Jovan Pavlović – BAJKOVITI KOŠMAR U CRNOM: UROTA

silueta1

U bogatom gradu na severu zemlje, jednog prohladnog jutra, žurio je građanin Dikan sunčanom stranom prostranog bulevara ka administrativnom centru grada u nameri da obavi sitan birokratski posao. Pravna peripetija koju danas treba razmrsiti zaista nije preterano komplikovana, ali je veoma bitno da se procedura konačno privede kraju. Više, dakle, zbog važnosti no zbog težine predstojeće obaveze, tražio je Dikan i slobodan dan u firmi, a nadređeni su mu, kao vrednom i odgovornom kolegi, i po tom pitanju izašli u susret. Što se tiče potrebnih dokumenata, sve je blagovremeno pribavljeno, prethodnih sedmica, paralelno sa redovnim obavezama. Preostaje još da se taj napor kruniše jednom lepom potvrdom koja bi mu omogućila da postane punopravni naslednik sporne imovine. Očekivao je, tako reći, svečani trenutak, a osunčano slobodno jutro obećavalo je upravo takav rasplet. Čak je i šarena reka ljudi delovala energično i orno, u skladu sa nagoveštajem pozitivnog razrešenja. Preko puta ulice opazi lice koje mu uzvrati ljubaznim pogledom, no nedovoljno dugo da ga i prepozna.

Kad malo bolje razmisli, dolazio je Dikan do zaključka da se familija poslednjih meseci prema njemu odnosila najblaže rečeno – neprimereno. Traje to otkako je pokrenuto pitanje raspodele nezanemarivog imetka nakon smrti čuvenog rođaka, sa kojim je bio delimično blizak (koliko je to bilo moguće, jer je starina poslednjih godina života otvoreno pokazivala odbojnost prema čovečanstvu, osobito prema rođacima). Odjednom su se pojavili svi ti ljudi koji su usled bliskih rodbinskih veza polagali pravo na nasledstvo, sa čudnim stavom da Dikanu ne treba da pripadne ništa. A opet, svima je dobro poznato da je jedino on sa znamenitim starcem, u njegovim poslednjim danima, provodio onoliko vremena koliko su mu obaveze dopuštale. Tada se oko samrtnika prećutno stvarao nekakav prazan prostor, tako reći vakuum, da bi se sada oko imovine, naprotiv, zbijali neprobojni redovi. Pogledavši nehotice na drugu stranu bulevara, ugleda ponovo ono polupoznato lice. Još uvek nije mogao da se seti odakle ga zna, ali ovog puta pokuša da ostvari kontakt podigavši impulsivno ruku u znak pozdrava. Prekasno, lice je samo trenutak pre toga uronilo u gomilu. Dikan se vrati svojim premišljanjima.

Rođaci su imali silnu dečurliju o kojoj se valjalo brinuti, ali koliko je njemu poznato, niko od njih nikada nije oskudevao. Iako se najvećim delom radilo o neobrazovanim ljudima, plivali su kroz život kao ribe u vodi, na neki njemu nepojmljiv, tako reći volšeban način. Nije zbog toga osećao ljubomoru, ali ponekad se zaista iskreno pitao kako je moguće da neuki ljudi koji ne poseduju ni delić nekakve profesionalne stručnosti (o naučnim spoznajama da i ne govorimo), uspevaju da sebi obezbede prilično lagodan i komforan život, dok se on i za najmanje priznanje ili položaj grčevito borio svim snagama. I još uvek se bori, iako je polako zadirao u drugu polovinu života. Trenutno, eto, na neki način, ratovao je i protiv te i takve rodbine. Potpuno utonuo u ovakva razmišljanja, postade najednom neobično svestan nečijeg pogleda na sebi. Okrenuvši se mahinalno u pravcu izvora nelagode, ugleda isti onaj lik kako ga netremice posmatra, nedefinisanog izraza. Prenuvši se na momenat, u nedostatku boljeg poteza, Dikan ponovi istu radnju rukom. Siguran je, lice je uvidelo pozdrav, ali bez ikakve reakcije. Odmah potom utonu u gužvu. „Ko je to?“, zapita se. Nikako nije uspevao da se doseti gde viđa taj lik, a viđa ga redovno, možda svakodnevno, toliko je već siguran. Uzdrhta na kratko, u pokušaju da zbaci ostatke pogleda poznatog neznanca. „Kao da već nije dovoljno neprijatno razmišljati o rodbini“, prođe mu kroz glavu, dok je nastavljao planirani put i neplanirano analiziranje familijarnih odnosa.

On, eto, nema dece, nikada se nije ni ženio, ali to nikome ne daje za pravo da ga razbaštini. Da stvar bude još gora, radilo se o nekoj vrsti urote s ciljem da se, kako izgleda, on eliminiše sa spiska naslednika. Počelo je time da nije pozvan na ostavinsku raspravu, što je prihvatio kao nehotičnu omašku. Tek kasnije je postao svestan činjenice da se ne radi o nehatu već o unapred dogovorenom planu. Ništa nije slučajno! Trebalo je vremena da spozna da je žrtva opšte zavere. Lepo bogami! No, neće to tako lako proći. Nije badava visoke škole završio. Iskoristio je poznavanje pravne regulative i upregao sve svoje snage kako bi pravosnažno ozvaničio i svoj zahtev punopravnog uživaoca ostavštine.

Lice sa druge strane bulevara, potamnelo i sa izrazom prekora, više se nije gubilo u šarenilu. Netremice ga je posmatralo, prateći ga u stopu, dok se ovog puta Dikan pravio da ga ne primećuje. Uronjen u teške misli, ali nepokolebiv u odluci da ostavinsku zavrzlamu istera na čistac, on ubrza korak,  u nadi da će se i mračno lice ponovo povući u masovno ništavilo.

Grabeći sigurnim i odsečnim koracima napred, poput usamljenog ratnika koji poznajući dobro svoja naređenja hrabro maršira ka neprijatelju, ne obraćajući više pažnju ni na raznobojne prolaznike sa kojima se nehotično sudarao, bodrio se Dikan pred konačni obračun. “Ili oni ili ja”, mrmljao je natmureno. Ponavljao je tih nekoliko reči odlučno i uporno, poput mantre. Sve dok autosugestija nije počela da daje rezultate. Reka ljudi ispred njega krenu da se razmiče, oslobađajući prolaz. Poput starozavetnog proroka koji jednim pokretom ruke razdvaja more, oseti Dikan kako mu telo nosi nov nalet sigurnosti i snage. Ubeđen u svoju višu misiju i poziv koji prevazilaze okvire banalnog rođačkog nesporazuma, stezao je žustro oznojene prste u skamenjene pesnice. Pravednik! Nezaustavljiv!

No, nekakva nepojmljiva sila preseče mu put. Tik ispred sebe ugleda strašni tamni lik koji zagrme: „Mene nećeš prevariti!“ Noge se zalepiše za trotoar, talas ledene jeze prodrma mu telo, a na temenu oseti bockanje nakostrešenih dlaka koje udariše o šešir i šal. Prestravljeno srce više nije kucalo a Dikan poslednjim tračkom svesti konačno prepozna u tom užasnom liku nikog drugog, do glavom i bradom – samoga sebe.

* * *

Verovali, ne verovali, sve se odigralo upravo onako kako je ispripovedano. Ni više, ni manje. Tako, eto, i sam Dikan naknadno rezonuje, kada u sećanje ponovo prizove događaje koji su se odvijali tog dana. Dana fatalnog “konačnog obračuna”. Jedino ga još uvek bolno tišti što, kako izgleda, nikada neće biti sasvim siguran da li je tamo, tog prohladnog jutra, sa druge strane osunčanog prostranog bulevara, u toj senci zaista sve vreme paralelno koračao upravo – on. Isti, a opet, drugačiji. Kada bolje razmisli, a ko bi drugi? Tako nešto sebi može da priredi samo on.

Uostalom, konačno sasvim slobodan od firme, bez birokratskih obaveza i rodbinskih veza, pred sobom sada ima večnost da pošteno raspreda ko se tu protiv koga urotio.

/* */