Milan Urošević: VODENJAK

Nema sigurnog oslonca; obluci su ljigavi i nestabilni a brzak ispija snagu iz nogu, sapliće i spodbija.

Nekoliko naizgled nemogućih koraka dalje, reka je tiha a njene vode glatke, površinu remete samo blagi ključevi čije nabore matica odnosi nizvodno, razvlači ih u elipse i isteže u niti pre nego što ih zarije u suprotnu obalu, strmu, zaštićenu izdajničkim, šupljikavim bedemom od ljigavih gromada i zapletenih debala.

Uz romorenje oblutaka, brzak koji me sapliće se zariva pod vode matice, gurajući me u suprotnu obalu.

– Ne opiri se reci.

– Neka te ponese, pusti je.

– Vir, šta ako te uhvati vir? Ako te zarobi?

– Zaroni dole, pusti neka te povuče. I pobegni iz njega tamo gde je najslabiji, na dnu. – Jes’, ako je vir tri metra. A ako je deset?

– Ti si lud! Koga si još video da se tu kupa?

Tonem.

Silina reke je i moja; letim iznad dna nalik na zemlju sa hiljadu planina, pokrivenih gustim šumama algi koje rastu iz tankog, plodnog mulja koji pokriva svaku padinu i svaku visoravan.

Pokretom prostim kao misao, zaustavljam se na tren u toku reke ili vremena da bih bolje osmotrio ili dodirnuo neku od tih planina. Zatim povlačim otpor, i letim dalje.

Bog stvori čoveka bez škrga i podari mu svet pokriven vodom.

Granica dva sveta, sada gotovo mrska, neophodna zbog prokletstva vazduha.

Sunce je zaslepljujuće, u vetru nad vodama su tuđi mirisi, a bezumna rika ljudskog sveta na obalama i iza njih vređa dostojanstvo dubina.

Dole… duboko bubnjanje vode i zvečavo ciktanje kamičaka nošenih strujom, od kojih svaki priča svoju priču. Dodiri struje po celom telu, neki snažni i grubi poput udarca, neki blagi poput najnežnijeg milovanja.

Koju to priču pričaju, koji poj dodaju u melodiju reke?

Na kraju spruda koji deli reku, štiteći obale i granice, usamljen kamen cepa tok u bučnom komešanju. Umetnost je postati deo tog kamena i reke, stopiti se sa oba, slušati pesmu reke i kušati njenu snagu, protiveći se bez protivljenja. Obrastao je vlasima algi koje se talasaju poput kose, milujući me tamo gde sam se pripio uz kamen, nalik na ženski dodir, ali hladniji i udaljeniji, onostran i nezemaljski.

Uzaludno prkosim reci koja me vuče i kida čim sam se pribio uz kamen. Bujica mi grmi preko usta, struja me vuče za udove silinom koja daje do znanja da nema protivljenja.

Moram…

Ne… ne…

Nema protivljenja. Nema…

Popuštam.

Vodeni vihor me baca u brzak. Jedan otkucaj srca kasnije, letim iznad rečnog dna, osećajući… osećajući…

Nešto drugačije me hvata za članke, nešto hladnije i mirnije, ne divlje i razuzdano kao brzak, već snažno i sigurno, spokojno u svojoj nadmoći.

Matica me usrknula i ponela na pravo dno reke.

Imam dovoljno sreće da se ne kovitlam sumanuto u prostoru između dna i površine, kidan nepredvidivim silama, gubeći dah, snagu i svest dok silovita voda premišlja šta da radi sa mnom. Struja me vuče po dnu, u jednom pravcu, odlučno.

Dublje.

Sunce gubi snagu, senke se produbljuju.

Da li je neka od tih senki kojima se munjevito primičem ogroman kamen oštrih ivica, ili stari, zlokobni panj iz koga se poput mreže širi gusto i snažno korenje?

Grmljavina reke se stapa u beskrajno, bolno ‘uuuuuuu’, poput napeva.

Nema glasova u napevu. Samo slike proleću kroz smisao zavijanja matice. Početak i kraj, od prvog izvora pod samim oblacima do tužnog ušća daleko ispod njih. Dugo sećanje na stvari proistekle iz nametnute sudbine i nezasluženog prokletstva. Šapat podzemnih izvora o zapretenim tajnama, o drugoj vodi, starijoj, mračnijoj i moćnijoj, skrivenoj duboko ispod rečnog korita, u korenu planina koje se sad jedine sećaju… O vodi koja čeka svoj tren.

I o bolu reke.

O poniženju.

O okovima.

U mestu punom senki i dubine, vidim smaragdni odsjaj kakav ove vode imaju na suncu, i prvi put čujem šapat…

Matica me pušta. Kao kroz tunel, bez otpora vode prolećem kroz vrtlog ka obali, na mesto gde plitki brzak grmi nad oblucima. Dok dižem, glavu iz vode, željno gutajući nešto što nije ni vazduh ni reka, ponovo čujem isti šapat:

Razmisli hoćeš li se vratiti…

* * *

Ispijen, bez snage, teturam se ka obali.

Zabrinute devojačke oči koje me gledaju imaju isti smaragdni odsjaj kao dubina. Njena kosa je zemljano-crvenkasta na suncu, poput algi kojima je obrastao kamen koji nesvesno čuva prolaz.

Malo kasnije, kad se ponovo pripijam uz kamen, reka teče uz i oko mene, šapćući mi kroz žamor talasa i zveckanje oblutaka stvari koje moram da znam.

Drugi put izlazim na obalu, i, osećajući slab nagoveštaj krivice negde duboko, mrseći prstima crvenkastu kosu, kroz osmeh pitam smaragdne devojačke oči da li bi htele da im pokažem nešto sjajno u reci.

/* */