Marijana Ilić: BRATOVLJEV I MOJ ČEŠALJ

Dok je ustajao iz kreveta i nazuvao papučice, iz kuhinje je čuo mamino jecanje. Ćutke ga je pogledala zakrvavljenim očima i on je poleteo da je zagrli. Pošto ga je gurnula od sebe nastavio je da stoji pred njom.

“Moram da idem, ne mogu više.”

Osetio je kako kolena počinju da mu klecaju i kako se pidžamica koju je mama sašila, polako natapa između nogu. Spustio se i klečeći rekao.

“Nemoj mama, molim te! Prestaće, videćeš, samo nemoj da ideš.”

“Očešljaj se.”

Nije se pomerao. Ustala je, donela češalj i počela nemo da ga češlja.

“Mama, ti nećeš da me ostaviš?! Daj, očešljaću se sam. Stalno ću sve sam da radim, mama. Molim te, nemoj da ideš.”

“Moram, idi umi se.”

“Ali, tata nas zaključava, nemamo ključ, ti ne možeš da izađeš.”

“Idi umi se!”

“Hoću, mama, sve hoću, evo idem da se umijem.”

I dok je stajao nad lavaboom, pokušavajući da se umije, primetio je kako mu se ruke tresu, a kad se vratio u kuhinju, zatekao je samo širom otvoren prozor. Padao je sneg, a zavesa se lelujala.

Spustio se na stolicu, uzeo češalj i tako, sasvim sam, nastavio da se češlja.

/* */