Jasmina Nikolić Todorović: POKLON ZA GODIŠNJICU

– Znamo se 10, venčani smo već 8 godina a ja sada moram da pitam: Ko si ti? Fioke koje uvek zaključavaš juče su bile otvorene. Sadržaj: nekoliko pasoša, 6 štednih knjižica stranih banaka sa vrtoglavim iznosima, par vozačkih dozvola i preko 20 krštenica. S kim ja živim? Jesi li ti špijun, diler droge, trguješ li oružjem?

– Fioke su ostale otvorene jer ovakav razgovor nije lako započeti. Krenimo od novca. Hoću da znaš da je pošteno stečen. Mada, šta je pošteno – zavisi i od mesta i od vremena. Danas je držanje robova nemoralno i protivzakonito. Meni je oduvek bilo mrsko. Na mojim plantažama oni nisu tretirani shodno zakonu – kao stvari ili stoka, već kao ljudi, saradnici. Zato su me dvojica od njih učinila onim što sada jesam. Ja sam ljudsko biće koje dugo živi jer se povremeno hrani živim ljudskim mesom…

– Tom apsurdnom pričom samo vređaš moju inteligenciju!

– Kaži, koliko mi je godina?

– Koliko i meni, 36, mada izgledaš 5-6 godina mlađe.

– Godina mog rođenja je 1635, imam tek 373 godine. Bilo mi je 28 kada su me moji zahvalni saradnici vezali i na silu mi u grlo sasuli tri čaše krvi jednog od njih. On je davno bio iniciran, te je mogao, i hteo, da bude moj vodič. Tada je prišao starac, takođe jedan od ‘dugovečnih’, kako nas nazivaju, koji 15 godina nije okusio ljudsko meso jer je čvrsto odlučio da umre. Njegova poslednja želja je bila da meni pokloni večnost. Nožem je odsekao deo svoje nadlaktice. To parče mesa je vodič sekao na sitne komade, dodavao ih starcu a on ih je zdravom rukom gurao niz moje ždrelo. Umro je za manje od sata. Vodič je sekirom provalio potiljak njegove lobanje, izvukao odatle parče mozga i naterao me da ga progutam. Odvezao me posle nekoliko sati, kada mi je sve bilo jasno. Onim parčencetom mozga preneta su mi sva znanja čoveka koji je živeo 982 godine. Nauci je danas poznato da su u hipotalamusu centri vegetativnog nervnog sistema, ali ne i da se tu, u mijelinu, skladište sećanja. Medicina ne zna da čovek može da živi koliko god hoće! Potrebno je samo da jednom u 5-7 godina pojede komad mesa drugog čoveka. I da prethodno bude iniciran krvlju i mesom dvojice dugovečnih, što je neophodno za pokretanje određenih procesa metabolizma. Verujem da se propusnica za besmrtnost krije u mioglobinu. Ta supstanca se nalazi samo u mišićima, nalik je hemoglobinu ali prenosi više kiseonika a manje ugljendioksida. Iz razumljivih razloga broj dugovečnih je ograničen, odlučili smo da nas na planeti ne sme biti više od 2500.

– Zar baš niko ne zna za vaše postojanje? I to po koju cenu? Jesti ljudsko meso, živo…

– Lako je stvoriti novi identitet jer postoji mnoštvo rupa u administraciji. Cena mi je u početku bila odvratna, ali se vrlo brzo svaki zalogaj pretvorio u ekstazu. Kad su ti u nečije mišiće zubi duboko zariveni, krv šiklja i sliva se niz grlo udarajući o nepca, čas jače, čas slabije, u ritmu prestravljenog srca. Titraji tog užasnutog mesa preko zuba se prenose na vilicu, ona ih prosleđuje dalje, jednoj tački u korenu mozga. Kada se tu sliju i drhtaji bubnih opni o koje se razbijaju krici, zajedno sa trzajem nastalim kidanjem poslednjih mišićnih vlakana, e, tada se sve te vibracije preobraze u veličanstvenu simfoniju. I dok ti meso pršti pod zubima osećaš da si jednom nogom u raju, drugom u paklu a Bog ti nije ni do kolena. To ti sada nudim. U istom su paketu i besmrtnost i večna mladost – divan san koji se retko kome ostvario. Samo da znaš, malo je muževa dobilo ovakav poklon za godišnjicu. Reci mi, dragi, sviđa li ti se?

/* */