Marija Pavlović – RAPID EURO MOVEMENT

Marija Pavlović - Horor priče svakodnevnice

Priča objavljena u zbirci “Horor priče svakodnevnice

On je došao nenajavljen u moju kuću gde su se nalazili otac, brat i još neki ljudi. Ja sam se ponašala kao da se ništa neobično ne dešava, ali sam u WC-u doživela napad gušenja slinama koje su izlazile iz usta i nosa dok sam sedela na WC šolji. Objašnjavala sam ocu nakon izlaska iz toaleta da ne znam šta mi se dešava, da slinim nekontrolisano i ne znam kako da to zaustavim, ali da to i nije tako strašno. Gušenje, gušenje, sline, sline. On se vrteo okolo i ja sam razmišljala o tome kako li se On sad oseća, da li oseća išta. Sećanje se izgubilo na dalji tok sna, ali znam da sam na kraju zatvorila nekakvu ilustrovanu špansku priču. Ilustracije su fotografije, na naslovnoj nekakva španska glumica, ružnjikava kao Almodovarova muza. Ta priča o Njemu je zapravo njena, i ja sam se tako čudila što to zapravo i nije priča o meni, On zapravo ne postoji, to je nečija priča, a njegovo lice samo lice s tih fotografija. Ali onda sam shvatila kako On mnogo liči na tu priču, ali ipak postoji. On je zapravo jedan kliše koji se iskobeljao iz stotinu puta ispričanih priča i uleteo u moj život da i mene klišeizira, da se podsmeva mojoj aroganciji što mislim da smo mi nešto posebno, nešto drugačije. Svi Mi smo zapravo samo klišei, onakvi ili ovakvi, ispričane priče u Ljubavnim vikend romanima, ali bez srećnog kraja napisanog za zaludne domaćice kojima je potrebno malo veštački izazvanog uzdaha. Uzdah je uzdah, zar je bitno kako je nastao? Svakako je kič.

***

Prvi put je sanjala da ima hotel na Ženevskom trgu one večeri kada je izašla iz zatvora. Setila se sada tog sna dok je koračala ka poreskoj upravi samouverenim hodom nekoga ko s distance novokomponovanog bogatstva posmatra porez kao sitniš koji date uličnom sviraču ili klošaru, čime kupujete nerazmišljanje o svetskoj nepravdi. Prošla je pored kuće jednog prijatelja na Balkanskom putu i pomislila kako je upravo ta nedavno dovršena kuća na tako bednoj lokaciji simbol njegove sveopšte slabosti duha. U toj kući se nije sanjalo o Ženevskom trgu. U toj kući su se zadovoljavali floskulama kao što su „male stvari“. Male stvari su za pubertetlije pune ideala. Upravo te noći kada se proslavljalo useljenje u taj kućerak, imala je jedan od prvih košmara. I, I, I had that dream again. Tada je, nakon što je mrtva pijana ismevala prijatelja rugajući se njegovoj impotentnoj ambiciji, zaspala na njegovom kauču.

***

Nije baš mogla da se seti kada, kako i zašto je ušla u tu igru, ali činjenica je da su je svi igrali. To što se ispostavilo da je ona igra bolje od drugih sasvim je druga priča. Ali kada malo bolje razmisli, počelo je bezazleno. Braća Parker, glumeći stroga lica, sa smeškom koji čeka da se izmigolji iz ozbiljnosti uloge, gledali su u nju: „Pustićemo te iz zatvora ako nam ispričaš svoj san. Neki koji te je uzdrmao dovoljno da ga zapamtiš.“ Nije ni pomišljala da je varanje dozvoljeno u ovoj igri. Ali dobro ona ne postavlja pravila. „San? U čemu je fora? Šta će vama moji snovi?“

„Samo ujka zna pravu vrednost dobrog sna i uvek je spreman da uloži u novi. Recimo da je to ujkina pasija, hobi, klica lucidnosti, svejedno, kada je neko toliko bogat, čak i suludi potezi se mogu oceniti kao šarmantne ekscentričnosti. Uostalom, što ne biste napokon nešto zaradili od svojih snova?“

U njenu odbranu možemo dodati i to da je boravak u zatvoru zaista nezgodan, te da je ohrabrujuće delovala pomisao da jednim običnim snom može kupiti izlazak odatle.

Zato nije mnogo ni razmišljala pre nego što je počela da ispreda pred njim svoj davnašnji san:

„Jedan običan dečiji san, ništa pompezno. Kao mala igrala sam se u dedinoj i babinoj spavaćoj sobi. Volela sam veliki francuski ležaj jer je bio igralište za dizanje prašine, što je užasavalo mog dedu jer se paranoično plašio da ću da padnem i povredim se. Jedne noći sam sanjala kako letim. Ali fantastično je bilo to što nisam letela poput Supermena iznad oblakodera, nego na prilično uverljiv način upravo iznad tog kreveta. Ta uverljivost sna je bila najmagičnija, činjenica da je u prepoznatljivom okruženju fascinantna ljudska težnja letenju oživela činila je da se osetim ushićeno tokom samog sna iako sam naslućivala da je dalek od stvarnosti. Straha od pada nije bilo jer je ispod bio taj dobro poznati francuski ležaj, sigurno tle za prizemljenje. Snovi o letenju su generalno najzabavniji, a meni je tada bio naročito zabavan. Ko bi rekao da ću razviti fobiju od letenja avionom i da nikada neću uzleteti čak i mogućim ovozemaljskim načinom…“

„To bi bilo dovoljno. Slobodna si. Svesna si da taj san ne smeš više nikada da sanjaš? On je sad naš.“

***

Nakon izlaska iz zatvora, kao posle preležane bolesti, poslednjeg radnog dana pred godišnji odmor ili uz prvi udah prolećnog vazduha, osetila se kao da je čekaju velike stvari. Znala je da joj se slična Šansa možda nikada više neće ukazati i uzela je novac koji joj je pristigao nakon isplate dividendi u banci. Tim kapitalom mogla je da iseli ljude iz onih bednih kućeraka s Londonskog trga i dovrši kompleks hotela koji je povezivao Tršansku ulicu i Ciriški bulevar s Londonskim trgom. Vlasnici tih kuća su zbog par loših poteza i neprijatnih Iznenađenja sve svoje imanje morali da stave pod hipoteku. Onda su postali laka meta onih koji su u tom momentu imali na raspolaganju gotovinu za ulaganje. Tako to ide. Niko nije rekao da je fer. Ali, ne određuje ona pravila te igre.

Stajala je ispred zgrade Vodovoda, a u mozgu joj je pulsiralo prisustvo Ženevskog trga. Osećala je da je tu, iza ugla, ali znala je da ne može da preskače korake. Tu je – gde je, za sada. Mora biti strpljiva. Ušla je u zgradu Vodovoda da pregovara s direktorom oko uslova umrežavanja na severnoj strani. Na prijemnom šalteru, umesto jedne standardne službenice vodovoda, dočekala su je braća Parker. Simpatičan detalj, vidi se da ujka ima smisao za humor. I da uživa u ovoj igri.

„Dobrodošli u Vodovod.“

„Gospodo, kakvo divno iznenađenje.“

„Zadovoljstvo je naše. Pretpostavili smo da ćete doći, ali nismo mogli biti u potpunosti uvereni u to. Da li ste za čašu vode?“

„Svakako. Recite mi, kako je ujka?“ I ko je on, kad smo već kod toga, pomislila je.

„Fantastično, kao i uvek. I zaintrigirano, što se ne dešava često. Nadao se da ćete se pojaviti ovde.“

„Drago mi je što ga uveseljava moj slučaj. Dakle, pretpostavljam da se danas neću sastati s direktorom Vodovoda, zar ne?“

„Dobro pretpostavljate. Znate, pratili smo vaše ponašanje posle izlaska iz zatvora, i moramo priznati da ste jako brzo stali na noge, to je za svaku pohvalu. Ipak, vidimo da se mučite s tim stambenim blokom u izgradnji u Minhenskoj ulici, pa smo mislili da vam pomognemo.“

Cinično se nasmešila. „Koliko će ta nesebična pomoć da me košta?“

„Sitnicu. Jedan vaš san.“

San. Opet. Šta je ovim ljudima, je l’ su poludeli? Zvučalo je perverzno sve to, kao neka bahata demonstracija sile. Ali, prilika joj je sevnula u očima, znala je da bi dobijanjem tog parčeta Minhenske ulice strateški ojačala svoju moć na čitavom tom potezu. Spustila je pogled ka čaši vode, podigla ga ka braći Parker koja su je hladnom vedrinom posmatrala kao da u sebi određuju kvote verovatnoće za njen pristanak i glasom iznenadne rešenosti krenula da priča:

„Znate, oduvek sam nekako sanjala karnevale. Dvadesetčetvoročasovno neprekidno obilje zvukova, boja i pokreta. Orgijastičko zadovoljstvo koje ne poznaje umor ni kraj. Ulični svirači, džezeri, prodavci sladoleda, žongleri, plesači, zabavljači, stend ap komičari, prodavci šećerne vune, kestenja i nakita. Papirne lepršave lutke, megalomanske, trepere u ritmu transa. Ksilofoni u mirnim uglovima te fraktalne kompozicije, horovi, vrteške, žive statue, gumene bombone. Uzgred, da li znate da se gumene bombone prave od izmeta? Od smole koju izlučuje buba lak? Da, simpatičan podatak. Dakle, karnevalska atmosfera. I trube. Naravno, trube. Sveprisutne, makar kao pozadina, ako ne kao udar zadovoljštine. Pružaju osećaj nadmoćnosti muzike nad životom. Od tih truba vam konstatno naviru suze radosnice na oči, kako biste mogli da doživite katarzu istovremeno kroz smeh i plač. Plač sreće uz trube, kao nezajažljiva životna energija koja se emituje u talasima oko vas.“

Braća Parker su se pogledala samozadovoljno uz klimanje glavom.

„Veoma dobro. Ujka će biti veoma zadovoljan. Delujete malo umorno, ali ne brinite, nećete više sanjati karnevale.“ Ni trube.

Te noći je imala košmar.

Američki grad, vatromet tokom nekog koncerta, prizor je spektakularan. Uživanje u muzici je potpuno i sveprožimajuće. Vatromet se diže iznad panorame grada, iznad reke. Odjednom se vizura menja u pogled kamere koja sumanuto zumira. U početku mislimo da želi da zumira vatromet, zatim da se to zumiranje otrglo kontroli, da se kamerman zaneo a da su u studiju zaboravili da prebace na prenos s druge kamere, zato što vidimo samo mrlje vatrometa. Zapravo, uzbuđeni kamerman pokušava da snimi jednu određenu stvar koju je primetio na obali reke. Jednu osobu koja utrčava u reku jer je zapaljena i drugu koja juri za njom vrišteći. Čujemo vest, iako je i posmatramo upravo u vremenu njenog nastanka. Ono što čujemo je vest koja se objavljuje nakon događaja, kada su poznati svi podaci. Sadašnjost i budućnost se stapaju na televiziji. Osoba je majka deteta koje je trčalo iza nje na obali. Osoba je preživela, ali ima gadne opekotine. Televizijski ugao se nastavlja dovoljno da uživam u morbidnom prizoru tela koje gori i koje pokušava da se ugasi u vodi. Prepliću se razočaranost zbog prekinutog odnosa s uživanjem u muzici i nadahnjujućoj prirodnoj scenografiji za muzički spektakl i istinska zabrinutost, užas i empatija koje se silovito javljaju zbog ugledanog prizora. Te dve jake struje oprečnih osećaja potresaju organizam, dovodeći ga u bipolarno stanje.

Sada se vraćamo sadašnjosti. U hodniku smo nekog urgentnog centra, u čekaonici u kojoj se nalazi mladić, srednjoškolac, previše ogorčen za svoje mlade godine, sin majke koja se zapalila. Njegova priča je kao davanje izjava za novine, kao deo reportaže, kao dokumentarac koji se volšebno snima na licu mesta. Umoran je što je sin svoje majke. Preumoran. Nije iznenađen njenim postupkom, i uzrujanost je prošla, adrenalin isčileo. Ostali su samo umor i nihilizam u glasu, ništa više. Priča o tome kako je on na primer morao da provede odmor u nekom kampu, odvojen od majke, a kako je ona odsela u hotelu. I zapalila se i sad on mora da vodi računa o njoj. Kao i u većini snova, njegova priča nema nekog potpunog smisla, ali je savršeno jasna. Ton njegovog glasa odaje više informacija nego išta drugo. U tom tonu nazirete godine života s ludakinjom, prerano odrastanje, prerano nametnutu odgovornost. Zum kamere na majku. Ona je nekakvo nalik vanzemaljcu biće. Lice joj je potpuno izobličeno, od vatre, ali ona ipak izgleda kao neki humanoidni vanzemaljac, sa surlom umesto nosa. Slušajući sina, ona pusti suzu, koja iz njenog predimenzioniranog oka izlazi kao oštar dugačak crveni trouglić, kao crveno parče stakla i pada na pod. Njena suza je crveno trouglasto sečivo. Plače i besno se brani pokazujući da je ujedno svesna toga šta priređuje svom sinu, i uvređeno se brani. Onda vidimo iza mladića i njegovu sestru ili brata, ko će ga znati šta je to. Biće nalik majci, uništeno. Dakle, mladić je sam u porodici, jedini preživeli iz tog porodičnog brodoloma, ko zna do koje mere oštećen. Svojevrsni pater familias.

Kada se probudila, televizor je bio upaljen i na njemu je išla potresna vest o ženi koja se zapalila nakon što je njena porodica bankrotirala izgubivši i poslednje parče imanja na Londonskom trgu. Ugasila je televizor. Ne može da podnese ta sranja. Samoubice su samoubice. Ubila bi se pre ili kasnije. Uostalom, ovo je najstarija igra na svetu i nije ona ta koja nameće pravila.

***

Odlučila je da prošeta do Južne železničke stanice i poseti prijatelja koji je držao čitavu mrežu železnica. Sreli su se kad ih je iznenađujućim okolnostima oboje put naveo u Elektrodistribuciju i pozvao je da svrati da pričaju o nekom poslu. Usporila je dok je prolazila Ženevskim trgom i pomislila kako će izgraditi taj hotel kad-tad. U njenim mislima se tu već moćno izdizao najlepši od svih hotela koji bi sam po sebi bio nova atrakcija tog trga. Zamislila je i poslednji njegov detalj, od uniformi, do inicijala na ubrusima i korporativnog materijala. Ipak, bila je svesna toga, koliko god da je moćna na svojoj severnoj strani, s pregovorima oko nekretnina na Hamburškom bulevaru i Berlinskom trgu, bila je tek načela parče kolača koji bi mogao da joj obezbedi ozbiljniju dominaciju. Ali nije joj se nigde žurilo. Nestrpljivost je bolest prerane mladosti, a ona je tu mladost preležala. Ništa ne leči mladost kao život u zatvoru.

Stigla je desetak minuta ranije, tako da ga nije zatekla u kancelariji kada je stigla, pa je imala vremena da malo prouči njegov radni prostor. Prilično uredan tip, vojnička disciplina izbijala je iz svakog, pod pravim uglom uredno složenog, papira na stolu. Nešto kasnije će u kancelariju ući hladnog pogleda ispod stakala svojih tankih naočara bez rama, tačno u minut u dogovoreno vreme, na način koji je jasno ukazivao da to nije puki slučaj, već da robotskom preciznošću uvek tako čini. Pre toga, za oko joj je zapao jedan portret brkatog Džona Pjerponta Morgana, američkog finansijera, bankara, filantropa i kolekcionara umetničkih radova koji je dominirao ovom igrom krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Vodeći sponzor Progresivne ere koja je transformisala Ameriku početkom dvadesetog stoleća, da se tako pompezno enciklopedijski izrazim. Kružile su priče da je ujka novi Morgan, da je njegova slika i prilika, što je njoj delovalo nepotrebno senzacionalistički i dosadno, a po svemu sudeći i netačno ako uzmemo u obzir izmenjene sociopolitičke okolnosti. Uostalom, bila je uverena da „ujka“ ne postoji, da je to samo dobro održavan mit kojim se čuva centralizacija finansijske moći globalnih korporacija. Fokus mora da postoji u ovoj igri, a šta ga bolje održava od maskote koja će postati histerični simbol za sve učesnike. Izgrađen da nalikuje na čoveka koji je bio jedan od velikih igrača tokom stvaranja najveće ekonomske sile današnjice, kreiran je kao instant mit koji će odzvanjati svim potezima igrača kako bi obojio njihove transakcije nekakvim mističnim prisustvom, nekim višim značenjem, nekim masonskim pozdravom koji označava pripadnost istom klubu. Besmislice. Nužne besmislice.

Kada je njen prijatelj ušao i seo, nakon kurtoazne ponude kafe, čaja ili viskija, bez mnogo okolišanja je pitao:
„Da li bi volela da preuzmeš vođstvo nad železnicama?“

„O čemu pričaš, ne lupaj, godinama to vodiš, ne mogu ni da zamislim da to neko radi bolje od tebe.“

„Umoran sam od ove igre. Mislim da je vreme da se povučem dok još mogu da izvučem neku korist od svega ovoga. Mator sam. Dupe mi trni od ove stolice, a ni šuljevi nisu tako daleko. Kapiraš?“

„Ne kapiram, železnica je toliko dugo povezana s tvojim imenom, da nemam hrabrosti da nasledim tvoje mesto, iako mi to zvuči demonski primamljivo. Za početak, ne bih mogla ni ovu kancelariju da održim tako urednom, a kamoli Zapadnu, Istočnu, Južnu i Severnu železničku stanicu zajedno. Jesam ambiciozna, ali nisam iracionalna.“

„Mislim da si sad preskromna. Dobro ti plivaš u ovoj igri i svima je jasno da neće mnogo krugova proći pre nego što ugroziš ozbiljne igrače. Ja ne mogu da zamislim nikoga drugog ko bi mogao to da radi bolje od tebe. Osim sebe, naravno, ali kao što rekoh, ja bih da rešavam ukrštene reči i pijem kafu na terasi nekog primorskog grada umesto da nameštam kravatu svako jutro. Dosta mi je. Nema više žara igre, a bez žara, čemu sve to?“

„Pa ne znam, zbog novca?“

Samo se nasmešio i pogledao me zabavljen tom mojom opaskom.

„U mojim godinama, novac je samo velika zabluda mladosti. A ja sam tu bolest preležao. Sad mi treba samo miran san. Nego pustimo sad to, razmisli dobro, ovo bi ti bio svakako korak napred u karijeri. A i ujka navija za tebe.“

„Ujka?“

„Da, on više od svih insistira da se ovo prvo ponudi tebi, kaže da veruje u tvoj njuh da prepoznaš dobru investiciju u pravom momentu. Naravno, kao što pretpostavljaš, ujka ipak još uvek ima malog udela u akcijama Istočne železničke stanice, tako da bi uslov da dobiješ čitav kompleks železnica bio uobičajen. Mali topli san iz prošlosti.“

„Aha, da, trebalo je da pretpostavim. Čudan čiča, moram da priznam.“

„Poslušaj me, nemoj da odbiješ ovu ponudu. Osim što ćeš meni obezbediti mirnu penziju, sebi ćeš utrti put k nekom višem nivou igre. I sam znaš da sam ja samo sa železnicom u igri opstao čak 20 mandata. One ti pružaju neverovatnu moć same po sebi, a kamoli s tvojim kompleksima na severnoj strani, ko zna gde ti je granica.“

U glavi joj je blesnuo inicijal s ubrusa hotela na Ženevskom trgu.

„Razmisliću, pa ti javljam. Ipak je to krupan zalogaj, moram dobro da promislim pre nego što donesem konačnu odluku.“

„Naravno, to se podrazumeva. Tako ozbiljni igrači rade. Ne moram da ti govorim da bi ostali ubili za ovakvu ponudu. Razmisli, pa mi javi. Iskreno bih voleo da ova kancelarija dobije jednog ženskog vođu za promenu. “

Matori se dakle povlači iz igre, pomislila je dok je koračala Kelnskom ulicom. Neverovatno. Mislila je da će ga sahraniti s akcijama železnice. Ko bi rekao. Mada, tako to rade pametni ljudi. Realno, za njega je prekasno da se nada nekoj ozbiljnoj dominaciji, a pre ili kasnije bi njegova moć opala i samleli bi ga pri prvoj slabosti koju bi pokazao. Ovako odlazi kada je na vrhuncu moći. Mora priznati da je to pametan i dostojanstven način da čovek napusti ovu igru. A „ujka“ je to sigurno dobro podmazao.

Razmišljala je o tome koji bi san mogla da podeli s braćom Parker. Nije joj mnogo finih snova ostalo u sećanju.

***

„Dobru ste odluku doneli“, uglas su rekla braća Parker. „Kakav ste nam san ovog puta spremili?“

„Jedan utopijski, mladalački. Sanjala sam u jednom periodu adolescentskog života jednu veliku građevinu u vidu minimalističkog cveta, sa centralnom kupolom–tučkom i velikim laticama u raskošnim potezima povijenim na dole, u kojima su bili smešteni restorani, biblioteke, kulturni centri, kafei i tako dalje. Neki vid Atomijuma, Ajfelove kule ili Kipa slobode pluskvamfutura. Taj cvet bio bi moj magnum opus, moja Sagrada familia. Svetlucao bi pod suncem i izazivao treperavi osećaj radosnog uzbuđenja zbog sveprisutne prožimajuće svedene megalomanije među posmatračima. Omaž božanskim proporcijama koje se mogu naći u floralnim oblicima i kompleksni razigrani prostor otvoren za kulturne radionice, debate, koncerte, filmske projekcije, laboratorije; sveopšti inspirativni metež ideja, misli i skica novih društveno-naučno-kulturnih narativa…“

„To bi bilo dovoljno. Čestitamo vam, upravo ste postali ponosni novi vlasnik Južne, Zapadne, Severne i Istočne železnice. Ne morate brinuti, snovi o zgradama vas više neće posećivati. Sada morate brinuti o manje nežnim konstrukcijama.“ Pomislila je na metež putnih torbi, taksija i redova za karte oko praznika.

Braća Parker su ispunila obećanje, nije više imala detinjastih snova. Ali ju je zato konstantno progonio isti san o razaranju.

Železnice su joj donele mnogo novih odgovornosti i stresa, ali i priliv velike količine novca. Za svaki ulaz na svaku stanicu igrači su morali da joj plate debele svote novca da bi mogli da obavljaju transakcije na jednom tako pogodno prometnom mestu. Ceo potez od Južne do Zapadne stanice ubrzo je postao njen jer su se male zarade od renti na tim lokacijama kosile s prohtevima vlasnika koji su želeli laku i brzu lovu. Ispali su iz igre pre nego što su je ljudski i započeli. Ona se samo našla u pravo vreme na pravom mestu. Hoteli su nicali i bilo je samo pitanje vremena kada će ovladati čitavom južnom i zapadnom stranom. A ona je uvek bila strpljiva.

Posle serije pregovora s investitorima na Rimskom trgu i nakon konačnog rušenja kuće pokojnog prijatelja na Balkanskom putu, bila je sigurna da će do kraja trećeg kvartala i zvanično postati prva žena pretendent na dominaciju ovom igrom. Nisu očekivali da će novi Morgan imati duge trepavice umesto brkova.

Na dan kada je zvanično zavladala čitavim pojasom od periferije do zatvora, na parkingu ju je po dogovoru dočekao radnik koji je samo klimnuo glavom, predao joj kovertu s novcem i rekao: „Pozdravio vas je ujka.“ Izvukla je dve novčanice i, pružajući mu, rekla: „Pozdravite ujku od mene.“ Ženevski trg je blizu, osećala je to pod prstima.

Opet taj san. Ekplozije. Svaka zgrada u daljini nekog uzbudljivog gradskog pejzaža počela je gromoglasno da nestaje, da se pretvara u pečurku, neumoljivo nepovratno. Taj užas koji sam osetila, užas ne same ekplozije, ne samog straha od trenutne smrti, već užas od onog posle. Šta ako. Ako je to zaista to, onda je počelo. Onda sledi život u bedi, odsečenosti, život koji je preživljavanje. Ja za to nisam sposobna. Ne mogu ja to. Nisam ja kadra za preživljavanje. Nemam nikakvu veštinu. Nikakvu sposobnost. Ne mogu da podnesem uništenje nečega lepog. Gomilanje đubreta i urušavanje vrednosnih sistema. Degeneraciju društva, poniranje u animalnost i destrukciju. Ne, ne, ne, ne, ne, samo je to odzvanjalo u glavi. A zgrade su jedna za drugom napred, iza nje, pucale, nestajale s mape, u jezivo spektakularnoj verziji kompjuterske realnosti. Taj daleki užas, užas koji ti se ne odvija baš neposredno pred nosem, ali koji, kad ga ugledaš, odmota film svega onoga što će uslediti, koji preti da će dopreti do tebe vrlo uskoro, treba da bežiš, da trčiš koliko te noge nose. Koliko brzo možeš da trčiš i koliko daleko možeš da odmakneš pre nego što ti se bukvalna ili metaforička cigla ne zarije u mozak, stomak i pičku? Koliko brzo možeš da otrčiš od posledica? Koliko daleko ćeš odmaći pre nego što te slome malodušnost, umor i pad šećera? Koliko je svet taj momenat trenutne zaslepljenosti lepotom prekrasnog uništenja pre nego što misaono procesuiraš situaciju i shvatiš da moraš da trčiš? Da, sićušan kakav jesi, mravinjim koracima možda utekneš lavini horora koja se valja za tobom, koja dobija na ubrzanju dok juri ka svom smiraju, ka poslednjem sićušnom kamenu koji napravi poslednji oblačić prašine na ulubljenom tlu.

***

Ne mogu ja taj užas više, stvarno ne mogu.

***

Samouvereno je stajala na obodu Azurne obale i posmatrala svoje carstvo pod sobom. Grb njenih hotela se protezao od Apeninskog puta, celim pojasom do Briselske ulice, preko Madridskog, Minhenskog, Ciriškog i Praškog bulevera. Nikakvih Iznenađenja nije tu bilo. Svi su gotovo bankrotirali i kapitulirali. Pa ipak, stajala je i razmišljala o Ženevskom trgu, poslednjem uporištu odbrane, toj potkožnoj bubuljici na čistom licu ovog megaborda. Najveći predmet njene žudnje bio je poslednji bastion otpora neminovnom. Već mnogo vremena i energije je uložila u ovo, neće odustati sada kada je na pragu svog sna. Nije joj samo jasno zašto se vlasnik tako dugo i uporno opire. Krajnje autodestruktivno i nepotrebno.

U tom momentu joj je stigao dopis da mora da plati super porez na svu tu imovinu kojom je tako suvereno, sumorno i samouvereno vladala. Pitala je svog zaposlenog zašto joj to donosi, kad postoje ljudi iz finansijske službe koji se bave tim stvarima. Odgovorio joj je da je u dopisu izričito stajalo da mora lično uplatiti porez u poreskoj službi, nekakva birokratska formalnost. Hah, formalnost, sigurno, to liči samo na jednu osobu. Malkice se uzbudila, ali sebi nije smela da prizna da se potajno nada.

Pa ipak, u kancelariji poreskog službenika, za dugim masivnim stolom sedela su braća Parker. Kao što je i pretpostavila. Ispijali su čaj i pričali o sindromu ružnih saksija po državnim institucijama.

„Gospodo, drago mi je što vas vidim, dugo vas nije bilo.“
„Tu smo mi, samo nismo hteli da vas uznemiravamo, a i videli smo da ste u gužvi i da vam naša pomoć nije preterano potrebna.“

„Pa ipak ste danas ovde. Da pričamo o porezu, pretpostavljam.“ Ironično je dodala.

„Možemo pričati o porezu, naravno, ako to želite. Ali možemo pričati i o trgu.“

Bam. Bez okolišanja.

„Da, pretpostavila sam da tu nisu baš čista posla. Niko se ne opire prodaji tako dugo.“

Niko osim ujke.

Zabavljena, braća Parker su se bez prestanka smešila. „Možda je vreme da pričamo o snovima.“

„Ja snove više nemam. Samo košmare.“

„Pa hajde, mora da postoji još neki, razmislite dobro. Nećemo vas požurivati.“

Koliko koštaju tvoji snovi?

Prebirala je po glavi između vriskova i kobila noći, ne bi li našla neki zaboravljeni san. Setila se Njega. Je l’ to bio san ili košmar? Nekada je verovala da ga nikada ne bi prodala, ni za šta na svetu. Tako razmišljaju devojčice. Pa i nije. Ali san o njemu može svakako. Ionako je to bio samo san.

Znala je da je to jedan od onih prelomnih momenata. Ali je ujedno znala da se oni varaju ako misle da će je slomiti na kartu pohlepe. Njeni snovi su sad bezvredni. Kupuju đubre za taj novac. Ali oni očigledno ne misle tako.

„Nije problem“, odgovorila je nakon kratkog oklevanja Daj da završim s tim više.

„Ležala sam pored Njega i, zaspavši, sanjala da ležim pored njega. Nije ga bilo dovoljno nikada, pa se nastavljao na javu čak i u snovima, ne preterano domišljatim, pukim produžecima stvarnosti. Bio je previše prisutan u mojoj svesti da bi ga san odneo. Čak ga je i podsvest komunicirala bukvalno. Čak i kad joj je bilo hladno u snu, budnu bi je on pokrio. Zato sam stalno bila umorna tada, zato što sam bila napregnuta zbog zablude da nikada ne spavam.“

Zablude.

„To bi bilo dovoljno. Njega više nikada nećete sanjati. On je sada naš.“

Kao da je to bitno, pomislila je.

Samo jedna stvar je bitna sada.

Ženevski. Trg.

***

Mentalno poremećeni adolescent na aerodromu je mučno zavijao sa svakim uzletanjem novog aviona. Naglašavao je bol zbog rastanka, odavao počast tom bolu, dozivao nalet patetike u njene oči. Pred rastanak se priča o nevažnim stvarima, otvaraju se nepotrebno čak nove teme kako bi se utišao upravo taj krik debila koji zavija duboko unutra, zavija glasno i udara jako o unutrašnje zidove organizma koji rastanak trpi.

Rvemo se s tom životinjom u sebi, borimo se protiv nje civilizovanošću, dekorumom, vezujemo je lancima i krotimo, ali se ona u stanjima iznurenosti organizma budi, dobija adrenalinsku snagu koja se otima i preti da pokida te amove pacifističkog ponašanja.

Posmatranje debila joj je prekinuo simpatični starčić sedih brkova, sa cillindrom i štapom. Uglađen, čovek nekih drugih vremena. „Vi mora da ste moja nećaka.“

„Molim? Ne, ne, pomešali ste me s nekim.“

„Ne, ne, ubeđen sam da nisam. Dozvolite mi da se predstavim. Ja sam ujka. Bogati ujka Penibegs.“

Nekoliko sekundi je samo zurila u njegovu ruku kojom je iz poštovanja podigao šešir.

„Ujka? Vi zaista postojite?“

„Naravno da postojim. Samo nemaju svi prilike da me upoznaju“, uz osmeh je odgovorio. „Pa ova igra ne bi bila ista bez bogatog ujka Penibegsa, zar se ne slažete?“

„Da, da“, promrmljala je dolazeći sebi.

„Hajde da popijemo kafu. Aerodromi nisu baš najsrećniji ambijent za uživanje u kafi, a i suludo su skupi, ali nemamo neki izbor, a i novac ionako nije problem za nas, zar ne?“

Slušala je priče u kojima se govorilo o ujki i njegovoj neverovatnoj sličnosti sa Džonom Pjerpontom Morganom. Ali nikada nije verovala da će ta otelotvorena sličnost bilo kada stajati ispred nje i pozivati je na produženi espreso s (hladnim ili toplim?) mlekom.

Neugodnost koju je osećala dok je sedela za tim stolom, a ujka vedro ćaskao s konobaricom i naručivao kafu, bila je neobjašnjiva. Razmišljala je da li je uopšte normalno što je tek tako sela s nekim ko se predstavio kao „ujka“. Možda je neki šizofreničar, a ja igram njegovu igru, ne znajući kako da se odbranim od suludosti situacije. S druge strane, ne bi da pravi scene, jer šta ako on zaista postoji. Ne može odbiti poziv na kafu od „ujke“, to bi zaista bilo neumesno. Ma šta ja pričam, ovaj, mislim? Kako možeš biti siguran u bilo šta u životu? A još gore, kako možeš biti sigurna u bilo šta u životu?

Počeo je rečima: „Ja se zaista izvinjavam što se pojavljujem ovako pompezno i iznenadno. Znate, nije mi običaj da uznemiravam igrače na ovaj način. Ali, morao sam da vas upoznam pre nego što odete. Pomislio sam da nas zauvek napuštate i to me je začudo veoma rastužilo.“

„Zašto?“
„Zato što znam da je sutra otvaranje vašeg hotela na Ženevskom trgu i nedolazak na taj događaj bi bio jasan pokazatelj da ste odustali na samom kraju. A to bi bilo strahovito razočaravajuće za mene.“

„Da, pretpostavljam. Pa, zapravo, možete da odahnete. Ne planiram nikakav odlazak. Mislim, nije da nisam razmišljala o tome, ali sve i da hoću, ne bih to učinila ovako.“

„Iznenada?“
„Ne, nego avionom. Užasno se bojim letenja.“

„Aham, pa zvučaće maliciozno, ali raduje me što to čujem. A zašto ste onda na aerodromu?“

„Noćima unazad imam košmare. Avion koji se ruši u mojoj neposrednoj blizini, jedan san recidiv koji mi se stalno vraća. Pomislila sam da bi mi dolazak ovde pomogao, znate već, suočavanje sa strahovima, blabla.“

„Da, da, razumem. Svako se sa svojim demonima bori na svoj način, pretpostavljam.“

„Kada smo već ovde u ovim neobičnim okolnostima, da li mogu da vas pitam nešto?“

„Naravno, budite slobodni.“

„Zašto ste ’kupovali’ snove, od kakve je vrednosti to za vaѕ? Za bilo koga, ako ćemo iskreno.“

„Pitanje je zaista na mestu, pretpostavljam da ipak imate pravo da znate šta matori Penibegs radi s vašim snovima. Ništa perverzno, ne brinite. Ipak, u zabludi ste ako mislite da sam uludo protraćio svoj novac. Nikada ne potcenjujte moć dobrog sna. Uostalom, vidite gde su vas oni doveli, pa vaš uspeh je upravo veličanstven. Izmenili ste istoriju ove igre. Mislim da je najbolji način da vam objasnim šta sam uradio s tim snovima da vam to pokažem. Ali, to će podrazumevati jedan kratak let u nepoznato.“

„Let u nepoznato? Metafora, nadam se. Kao što rekoh, nisam neki ljubitelj letenja.“

„Dozvolite meni da se pobrinem za to.“

Vratio je cilindar na glavu, podupro se štapom i ustao, razveseljen i energičan. Krenuo je ka gejtovima užurbano i ona ga je, u panici da ga ne izgubi iz vida, slepo sledila. Pogledom prateći samo njegov cilindar, maglovito je prolazila kroz pasoške kontrole, prolaze, radnje i toalete, da bi se napokon obrela upravo u jednom avionu, pored njega, udobno zavaljena u sedištu prve klase. Tragala je za osećajem mučnine i paničnog straha u stomaku, ali bezuspešno. Poleteli su i, dok su se uspinjali k oblacima, avion se polako čistio od ostalih putnika, koji su nestajali u fade out sa svakim novim pređenim metrom. Na kraju su ostali samo on i ona i avion je, probivši se iznad oblaka, kratko leteo, da bi se onda magično zaustavio. Penibegs je oduševljeno ustao i otvorio vrata aviona, pružajući joj ruku da je izvede.

Po izlazu iz aviona, trebalo joj je nekoliko minuta da sažme ono gde se našla u neku smislenu celinu. Na početku joj je sve delovalo zamuljeno i nejasno, kao da posmatra stvarnost kroz neku suludo veliku dioptriju koja joj ne odgovara i kao da ne može da razbistri sliku od razređenog vazduha i količine informacija koje prima. Ali, nakon nekog vremena, slika je počela da se izoštrava i polako je uviđala da se nalazi usred izuzetno kompleksne kompozicije ljudskih snova. Videla je svoje, ali i snove drugih ljudi, ovaploćene u strahovito preciznom skladu. Savremeni Eden kolektivnog podsvesnog. Kupljen novcem. Delovali su tako realno i ostvarivo tako isprepletani na jednom mestu. Imala je utisak da je bilo potrebno samo da sve svoje vreme i energiju ulože u te snove zajedno i da bi nekako uspeli da ih podignu na svesni nivo. Nije mogla predugo da se fokusira na pojedinačne snove, jer joj je mozak željno skretao k novim. Povremeno bi joj neki davni san blesnuo ispred nosa, onda bi se utopio u ostale. Povremeno bi blesnuo On, ali bi se tako nasmejan i idealizovan izgubio u moru ostalih fantazmagoričnih stvorova.

„Nadam se da je ovo zadovoljavajući odgovor na vaše pitanje.“

Okrenula se ka Penibegsu nemo.

„Čarobno, zar ne. Rekao sam vam da snovi nisu za potcenjivanje.“

„Mogu li da ostanem?“

„Naravno. Ali ako ostanete, nikada se više ne možete vratiti.“

„Pa ja i nemam čemu da se vratim.“

„Nemojte tako, a trg?“

Ženevski. Trg.

„A ako bih otišla samo na otvaranje hotela, da li bih posle toga mogla da… Da se vratim odmah ovde.“
„Ne funkcioniše to baš tako. Ali vi to već dobro znate.“

„Da, znam.“

U pozadini je čula trube. Blesnuo kolosalni cvet, njegov osmeh, karnevalska atrakcija. Izdigla se i lebdela tik iznad tla neko vreme, prepuštajući se silovitosti osećaja neizmerne lakoće.

Znala je šta mora da uradi.

Koliko koštaju vaši snovi?

***

Zadremala je u kraljevskom apartmanu hotela, par sati pre otvaranja. Sanjala je razne ljude koji su u dokumentarnoj formi na televiziji pričali o svojim košmarima, pokušavajući da ih razumeju.

Žena 1: Šta znače ovi snovi na primalnom nivou? Zna znače ovi snovi, šta je moja dominantna frustracija, sa čime se to moja podsvest rve? Sanjam svoju majku ili majku uopšte često, i često je u bolovima, bolesna, na samrti. Da li se to moja podsvest obračunava s nasilnim ubijanjem materinskog instinkta u meni? Ili iz mene noću izranja iskonski strah od gubitka majke? Da li su to samo poststresni efekti koji udaraju na arhetipske strahove u meni?

Žena 2: Sanjam ljubavnike, kako se spajamo, mirimo, svađamo, rastajemo. Užas, ne mogu više, užas.

Muškarac 1: Sanjam sobe s mirisom prošlosti. Lepljivim mirisom nedavnog orgazma. Mirisom sperme. Mirisom masturbacije. Ta slutnja drkanja zauvek će ostati učitana u moj kod,  mentalni sklop. Pomislio sam da sam počeo da lučim taj miris, da moja svest počinje da luči taj miris. Da li vaša podsvest miriše? Moja da. Na spermu. Ne na zumbule. Šta pokreće taj miris? Miris znoja, prljave posteljine, ili labilno mentalno stanje? Ili sve zajedno?

Muškarac 2: Taj kvazipsiholog u meni hoće sve da izanalizira, da dokuči i raskrinka sebe pred sobom. Želi da uđe u sebe u jednom nemogućem pokretu, da sam u sebe zaviri i iščeprka kakvu prljavštinu, da je opipa i razume. Samouverenost koju imamo pri introspekciji je tako patetična. Postavljamo sebe na pijedestal samim voljnim činom preispitivanja, zalivamo sopstvenu aroganciju i drkamo na sopstvenu spremnost da se seciramo, da sprovedemo čas anatomije nad lešinom sopstvenih osećaja. A ono što najčešće zaključimo jesu najobičnije zablude.

Trgla se mrzovoljno iz tog sna i jednako mrzovoljno se upristojila kako bi sišla na otvaranje. Trijumf volje. Hotel na Ženevskom trgu.

Nakon svečanih govora, fotografisanja, vrpce, histerije čestitanja i neumerenosti u proslavljanju, svi su se polako razišli i ostala je sama. Izašla je ispred i stajala smireno na trgu, osećajući olakšanje što je sve završeno upravo onako kako je maštala. Na praznom trgu, pred svitanje, čule su se samo povremeno neke ptice, čiji glas joj je donosio smirenje. Onda je ugledala dve prilike kako sede za nekakvih stolom. U ovo gluvo doba? Braća Parker.

Sela je za njihov sto. Na stolu je stajala tabla okružena papirnim novčanicama. Sve novčanice su se nalazile s njene strane. Na tabli je pisalo: Monopol.

„Čestitamo na pobedi, dobro ste vi to odigrali. Ujka vas je pozdravio i rekao da ste dobro odabrali. Mislim da sada zvanično možemo da proglasimo ovu igru završenom.“

Pokupili su sve novčanice, vratili ih u kutiju, počeli da sklanjaju kartice Šansi i Iznenađenja, novac sa centra, kao i sve nekretnine u vidu malih kućica i hotela s table. Kako su šta sklanjali, tako se stvarnost oko njih urušavala i ugibala, da bi naposletku došli i do trga. Ženevskog trga.

Ona je samo vrisnula pre nego što je konstrukcija počela da se urušava pred njenim očima, a predmeti se razleteli, preteći da joj se zariju u mozak, stomak i pičku.

Izbezumljena, zgrčena, čučala je usred novonastalog haosa i čekala kraj.

Kada su eksplozije utihnule i oblak prašine splasnuo oko nje, shvatila je da se nalazi u sobi za posete u zatvoru. Braća Parker, sklopivši sve delove igre, ustali su i zauvek otišli. Nju je čuvar vratio u ćeliju.

Okrenula se k unutrašnjosti ćelije i ugledala na zidu veliki natpis:

Koliko koštaju tvoji snovi?

/* */