Laura Barna: PROMATRAČ ZVEZDANOG SVODA

godina je 1999. a mesec 3.

Ovih dana, noći su izrazito svetle. Mesec oporožut, kad mu vreme nije da se takvim čini. Jato trepetuša u grozdovima sabija se u Velikog medveda, Mala kola, Vodoliju, Belog psa nisko prignutog, snishodljivo povijene kičme, savesnog i odanog njuškala. Godina je 1999. a mesec 3. Krstareće rakete umrežavaju nebeski svod kao svetleća paučina džinovskog pauka krstaša, greškom preostalog iz ledenog doba možda, još neutvrdivo kog imena. I svaka mu nit smrtonosna. Ukoliko se namah ne odvrati pogled, Promatrač zvezdanog svoda našao se u pogibeljnoj nemilosti paukovog zagrljaja. Crno mu se piše …

“Svima nam se crno piše”, kažem ravnodušno, ali ipak oprezno uvlačim ušiljeni nos s tri goleme pege u vlažnu senku, i od te vlage tri goleme pege na mom nosu počinju ponovo da bubre, pretvaraju se u grozne plikove, i nesnošljivo svrbe, a ja od njih ne uspevam ni prst pred nosem da nazrem.

“To je dobro”, neko će reći, “odlično.”

“Jeste”, potvrđujem i zadovoljno trljkam mokre dlanove. Oči mi nestaju u tamnim koncentričnim krugovima, znam. Vladislava bespotrebno došaptava u moju levu ušnu školjku zlokobne reči:

“Ostao ti je neaktivirani projektil u zenici!”

“Zar!?” prstima nervozno otirem oči, temeljno, krug po krug.

Naš soliter je odnedavno izmešten u suteren s nizom malih, uglastih prozora nalik puškarnicama, kakve sam zimus u bezbrižnom dokoličarenju zapažala na Kalemegdanu. Na njima su armirana stakla, što je u ovakvim okolnostima savršeno praktično rešenje, mislim i radujem se gustini isprepletenih žica koje kradu svetlost; rđa ih je dobrano načela, primećujem i najsićušnije detalje. U poslednje vreme, doduše, veoma sam naklonjena detaljisanju. Do tančina razglabam tuđe nehotično ili hotimično izrečene misli, i još dugo posle dumam o njima, bistrim stilske nejasnosti, bavim se gramatičkim propustima, morfologizacijom reči, pride i psihološkim onanisanjima, besprizornim nabrajanjima, afiksacijom i ostalim jezičkim apstrakcijama, inovacijama, ujednačenostima, strukturama, konstantama, ali osobito se zanimam tuđim cipelama, pomno ih zagledam, divim im se ispotaje; po njima docnije samovoljno donosim zaključke o svakom pojedincu iz našeg suterena, i njih uredno zapisujem u džepnu beležnicu u raznoliko išrafirane i numerisane kolone; ukratko, konstruišem numerisana žitija Morloka, zanimam se spekulacijama i intrigama, i takva zanimacija me okupira i razgaljuje do snošljive ushićenosti, od jutra do jutra.

“Pepeljugo”, doziva me Vladislava jedva čujno, bezmalo nerazgovetno, “opet uzaludno razdvajaš žito od kukolja, ulašteni vršak od prašnjavog, i? kako stvari danas stoje s cipelama?”

“I-s-t-o-k-a-o-i-j-u-č-e”, cedim nevoljno kroza zube, slovo po slovo, bez stanki.

“Ali, juče si pominjala katastrofu, disaster!”

Naslućujem iznenadnu bojazan u njenom oblesavelom pogledu.

“A kako stvari stoje, gore?” pitam umesto odgovora, mrsko mi da odgovaram, sumnjam, odgovorima razaram precizne konstrukcije.

“Ka-ta-stro-fi-čno”, kaže još nerazgovetnije, užurbano, seckavo, i zatvara kapke kao drvene škure smorene od nepreglednog pogibeljnog prizora neboplave pučine s vrištećim galebovima. “Pokaz!” dodaje histeričnim vriskom. (Pokaz – bog te pita otkuda vaskrsla reč.) Domalim prstom rastvara slepljene kapke, bezuspešno, i dalje su slepljeni.

Doduše, vidovita Orka je još zimus najavila nadolazeću katastrofu. “Osećam je ovde”, rekla je tada, činilo se, odveć nadmeno, i kažiprstom pritisnula prvo levu, potom i desnu nosnicu od čega joj se lice u trenu strahotno orumenelo. Još je uzgred obrazlagala, ne baš umešno se služeći astrološkim terminima, silinu i razmere neizbežne nesreće, kamuflirajući predskazanje u tektonska pomeranja tla, lutajuće komete ili pogibeljnu najezdu meteorita, džinovske obrušavajuće megalite, kišu žutih žaba, svakovrsnu ekološku havariju i, najposle, globalno pomeranje razuma iz svetla u tamu, gde će još zadugo ostati da tavori u sopstvenom otrovanom tavoru, što je moglo proizvoljno da znači i bauljanje slepca kroz minsko polje ili, još bolje, slepac predvođen slepcem kroz pomenuto minsko polje ili, najbolje, slepci predvođeni slepcima, opet kroz neizbežno, više puta pominjano, minsko polje. Sve ovo moglo se čuti u udarnim večernjim terminima, neposredno pre i posle stanja stvari od Pola Osam. Vladislava je znala, numerisani Morloci takođe, znao je ceo svet, Balkan, Evropa, Aljaska, Azija, i najskrajnutije prekookeanske tačke.

“Neverovatno, nisi čula; Trnoružice, probudi se, he-hej! Beograd bruji o zastrašujućim proročanstvima gospođice Orke a ti čekaš zapisani poljubac krasnog mužika, kakav bezmeran paradoks”, iščuđavala se, doduše, vidno lažno.

“Zar je dotična personalita, gospođica?” uspela sam da pitam, na šta je ona prasnula u dugotrajan histeričan smeh. Čak i danas, u suterenu solitera reda III u Ulici Grčića Milenka, smeje se istovetnim načinom.

Odnekuda dopire dašak vetra, iako ga ja ne osećam, odevena u skafandar s gas-maskom na licu, jer se upravo sa radio-aparata oglasio zavodljivi bariton i najavio mogućnu ekološku havariju, nadolazeću sa severozapada. Živela Orka! Neki od groznih plikova pucaju i zamućuju mi staklo, pa ne vidim ni prst pred okom.

“To je dobro”, neko će opet pomirljivo kazati.

“Jeste”, potvrđujem. Ruke sam uvukla duboko u džepove. Zaboga, šuplji su, porazno! mokrim jagodicama dotičem mokre butine. Dašak vetra već izvesno preti da utrne ionako slabašan plamičak jedine preostale voštanice, uporno nastavljane od nebrojenih parčadi, lepljenih topljevinom.

Voskarske radnje odavno su zakatančene; sveće pribavljamo u crkvi, ali crkva je, u okolnostima neprekidne uzbune, trenutno miljama daleko od nas, a krutoća skafandra uslovljava tek jednu nesmetanu i olako izvodljivu kretnju – lebdenje u vazduhu.

“Dobro, ja lebdim u vazduhu, pa šta?”

“Ali, još uvek smo na majčici zemljici”, čuje se bojažljivi osvrt iz jednog od nebrojenih uglova, dakako, u večitom mraku.

Sutereni su prepuni mračnih uglova.

Ovih dana, noći su izrazito svetle. Mesec oporožut, kad mu vreme nije… usuđujem se da pročitam, naglas.

“Ja čitam, dakle, sasvim dobro vidim, dakle, sveća mi nije potrebna! Čuste li, narode moj, kakav optimističan zaključak izveden iz jednog suterena?!”

Niko mi ne odgovara.

“Govoriš naizust, eto šta je.”

Bravo, konačno!

“Zar?” pitam nezainteresovano.

Ne slušaju. Njuškaju bojažljivo pridošli dašak vazduha; čak i Vladislava ćuti; mora da je zadremala, mislim ali ipak sumnjam, onamo pod armiranim prozorom; sanja neboplavu beskrajnu pučinu s vrištećim galebovima, iskričavu od množine planktona; ona uvek sanja veliku vodu i bele ptice. Pohodi praiskon, nepodnošljiva je fraza dežmekastog psihoterapeuta, preobražava se u ribolikog vodozemca i nestaje u preslane dubine, reći će još kao neslanu šalu, nesnošljivo nadmeno.

Novi dašak vetra konačno je utrnuo plamen. Nemamo dovoljno gas-maski, koristimo ih naizmenično u proizvoljno određenim vremenskim razmacima, i njih se striktno pridržavamo (vremenskih razmaka). Svakih dvadesetpet minuta, glasio je nepisani dogovor, i sad je red da je predam Vladislavi (gas-masku). Ona ćuti. Zaboga, da nije otrovana!? Predugo odugovlačim s primopredajom. I, gle, čuda! Vladislava se smeši, zadovoljni Morlok, nepomično razrogačenih očiju uprtih kroz uzani procep, odnekuda – ko zna otkuda!? – razbijenog armiranog stakla, u parče izrazito svetlog neba osutog jatom trepetuša što oformljavaju najneuobičajenija obličja.

“Opet sam odocnela! Redovito odocnim. Dakle, to je – dockan!”

Ukoliko se namah ne odvrati pogled, Promatrač zvezdanog svoda našao se u pogibeljnoj nemilosti paukovog zagrljaja. Crno mu se piše. Svima nam se crno piše …, čitam u sebi, začudo, potpuno ravnodušno.

 

Beograd, 24. mart 2004.

/* */