Laura Barna: UŠASTA DRŠKA LEPENSKE ZDELE

“Daleko od toga da sam bio zasićen crvenom ilovačom, iako osećam umor u nogama: udovi su mi trnuli, bolele su me kosti, oštro sam zaudarao na vlagu; lice mi je odavno poprimilo boju kamenja, ipak se još uvek nisam mogao nazvati kameleonom, zapisao je Miloje S. Jović u jednoj od onih ručno uvezanih beležnica koje je u retkoj dokolici, obično pred ručak ili u večernjim časovima, uz plamen lojanice ili mesečinu, sâm uvezivao. Odsutno se zagledao u Dunav; po njegovom sasušenom licu poigravali su metalni odsjaji; ispucalim prstima – od učestala nasrtaja vetra, sunca i vlage – milovao je parče ušaste drške zdele od krupnozrnog peščara. I bio bi svakako odustao od daljnjeg pretraživanja i dubljenja otkopine da nije iz nje, pre tačno tri dana, iskopao ušastu dršku. Ponekad bi nabasao na oprljak potrvene kosti (odmah je po obliku doneo zaključak da nisu bile ljudske, sledstveno tome i pretpostavku o grobnom nalazištu odbacio je kao grozničavu brzopletost kojoj je iz dana u dan bivao podložniji). Doduše, dešavalo se da u grobu kakvog povlašćenog Viranina pronađe neuobičajeno zaobljene, neretko i perforirane ili vanredno ušiljene životinjske kosti. Neke čak bejahu išarane kratkim udvojenim zarezima; iz valjkastih žlebova nazirali su se ostaci crvenog ili oker pigmenta. A nije li se baš on, svaki put iznova, divio tajanstvenim ostacima pogrebnih rituala; slagao je magijske krugove u koncentrična polja; istančanom intuicijom, kakvu često poseduju družbenici zemlje, vode i kamenja (upravo ga je ona 1965. dovela u bespuće Đerdapa), dubio je zemlju, naslagu po naslagu (i bio je u pravu, tada). Davna hiljadu devetsto šezdeset i peta gurnula ga je u sedamhiljaditu. Čudo se desilo. Oboren osećanjem nejasne nedoumice ležao je na kamenitom tlu.

“Do vraga! prokleta brzopletost!” mogao je opipati misao. “Čudo … čudo …” nastavio je da mrmlja kao u bunilu.

“Ne vredi, profesore; izdubismo prokop, bezmalo, eto nas pod Dunavom …”

“Vredi, Jovane, ne očajavajte zaludu, i te kako vredi”, obrecnu se ljutito, “pronašli smo Ahilovu petu ovog nalazišta – ključ! – tajna našeg višegodišnjeg truda negde je u toj vlazi”, pokazao je na jamu. “Ne smemo da odustanemo; ne smemo da napravimo grešku zbog koje ćemo zažaliti; kažem vam, Jovane, bila bi to kobna greška”, odmahnuo je rukom. “Nastavite, molim vas; dozovite još nekoga, izgleda da ne možemo dalje sami.”

“Moraćemo”, potvrdi Jovan zamišljeno, “evo, metar–dva–dva i pô …” načinio je nekoliko dugih koračaja; telo mu je bilo ulepljeno crvenom ilovačom.

Voleo je profesora psećom odanošću; sa njim je od 1961, još kao student, obilazio lokalitete južne i istočne Srbije, posle su zajedno istraživali obale Dunava; ostaše u Đerdapu.

“Sem toga”, nastavio je neumorno, odano, “vidite, i voda nadire.”

Uz pomoć užeta, privezanog uz obližnji bagrem, podupirući se tabanima o kosine, izlazio je iz jame.

Miloje S. Jović ga više nije slušao. Ušastu dršku veličine krupnijeg naprstka nadenuo je na kažiprst, potom je stao usporeno da pomera ruku sledeći imaginarnu putanju kruga nad svojom glavom.

“Neverovatno!” iznenada je poskočio. “Jovane! dođite, molim vas, brzo! pogledajte kakvu čudnovatu senku pravi … čekajte”, pritajio se na tren.

Sa izobličene jajaste posude nedostajala je drška; na tom mestu stajala je šupljina, tamni prorez.

“Jovane! ta videste li, zaboga!? Ona je uspela da se rekonstruiše u svoj izvorni oblik.”

“Začuđujuće”, prošapta Jovan u neverici; naglo se osvrnuo oko sebe; hteo je da bude siguran da čudnovatu senku zaista pravi ušasta drška.

Miloje S. Jović naglim trzajem pomeri ruku, ali senka ostade u mestu. Već sledeći momenat stajao je kao ukopan.

“Profesore Joviću! Šta … šta se zapravo dešava … ne razumem … do đavola!”

“Ne znam, Jovane”, okrenuo je leđa, šakama je zaklanjao ušastu dršku. “Tu je?”

“Tu je!”

“Do danas sam verovao svom nepogrešivom racionalnom instinktu, ali ovo što upravo gledamo – ako smo od ove razorne memle sačuvali razboritost – pobija sve aksiome o predmetu i senci koja je sledstveno svetlosti sledi. Svedoci smo, mladiću, trenutne – možda i konačne – autonomije senke od njena tvoritelja; štaviše, ako smem da primetim, ova divna ušasta drška i ne pravi svoj odraz; kao što vidite, Jovane, pravi ostatak negdašnjeg obličja, onakvog kakvom ga je sedamhiljadite oblikovala ruka, rekao bih, manje umešnog Viranina.”

“Profesore, to znači da smo, možda …”

“Da, na tragu smo kao dva psa tragača kojima izdresirana ćud ne daje da odustanu, a trag nas lukavo, sporo, izokola – a i kako bi drugačije a da teralačka strast vazda ostane prisutna – sprovodi do ostatka okamenjenog tela”, vrhom kažiprsta obrubljivao je ivice izobličene jajolike zdele sa suženim grlom, ostavljajući tamnocrveni trag u pesku.

“Mislite, onda, da ćemo je pronaći?”

“Kako ne razumete, mladiću, ušasta drška lepenske zdele nam je sada saveznik, naša vodilja. No, brzo, hajdete, zovite ostale; neka svi dođu ovamo; pohitajte, Jovane, brže; kažite im da ponesu alat.”

Dva crmpurasta muškarca, veoma nalik jedan drugome, dotrčaše s krampovima i ašovima (od pre neki dan su pristigli, zajedno sa alatom; rekoše tada da su seljani podno planinskog masiva Treskavca, na levoj obali Dunava, i da im nije prvi put da preturaju zemlju tražeći kamenje, i da su radili sa mnogim učenim glavama što zbore nerazumljivim jezicima, i sve su to govorili sričući na lošem srpskom, živo mlatarajući onim svojim istrošenim krampovima i ašovima). Za njima je kaskala suvonjava, visoka seljanka (reče, meštanka). Rukama je koketno pridržavala obod slamnatog šešira. Začudo, imala je izuzetno lepe, pravilne crte lica, odmerene i graciozne pokrete; i da nije često pričala kako nikada nije mrdnula iz svoga rodnoga sela, pre bi se reklo da je od one kicoške gradske fele željne avanture i razonode, što ovakva mesta pokatkad mogu da priušte.

“Šta ste pronašli?” upitala je izazovno dahćući.

“Kopajte!” zapovedio je Miloje S. Jović, “tačno po ovoj senci”, upro je prstom na iscrtani trag po crvenom pesku. “Jovane, vi širom otvorenih očiju nadgledajte svaki njihov zamašaj; ovo, svakako, moram da pribeležim.”

“Drug, pro…fesore, ostaj na…ma?” upita sričući jedan od dvojice crmpurastih.

Iz glasa mu je probijao strah. Obojica se snuždiše, zbiše jedan do drugoga, očito smrtno zastrašeni pred sleđenom senkom kojoj se sopstvenik nije mogao niotkuda zapaziti.

“Samo vi to polako, ne bojte se; a kuda bih ja?” opovrnu on suvo.

I već je zapisivao:

17. jun 1970. Kao što truplo bez glave ne ide, tako ni senka bez svoga tvorca. Kao što verujem da će se glava cara Lazara s telom sastati, tako sam siguran da će ova ušasta drška naći svoje telo. Jer ona je vodič do svoga tela. Ja sam zadivljeni beležničar, možda i nadglednik, dvojica prekodunavaca, pa i Jovan, jesu izvršitelji. Tako mora da bude, tomu se ne vredi opirati.

I već se bila spustila pomrčina kada su prekinuli s radovima. Miloje S. Jović je i dalje nešto grozničavo zapisivao u svoju beležnicu, iako je bilo sasvim jasno da to čini nasumice, više po inerciji, jer odsjaj meseca beše nejak da osvetli belinu hartije. Naizmenično bi bacao pogled na ušastu dršku ostavljenu na jednom uzvišenju od naslaganih kalcitnih pločica s pismenima, naspram izdubljene jame; potom bi osmotrio tamne ruke crmpurastih; pod njima je jednako poskakivala titrava senka. Suvonjava seljanka u slamnatom šeširu sedela je po strani; glavu i telo oslonila je na golemi oblutak; činilo se da drema; inače nije prestajala da brblja piskutavim glasom, ravnim ptičjem pijuku, što je magijski razgonio nemir u dvojice crmpurastih kojima je proteklo vreme nesumnjivo išlo naruku donoseći onaj nadasve poželjni surogat – naviku – sa prividom u razvodnjenost nesnosnog straha (ponekad su se čak mogli čuti i hrapavi isprekidani zvižduci neke nepoznate vlaške melodije, slične uspavanci iz Negotinske Krajine).

“Dosta bi bilo za danas”, izusti Miloje S. Jović, “nastavićemo u zoru, pre žege; odmorite se”, zaklopio je svoju beležnicu.

“Profesore…”

“Znam, Jovane, znam šta upravo nameravate da kažete. Želite da izrazite svoje sumnje, kao i obično. Dragi moj mladiću, znate, arheologija je mešavina umeća i slutnje; jedno s drugim moraju, jedno bez drugoga ne mogu. Slutim čudo, baš kao što sam naslućivao i leta 1965, dok sam stajao na kamenitoj terasi posmatrajući Dunav. Slutio sam kako poda mnom pulsira čitava jedna autonomna civilizacija preistorijske Evrope. Kako inače objašnjavate … dođite, molim vas, pogledajte”, osvetlio je plitko udubljenje džepnom lampom; po površi je titrala senka zdele od krupnozrnog peščara (nedostajala je leva ušasta drška), “ovu izuzetno upornu senku; zar vam njeno svojeglavo odmetništvo ne kazuje kako nije uvek poželjno srdito se obzirati na tobož protraćeno vreme – nestrpljenje nam se može pokazati u liku neprijatelja! – sve dok vam u srcu bije slutnja, nadalački napor, a s njima obično ide i želja, s ovom opet strast i čežnja; bez njih nikada nećete postati pravi arheolog. Razume se, uz znanje”, nasmešio se usiljeno, blago ga potapšao po ramenima.

Nastavili su u svitanje. Surogat za strah – navika na strah – učinila je svoje. Dvojica crmpurastih od jutros ornije prionuše na posao; neprestano su zviždukali onu istu vlašku melodiju, što je podsećala na uspavanku iz Negotinske Krajine (samo je ton bio manje hrapav). Pridružila im se i suvonjava seljanka, pokušavajući ptičjim glasom da se udene u uzviždani tandem (uglavnom, bezuspešno).

Praskozorje 18. juna 1970. Ne mogu, već “slučaj” ušaste drške lepenske zdele od krupnozrnog peščara nazvati natprirodnim znamenjem; u tome me sprečava slutnja – uhvaćena u koštac s racionalnim instinktom – i nagoni me na unutarnje nemirenje sa mišljenjima kako je ispravno samo ono što je nauka potvrdila, gde biti ispravan = postojati; sve bliže sam uverenju da je na delu realan prirodan proces ucelovljenja. Istina, postoji neki magnetni poriv što primorava razdvojene delove da se kad-tad sastanu u Celo. Ubeđen sam da, zapravo, takvu magnetnu silu mogu nazvati Priroda.

I bilo je već prošlo devet kada im se pridružio Jovan. Tragovi neprospavane noći jasno su se ocrtavali na njegovom podbulom licu. Bio je neuobičajeno bled; bezrazložno je svako malo treptao očima; nekako rasejano, odsutno, osmotrio je dvojicu crmpurastih koji su sada, ne prestajući da zvižduću, snažno zamahivali po titravoj senci; prigušeno se nakašljao kao da je hteo da proveri glasovne sposobnosti.

“Košmarna noć?” upita Miloje S. Jović, osmotrivši ga iskosa.

“Jeste”, odgovori on šapatom, “gušio sam se u kamenju kao što se čovek koji nikada nije naučio da pliva guši u vodi.”

“Hm … mislim da ste nam doneli dobar znak od jutros.”

“Dobar!? Zaboga, profesore, ali ja proteklu noć nikako ne mogu nazvati njenim uobičajenim imenom; pre bih rekao da sam konačio u Paklu.”

“Verujem vam; ipak, vaš košmarni san može da bude dobar znak. Pogledajte koliko smo od jutros uznapredovali”, pokazao je na prokopanu plitku jamu, “pogledajte, i Ona je tu. Nema veće teskobe za klaustrofobičara, kao što ste vi, no pomisao na nestajanje u kamenu. Jer, kamen ume da pričini ne samo fizičku težinu, već i onu kudikamo pogubniju – mentalnu. Ona vas je snašla; zato vam je utapanje delovalo kao Pakao …”

“Drug pro…fesore! Drug proo … fee … sooo … reee!”

“Stanite, zaustavite se! Jovane, šta vam rekoh, dobar znak!” vikao je unezvereno. “Čekajte, ja ću dalje … sklonite se … ja ću lopaticom … Jovane, dođite, uzmite vašu lopaticu, dođite, brzo. Senka je nestala! Pogledajte!”

Klečao je u mokroj ilovači; ruke je malaksalo sklopio na prsima.

“Konačno!” vrisnu.

Gumenom lopaticom nežno je sklanjao sloj po sloj zemljanog nanosa. I već se nazirala tamna jajasta zdela od krupnozrnog peščara sa suženim grlom; simetrično, na trbušastom ispupčenju, virile su dve ušaste drške.

Na humci od naslaganih kalcitnih pločica sa pismenima više nije bilo ušaste drške od krupnozrnog peščara.

Svojeručno, profesor Miloje S. Jović, ušće Boljetina, na subotu 18. avgusta 1990. U fazi sam okamenjivanja. Čekam da mi uskoro kroz vene poteče voda iz Dunava; meso će se izobraziti u crvenu ilovaču; a kosti mi se sazdati u krupnozrni peščar.

Poslednja beleška datira od 29. novembra 1996.

Danas sam sveti kamen.

/* */