Kristina Pejčić: KIŠA

Prečasna Čejs je stajala nalakćena na dovratak i gledala u noć. Povremeno bi se osvrnula preko ramena i oslušnula… Unutra se vodila živa rasprava između babica oko toga da li je dete udahnulo ili ne.Prečasna je čekala …

Odsutno je trljala ruke. Tinjajući bol u šakama postajao je nepodnošljiv, uspomena na mladost provedenu u praonicama bolnica u Istočnim gradovima. Zglobovi su je mučili pred kišu, a sa zapada se valjala gromada crnila i gutala već postojeću tamu.Gradovima su bile potrebne bolnice, bolnicama su bile potrebne pralje, a mestima kao što je ovo, bilo je potrebno čudo.

Rudnici uranijuma rađali su svoje potomke, obeležene, osuđene. Korporacije Istočnih gradova zatvorile su svoje rudnike pre mnogo godina ali su kolonije radnika ostale. Bili su prognani, zaboravljeni, odsečeni od sopstvenih života kao truli udovi. Nakaze su pravile nakaze. Nakot se rađao rascepljen, vrištav, ogavan odvodeći porodilje u groznicu i smrt. Poslednjim dahom žene su proklinjale svoje pohotne muževe, izludele od jeftine brlje koju su pili već od jutra. Jadne, izgubljene duše lutale su od vrata do vrata mumlajući svoja imena kroz ključaonice, mameći žene na blud. Ono malo ljudskog u njima gubilo se iz generacije u generaciju.

Rudnici su ih progutali, svarili i ispljunuli otupele i mekih kostiju.Sa zapada je strujao hladan povetarac. Prečasna Čejs je sklopila oči prepustivši se trenutku svežine na licu. Ubila bi za cigaretu ali tog se greha morala odreći od dana stupanja u službu, ili je bar pokušavala. Duvan je lečio sve njene nemire ali je prošlogodišnja suša uništila sve sadnice koje je tako brižljivo negovala u svojoj bašti.

Bila je to posebna sorta duvana prokrijumčarena ko zna odakle, vrlo retka, ukusna, opojna. Posebna nagrada posle teškog dana provedenog u traženju smisla u bezumlju, tračak svetlosti u memljivoj osami njene ćelije. Molila se za kišu, bacala se na kolena, čak i plesala drugim bogovima ali žega je bila neumoljiva. U spaljenim poljima belele su se kosti pasa i konja. Sunce daje i uzima. Rasprava u kući se zahuktavala, hoće li Prečasna pevati pesmu krštenja ili u tišini spuštati maleni zamotuljak u raku iza crkve. U nekom maglovitom trenutku bilo je sve jedno.

Još jedan greh, još jedna tišina, još jedna rupa u zemlji. I taj tup, opominjući bol u kostima koji je slutio kišu, slatku, željenu, preklinjanu. Sitan, gotovo mačji cijuk prenuo je iz polusna. Dete…

Babice su hvalile svoju veštinu i brojale mu prste na nogama i rukama. Deset… i… Deset. Oči i uši. Dva… i… Dva. Jedan mali namreškani nos i jedna kriva, drhtava usta. Prečasna je uzdahnula stegnuvši očne kapke do suza.

Sa zapada je nebo svetlelo, pulsiralo bremenito kišom, izmučeno kao žena na porođaju. Ako požuri, stići će kući pre kiše i pevaće…. za kišu… za čudo.
/* */