Jovan Ristić: NEDOVRŠENO

Nikada nije uistinu pogledao svet po kojem je voleo da gazi, čak ni kad bi čučnuo da prutem svrdla po njegovom izvorištu. Sada, u dubokoj tami, dok je u travi ležao a svest mu se bolno vraćala, taj svet je gazio po njemu i gledao ga hiljadama očiju, po licu mu se peo, kroz kosu se provlačio, ulazio mu u nos, u usta, u uši.

* * *

Rade je, kao oparen, bacio krišku preko stola, više zbog grča koji ga je ščepao nego zato da bi pogodio Marijanu. Ali, u paketu koji joj je sleteo u tanjir bilo je, svakako, i toga. Ona je spremala. Ona je servirala. Morala je znati.

“Šta će ovo na mom hlebu?” drhtavo je upro u parče koje je već tonulo u retki spanać.

Na Marijani se ljutnja nije videla. Nije čak delovala ni zbunjeno. Samo je blago odigla obrve, iz tanjira podigla krišku i osmotrila je na musavoj kuhinjskoj svetlosti. Usput je žvakala kao da se ništa ne događa. A to ga je još više nerviralo – što se ništa ne događa već nedelju dana.

“Govori!”

Nije odskočila, a guste, ravne obrve opet su se odigle.

“Šta ti je”, kazala je preko zalogaja. “To je običan mrav.”

“Ti nisi normalna! Mogao sam to da pojedem!”

“Strašno. Izašla bi ti creva.”

Vrelina mu je grunula u lice.

“Nemo’ da se zajebavaš sa mnom!”

Marijanina beskrvnost je opstajala, kao što je opstajala dok su vodili ljubav – bez obzira što ta žena u krevetu nije mogla biti vatrenija. A onaj put, pre sedam dana, kada se potrudio da joj krv u obraze utera.

“Šta je muškarčino? Pala ti antena?”
.nije bio siguran da li je uspeo. Povukli su se u kosu boje uglja. Umesto obraza, sećao se sjaja iz očiju koji je sekao kroz raščupane vlasi; sjaja koji mu je ledio kičmu.

Naročito se sećao reči zbog kojih su njegovi obrazi goreli.

Stezao je ivicu stola, sa željom da odlomi parče i da to parče bude štangla. Dosta sam je puštao. Dosta sam se ponašao kao idiot.

Marijana je glasno progutala hranu i priljubila leđa uz naslon.

“Dobro, šta hoćeš da ti kažem? Da je slon?”

Radetova glava, četvrtasta i krupna, sunula je preko stola.

“Umukni, jebem ti mater!”

Obrve su pričale i dalje.

Tresnuo je pesnicom kraj Marijaninog tanjira; on poskoči, prevrnu se i pade, pretvorivši se na pločicama u zamrznutu eksploziju spanaća i krhotina.

Ne skidajući pogled sa Radeta, Marijana je ustala, obišla stolicu i stala iza naslona. Njene grudi, sapete crnom košuljom od somota, ravnomerno su se dizale i spuštale. U leđima kao da je imala štap.

“Šta je?” iskezio se. “Boli te kičma?”

Anđelu nikada ništa nije bolelo. Odmah bi se savila, poletela po krpu. I bolje je kuvala. I bolje se osmehivala. Ma, stalno se osmehivala. Slikala je. Crtala. Mene je crtala. A znala je i da šije. I umela da peva. I umela da ugodi. I da ćuti. I ni na šta se nije. 

“Šta je muškarčino?”

.žalila.

Marijanino lice, uokvireno prozorčićem iza, bilo je bleđe no ikad. Kosa joj se stopila sa kvadratom tame.

Zakoračila je unazad.

“Gde ćeš?”

Načinila je još jedan korak. Ispod klompi začulo se krckanje.

Pogledao je u pločice, zamrljane spanaćem. Nisu bile samo prljave. Prvi put je video koliko su ispucale. Tako bi mu svojevremeno ispucale šake ako bi se zaboravio, pa ušao u kuhinju sa blatnjavim đonovima. Šta je? Boli te kičma? E sad će još nešto da te boli, vrištala bi majka.

Anđela, koja je došla posle njene smrti, dobro je znala koliko je majka vrištala. Nije bilo potrebe da joj objašnjava. Anđeli jednom pokažeš, Anđela nauči. Kažeš: “Pločice treba da budu bele”, i pločice budu bele, ma koliko od starosti i dalje bile žućkaste. Ali, nikada ovoliko žućkaste…

Ponovo krckanje.

Sada je Marijana bila na pola puta do sudopere. Mali prozor iznad nje, stešnjen između visećih ormarića, za trenutak se zabeleo. U daljini, potom, kao da se džinovska daska rascepila.

Medeni mesec je gotov.

Obišao je sto, povijenih leđa, i stao nasred kuhinje. U glavi mu je bubnjalo.

“Naučiću te ja redu.”

Uzmakla je još jednom i sada je stražnjicu stiskala uz sudoperu. U očima joj, međutim, nije čitao strah. Nije bila Anđela. Zašto je kog vraga pomislio da će biti kao Anđela?

Pa, postaće, il’ će pišati krv. 

“Dođi ‘vamo.”

Nije se pomerala. Al’ obrve jesu.

Dok je muklo prilazio i ruku zabacivao, imao je utisak da krckanje ne dolazi ispod, već iznutra. Onda nešto sevnu, i u sledećem trenu video je naprsla vratanca desnog ormarića i svoju šaku utisnutu u njima. Levo, temenom do prozora, a slepoočnicom uz ivicu susednog ormarića, bila je glava njegove žene.

Opasno uz ivicu.

Ponovo je video Anđelinu glavu. Počivala je na okrvavljenom jastuku; odmah do ugla natkasne koji joj je oduzeo život.

“Nisam hteo da te ubijem”, prošaputa Marijana, zatvorenih očiju.

Isto mu je rekla one noći, u krevetu, dok joj je pogled sekao kroz kosu.

“Pričaš u snu dušo”, kazala je tad.

Po prozoru poče da dobuje kiša.

“I posle ovoga treba da ti verujem?” glas joj je bio gorak.

Disao je teško. Slobodnom se rukom uhvatio za čelo, izbegavajući da je pogleda u oči. Šta god da kaže, suštinu neće promeniti. A sve mu je ponovo letelo kroz glavu, u kojoj su gruvali topovi.

Nesrećan slučaj.

Tako je rekao policiji. A to je, one noći, rekao i Marijani, pa ako policija posle svega kaže da je tako, onda je tako, pa nek’ misli kuja šta hoće. A to što on krivi sebe, i što će uvek kriviti sebe – druga je stvar. Umrla je kraj njega, njegova slikarka. U njegovom krevetu. Ispod slike njega, moćnog i snažnog, slike koju je iz ljubavi nacrtala. Umrla je zato što se on nezgodno pomerio, zato što ju je pokretom uplašio. Nije za svačije uši kakvim pokretom, ali svakako nije hteo. Zašto bih ubio svoga anđela.

“Ne mogu večeras, Rade.”

“Šta je? Boli te glava?”

.Bože, samo mi se ruka bila otkačila. Nije je čak ni pogodila. Nije je ni zaka.

Nešto ga žacnu po nadlanici. Odmakao se, uz jauk, od Marijane i pogledao u šaku koju je malopre držao na ormariću.

Žmarci mu po golim ramenima izbiše istog trena.

Dva crna mrava.

Jedan mu se motao među prstima, drugi se kočoperio na vrhu ručnog sata.

Zgnječio je drugom šakom oba, a onda, dišući isprekidano, stao da ih otresa kao da ga je opekla kiselina. Pali su kraj lavaboa, oko kojeg se motalo još njihove sabraće.

Tridesetak.

Na ulubljenim, belim vratancima – tek nešto manje.

Pokušavao je, uz brujanje u čelu, da isprati svakog od njih, a onda je stao šakama da mlati, bez ikakvog reda i metoda.

“Vidi šta ih je”, soptao je – gotovo cvileo – dok su se mrlje na sudoperi množile.

“Pogledaj onda na pod.”

Pogledao je.

Na pločicama bilo ih je na desetine.

Leđa mu je oblio znoj; oko grudi se stegao obruč, i noge nisu znale kuda će. Mravi u njegovom stanu. Mravi svuda. A ako su svuda, onda će ih biti po njemu, u njemu, kao one noći na selu, u dvorištu, kada su ga preplavili, ušli mu u gaće, u nos i uši, naročito u uši, gde su krckali, šuškali, čegrtali, grickali, i nije ih mogao isterati, pa je majka morala da nabija štapiće sa vatom, da ih spljeskava unutra a potom ih vadi, dok je njihov gnusni sok cureo napolje, i sve to uz krckanje, koje nedeljama nije prestajalo, to ogavno, izluđujuće.

.krckanje pod Marijaninim klompama. Prišla je stolu i uzela šerpu.

“Šta radiš to?” promucao je.

“Skupljam, da bih mogla da vidim šta je za bacanje”, kazala je bez uzbuđenja, odnoseći spanać do šporeta. “A posle ćemo da nađemo odakle ulaze i da vidimo da li su, možda, napravili mravinjak.”

Mravinjak?!

“Ukoliko jesu, uništićemo ga.” Vratila se i sa stola uzela hleb. Mogao je da vidi da je istačkan, a Marijana je te tačke svukla odsečnim potezom ruke. Potom je veknu bacila u đubre.

Rade ju je, umrtvljen, posmatrao. Delovala mu je tako sigurno; tako odlučno i nezadrživo. Poput majke. Uvek je majka znala šta treba i kako treba; čak i kad je odgovor značio bol. Rešavala je i gazila. Marila i nije se osvrtala. Gorela i bila kao kamen. A nadasve je znala šta hoće. Marijana je, isto tako, znala šta hoće. Ona je, pre šest meseci, izabrala njega. Ona je njemu prišla za šankom; pružila mu ruku; pogledala ga ravno u oči. Ja hoću tebe, komandovao je njen pogled.

Komandovao je i dalje.

“Šta si se sad ukočio?” reče Marijana.

Nije rekao ništa, niti se pomerio.

“Takva muškarčina a boji se mrava.”

Bio je poput bika koji je probuđen šutom u stražnjicu.

“Šta si rekla?”

“Mravi su ti na pantalonama.”

I bili su. Podosta njih. Otresao ih je, besno, sa obe šake, a kada su popadali krenuo je da ih gazi. Maltene po njima da skače.

“Vidiš kako si dobar. Sad tako celu kuhinju.”

Stao je, zajapurenog lica.

“Ti nisi normalna. Ubiću te.”

“Paz’ da ti ne pređe u naviku.”

Glava ga je bolela. Napolju je grmelo a kiša navaljivala na prozore.

“Sve sam sigurnija da imaju mravinjak. Treba sve preturiti i unutra im ubaciti otrov. Ja ću da ga pripremim. Ako mi kažeš gde se nalazi.”

“Ima ga u ostavi, na najvišoj polici”, procedio je. “Otrov za bubašvabe.”

“Nemaš etiola?”

“Za koje mrave? Nikad ih nije bilo.”

“Sad ih ima”, reče i krenu ka vratima naspram sudopere. “A valjda otrov za bubašvabe deluje i na mrave. Usput ću da pregledam i ostavu. A ti gledaj da ti se opet ne popnu na pantalone.”

Popeli se jesu, jedan ili dva. Otresao ih je sa nešto manje nervoze nego prošli put, a kada je počeo da ih gazi, zajedno sa njihovom bratijom, učiniše mu se drugačijim. Bili su crni, zaobljeni, veći, sa izraženim kleštima. Kao da su se presijavali.

Svejedno, pretvarali su se u mrlje – isprva po jedan, onda po nekoliko odjednom. Nekada je u tome bio dobar, jako dobar, a sada se vraćao u formu. Nađe li im jazbinu, bolje da se potruju sami.

No, prvo mora naći njihovu stazu. Ona će ga odvesti do cilja.

Tragao je ispod i iza sudopere, šporeta i ormarića; zagledao njihovu unutrašnjost.

“U ormarićima ih nema”, rekao je.

“Nema ih ni ovde. Brašno nisu takli.”

“Jesi li našla otrov?”

“Evo me na merdevinama.”

Dabogda vrat slomila. 

Onda je stao kraj frižidera.

Mravi su se vrtložili tamo gde se do sahrane nalazio Anđelin stalak sa crtanje, i na njemu onaj autopotret koji je večito dovršavala i prepravljala.

Nikada nije bila zadovoljna izrazom svoga lica.

Sada, na tom mestu, stotine crnih tačaka igrale su koncentrična kola.

U njih se ulivala identična crna reka.

Činilo mu se čudnovatim što je staza jednosmerna, ali, najvažnije je bilo to što ju je pronašao.

Odvela ga je do hodnika.

Reka se spuštala sa levog zida, gde su nekada visile Anđeline slike.

Otišao je do ormarića za cipele, navukao jednu na ruku i krenuo redom da pečatira.

Da nije bilo njih, on bi se iz posete seoskom luna parku vratio neopažen.

Crknite! 

Da se nije u mraku sapleo o tu kamenčinu, koju su mu oni poturili, ne bi pao preko mravinjaka.

Crknite!

Da se nije onesvestio, ne bi bio prekriven njima. Ne bi vrištao i probudio majku, koja je mislila da je on u krevetu.

Tri dana zaključan u špajzu! Tri dana moljenja, plakanja, grebanja o vrata – sa tim krckanjem u ušima!

Crknite! Crknite! Crknite! 

Trag ga je odveo do spavaće sobe.

Unutra je bio mrak.

Posegnuo je za prekidačem. Neonka u lusteru je eksplodirala.

Rezervnih imao nije. Bilo ih je, dok je bilo Anđele.

Na suprotnoj strani sobe, na natkasnama sa obe strane kreveta bile su stone lampe. No, trebalo je provući se do njih, a on je najednom izgubio hrabrost.

Unutra je šuštao i krckalo. Senke su bile pulsirajući katran; ugibale su se, tekle, rojile.

Napolju sevnu munja.

Ispod kreveta je kuljalo. Bordo prekrivač se crnio.

Cipela mu ispade iz ruke. Koliko li je dugo spavao na tome?

Hteo je da zove Marijanu, ali nije imao glasa. Obruč oko grudi ga je gušio. Činilo mu se da u ušima ima plikove, da jedan za drugim pucaju.

Za vratom je osetio disanje.

“Otrov”, reče Marijana i tutnu mu prskalicu.

Nije se okrenuo da pogleda svoju ženu. Samo je zgrabio bocu, uperio je ka meti i stao da pritiska okidač. Bela izmaglica ispunila je polumrak.

Onda se začulo cvrčanje.

Crnilo na krevetu stalo je da bubri.

Tama je menjala teksturu. Njeni činioci kao da su se stapali; postajali krupniji. Pulsirajući katran zadobijao je oblik. Pretvarao se u šumu nogu, pipaka i raskriljenih klešta.

Glupo se zagledao u prskalicu, i tada ga je nešto udarilo straga.

Boca mu je ispala. Nije više mogao da mrdne. Nije mogao da odvrati pogled.

Mravi, veliki kao dečja glava, zurili su u njega. Čegrtali su poput zvečarki. Ali, nisu kretali napred. Sklanjali su se, zapravo, u stranu.

Munja je ponovo osvetlila sobu.

Radetov uramljeni portret visio je, kao i obično, iznad kreveta. Jedina Anđelina slika koju nije odneo u podrum.

Na njoj je sada bio neko drugi.

Žena plave kose, namrštenog lica punog modrica, sa pogledom koji je optuživao.

Autorski pečat prepoznao je smesta.

Ali, jedva je prepoznao Anđelu.

A kada je sve opet utonulo u mrak, shvatio je da iza leđa čuje pucketanje. Bilo je sve jače i jače, i potom se pretvorilo u mrmor, koji je zaglušio svaki drugi zvuk.

Marijana?

Sa leve i desne strane Radetovog vidnog polja pojaviše se šiljci.

Imali su izreze; sjajili se mutno; sa vrhova im je nešto kapalo.

Kriva, crna, rožnata sečiva.

Zatvarala su se ka njemu.

/* */