-em-ze, tamo neka doktorka Ljubica Petrović, vrlo fina žena, mlada, da vi malo legnete kod nas na odeljenje, nije ništa opasno, bićete sasvim dobro, kuku meni, ludnica, ma nije, gospođo, ludnica, vidite da nema rešetke, ovo je samo malo, da ojačate, imali ste stresne situacije, da vas vratimo u vertikalu, nasmeja se.

Pa onda iznajmljene sobe, gazdarice, tražim posao, nema posla, inflacija, opet na odmor kod Petrovićke, terapija, lekovi, je l’ imate overenu knjižicu, da li ste prijavljeni na birou, malo po malo istopi se ušteđevina, ja odem u Vreoce, kod brata, sednemo lepo da porazgovaramo, kad dođosmo do toga da on izdvoji deo imanja i da prodamo, on meni: ludačo jedna, je l’ ti misliš da mi ne znamo ko si ti, gubi se, đubre jedno, mojoj si deci došla da otimaš. Što nisi našla neke advokate da zadržiš tetkin stan? Podiže stolicu da me udari, marš napolje, da te moje oči više ne vide.

Dokotrlja me onaj autobus do Beograda, ja slomljena, nemam kud, pod mostom da prespavam, sednem u stanični bife, ne pijem nikad, ni ranije ni sada, al’ nešto pomislih da bi mi jedan vinjak pomogao da se smirim. U bifeu gužva, zadimljeno, za stolom u uglu, k’o sad vidim taj sto, sedi jedna žena sama, plavuša, pije kafu, je l’ slobodno, pitam. Slobodno. Sedoh, reč po reč, ona čeka da joj pođe autobus za Požarevac, ide kod sestre. Ja, rek’o da otvorim dušu, bar neko da me sasluša, kad ona, ni pet ni šest, kaže, evo ti ključ od mog stana, bar da imaš gde da prenoćiš, ja dolazim za dva dana, pa ćemo videti. Gundulićev venac broj 4a.

Mira radila u pošti, u Krnjači. Stan mali, ali kad se ljudi slažu, nije tesno… Baš smo se zbližile. Prođe godina i kusur a da nismo povisile ton, jedna drugoj na senku stale nismo. U bioskop, tu i tamo na neki splav, igranka, treska… Ja krenula da spremam stanove, sve tražim neki ozbiljniji pos’o, al’ i ovo nije loše. Zaradi se. Posle počela da radim kod jednog u mini-dragstoru, noćnu smenu.

Odjednom, osećam ja, Mira nešto nervozna, breca se na mene. Malo me, kao, i izbegava. Prolaze dani u nekoj napetosti, i ja, šta ću, sklanjam se. Jednog jutra vratim se sa smene, ona za stolom, k’o da je plakala. Vidim, na stolu ambalaža od nekih lekova sa crvenim trouglićima. Sedi, moram nešto da ti kažem. Kriva sam što ti ranije nisam rekla. Mnogo sam kriva. Znaš, slagala sam te kad sam ti kazala da nisam bila udata. Bila sam mlada, udali me moji, on čovek pio, tuk’o me. Trpela sam koliko sam mogla. A i Stanka mi nije sestra… i nije išla po „privrednom prestupu“. Reč na sudu nije rekla, sve je na sebe uzela, vodilo se „iz koristoljublja“. Deset godina, na pola tražila pomilovanje, smanjili joj na šest zbog dobrog vladanja. I evo, sad ističe ta šesta godina… Ovo je njen stan, ne bi nikako bilo dobro kad bi te zatekla.

Otvori se onaj parket pod mojim nogama, ustadoh, vrti mi se u glavi, neka nesvestica, ona plače, govori nešto, pola čujem pola ne čujem, zna ona da će meni biti teško, pripremila je i nešto novca, da mi se nađe za prvo vreme, ne trebaju meni, rekoh, te tvoje jebene marke, pokupih ono moje u jednu torbu i zalupih vrata.

Dođem do Palmotićeve, nekako se sredim usput, uljudim, lep dan, cvrkuću ptičice po Botaničkoj bašti, pitam dole na prijavnici da nije slučajno Petrovićka u prepodnevnoj, mislite Ljubica, on će meni, jeste, Ljubica. Ne radi, kaže, ona više ovde, odavno, iselila se u Kanadu sa mužem, al’ ima drugih lekara, šta vam treba? Ništa, rekoh, nešto sam sa njom imala, pa sad kad je takva stvar, šta da se radi, hvala najlepše…

Pođem onim malim uličicama, izbijem na Dunav, pukla reka predamnom, mutna, valja se ona voda, sve pogledavam na Pančevački most… Tada ugledah ovu centralu, napuštenu. Ogromna zgrada, polupani prozori, unutra izraslo drvo, poveliko, vidi se spolja, kroz tri sprata. I kao da me neka sila pozva da uđem i pogledam izbliza. Dole neki Cigani, kuva se čorba, musava deca se jure, tu je i konjska zaprega. Nekako, učini mi se, svi veseli, puni života. Zamakoh pored njih i popeh se na sprat. Kao da je tu neko stanovao pa otišao, sve u neredu, ali stoji krevet, neka drvena konstrukcija sa najlonima, nešto nalik na sobu u ovom ogromnom prostoru. Malo dalje šporet na drva i sulundar izvučen napolje, uz prozor, neki ormani i police. Rekoh sebi, Darinka, evo tebi doma…

Krenem da se opremim kućnim potrepštinama, pogledah malo oko kontejnera, zavirih i u njihovu unutrašnjost, i tu otkrih jedan novi svet. Naravno, za to čovek mora da prekorači neke pragove, ali moji su ionako bili postavljeni vrlo nisko.

U prvo vreme problem predstavlja i zadah truljenja, kada se to prevaziđe, sve ide kao po loju. Malo vam se, s oproštenjem, vraćaju instinkti koje su imali naši životinjski preci, čulo mirisa počinje da vas vodi…

Čitam, pre neki dan, u jednom časopisu, intervju sa čuvenim arheologom, kaže čovek da se njegova nauka svodi na prekopavanje po nečijim grobovima i đubrištima. Dobro, šali se čovek malo. Kaže da se o starim civilizacijama može saznati mnogo na osnovu proučavanja onoga što su ljudi bacali u raznorazne jame koje su posle zatrpavali. A ja dodajem: još više se može saznati o današnjim ljudima kada se zaviri u kontejnere. Vidi, reći ćete, ludače, sad je još umislila da je nekakav naučnik. Ma, nisam, daleko od toga. Samo kažem. Kažem da se po vrsti smeća razlikuje Karaburma od Dedinja, Dorćol od Savamale. Negde bacaju travu oni što šišaju bašte, negde bacaju špriceve. Da imam vremena i volje, mogla bih da vam satima pričam o tome, možda bih mogla da pomognem nekom naučniku da napiše knjigu o našim sugrađanima na osnovu onoga što bacaju u smeće.

Činjenica jeste da čovek može da se sasvim pristojno obuče, nahrani, pa i duhovno okrepi sa onim što izvadi iz kontejnera. Ne može baš da se obogati, ali može malo i da se zaradi: jednog po jednog upoznah tipove koji otkupljuju i preprodaju starudije.

Avgust beše, svi na odmoru, utanjilo. A preko dana toliko vrelo da se ne može izdržati na asfaltu ni pola sata. Sreća pa kod mene senovito, vazda pirka sa reke. Siđem i ja, okupam se, tu na keju. Imam divne kostime, nisu baš najmoderniji, šezdesete, sedamdesete, ali mogu da prođu. E, Darinka, kažem sebi – i ti si na letovanju.

Tek predveče izađem da obiđem jedan krug. Nisam mislila da idem daleko, al’ me nekako povuklo, odem čak do Pravnog, pa uz Bulevar. Malo zađem i u one manje ulice, prema Krstu. Slaba žetva, kažem vam, leto. Kad, iz dubine jednog plastikanca, bili su tad tek postavljeni, novi, još mirišu na fabriku, čujem neki dečji glasić: Teto, uzmi me.

O, Bože, šta je to sad, pretrnuh. Svačega sam se nagledala tokom ovih godina, a još više, bogme, čula ili pročitala u crnim hronikama novina. Jednom sam naletela na ruku, mušku, sa delom rukava. Pobegla sam glavom bez obzira, nisam imala želju da proveravam da li je prava ili deo lutke iz kakvog rashodovanog izloga. Znam da je tu nedavno neki psihopata rasporedio delove leša po kontejnerima. A znam i da se dogodi da neželjeno novorođenče završi među ljuskama jajeta i ambalažom mleka. Srećom, to nikada nisam videla.

Pođoh dalje, ali se iz kontejnera ponovo začu: Teto, molim te, uzmi me. Odvedi me svojoj kući. Vratih se. Ako je neko dete slučajno upalo unutra, daj da ga barem izvadim, da ga ne samelju đubretari u onom kamionu.

Kontejner bio skoro prazan, jedva nešto kesa na dnu i neke letve. A od deteta ni traga. Malo džarnuh kukom – ništa. Izvadih i baterijsku lampu, sve pregledah pažljivo. Tu sam, neko se oglasi, nemoj ići, uzmi me.

Eh, dušo, rekoh, uzela bih ja tebe al’ te ne vidim.

Ja sam, teto, ova plastična boca od „Koka-kole“, tu sa tvoje desne strane, zapravo, nisam ta boca, ja sam samo trenutno uzeo taj oblik.

O, Bože, Darinka, stvarno ti se stanje pogoršava, rekoh sebi, pa do sad barem nisi halucinirala.

Samo me uzmi, sve ću ti objasniti, ili ću barem pokušati da ti objasnim.

Sreća pa je u kontejneru bila samo jedna flaša, i to od onih većih, dvolitarskih. Bez zapušača. Pažljivo uvukoh vrh kuke u grlić, podigoh je i uzeh u ruke.

Sad je već lakše, reče boca. Znam da će ti ovo izgledati glupo, ali ja nisam od ovoga sveta. Moja je zemlja daleko, neshvatljivo daleko, ja dolazim iz druge galaksije. Bio sam na putu sa svojim roditeljima, prvi put, mali sam, i izgubio sam se. Nisu imali kome da me ostave, a misija je bila opasna, znaš, teto, tata i mama su istraživači, oni proučavaju razne planete, a vaša je baš zanimljiva. Dolazili su oni u više navrata, a ja sam prvi put tu i kud baš da mi se desi ovo.

Je l’ mogu nekako da ti pomognem, upitah. Možeš, mislim da možeš, kazaću ti. Gledam onu trbušasu plastiku, praznu, sa sve crvenom etiketom i onim izuvijanim slovima i mislim se, Darinka, na šta si spala, sa flašama pričaš. Prislonim je na uvo i, kao, učini mi se da čujem otkucaje, božemeprosti k’o srce da kuca.

Nisu sve zone na vašoj planeti opasne, nastavi dečji glas, naprotiv. Ali ima dvadesetak-trideset područja gde se mešaju geološki uticaji, podzemna strujanja i izvorno ludilo ljudi koji tu žive. Nije nam jasan odnos tih činilaca, da li i kako jedan utiče na drugi, eto, to moji roditelji studiraju, mere. Na one koji žive u tim područjima to se odražava tako što se ratovi periodično ponavljaju, kao trajna beda i nesreća, bezizlaz. Ljude tu obeležava iracionalnost, pa čak i ludilo. Vi to ne vidite, ali mi smo bestelesni, imamo razvijen osećaj za energije, osećamo i najmanji titraj. Zato smo u tim oblastima posebno ranjivi, kao što vas može da ubije preglasna muzika, kao što oslepite od prejake svetlosti. Tu je, jasno, otežana naša međusobna komunikacija i ja sam se, eto, izgubio.

Uh, uh, naopako… rekoh. A otkud flaša?

Ta zlokobna atmosfera mi je isisala snagu, pao sam. Prvo što nauče one koji odlaze u misiju jeste da se ne može dugo opstati u zoni. Savet je da se što pre uselimo u neki predmet da se ne bismo potpuno dezintegrisali. Ne možemo da ulazimo u drveće, u živa bića, mora to biti neka stvar, još bolje ako je obična. To ne rešava problem, ali barem sprečava da nas raznesu ti vrtlozi energija. Ja sam nekako shvatio da kod vas ima najviše tih plastičnih boca i tu sam se sakrio. A onda prišao neki savestan građanin i ubacio me u ovaj kontejner.

Ali, sine, rekoh, ja sam luda, stoprocentno, imam papir, imam karton od socijalne ustanove, idem jednom dnevno po obrok u narodnu kuhinju, šta ću ti ja ovakva?

Ma jok, on će, kad bi svi kod vas bili ludi k’o što si ti, teto, za vas bi još i bilo nade.

Kažeš da si dečko, koliko imaš godina?

Još malo pa ću dvesta okruglo, još sam mali. Kod nas se to još broji kao detinjstvo.

A kako se zoveš?

Eh, teto, on će onim njegovim tankim glasićem, ništa ti to ne bi značilo kad bih ti rekao, suviše je to komplikovano za vas, ne bi ti to mogla da izgovoriš.

Pa da ti onda smislimo neko ime?

Može, reče, to bi bilo lepo.

Smem li da te zovem Isak, to mi se ime dopada, bio je junak u nekom filmu što sam davno gledala, da me ubiješ ne mogu da se setim naslova. Može, i meni se dopada. A kako se ti zoveš? Darinka, odgovorih, Darinka Trivunović. Mnogo je to dugačko. Je l’ nije problem da te zovem Dada? Nije, srećo, nije, rekoh.

Uto prođe jedan drkadžija u finoj trenerci sa dobermanom, gleda me onim prezrivo-gadljivo-sažaljivim pogledom na koji sam dobrano svikla, a ker bi baš da se ispiša na kontejner, pa mu bi neprijatno što je morao toliko da mi se približi. Kuš, viknuh i unesoh mu se u lice, podviše rep i on i pas.

Najpre stavih Isaka u torbu sa pazarom, a onda pomislih, oh, Bože, siroto dete, ko zna koliko je već među ovim đubretom, pa što sad još i u ovu torbu da ga zatvaram. Nekako prebacih torbu na rame, spakovah kuku i bateriju u nju i položih ga nežno na podlakticu. Krenuh kući. Ne znam zašto, ali već kod Tašmajdana sam imala utisak da je zaspao.

Dočekaju me Blek i Deker, kevću, skaču, izvrću se na leđa, prave predstavu kao i svaki put kada se vratim. E, đavoli, đavoli, samo na hranu mislite… Dovela sam vam drugara. I spustih bocu na pod, pred njih. Oni se malo zbuniše, krenuše da njuškaju.

Ovo me golica, reče Isak kroz smeh sličan zvuku praporaca. Ma, pusti ih, neka te upoznaju. Eh, vidi ti njih kako mašu repom, znam ih k’o zlu paru, evo već su te zavoleli.

Kad je tolika vrućina, ništa mi se ne jede. Evo, noć pala a još sparno. Za ove moje kerove imam one njihove splačine. A šta bi mogla tebi da dam, čedo moje? Jesi li gladan?

Ne treba meni hrana kakvu vi koristite, ja sam nematerijalan. Meni treba duhovna hrana. Bilo bi dobro, Dado, ako bi mogla da mi nešto pročitaš. Iscrpljen sam, čitanje bi mi vratilo snagu.

Baš si to našao sada, rekoh. Nije da ja nemam knjige, naprotiv. Iscedila sam iz kontejnera biblioteke i biblioteke. Na nesreću baš preključe odnesoh Raki sve što se skupilo za dva meseca. Raki nosim, kod Filozofskog. Oni drugi birkaju pa daju malo više, Raka bedno plaća al’ uzima đuture. Sve.

Ostale mi dve-tri, to su neke što i’ ni Raka nije hteo. Istina, nisu imale korice i prvih nekoliko stranica, neko otkin’o, vidi se, pa ne znam ni koje su, al’ ranije mi je uzimao i takve. Ove baš nije.

I, tako, opružim se na sofi, upalim rasvetu, postavim Isaka pored sebe i krenem, naglas: Pitanje jedinstva u Savezu komunista nikada nije akademsko pitanje. Pitanje jedinstva se uvek postavlja u odnosu na zadatke koji se nalaze pred Savezom komunista. Zadaci o Kosovu, kao najteži zadaci, pred Savezom komunista Srbije i Savezom komunista Jugoslavije traže i najčvršće jedinstvo. Tu kompromisa ne može biti. Jer svaki izgubljeni dan, svako oklevanje, znače nove pritiske, nova komplikovanja i produžavanje krize na Kosovu. Neotvaranje, odnosno zataškavanje pitanja nejedinstva, pogotovo kada je u pitanju Kosovo, ne bi bilo u interesu jedinstva, već bi bilo samo u interesu nezameranja, dalje erozije snage i ugleda Saveza komunista i protiv interesa jedinstva.

Kako ti se ovo sviđa?

Dobro je, dobro. Možda malo monotono, neke reči se ponavljaju.

Pa onda sam mu čitala iz ove druge, ove raskupusane: Pod pretnjom užasa, moramo da dešifrujemo svet i tako poništimo prvobitnu iluziju. Ne podnosimo ni prazninu, ni tajnu, niti ogoljenu pojavu. Ali zašto bi uopšte trebalo da dešifrujemo svet, namesto da u njemu pustimo iluziju kao takvu da zrači u svom punom sjaju? Zato što je i sâma činjenica da ne možemo da podnesemo njen enigmatski karakter deo enigme. Deo sveta je i to što ne možemo da podnesemo njegovu iluziju i njegovu golu pojavnost. Kad bi postojale njegova radikalna istina i prozirnost, ni njih ne bismo bolje podnosili.

Razumeli ste? Isak mi je rekao da jeste.

E, sad, ovu nisam imala celu, neko je u kontejner bacio samo deo, ali rekla bih da je vrlo interesantno: Srpska rasa se otkriva oko 2000. godine pre naše ere kao glavni istorijski činilac i kao nezaustavni talas prekriva sve zemlje i narode od Dunava do Inda i od Arala do Nila. Ti najveći osvajači u istoriji nosili su novo vojno ustrojstvo, novo gvozdeno oružje i ratnu tehniku, razvijenu kulturu i nova shvatanja međuljudskih i međunarodnih odnosa, kao i novo društveno uređenje koje se ogleda u stvaranju prve svetske imperije. To nam ukazuje da je narod o kome se ovde radi, morao biti vrlo brojan i na visokom stepenu kulturnog i tehničkog razvoja. Za to je morao postojati čitav niz preduslova. Prvi je pogodan zemljišni prostor kao osnova. Narod koji se naziva Arijevskim nije mogao izaći iz neke šume, sići sa neke planine ili se razviti na Himalajima, u Sibiru ili Skandinaviji jer je to, prosto rečeno, bilo nemoguće.

Evo, recite i vi, zar nije nemoguće?

Dan po dan, pročitasmo sve knjige. Pola nisam razumela. Ma kakvi pola, i više od pola. Novih nema, sušna sezona. Kad bi barem bilo nekih bajki, al’ to ljudi slabo bacaju. Čuvaju za drugu decu. Je l’ može novine, pitam Isaka. Sve može, reče on, meni je svejedno, meni je najvažniji zvuk. Al’ ja nemam novu štampu, sve su mi novine bajate, neke bogme po desetak godina i više. Nikada nećeš znati šta se stvarno dešava, kasniće ti informacije…

Izvadih jednu „Praktičnu ženu“ od pre deset, petnaest godina, otvorih na neki intervju:

Ali, ako ja obrazlažem svoje etičke i estetske kriterijume, politička shvatanja, ako to činim poznavajući stvari o kojima govorim i na način koji je drugačiji, odnosno lepši od muškog, onda je moguća reakcija u vidu malog, ali ranjivog revanša – ona je sujetna, okupirana sobom. Mada, da budem iskrena – ako treba da biram da li ću biti okupirana nekim ko se hvali šta je rekao na sastanku, televiziji ili svom šefu i sebe – biram sebe. Naravno.

A? Baš dobro. Jako.

Pa onda te vesti sa estrade, izveštaji sa modnih revija, priče o junacima kvizova. Imala sam utisak da je to voleo. Čak sam pomislila i da ga odvedem na Jecin ili „Čorbin“ koncert, snašla bih se nekako za karte, ali je on rekao da se boji da će biti preglasno za njega. On je osetljiv, shvatili ste.

Htela sam da mu nekako nabavim televizor, ali je on rekao da nema potrebe. Tako da smo „Velikog brata“ pratili samo putem odjeka u novinama, sa izvesnim zakašnjenjem.

Rado bih ti, kažem mu, pročitala horoskop, al’ ovi su svi davno prošli. Kažu da je baksuzluk čitati stare horoskope. A koji si ti uopšte znak?

Nema, Dado, kod nas horoskopa. A sve i da ima ko zna kako bi se zvali znakovi, nebo koje ja gledam iz svoje kuće sasvim je drugačije od vašeg. Ali, lepo je i vaše. Često ga posmatram, kad me odneseš do prozora, noću, kad gledam zvezde, mislim na mamu i tatu.

Kada mi je to rekao pretrnula sam, valjda sam tada prvi put shvatila koliko sam se vezala za Isaka.

Kako bi bilo lepo kada bih znala kako stvarno izgledaš, rekla sam mu, a ne da stalno gledam tu ulubljenu flašu. Pa, Dado, ja ne izgledam, ja jesam. Baš to je rekao. I onda dodao: pa sve i da nije tako, izgled može da prevari, ne brini, ti mene vidiš srcem.

I, eto, dođe i taj dan. Rekao mi je da misli da je dovoljno ojačao… da bi sad možda mogao da pokuša da se probije. Zamisao je bila njegova: da ga stavim u neki međunarodni voz i tako mu omogućim da izađe iz zone. U ovoj zemlji ionako ima toliko đubreta da niko neće obratiti posebnu pažnju na jednu bocu „Koka-kole“. Pa i ako na Kelebiji čistačice još jednom prođu, opet će biti dobro, to je sasvim blizu prostranstva gde nema pogubnih strujanja, moći će da se bez opasnosti otisne i uzleti.

Pozdravio se sa Blekom i Dekerom, nemojte vi sa nama, rekla sam, opasno je, ima šintera. A zapravo nisam znala kako ću se osećati, nisam htela da me oni vide u nekom teškom duševnom stanju.

Pođosmo prema železničkoj stanici. Grlo mi se steglo, jedva izgovorih: Volela bi’ da mogu da ti kažem da mi ponovo dođeš, ali znam da je to nemoguće.

Nemoguće, Dado. Ali, znaš, mama, ja ću te uvek gledati odozgo, misliću na tebe i kada tebe više ne bude jer mi živimo po nekoliko hiljada vaših godina. Uvek kada pogledaš zvezdano nebo znaćeš da sam ja tamo.

Rekao je „mama“, baš tako. Tu mi bi teško, jedva zaustavih suze.

Onaj kreštavi glas izgovori da je međunarodni ekspresni voz „Avala“ za Beč preko Novog Sada, Subotice i Budimpešte postavljen na peronu broj tri. Polazi u osam časova i dvadeset minuta.

Sačekala sam da prođu čistačice, da iznesu otpatke u onim velikim plavim kesama. Onda sam se osvrnula, ušla u voz, u prvi razred. Sve fino, kao u apoteci, crvena sedišta sa visokim naslonima, novo… Još nisu počeli da pristižu putnici.

Merkam gde da mu nađem mesto. Da ga stavim na onu rešetku iznad sedišta? Nije sigurno, može se naći neki čistunac koji bi već iza Batajnice zavrljačio bocu kroz prozor. Priđoh i pogledah – izgleda da se prozori ne otvaraju. Klimatizovano. Manji je rizik. Al’ dobro, ko zna. Možda je dâ kondukteru i ovaj je izbaci na nekoj usputnoj stanici.

Šta da ti kažem, čedo moje, možda ti je ipak sigurnije da te stavim u ovu kantu za otpatke, znam da će ti biti tesno al’ je dosta zavučena, neće to niko dirati do Beča.

Možda je stvarno bolje, reče Isak, pritrpeću se. Ništa ti ne brini.

Pre no što sam ga ušuškala prislonih ga još jednom uz obraz. ’Ajde, putuj, neka te sreća prati.

I tebe, Dado, i tebi je potrebna, još kako…

Sačekala sam na peronu da voz pođe. Zaplakala sam tek kada se pretvorio u tačkicu i zamakao prema mostu.

Malo mi se vrtelo u glavi, pridržah se za stub, tu na peronu. Imam šta da vidim, prilaze mi dva pandura, naoštrili se, znam ih.

Ličnu kartu, molim, reče jedan. Pogledah ga, onako, ispod oka, kržljav neki tip, ona uniforma mu stoji k’o na ofingeru. Jebala te, rekoh, lična karta. On se maši za pendrek, krenu silovito. Onaj drugi ga, još brže, čini mi se, uhvati za lakat i reče, tiho: Nemoj, pusti… Obrati se onda meni: Sve je u redu, gospođo, slobodno idite.

/* */