Marko Pišev: HIPERVENTILACIJA

Veče uoči Konijeve smrti, počela je da trepće. Sedeli smo na klupici ispod, kao i uvek. Uglavnom, ugasila se. Mi smo izašli, pošto smo dobili vesti iz bolnice. Koni je umro još na putu. Kupili smo piće, i seli.

Ko bi rekao da će se takva tragedija izroditi iz igre?

Bandera se odjednom ugasila – obavila nas je pomrčina kao u jami. Par uznemirenih osmeha – kao da se treptanje sijalice sinhronizovalo sa našim mislima. Kada je tišina postala neizdrživa, svetlo se upalilo.

Prvi put sam primetio to zujanje.

“Čoveče, nemoj da kriviš sebe,” potapšali su me po ramenu. Iako me je potapšao samo jedan od drugova – onaj prvi do mene – kao da su me potapšali svi oni. “Ne krivim,” rekao sam.

Ništa više nije bilo isto posle toga. Nakon Konijeve smrti, počeli smo da se otuđujemo. Svako kao da je odjednom opazio svoj svet… ili su naši svetovi samo vrebali iza ugla, čekajući.

Uglavnom, nalazili smo se katkad na istoj klupici. A tog poslepodneva, nakon dnevne žege, obišli smo zajedno njegov grob. Zbog datuma.

Klupica je svetlucala od kiše kada smo se vratili do prodavnice. A onda više nije – nestalo je svetla. Kasnije, vlagu sa lakiranog drveta obrisali su zadnji džepovi naših pantalona.

Pili smo mnogo. Bili smo bučni – smejali smo se suviše glasno, kao da smo želeli da zadržimo nadvijajuće senke podalje.

Nastupio je mrak: svi smo obratili pažnju, zato što odjednom nismo imali o čemu da pričamo. Ja sam im pokazao igru. Napravili smo krug, i počeo sam da dišem, a onda sam čučnuo. Kad sam se naglo ispravio, osetio sam pritisak na grudima i probudio se u njegovom naručju. Noge su mi bile oduzete dok me je držao. Onda sam počeo da ih osećam.

Bandera je zazujala.

Sa nama je bio još neko.

Moj pogled prešao je preko svih lica na klupi. Moji drugovi nisu primetili da nam se neko pridružio. Izvio sam se malo unazad, da bih video ko je pridošlica. Pretrnuo sam.

Ugledao sam ga. Bio je bled. Čučao je. Udno nosa, prema usni, rascvetala mu se trula pukotina. Unutar rane, nad levom slepoočnicom, one koja ga je usmrtila kada je glavom pao na ivičnjak, migoljilo se nešto svetlucavo i krupno. Začuo sam njegovo brzo disanje. Kao da je sprintovao sa svežim blatom u nosnicama. Zurio je u mene.

Zgrabio sam naslepo flašu i pokušao da se uključim u neobavezan razgovor. Bilo je očito da haluciniram. Ali stvar sa banderom se ponovila i, kada je svetlo opet blesnulo, on je čučao bliže. Zatim je naglo ustao, uronivši u novi raspon mraka.

“Zdravo Luka.”

Obamro sam. Led mi je obavio utrobu. Njegov dah je zaudarao na trulež i oprljen vosak. “Aj’ samo jednom, Luka. Svideće ti se, videćeš.  Prihvatiću te da ne padneš.”

Osetio sam njegov dlan na svom grudnom košu. Prsti su mu bili hladni kao ledenice. Nisam ni primetio kada mi je iskliznula flaša iz ruke. Staklo je puklo o beton, prigušeno – zvuk je bio čudno udaljen.

A kada je bandera nanovo zazujala, mrak se održao.
/* */