Milan Urošević: ZMAJ I VILA

Zmaj je dremao pod zalazećim suncem, glave položene na šape.

Zmaju!, reče mu vila.

Zmaj jednim zlatnim okom pogleda vilu koja mu je stajala pod krilom, osmehnuvši se osmehom od hiljadu sečiva.

Tužna sam, zmaju, reče ona ozbiljnog lica.

Zašto?, upita je on, ustajući pažljivo.

Sama sam, a ti više ne letiš sa mnom.

Borio sam se sa velikim neprijateljem, reče umorno zmaj, i na tren okrenuo glavu od tebe. Ali moje te krilo uvek štitilo od sunca i kiše, kad nisi na mestima gde ja ne mogu da budem, kad ne praviš krugove u poljima, a moja te vatra grejala u noćima kada su vukovi lovili zvezde koje padnu u sneg i nijedna vrata ti ne behu otvorena.

Sama sam, i ti više ne želiš da letiš sa mnom, ponovi ona. A vilinski kralj želi da odem u daleku zemlju preko mora.

Pogledaj, reče zmaj, zbog tebe ću obgrliti svet krilima, i u trenu ćemo otići gde god poželiš. Samo me pusti da počinem još kratko, i skupim snagu da ih raširim. Jer, strašan bi moj protivnik, i umorio me.

Ne, ti ćeš me ostaviti, reče ona pognute glave.

Neću, reče zmaj, pogledaj. I otkri joj svoje srce.

Vidiš li? Neću te ostaviti. Na mom srcu nema senke laži.

Vila istrže bodež iz pojasa i zari mu ga u srce.

Zašto? jeknu zmaj.

Vila zaplaka i pobeže.
/* */