Laura Barna: TRI SARKOFAGA

U predvečerje smo pristali pod zaklonište visoko nadnesene stene, u malu uvalu zaraslu iždžikljalim šibljem i koprivom; samo na jednom delu – onom gde se čamac najudobnije oslanjao trbušastim ispupčenjem – prokrčen je uzani prolaz. U čamcu smo nas troje: crmpurasti vesladžija s vretenastim prstima (on upravo vretenastim prstima sakuplja uže; istovremeno okom odmerava razdaljinu do oštrovrhog kamena); sreski načelnik, g. Rista T. Blagojević. Kada sam ga prvi put videla – stajao je na obali smederevskog utvrđenja, raspravljao se sa uglednim porečkim brodovlasnikom Stevom Ilićem; on je vlasnik i našeg čamca s kojim smo pristali pred Golubačku utvrdu – pomislih kako nikada nisam srela tako smešno debelog čoveka. Neodoljivo me podsetio na mlečnobelu grudvu dobro umešanog testa, što iz časa u čas nezadrživo raste, a kada bih ga kojim slučajem podbola prstom, iščileo bi zajedno sa sitnim očima (njih sam uzaludno nastojala da procenim; inače sam nadmeno verovala u sopstvenu nepogrešivost određivanja ljudskih karaktera na osnovu pomnog osmatranja očiju), zajedno sa razvučenim usnama što su nestajale negde na zemljanom licu; jedino bi se, pretpostavljam, vrh nosa i dalje podjednako naslućivao, delovao je kao skrajnuti kamen–belutak. Sećam se da sam tada jedva uzdržavala nalet smeha; po običaju, u takvim nemilim okolnostima, pravila sam se da kašljem, čak sam se u jednom trenutku stvarno i zakašljala, onda sam namerno ispustila fasciklu sa spisima; gomila hartije razletela se na sve strane. I sada, dok ga posmatram s leđa kako se uzastopice tri puta krsti, slušam njegov piskav glas (uopšte, glas mu je bio neprimeren veličini tela) – Pomozi sveti Nikolo! – po ko zna koji put uspevam da naslutim nepojamnu nadmoć smeha.

»Izvolite, idite vi prvi«, zašuškao je ravnodušno, ili možda uopšte i nije bio ravnodušan. Na izobličenom licu nisam s pouzdanošću uspevala da razaberem prave emocije. Meni se uvek činio dobroćudno veseo, što se uostalom površno moglo pripisati debelim ljudima. »E, ja ne bih da idem dalje, znate …« lice mu se najednom osulo znojem, svaki čas ga je brisao parčetom raskvašenog toalet-papira, posle su mu po čelu, bradi i obrazinama ostajale bele gužvice kao inje.

Ali, red je da, pre no što se zajedno uspnemo, kažem ponešto i o sebi. Ne bih o svom imenu, ionako ga za sve protekle godine nisam osećala svojim. Ipak, radi lakšeg snalaženja, zovite me Jovanča (iako nema nikakve sličnosti s mojim pravim imenom), ili me, naprosto, nemojte oslovljavati, uostalom, ja nisam bitna, kao ni vretenasti prsti crmpurastog vesladžije, niti golema figura sreskog načelnika; zadržaću se, stoga, na pojedinostima za koje, slobodno procenjujući, smatram da imaju značaja za dalji tok priče.

Očeva biblioteka! Bio je lekar, i to – mada je nevoljko o tome govorio: »Po očevoj zamisli«. Isticao je kako mu najveća životna ljubav – tu bi se nemušto ograđivao: »Posle majke i tebe«, dodao bi poluglasom – beše arheologija. I zaista, njegova biblioteka je obilovala delima klasične literature, fotokopijama spisa, pribeležaka i skica koje je uzimao na pozajmicu od prijatelja–arheologâ, što su ih donosili s terena (možda i namerno, nikada ih nije vraćao); nakon izvesnog vremena gubili su negdašnji smisao za pravog sopstvenika, ali za oca nikada nisu gubili na vrednosti (ovde moram da napomenem da se moj otac kretao u krugu umetnika, naročito arheologa). Bilo je tu i rečnika starogrčkog i latinskog, grčke i rimske mitologije, mnoštvo arheoloških zbornika, svezaka, anala, preistorijskih priručnika, komplet Saopštenja, monografija, studija i časopisa, sitnih kopija plastike, skulptura, delića razbijenih amfora, pitosa, gomile kamenja, nakit, ali časopisa je bilo najviše, njima je otac poklanjao najveću pažnju; naručivao ih je iz raznih delova sveta. Sećam se onog iz Australije; kada bi poštar doneo koverat, sa već prepoznatljivom serijom šarenih nalepnica, grabio ga je pokretima krivca (i oči su mu poskakivale na taj način; mislim da se krivcem osećao zbog majke), obavezno bi kao bajagi neprimetno tutnuo napojnicu u nabubreli pretinac poštareve torbe; odlazio korakom krivca u svoju biblioteku. Posle smo osluškivali kako se ključ štucavo okreće u bravi.

Sve mi je to tada bilo, istina, maglovito, ali bila sam zadivljena očevom strastvenom opsednutošću. Često bi naizust izgovarao citate rimskih ili grčkih pesnika, stihove, sentence, i to obavezno na izvornom latinskom ili starogrčkom. Naročito je bio opsednut mamutima. Danas mi se čini da je gotovo svaki razgovor započinjao mamutima, isto tako ga je i završavao. Mahnito ga je zaokupljao neizreciv kontrast goleme sile naspram naivnog prostodušja i nežnosti. »Zamisli, drago moje dete«, govorio je s ushićenjem deteta, »životne suprotnosti koje određuju jedno biće uspevale su da se sažmu u Jedno; opstanu …« Onda bi oborio glavu kao da se nečega iznenada prisetio. Mogla sam u tim trenucima da posmatram kako mu lice poprima mrzovoljan izgled. »Nepojamna šteta!« pucnuo je prstima (pucketanjem prstiju, lupkanjem šakama o bedra ili grčenjem vilice izražavao je bes; ponekad, kada bi mu lavina strasti pomutila razum, ponavljao je sve ove radnje jednu za drugom, i onaj ko ga nije dovoljno poznavao, pomislio bi da on to mlako negoduje ili, možebiti, protestuje lišen lične zainteresovanosti koja bi ga navela na izražajnije manifestacije; ali ja sam shvatala da je u tim trenucima, nesumnjivo, bio ljut kao ris, i obično sam se sklanjala iz njegova vidokruga).

Uostalom, biblioteku sam konzumirala kao magičan lek kog sam neizostavno, iz dana u dan, bila prinuđena da koristim; kažem prinuđena ne pretendujući da zauzmem ulogu lovca na prinuđivače koji promiču spolja; naprosto, bila sam primoravana nekim tada, a i danas, teško shvatljivim unutarnjim nagonom. Razumeli ste do sada, pretpostavljam, zašto sam izabrala arheologiju. Bože moj! Zar ja!? Doduše, zbog ovog »samostalnog izbora« još mogu da osetim gorak ukus neprijatnosti usled porodičnog rascepa. Mučnina mi golica nepca dok osluškujem majčine pokude, istovremeno, očevo bodrenje.

Pogledala sam u sreskog načelnika; iz useklih očiju zračio je neizreciv užas bolesne agonije i straha. Obratio mi se slomljenim glasom:

»Puteljkom stižete do stepenika … tri … stepenika«, mrvili su se jecaji. »Tri stepenika vode na zaravan sa …« zastao je kao da se dvoumi; opazih da mu se ruke tresu, »… na njemu su tri … tri … sarkofaga …« obrisao je lice valjkastim smotuljkom; pogledom je tražio kamen na koji je nameravao da spusti svoju nepreglednu zadnjicu, potom se zakašljao, progutao slinu, nezgrapnim pokretima dao je znak crmpurastom vesladžiji da krene ispred mene.

Crmpurasti vesladžija s vretenastim prstima je, dakle, trebalo da bude taj fantomski vodič, kojeg su uvijeno pominjali još u Smederevu, vešto izbegavajući razgovor o pojedinostima.

»Praznoverice, kažem vam, obične praznoverice šupljih glava«, drobio se glas, »videćete da je tako … pa vi ste stručnjak … još iz Beograda … arheolog! Idite, zaboga, pokažite konačno šta je u njima; oslobodite nas utvarnih opsena. Praznoverice, kažem vam …«

Da je otac mogao da čuje razmrvljene vapaje, ono arheolog naročito, cenim da bi bio nadasve ponosan, isto tako, verujem da bi celu stvar – priču sam slušala još u čamcu porečkog brodovlasnika Steve Ilića – primio sa najvećom mogućnom ozbiljnošću, mučen jedino ostacima logičnog rasuđivanja na koja je, po prirodi posla, bivao dnevno osuđen, i upravo ga je razložno rasuđivanje spasavalo od neminovnog utapanja u živo blato apsurda. Ali, da li bi uspevao da rastumači utvarnu pojavu tri »apolona« (meštani su ih u strahu prozvali tim imenom zbog njihove nepojamne lepote, a za koju, uzgred, niko sa pouzdanošću nije mogao da potvrdi; naime niko ih nikada nije ni video).

Pripovedaju kako se po ponoći podižu kameni poklopci sarkofaga, nekom neshvatljivom lakoćom, a iz njih izlaze trojica opsenih mladića, lutaju utvrdom u potrazi za čednim devojkama; s njima se do pred zoru razgovaraju – sve neke filosofske raspre – onda ih pred oglašavanjem prvih petlova bestidno obnažavaju, obljube, ostave. Kažu, ujutru se, jadne, ničega ne sećaju, jedino stidljivo, kroz lažne suze, pominju božansku lepotu napasnika, nežnost; u osami se opsećaju uzajamnih strasti.

»Tako je, eto, pun Golubac kopiladi!« odbrusi vesladžija osornim glasom.

Pomno sam sledila glomazne šake s vretenastim prstima.

Uskoro pristigosmo do pomenute zaravni otkuda sam imala pregled nad celom utvrdom; izgledala je kao gomila kamenja obrušena u Dunav. Pred nama su ležala tri sarkofaga. Počeo se hvatati suton. Opazih s gnušanjem kako se sa crmpurastog vesladžije širi neugodan životinjski zadah. Pogledala sam ga iskosa. Bio mi je okrenut leđima, sa njih se slivao znoj; spremao se na prvi mig mog odobravanja da strči niz usek, tri stepenika, puteljak, do sreskog načelnika, čamca.

»Možeš da ideš«, progovorih s izrazom milosrdnice.

»Hvala!« isceri mi se u lice hijenastim smehom; stropoštao se bezglavo niz liticu.

Otac bi svakako razumeo njegove neprirodne pokrete, ili bi bar pokušao da ih opravda. Verovao je u magiju, osobito je pridavao pažnju magičnim svojstvima mestâ; govorio je kako mesta talože sudbine, dešavanja, otelotvorenja raznih svesti, misli – pamte! – onda, kada za to dođe vreme, mesto započinje otuđenje, pa samostalno živovanje, koristeći se pri tom nasleđenim moćima i iskustvima. »To je magija!« uzviknuo bi s ushićenjem deteta, »Mesta započinju drsko da uplivišu u naše sudbine.«

Bacila sam pogled na ručni časovnik. Devetnaest i sedamnaest. Moraću do ponoći da odsedim na zaravni. Izabrala sam najpogodniji kamen, odakle sam imala jasan pregled na tri sarkofaga; delimično sam gledala Dunav. Mislim da je upravo u ovim časovima zalaska sunca imao najlepšu boju: dubokomodru; delovao je divlje, tuđe, misteriozno. Zgužvala sam pregršt čiste hartije, položila ih na kamen; sela.

»Koliko li tek Dunav čuva nataloženih energija«, započinjao je otac, »od pre osam milenijuma njegovim obalama smenjuju se civilizacije. Možeš li da zamisliš preistorijskog arhitektu kako po svojoj meri projektuje stanište; prvo stanište u Evropi, osnove čovekova obličja!«

Nisam, razume se, uspevala da zamislim oblutak u ulozi arhitekte; po glavi su mi se neprestano vrzmale monumentalne kamene skulpture Lepenskog Vira.

»Svedok naših sudbina«, nastavljao je, »on đavolski upliviše njima, veruješ li u to?« opet mi se unosio u lice kao da je očekivao odgovor, iako sam znala da je očekivao samo moje pokorno ćutanje.

Jednom mi je rekao – bio je smrtno ozbiljan:

»Dunav je, sinko, ta VELIKA MAGIJA; velika reka, velika magija; sažetak sudbina, gospodar sudbina.«

Naravno, nisam ga razumela.

Odbila je ponoć. Mesec je bio pun, oporožut; jasno je osvetljavao tri sarkofaga; mogla sam da vidim vrhove svojih udalj ispruženih nogu. Već sam poprilično osećala umor, spavalo mi se, uzgred, sumnjičavost je započinjala orgijastičko naslađivanje. Neshvatljivo kako sam olako nasela fantazmima šupljih glava. Ne znam više ni da li bi otac odobrio nemilost u koju sam usisavana nekim teško objašnjivim magnetnim porivom. »Zašto?« pitao bi on kada bi ga majka stidljivo prekorila što po ceo bogovetni dan besposličari buljeći u šarene laže, kako je posprdno nazivala njegove arheološke časopise; on bi oćutao, ali bi docnije, kada smo ostali sami, s ozlojeđenošću neshvaćenog čoveka, prokomentarisao majčine grdnje. Govorio je kako je besposličarenje uzaludno smišljena reč koju bi, da je kojim slučajem lingvista, smesta izbacio iz Pravopisa. Pratila sam ga razrogačeno, tek ponešto razumevajući. »Nemoguće je besposličariti, razumeš li ti to?« tada bi mi se opet značajno unosio u lice, ali mislim da me uopšte nije gledao, naime, gledao je kroz mene kao kroza staklenu bižuteriju. »I kada se učini, s gađenjem i negodovanjem obavezno da besposličariš«, nastavljao je, »ono zapravo i nije besposličarenje; ja to nazivam, jednostavno, nagonom; posledice takvog nazovi besposličarenja ostavljaju traga, pokaz, smisao. Čemu bi potreba za dokolicom bila u začetku negirana kao nešto neprimereno zdravorazumskom činjenju; uostalom, nije li malo dragocenosti nastalo upravo iz dokoličarenja

Ali kakav sam smisao ja mogla da izvučem iz beznadežnog osmatranja tri sarkofaga. Normalan čovek bi do sada već zasigurno potvrdio – ona je luda! ali sebe, na sreću, odavno već nisam smatrala normalnom.

Iznenada začuh glasan zuj razjarenih noćnih insekata; izgledalo je kao da su se naprasno od nečega uplašili; odmah potom spazih kako se središnji sarkofag za pedalj pomerio. Nisam svakako mogla da pogrešim, dovoljno sam bila prisebna da bih neočekivanu pojavu protumačila kao nalet sablažnjivog snoviđenja. Širom rastvorih oči; zaustavila sam dah. Poklopac središnjeg sarkofaga je nastavio da se pomera, polagano, uz slabu škripu; unaokolo nije bilo ni žive duše; otvor je već dosegao promer ljudskog trupa. Videla sam kako iznutra leluja beličasta svetlost praćena tihim brujanjem, odmah zatim i opseni lik mladića. Bio je visok, izrazito mršav, uskih, malko pogurenih ramena, nadasve lepog izduženog lica; i uopšte nije podsećao na apolona, pre me je podsetio na moga upokojenog oca. Čak se i smejao kao on: neznatno bi nakrivio, izdigao gornju usnu u desnu stranu, i to je bio njegov način smejanja (retko smo ga viđali da se smeje grohotom, otvorenih usta, glasno). Apolon se smešio na istovetan način. Obuzela me najednom ledena drhtavica; htedoh da mu se obratim – ta-ta! se raspolovilo u dva otegnuta jauka. Kada sam pokušala da ga dodirnem, moja ruka je prošla kroz njega kao kroz maglu. Zaista je on, pomislih sa zebnjom. Prepustila sam mislima da se slobodno uobličavaju u upite: zašto ovo činiš? zašto baš golubačka utvrda? zašto čedne devojke? zašto me mučiš strepnjom i neizvesnošću? nisi li to zaista ti? Odjednom se iz apolona izdvojiše dvojica visokih, izrazito mršavih mladića, uskih malo pogurenih ramena s lepim duguljastim licima; smejali su se na način kako je to činio prvi apolon, sa izdignutom gornjom usnom u desnu stranu, kako je to činio moj otac.

»Osveta!« viknuh paničnim tonom. Neodoljivo je podsećao na majčin ton kojim je prigušeno protestovala iz gostinske sobe: »Jovančo!« izvukla čipkanu maramicu (nju je uvek nosila u zarukavlju), njome obrisala nos (nos joj je slinavio i leti i zimi); učinilo mi se da osećam i miris njenog straha. Plašila se oca; strah je ispoljavala mirisima. Njegova osveta me zasigurno i dovela u Golubac! pomislih nemoćno.

Grozničavo sam pokušavala da saberem misli, vratim se nakratko u Beograd, Arheološki institut. Istraživanje misterije »tri sarkofaga« dobio je u zadatak mlađi kolega, pripravnik; odlazak u Golubac odložen je usled iznenadne tragedije u njegovoj porodici; posle se naprasno razboleo, a slučaj je neočekivano poprimio alarmantne razmere. Iz »uklete tvrđave«, kako su je meštani prozvali, stizale su najstrahotnije glasine. Priča o utvarnim obljubnicima preteći se valjala istočnom Srbijom; čak ju je Dunav naneo na levu obalu. Konačno, prozvana sam da rešim misteriju »tri sarkofaga«.

»Rekoh li onomad, sinko, kolika je sila sakupljena u mestima«, čula sam jasno prozukli očev glas, »potrebno je neprestano podsećati, ako ne podsećaš šuplje glave zaboravljaju. Misliš – surovo! Koješta! surovost ih jedino i dotiče«, poćutao je nakratko. »Dozvao sam te da spaseš golubačku utvrdu«, glas mu se gubio u šuštavo brujanje, »govorim poslednjim ostacima snage – Tri sarkofaga su konačno oživela

Poslednje reči izgovorio je brujanjem, ali ja sam ih ipak razumela.

Golubačka tvrđava zarasla je u korov i šiblje; bila je već odavno neprohodna.

/* */