Jovan Ristić: ČOVEK NA PRELAZU

Hteo Čovek da pređe Ulicu.

Izašao on tako iz Kuće koja se nalazila pored, i stao ispred Prelaza.

Stešnjena međusobno, Kola su se valjala Ulicom poput kolone kamila kojoj se ne vidi ni početak ni kraj. Izgledalo je kao da ističu iz natuštenih oblaka da bi se na nejasnom horizontu opet sa njima stopila u metalno-sivu celinu.

Kiša je Ulicu natapala čitav dan, i Trotoarom su tekle bujice blatnjave vode. Zapljuskivale su Čoveka koji ma kako stao nije mogao da izbegne gacanje, sem da se vrati Kući. Iako je imao kapuljaču, kišne kapi su našle načina da se podvuku, pa je osećao kako mu se pramenovi kose lepe za namrgođeno čelo.

Skupio se i zgrbio, očiju prikovanih čas za svoj sat, čas za Semafor koji se nalazio sa Druge Strane. Lice mu se gužvalo, pogled mu je bio preklinjuć. Poslova je bilo mnogo, žurio se da ih obavi. Nikakve okolnosti nisu ga smele ometati.

Iz okruglog sočiva, razlivena kroz kišnu zavesu, isijavala je hladna crvena svetlost. Bila je to okolnost, neželjena i nepredviđena. Čovek nikada nije mogao znati da li će mu, kada dođe na Prelaz, signal biti po volji ili neće. Nekad je bivao Zelen, nekad Crven, kao kad se baca novčić. Ali sa jednom bitnom razlikom: u ritmu smenjivanja postojala je pravilnost. Dešavalo se to uredno, u kratkim i tačno određenim razmacima.

Ovoga puta kao da nešto nije valjalo.

Zabrana prelaska nekako je dugo, isuviše dugo trajala.

Zašto već jednom ne dođe do promene, pitao se.

Kiša je dobovala ne dajući odgovore a Čovekovo lice i odeća postajali su sve vlažniji. Njegove cipele su stidljivo ali sigurno stale da propuštaju vodu. Psovao je sebe zbog toga. Kada se spremao da izađe, pomišljao je na čizme, ali se zbog jedne azurne pukotine na nebu, trenutnog utiska da padavine jenjavaju, kao i udobnosti sopstvenih tabana ipak odlučio za kaljače. One su, istina, i bile predviđene za kišu. Ali, ne za ovakav potop.

Spoznaja nepromišljenosti, ujedinjena s hladnoćom, nagnala ga je na pocupkivanje. Mogao je da se vrati i promeni obuću. Da mogao je. Ali on je žurio. Neće stići na vreme tamo gde se uputio. Na to se naglas podsećao, napola te reči upućujući sebi, napola Semaforu od kojeg je očekivao da se umilostivi i konačno ga pusti preko. A ovaj je to svakog trenutka mogao da uradi.

Dok ja odem kući, preobujem se i vratim se, opet će biti crveno. A crveno svetlo uvek drži duže nego zeleno.

Bila je tu još jedna mogućnost – iracionalna ali zlokobna, i sa mokrim stopalima neprijatno uverljiva.

Do promene je moglo i da ne dođe.

Odbacio je tu pomisao i stao da se teši kako je zagušenost saobraćaja u poslednje vreme samo rezultat prirodnog i logičnog sleda događaja. Čovek je težio automatizaciji a Mašine su, zauzimajući sve veći prostor, postale uobičajena stvar. Međutim, znalo se ko je Prvi i ko ima Prednost. Bila je to neoboriva činjenica. Na slobodno prelaženje Ulice nije smelo ništa da utiče. Slobodno prelaženje po Pravilima, razume se, ali i bez njih, ako nešto zataji, ili potreba nalaže.

Uvek je prelazio i uvek će, pa će tako biti i danas. Možda se, na kraju krajeva, sprava i pokvarila. A možda i nije. Ta ga je prokletinja od kiše toliko činila nervoznim da mu se sve, a ne samo ovo čekanje, razvuklo k’o gladna godina.

Da, sigurno je kiša u pitanju.

Pečurkasti stub sa Druge Strane Ulice odolevao je sve žešćim naletima vodenih strela. U stvari, kao da ih nije osećao, i za razliku od Čoveka baš nikuda nije žurio.

Čovek je počeo da bogara kroz zube, resko otpuštajući oblačiće pare. Njegovo cupkanje pretvorilo se u poskakivanje. Niz kabanicu voda je tekla u slapovima. Sa slepljenih pramenova kose cedili su se potočići i slivali mu se preko čela, klizeći preko veđa u jamice podno očiju. Svaku novu kap na licu osećao je kao ubod nevidljive igle.

Kola su kroz tešku zavesu sivila klizila u stotinama – Čoveku se činilo u hiljadama – izgledajući mu kao džinovska vojna parada. Semafor je delovao kao vrhovni zapovednik te mehanizovane armije i vršio smotru njenih bezbrojnih jedinica.

Moje legije NAPRED, svi ostali STOJ.

U Čovekovom mozgu crveno svetlo je ablendovalo; sa svakim novim treptajem živci su se rastezali poput gume za žvakanje.

Posle nekog vremena, jedna struna puče, fijuknuvši poput biča, a u Čovekove obraze grunu krv.

“Dokle će biti crveno?”  prasnuo je.

Mašina ga nije udostojila odgovora.

Štaviše, činilo se da njegovo postojanje i ne primećuje.

Čovekovim licem sada su tekle bujice i reke. Skakutao je poput pajaca-marionete, dok su mu cipele šljapkale, upijajući kišnicu poput sunđera.

Još mnogo vodenog tereta oblaci su izlili a stanje na Prelazu nije se promenilo. Kola su se Ulicom valjala i dalje, a Čovekove pogrde bivale su progutane zaglušujućom bukom motora, te nisu ni stizale do trookog generala koji se kočoperio sa suprotne strane Prelaza.

Stajao je tamo gord, uzvišeni gospodar Saobraćaja, nepokoran Čoveku i bilo čemu živom.

NE MOŽEŠ PREĆI, zračilo je iz crvenog oka. SAM SI TO PRAVILO NAPISAO, ČOVEČE PA GA SADA POŠTUJ DOK NE SKAPAŠ!

Još nekoliko struna puče od istezanja, izrodivši akord koji nijedan muzički instrument ne može da proizvede.

Pokraj ograde Kuće, u povećoj blatnjavoj bari, Čovek je ugledao kamen, uzeo ga i stegnuo u pesnicu. Oduzeo mu je, prokletnik, isuviše vremena i morao je za to da plati! Morao je da bude kažnjen!

Projektil bi hitnut. I nestade u izmaglici benzinskih isparenja.

Pokraj betonske ograde, u bari i oko nje, bilo je još kamenja i komada izlomljenog betona, pa je Čovek sada ličio na klinca koji sa plaže neumorno gađa komade đubreta u vodi.

Jedan od mnogobrojnih hitaca učinio je da crveno oko zgasne. No lomljavu sočiva progutala je rika motora, a Kola su nastavila da klize u magloviti beskraj. Kiša je dobovala o njihove karoserije, odjekujući u Čovekovim ušima poput zloslutnog tam-tama. Kroz te zbijene, pokretne redove nije bilo moguće ikakvo provlačenje.

Ko im je dao pravo da se tako ponašaju?

Šta ona misle? Da su u Ulici starija od njega?

Kola nisu pokazivala da išta misle. Ali, Čoveku se na tren učini kako se brujanje motora pretapa u škriputav, metalizovani smeh.

Uz onaj nemoguć akord, pokidalo se još par struna, i Čovek je zamlatarao pesnicama kroz vlažan vazduh. Stegnuo ih je toliko da su mu se nokti urezali u dlanove.

“E, zapamtićete vi mene!”

Karikaturom paradnog koraka uputio se u Kuću.

Iz nje se vratio sa puškom.

Kola kao da nisu bila impresionirana. Tekla su betonskim koritom poput opiljaka u metalnoj reci, i nije se činilo da ih išta može zaustaviti.

Čovek je pred sobom video samo crveno. Repetirao je pušku i pripucao.

Na najbližim Kolima puče prednje staklo. I to je, otprilike, bilo to.

Ponovo pucanj.

Metak se odbi o neku metalnu površinu i ode u zaborav kao i hitac s kojim je došao.

I još jedan pucanj.

Ovoga puta začuo se prasak, a potom šištanje probušene gume. Kola stadoše da se zakucavaju jedna u druga, uz lomljavu stakla, uz škripu, kršenje i drobljenje metala, i sve te parajuće zvukove koji su prijali Čovekovim ušima poput najumilnije muzike.

Ali, simfonija nije potrajala.

Nepregledna, kotrljajuća armija istisla je iz redova uništene jedinice. Postojanim pritiskom sopstvene telesine izgurala je škart sa strane i nastavila defile kao da se ništa nije dogodilo.

Metak po metak, puška se praznila, a kada su pucnji zamukli ostalo je samo brujanje motora i bespomoćno škljocanje oroza.

Tada se otkačiše i poslednje strune, a vibracije strašnog akorda, neprimerenog ljudskim ušima, izmrviše u prah poslednje ostatke Čovekovog razuma. On zavitla pušku u mehaničku paradu i uz urlik jurnu u napad, sa stisnutim pesnicama.

Začulo se krckanje i reski krik. Čovekove ruke utopiše se u metalnoj reci, sledeći sudbinu nogu koje su točkovi, sa marljivošću mašina, već uveliko ravnali s asfaltom.

Ni ovaj događaj nije poremetio savršeni poredak kolone. Kola su iz ništavila izranjala da bi u njega uranjala. Kuda su išla, zašto su išla – to su bila i ostala pitanja bez odgovora. Kako god, savršeno su ravnodušno i neometano nastavila da obavljaju samo njima znan posao.

O Čoveku se više nikada nije čulo.

/* */