Laura Barna: BIBLIOTEKARKA

Kako je krenulo da se zapliće, ostaće možda još pun sat, ili čak duže. Dešavanja oko knjige postaju iz časa u čas misterioznija, što svakako s početka nije očekivala, dok se iz čiste dokolice pentrala klimatavim merdevinama, njuškajući za razoriteljem dosade i umoljčanog bibliotečkog vazduha, pri vrhu police, pod visokom tavanicom s nejasnom reljefnom štukaturom. Onamo obično oturaju preterano oštećene primerke, rastabačene, neupotrebljive, nemogućne za čitanje, sklone ljuspanju i mrvljenju i pri najnežnijim doticajima, ili one retko, pa i nikad tražene, vremenom sasvim zanemarene ili s posebnim razlogom zaboravljane.

Tu je, dakle, stajala jedna, upadljiva u osami, izdvojena, oslonjena o bočnu stranicu police; belasavo je titrala na fino lakiranom mahagoniju. Nedostajala je prednja korica i naslovna strana, kako je i očekivala, više iz iskustva jer iz nekog neshvatljivog razloga kidane su upravo prednje korice i naslovne strane, iz ljutnje ili srdačne zavisti, a koja, opet, nagoni posedništvu. Zadnja je bila iskrzana, s masnim otiscima prstiju (ženskim ili čak dečjim), istačkana ljubičastim mastilom, krajevima uvijena u prhke rolne, prljavobela. Sa oštećenog hrpta mogla je da iščita jedino naslov: Sanatorijum pod belim. Začuđujuće, mesto na kom je trebalo da stoji ime autora izgrebano je, verovatno nekim oštrim predmetom, mora biti namerno. Noktom! pomisli i to osećanje zapadanja u laku pomamu učini joj se i te kako poznatim, što je redovito iritiralo iako nije bilo iskliznuća, niti uzmaka. Vršak pretposlednjeg lista sa impresumom nespretno je otcepljen ukrivo, ime autora i naslov otfikareni su zajedno sa otcepkom. Izdavačko preduzeće RAD, d.d. BE… (nedostaje …OGRAD), Moše Pijade 12, glavni i odgovorni urednik (precrtan crnim markerom do neraspoznatljivosti, još dodatno ižvrljan plavom hemijskom olovkom). Tiraž – izostavljen. Krzavi komadići pod prljavobelom zadnjom koricom izvirivali su kao karijesni okrljci. Iscepljeno, očigledno preterano nervoznim zamašajem! Dakle, i Katalogizacija u publikaciji Narodne biblioteke Srbije (poslednja nada da se dočepa tajanstvenog imena).

Slučaj knjige anonimnog pisca postaje intrigantan. Ipak, ostaće još samo sat, čvrsto je odlučila, izgovarajući „još samo sat“, zavereničkim polušapatom. Sat i ni minut više, dodala je još. Sada je tačno osam, zaključaće ulazna vrata, kao i obično dva puta okrenuti ključ u bravi, za svaki slučaj spustiti venecijanere, prigušiti neonsko svetlo pod kojim se osećala kao demodirana lutka u izlogu robne kuće „Beteks“, preko puta. A kakvih tek lutaka ima u Mangu, Terranovi, Legendu, verne kopije ljudske opuštenosti i razbibrige, srećne, raskoračene, užurbanim pokretima hitaju na ulicu, među prolaznike, izvijenih uzanih bokova, mirišu baršunaste kože, prirodnih vlasi i noktiju (nelakiranih jer lak je odavno izašao iz mode).

Sasvim će joj biti dovoljna mlečnobleda svetlost stone lampe s prijemnog pulta, onda će prinositi jedan po jedan limeni sanduk s kartonima. Naslovni katalog; za svaki slučaj pregledaće i Predmetni, pod Proza, pa i Lisne kataloge sa informacijama o knjigama pribavljanim do 1999. godine. Autorski katalog ionako nije dolazio u obzir, za misterioznim imenom traga dahom istinskog tragača. Bar jedna vidna olakšica, pomisli ponešto odobrovoljena. A mogla je da sipa i viski; ostalo je još nekoliko kockica leda u frizu. Odlagaće ih redom na pult, potom ih pažljivo prelistavati, da se kojim slučajem S pogreškom nije zaturilo ili zametnulo među Š i T, Đ i E, ispred K možda, ili čak s početka, pod A.

Biće to naporan i dugotrajan proces, znala je, mesecima niko nije sređivao kartoteku, i ona je trenutno u pravom haosu. Uzaludno je lobirala kod kolega, uglavnom koleginica bibliotekarki, za kompjuterizaciju, prisajedinjenje i umrežavanje isturenih ogranaka u centralni kompjuter Biblioteke grada. Bio bi red, vreme je, i to čudo da se desi, konačno, alal vera, svaka čast! Bogu hvala, da se prekrstim triput, nadmašivala je samu sebe frazeološkim istupima kojih se inače svojski grozila. Frustrirana ludača! Furija! Persona! Personalita! Ona bi da nas sve redom smesti u školske klupice, kao đačiće, pa ponovo na učenje, ispočetka, još za mašinom, načula je neke od najglasnijih, dabome i najzajedljivijih komentara. Sasvim dovoljno da odustane.

Naslovni katalog! Bilo bi mudro da započne traganje od njega. Poći će od S. Logično. S…, San…, Sanatorijum…, Sanatorijum pod…, Sanatorijum pod klepsidrom, Prodavnice cimetove boje, Kometa, Bruno Šulc. Gutnula je malko iz široke čaše; ostatak je popila naiskap. Nastavila ubrzano da pretražuje. Napolju je već sipila jedna od onih usporenih jesenjih kišica; obično oko ovo doba počinje da rominja, sasvim prijatno za uši, dobuje celu noć, ujednačeno, ujutru ništa, kao da nije ni padala, vetrovi razbili oblake u bezoblične mrljotine, prosušili asfalt, razvejali lokve i raskvasine, vedro nebo, bledoplavo s tamnoljubičastim vencem u obodu.

Sanatorijum pod belim je nepostojeći naslov ili je iz nekih zakulisnih razloga ostao nezaveden. Dešavali su se slični propusti i ranije, promrmlja unervoženo, umorno se obrušivši u raspečaćenu polufotelju s nejasnim cvetnim dezenom. Ovo nema nikakvog smisla, nemoguće, otkuda onda knjiga na vrhu police, očigledno rastabačena od prekomernih dodira, među odbačene i zaboravljene, bez sumnje ona je morala biti postojeća, stvarna, otuda sigurno negde i zavedena; pridržava je oprezno dlanovima. Kada bih skuvala duplu jaku kafu bez šećera možda bih mogla za sat-dva da iščitam ceo roman, pomisli, možda i razrešim dvoumicu: postojeća/nepostojeća. Svakako, ostaću do ponoći. Gospođa Šarlota u to vreme spava pravedničkim snom, stavila je već tampone u uši, zamaskirala oči mekim štitnicima, papilotne udenula u kosu, navukla noćnu kapicu préko. Zikajlo je ionako stalno uz nju, dobro nahranjen već joj drema kod nogu. „On mi tako lepo ugreje tabane, nijedan termofor to ne uspeva kao on“, rekla joj je kada je slučajno ušetao u njenu sobu, krcatu starinskim nameštajem, staretinama, ručno tkanim prostirkama i tkaninama koje su mirisale na starost i prašinu smrvljenih moljaca; i smesta se okomio na tabane. Odahnula je. Slučaj sa alergijama postaje kosmičko pitanje. Poslednja tri stana u otmenim delovima grada izgubila je zbog mačke, i dobrovolja gospođe Šarlote prionula je umilno na njenu nomadsku dušu kao melem na ljutu ranu.

Roman je započinjao s Deset pravila ponašanja u sanatorijumu „Van Gogh“. (Ime sanatorijuma zapisano je latiničnim pismom.) Suludo! Poslednje mesece svoga života Vinsent Van Gog provodi u sanatorijumu u Sen Remiju; docnije iz očaja puca sebi u srce. Neuspelo!

Sipala je viski na preostale kristaliće leda. Razumljivo je da sve velike institucije propisuju pravila, kako bi inače opstale? Mora biti da ih i sanatorijumi podrazumevaju pod obavezu, kad porazmisli, oni ih tek moraju imati, štaviše neizostavno, pravila pridonose uspostavi harmoničnosti ili bar prividu takvog stanja, a harmonija (ili tek njen privid) i te kako je nužna za mesta prepuna nejasnosti i nesporazuma kakav sanatorijum proizvodi.

Siroti Van Gog. Ne čini li ti se njegova nesrećna sudbina paradigmom tragičnosti baš svih sebičnih zlatnih doba?

Rastvorila je nasumice kažiprstom stranu, stala usporeno da čita, srknula potom gutljaj vrele kafe; godila joj je vrelina.

Kiša je već počela da pada pljuskom, činilo se kao da se nebo otvorilo, u naletima je udarala u stakleni izlog, i bilo je jasno, sada i da je htela, nije mogla napustiti biblioteku. Vratila se, pažljivo manipulišući prstima, na sâm početak. Tekst je neočekivano nastavljen s Deset pravila ponašanja u vili „Natalija“. Neverovatno, izusti tiho. Dobro je poznavala tu kuću, omamljivali su je njeni neoklasicistički zabati, uporno ih je merkala s prozora iznajmljene sobe na spratu, okrenute ka unutrašnjem dvorištu, kad god bi u dokolici prolazila Topolskom, zamicala neprimetno u Petrogradsku, razuđivali su krov nepreglednim uglastim šiljcima. Na čeonom zabatu krasnopisom isklesana je godina: 1936. ВИЛА НАТАЛИЈА, što je mogla sasvim jasno da osmatra sedeći i za skrajnutim stolom od fino kovanog gvožđa u kafeu „Jovana“, u dvorištu vile. „Neobuzdana varoška srcolomka, gospojica Natalija Jevremovićeva, docnije Tiosavljevićka, baba po ocu mladom gospodinu piscu, moja negdašnja nerazdvojna družbenica, jedina kćerka trgovca finim tkaninama, uglednog beogradskog građanina gos’n Svetolika Jevremovića“, pojasnila je gospođa Šarlota, „Bog da joj dušu prosti“, mehanički se prekrstila.

Pre neku godinu u toj kući zadesila se nepojamna tragedija, prisetila se sad već ubledelo piljeći u listove koji su se po doticanju vrhovima jagodica sami od sebe raspadali. Zaboga, kakva mučno čudna knjiga! Zahteva da budem njen poslednji čitalac. Mlada žena je ubijena, ili se ubila, nikada nije potvrđen uzrok njene smrti, iako je policija nakon detaljno sprovedene istrage, u koju su bili uključeni ukućani pa i najbliži stanari okolnih zgrada, izdala neubedljivo saopštenje – nesrećni slučaj. „Divna mlada žena, da je samo Natalija poživela da je vidi“, rekla je gospođa Šarlota ganutljivo, „da, i neuobičajeno posebna. Nesreće idu uvek u paru, jedino sreća dolazi sama“, dodala je još veštim pokretom išmrcnuvši vazduh u finu čipkanu maramicu s porodičnim monogramom. Policajac s dečačkim licem nezainteresovano je zapisivao, činilo se, svaku njenu izgovorenu reč, ne postavljajući joj dodatna pitanja, niti se interesujući za detalje. „Niste me pitali, mladi gospodičiću, zašto neuobičajeno posebna?“ Zaklopio je užurbano rokovnik, klimnuo kratko glavom u znak pozdrava, istrčao bez reči, u zbunjenoj rasejanosti široko gestikulišući rukama. Pričalo se da je naiskap ispila sok nekakve otrovne biljke – kažu baš one koja je i Sokrata usmrtila – sama ju je uzgajala u udubinama kamenja sakupljanog uz Dunav; okretala ih ka istoku i zapadu, naizmenično.

Ostavljala je precvale žbunike sasušenih cvasti, pa im se naročito isticahu mesnate stabljike s mrkocrvenim pegama; iz njih je svojeručno cedila smrtonosni otrov koji je docnije odlagala u bokaste teglice i na trbuščićima ispisivala uglastim ćiriličnim pismenima: АЛКАЛОИД КОНИН […]

Iščitavala je. I zna da je on, ubrzo po Njenoj smrti, završio u jednom podavalskom sanatorijumu, ili je oteran, ona misli da je ipak oteran jer on nikada dobrovoljno ne bi napustio vilu, zbog Nje to ne bi učinio, nipošto.

Pravo stanje stvari bilo je, zapravo, greška. Samovoljno je svakako nemoguće zaći u sanatorijum, ili pristajanje na ludilo, barem takav slučaj meni nije poznat iako, priznajem, meni mnogo toga nije poznato. Eto, nije mi, na primer, poznato da je Van Gog pokušao samoubistvo upravo u sanatorijumu […]

Pronašla je potvrdu svojih sumnji pod: Zapis prvi. Vilu su nedugo potom naselili rođaci, sasvim drugačiji, kudikamo bučniji, i potpuno je preuredili po svojoj meri. On? Pisac! Gospodin T., izgovorila je onim zavereničkim polušapatom.

Na modričastim brokatom zastrti pijedestal jedne već oveštale definicije prizivaš moderne starce ili stare moderniste zlatnih doba, zlatnih upravo rad njihovog modernizma, čak i po cenu života […]

Čitala je dalje Njene reči dušebrižničkog prekora, dok je…, pisalo je još i ovo

[…] mokrim dlanovima doticala njegovo već uveliko proređeno teme, kvasila je vampirica sve čega bi se dotakla.

Čovek kojeg nikada nije upoznala, gospodin T., a nebrojeno puta posmatrala ga je s prozora iznajmljene devojačke sobe kako ubrzano progaža ukrštajem uporedo s crnim muškim kišobranom nehajno ovešenim o ručni zglob. Lupkao je ujednačeno metalnim šiljkom, zasebno o svaku kamenu kocku kaldrme, kao slepac u šahovskoj igri, i sasvim neočekivano, ritmična lupkaranja primala je nadražajem nežnih osetila vrhovima prstiju po najsuptilnijim delovima tela. Noćima je beskonačno zurila u jedini osvetljeni prozor što je gledao u unutrašnje dvorište, u tri visoka čempresa neuobičajeno izrasla iz jednog korena, i magnoliju posred međe dva susedna imanja.

On tvrdi da nije naša nego gos’n Petrinovićeva, tačnije ubeđuje me, za palac je, veli, ušla u njegovo imanje, dakle, nije naša […]

Nastavila je s čitanjem

[…] magnolija pripada gospodinu Petrinoviću […]

Pripada!? Mili Bože, Ona nimalo ne preza pred činjenicom da je suprug gospođe Šarlote upokojenik, mrmljala je.

Dobro, nije naša, pa šta? Dva cveta s vrha su se rastvorila, i sasvim olako mogu da budu svačiji i ničiji, istodobno, kao da posedništvo ili njegovo izostajanje umanjuje čari divljenja.
Kad porazmisli, Nju zapravo nikada nije ni videla. Nisam izgleda dovoljno želela!, uzdahnu hrapavo kao da joj je na tren ponestalo daha.

Nesigurno je prišla malom prozoru pod tavanicom, širom ga raskrilila, duboko udahnula vlažan vazduh zasićen vonjem strulog lišća i mokre zemlje. Boleli su je udovi, u želucu joj je gorelo kao netom zapaljena vatra. Užasnuta, osvrtala se unaokolo kao da traži potvrdu osećanja nečijeg stvarnog prisustva, i od tog osećaja (a može biti da je ipak posredi uobrazilja) misli su joj se rasipale na sve strane, puneći nebrojene uglove bibliotečke odaje.

Napolju je i dalje pljuštala kiša. Imam ga, konačno ga imam!, posrćući doteturala se do stola, otpila mali gutljaj razvodnjenog viskija. Ime! Imam prokleto ime! Nastavila je dalje da iščitava složaj, bez ikakve sumnje očajničkih zapisa iz sanatorijuma „Van Gogh“:

Retrogradna amnezija, nastala usled teškog emocionalnog gubitka, manifestovanog šokom[…]

Stajalo je u dijagnozi nad njegovim krevetom. Do sada, nesumnjivo, sve upućuje na njega, ponavljala je grozničavo. Smelo konstruisana radnja, baš kao i u prethodnim njegovim knjigama, postupak interpoliranja pričâ u priče kojim se nadmeno koristio, spretno manipulišući dosadom. Doduše ovakav način konstruisanja romana i nije neko senzacionalno otkriće, Šeherezada je to umela vraški dobro i spretno da čini u beskrajno dugim noćima prepuštenim na izazov nezajažljivoj mašti, ali… Dalje nije rekla ništa.

Njegova uporna ćutnja me ubija efektom najsporije dejstvujućeg otrova. Danima nije rekao ništa. Besmislenom upornošću zanemaruje sasvim izvesnu mogućnost da je i ništa nešto. Bolnije nešto.

Kod trećeg viskija začula je otkucaje zidnog časovnika; odbila je ponoć. Zikajlo se verovatno upravo promeškoljio, on se uvek oko ponoći meškolji, pridigne se na prednje nožice, kao dozvan osluškuje apsolutni smiraj, postoji tako nekoliko trenutaka, i ne žmirka, naćuli napregnuto ušice, ovlaženim nosom lovi nepostojeće šumove, onda će se ponovo čmavljivo obrušiti, ušuškati među tabane gospođe Šarlote, a ona njegov mesečarski istup neće ni primetiti iako će izjutra kukati kako proteklu noć ni oka nije sklopila (spavala je inače kao top). „Gospođo Šarlota, noćas ste čak malčice i hrkali, ako smem da primetim“, često joj je izjutra govorila u šali. „Gospojice, vi ste noćas nešto ružno sanjali“, odgovarala je blago pocrvenevši, izlazila unatraške iz njene sobe i ne zatvorivši vrata za sobom. „Molim vas, ostavite za pedalj odškrinuto“, rekla bi još kao za sebe, sasvim bespotrebno jer je gospođa Šarlota već stajala na odmorištu, spremna da zakorakne na prvi stepenik.

Govorila je da vrata poentiraju pogreškom uspostavljene kućne granice kao rđave sviklosti, te ako ih sva istovremeno raskrili, poentiranje se izjalovi, i ivice vremena prividno iščezavaju, zajedno sa rđavim sviklostima […]

Nastavila je da čita, ovaj put bezrazložno glasnije. Osluškivala je sopstvene izmučene sricaje kao nagoveštaj nejasne opsednutosti. U glavi joj je vladala neopisiva zbrka. Možda i od popijenog viskija, pomisli hvatajući se slabašnim zamahom davljenika za preostalu slamku. Radnja se naočigled ravnomerno klacka između sanatorijuma i vračarske vile, i bilo je potrebno vanredno umešnosti i pribranosti da bi se dosledno sledila lavirintična putanja, ali njena moć pravilnog rasuđivanja raspršivala se iz časa u čas zajedno s mrvicama zdrobljenih listova pod njenim prstima, nestajala u umoljčani bibliotečki vazduh, najednom gust kao kaša; od njega je teško disala. Znala je – to Ona započinje posednički da joj zaokuplja razum, isisava i poslednji tračak snage iz ionako malaksalog tela. Viski je postao voda, vode se svojski grozila; odšutnula je praznu flašu pod sto. Ona je mrtva!, histerično vrisnu. Otrovana!

Otrov ima sporo dejstvo. Sporina me je oduvek podsećala na reku. Dunav je reka, a tišina je porazno stanje ravno efektu sporine. Belo.

Pridigla se na noge, drhtavo se podupirući dlanovima o ivicu stola. Bila je avetinjski bleda, što je doduše mogla i da vidi u malom ovalnom ogledalu, okačenom o neverovatno dugi klin s naspramnog zida. Nanovo je kažiprstom pažljivo nasumično rastvorila preostatak knjige. Prsti su joj bili potpuno ulepljeni sivom prašinom.

Zauzimala je površ po površ vile „Natalija“, na ukrštaju Topolske i Petrogradske, posednički zalazile u magične krugove, omeđavala ih sažvakanim jutarnjim ispljuvcima.

Da li je moguće ubiti mrtvaca?, pitala se za sebe. Ona nadmoćno grabi živote kao neprikosnoveni posed. Konačno, u sopstveništvu je svoga, polagano prisvaja i njegov, obvija ga krugovima zaborava kako bi mu olakšala preostale sate. On je pisac Sanatorijuma pod belim, ili je to zapravo Ona, nejasno je, otuda i izgrebano ime s hrpta, zna da je prvobitno stajalo njegovo, i zna da ga je on pod teretom Njene teške senke očajničkim grčem nastojao ukloniti.

Ako, dakle, raskrilimo sva vrata istovremeno, nevidni trošitelji zaostalih senki bivaju oduvani promajom koja ište da se razmahne. Trošitelji senki pod naletom vetrova uzmiču i senke su vazda uza svog gospodara.

Pod naletom vetra, prozor pod tavanicom lupnu svom žestinom o stakleni izlog; krhotine okana uz jak prasak rasuše se po podu. Jedna ušiljena srča dokliznu do njenih nogu. Glasno je kao u magnovenju izgovarala poslednju rečenicu preostalog lista pod već raspadnutom zadnjom koricom:

A kakvu je Ona imala ulogu u mom životu? Pod mokrim prstima oživele su sparušene stabljike kukute. Razgovarala je s kamenjem. Hranila se zemljom. Da li je moguće oživeti mrtvaca? Ona je ljubav, pokretna koncentrična ljubav, najposle sam razumeo. Ljubavni dijagram. Velika Ljubav bez koje više nije imalo smisla

Ako je tačka taj pouzdani pokazatelj okončanja misli, njegova misao ostala je nedovršena, lebdi u vazduhu kao besmisleni lebdeći objekat. I bilo je i više nego jasno, nikako nije smela da dotakne knjigu s vrha police. Radoznalost će me zasigurno jednoga dana koštati glave, često je ponavljala Zikajlu dok joj je čmavljivo dremao u krilu. Nalet jakog vetra s razbijenog prozora iznenada rasprši po bibliotečkim policama preostalu sivu prašinu nepostojeće knjige.

/* */