Milan Mitrović – MANASTIR HRISTOVOG SRCA

Na strmim klifovima Punta dela Kruz, u blizini varošice Ribadeo, visoko nad nemirnim morem, beli se manastir Hristovog srca. Po obliku, on podseća na lađu, koja se, za vreme neke biblijske plime, nasukala na oštre litice. Manastir održavaju sveštenici malo poznatog reda čuvara Hristovih rana. Tako ih bar naziva okolno stanovništvo. Sami kaluđeri se o svojoj pripadnosti nikad ne izjašnjavaju. Jedno od pravila ovog tajnovitog reda je da o sebi ne daju nikakve podatke, i da, uopšte, izbegavaju da govore. Oni ne podležu nikakvom zavetu ćutanja, koji bi ih obavezivao, ali smatraju da su reči izlišne i to jasno stavljaju do znanja. Među sobom se nikada ne dogovaraju, čak ni znacima, pa ipak svako precizno obavlja svoju dužnost, ne smetajući drugima. Savršeno su usklađeni kao da imaju jednu dušu. Ne bi se moglo reći da su im reči skupe i dragocene, bliže istini je da govor sveštenici smatraju bezvrednim i nepotrebnim. Zato na nasrtljiva pitanja radoznalih stranaca, daju neodređene, ili sasvim besmislene odgovore, sa blagim prezirom, ne bi li obeshrabrili njihovu brbljivost.

            Redovnici žive skromno, od svoga rada, obrađujući neveliki manastirski posed. Njihova odanost tišini je tolika, da se iz crkve ne čuje ni molitva, ni zvuci orgulja. Niko nikada nije video da se u hramu održava bilo kakav verski obred. Zvuci koji vladaju ovim mestom su fijukanje vetrova i udarci talasa o hridine u podnožju manastira. Jeka crkvenih zvona je jedino čime sveštenici odgovaraju na zvuke prirode. Zvona, međutim, ne određuju doba dana ili vreme za molitvu. Ona najavljuju promenu vremena. Prema načinu i dužini zvonjave, okolni živalj saznaje sve o vrsti, pravcu i jačini vetra. To je za njih jako važno, jer je taj kraj poznat po silnim olujama i naglim promenama vremena. Na pramcu crkvenog broda uvek stražari po neko od bratije. Ostali mu se pridružuju po završetku svojih dnevnih obaveza. U predvečerje, većina monaha se može videti kako sedi okrenuta ka severu i s pažnjom posmatra nemirno Kantabrijsko more.

            Na ulazu u crkvu stoji natpis: „Dobro došao u kuću Gospodinovu, putniče, ona je za tebe otvorena. Ponesi iz nje ono za čim tvoja duša najviše čezne.“

            Kaluđeri su poznati po svojoj gostoljubivosti. Namernik u manastiru Hristovog Srca može ostati koliko mu drago i na odlasku poneti šta god mu je volja. Otuda, uprkos njihovom skromnom životu, glasine o basnoslovnom blagu ovoga reda.

            Priča se, naime, da su osnivači reda, bili mornari, koji su po povratku iz Amerike doneli neviđeno bogatstvo u dragom kamenju i da je ono skriveno u podrumima ispod crkve.

            Ono što se zna, to je da je godine 1523, u leto, u luku La Korunja uplovio jedrenjak Reina Huana, pod zapovedništvom Don Garsije Gerera dela Lejra, posle dugih lutanja nepoznatim morima. Brod je bio u veoma lošem stanju, posada desetkovana, a oni preživeli su bili tako malaksali da su se jedva držali na nogama. Neka velika nevolja beše pogodila taj brod,jer niko od posade nije bio spreman da kaže ni reč o onome što ih je zadesilo. Uprkos iscrpljenosti, mornari negde nabaviše mazge i još iste noći napustiše grad sa svim brodskim tovarom.

            Saznavši za to gradski koreigidor, posla svoje ljude da ih uhvate i vrate, sumnjajući da poseduju neke dragocenosti koje hoće da sakriju od Krune. Progonioci se, međutim, priključiše progonjenima i skupa nastaviše put kroz vrleti Kantabrijskih Kordiljera. Kod mestašca Vegadeo izbili su na more, a zatim krećući se preko litica koje se izdižu iznad Ria del Ribadeo, stigoše do Punta dela Kruz. Na tom mestu osnovaše manastir. Niko ko bi pristupio redu više nikada ne bi napustio manastirsko tle, niti bi u bilo ćemu izneverio zavet. Koregidor La Korunje posla o svemu izveštaj na dvor Krla V, a kralj naredi da se na Punta dela Kruz uputi četa vojnika i stvar ispita.

            Sveštenici su pokazali veliku predusretljivost prema vojnicima, primili su ih srdačno i omogućili im pristup u svaki kutak manastira u izgradnji, napomenuvši da mogu poneti svaku stvar koja im se dopadne. Vojnici potovariše sanduke sa brodskim tovarom, a kada ugledaše sadržinu, zanemeše. Potom i oni obukoše mantije, i više se nikad ne vratiše.

            Njihov kapetan je poslao pismo kralju, u kome se izvinjavao u ime svojih ljudi što su napustili njegovu službu i odrekli se zemaljskog života i radosti. Zbog svog zaveta, oni ne mogu da napuštaju Punte dela Kruz, ali se zaklinju Gospom i svim svecima da manastirsko blago pripada Njegovom veličanstvu i čeka na njega. Ono je takve prirode da pripada svakome ko ga poželi, a opet, nemoguće ga je potrošiti. Do njega se, međutim, može doći jedino lično i nije moguće da se preda preko izaslanika. Zato, sa najdubljim poštovanjem, očekuju srećan trenutak kada će ih svojom posetom udostojiti Njegovo Veličanstvo, koje će time postati vlasnik blaga koje niko ne može posedovati.

            Kralju je ovo pismo ličilo na otvorenu pobunu, a nagoveštavalo mu je neku mutnu i zlokobnu tajnu. Sem toga, ta priča o blagu koje svi mogu posedovati, a ne može se potrošiti, izgledala mu je kao aluzija na duhovno bogatstvo, a to ga je još više ljutilo. Zato je i pored želje da zadovolji svoju radoznalost i prigrabi blago, nadvladala njegova opreznost. O svemu je obavestio Svetu Kancelariju i zatražio savet. Odgovoreno mu je da Sveta Kancelarija nema podatke o takvom redu, da je veliko pitanje da li taj novi red priznaje Svetog oca Papu, i da li je ovaj spreman da im da blagoslov. Velika je verovatnoća da se opet pojavila neka nova jeres. U svakom slučaju, poslaće svoje ljude koji će da ispitaju rad pomenute bratije.

            Izaslanivi Svete Kancelarije, nisu se nikad vratili. O širenju nove jeresi obavešten je i Sveti Otac Papa, koji je odmah poslao u misiju svog kardinala. Karlo V je dodelio papskom poklisaru pratnju od stotinu elitnih vitezova. Uskoro svi oni pristupiše redu ćuvara Hristovih Rana. Gradnja manastira je sve brže napredovala, a njegov posed se širio.

            Kralj je shvatio da stvari poćinju da izmiču kontroli i da je potrebno odlučno delovanje. Poslao je čitav puk ratnika, prekaljenih u mavarskim ratovima, sa izričitim naređenjem da pogube sve sveštenike, do poslednjeg, crkvu poruše, a plen dopreme u Madrid.

            Kaluđeri nisu pružili ni najmanji otpor. Svi bejahu posečeni u jednom silovitom naletu. Vojska provali u crkvu i otkri iza oltara, stepenice koje su vodile u tajno skladište. No, ubrzo počeše da izlaze sa potpuno izmenjenim licima. Sa njih su nestali svi tragovi surovosti i besa i blistala su božanskim mirom. Smerno su se uklanjali onima koji su hrlili ka ostavi.

            Videvši blažene osmehe na licima svojih boraca, pukovnik, urođenim vojničkim instiktom, shvati opasnost i odmah komandova da se pljačka obustavi i da se smesta pobiju svi koji se blesavo smeškaju. Naređenje je izazvalo pometnju, vojsci se nije odustajalo od pljačke, a još manje su bili voljni da ubijaju svoje saborce. Izgledalo je da će izbiti pobuna i da će sam pukovnik biti prva žrtva svoje komande. On tada naredi povlačenje. Pratilo ga je samo dvadesetak najodanijih vojnika, a možda su to bile najveće ulizice i kukavice. U brzom galopu uputiše se ka Figerasu. Dok su ih niski, tamni, oblaci prestizali, iza svojih leđa začuše zvuk zvona.

xxx

            Postalo je jasno da se radi o vrlo opasnoj i teško iskorenjivoj jeresi. Pukovnik je bio ražalovan, a kralj je poslao novu, jaču, vojsku sa istim zadatkom. Ovoga puta, međutim, vojnicima je bilo zabranjeno, pod pretnjom smrti, da dotiču bilo šta. Manastir je trebalo razoriti i spaliti, tako da kobno blago bude zauvek pokopano pod ruševinama. Vojnicima provereno čvrstog karaktera je poveren nadzor nad ostalima, kako bi na licu mesta pogubili onog ko prekrši naređenje, pa makar to bio i oficir. Ni ovaj put sveštenici se ne suprostaviše i tako odoše u smrt. Zadatak je bio obavljen brzo i precizno. Nekolicina gramzivih vojnika je uočena i smesta likvidirana; manastir je porušen i spaljen, a tela ostavljena nepokopana. Vojska se povukla u žurbi, kako bi se sprečio gubitak još nekog, moralno slabijeg, borca.

            Karlo V je sada mogao da odahne, ta jeres je sasečena u korenu, i neće dovesti do novih pometnji, kao što je bio slučaj sa Luterovom. Pa ipak, tajna monaškog blaga je nastavila da ga proganja. Ispovednik ga je ubeđivao da je mudro zaboraviti na navodne dragulje, koje niko nije video. Ako tako šta i postoji, to je verovatno đavolja rabota, jer poznato je da Nečastivi kupuje ljudske duše za zlato i moć, te nije razumno prodati mu besmrtnu dušu za šaku dragog kamenja. Kralj je savet prihvatio kao razborit i svojski se trudio da ceo slučaj zaboravi.

xxx

            Priće o blagu zatrpanom ispod crkve su se, međutim, širile. Meštani su izbegavali to mesto kao ukleto. Govorilo se da tela pobijenih sveštenika noću svetle. Seljaci su se zaklinjali kako se često, u praskozorje, mogu videti duhovi monaha gde pokretima dozivaju prolaznike da priđu crkvi. Aveti deluju tako omamljujuće da je potreban veliki napor volje ne bi li se pogled otrgao od njih i nastavio put.

            Ono što je plašilo meštane, počelo je, naprotiv, da privlači pustolove i razbojnike. Ubrzo se nađoše odvažni ljudi, oguglali na strahote, koji se osmeliše da razgrću kamenje i kopaju u potrazi za draguljima. Da li su našli ono šta su tražili, ne zna se, tek uskoro i oni obukoše mantije i stadoše da obnavljaju crkvu. Svaki kamen je brižljivo vraćen na mesto na kome je bio, kleli su se seljaci.

            Od tada je manastir često bio meta razbojničkih napada. Sveštenici su, međutim, dočekivali hajduke kao drage goste, a ovi su stalno povećavali manastirsku bratiju. Zato se napadi na manastir prorediše, a broj kaluđera se ustalio.

            Kralj je bio obavešten da je manastir obnovljen, ali ovoga puta nije se odlučio da primeni silu. Obavestio se, preko doušnika, da kaluđeri ne propovedaju nikome svoju veru, da ne napuštaju svoj posed, te da svako ko im pristupi radi to na sopstvenu odgovornost i prema svojoj savesti. Ljudi koji bi pristupili redu bili su uglavnom oni nezavisnog duha koji ne priznaju nikakvu vlast nad sobom, tako da je njihovo zaređivanje oslobađalo državu nezadovoljnika i bundžija. Sem toga, redovnici su organizovalui efikasnu službu spasavanja brodolomnika, kao i sistem za obaveštavanje stanovništva o promenama vremena. Njihova navodna jeres, uostalom, nikad nije bila dokazana. Zato i pored žestokog protivljenja crkve, ili možda baš zato, kralj primora Papu Klementa VII da blagoslovi ovaj red.

            Tako, po starim pravilima, još iz vremena osnivača, kapetana Garsije, red nastavi da živi sve do današnjeg dana. Broj njegovih ćlanova se ustalio na oko dvadesetak. Nikad se nije saznalo da li čuvari Hristovih rana zaista poseduju skriveno blago, jer oni koji su to saznali ostadoše nemi. Ipak, uvek se nađe dovoljno ljudi smelog duha, radoznalih, ili možda samo pohlepnih, koji su spremni da se domognu rešenja zagonetke. Od njih se iz generacije u generaciju bratija obnavlja. Kao i pre mnogo godina još uvek se, u suton, mogu videti crne prilike na pramcu bele crkve, nalik na brod, kako osmatraju more, piljeći u pravcu severa.

            I danas namernika na ulazu u crkvu Hristovog Srca dočekuje natpis: „Dobro došao u kuću Gospodinovu, putniče, ona je za tebe otvorena, ponesi iz nje ono za čim tvoja duša najviše čezne.“

/* */