Janko Veselinović: VEČNOST

I

Bila, tako, dva suseda. Živeli su lepo kao braća. Jedan bez drugog nisu hteli ni čašu rakije popiti; jedan drugom ne bi na žao učinili za sve blago ovog sveta… Oba su imali po jednog sina, jednih godina, pa se i deca pazila kao i očevi.

Ako je rad, na njivi su; ako je prelo, na prelu su, ako li svadba, na svadbi su. Svagda su zajedno i sve zagrljeni. I kuda hode oni pevaju, pevaju kao dve lepe devojke. Krasna deca!

Jednom ime Branko a drugom Ilija.

Roditelji su svoju decu koreli njima dvojicom.

– Što se svađate, što se ružite?… Pogledajte Branka i Iliju, pa se postidite!… Ni braća se onako ne paze!…

Jednog jutra, baš u svetu nedelju, viknu Branko Iliju.

– Oj! – odazva se Ilija.

– Da ti kažem nešto.

– A šta?

– Pit’o sam oca da se ti i ja pobratimo.

– Pa šta reče? – upita Ilija radoznalo.

– Reče: ”neka vam je sa srećom, deco! Odavno sam to ček’o!”

Ilija obavi Branku ruke oko vrata i uzviknu radosno:

– ‘Vala Bogu! A kad ćemo crkvi?

– Danas. Opremi se!

I odoše radosni te se opremiše. Obukoše što najlepše imadoše. Izljubiše roditelje u ruku, pa se uzeše u poruke i krenuše svetoj crkvi.

Sjaji se rosa na travi i lišću, kao da je Gospod prosuo drago kamenje po ovoj grešnoj zemlji…

Narod se okreće za njima pa se divi.

– Bože! Daj im sreće!…

– Bože! Daj im zdravlja!…

Stari sveštenik tek svršio jutrenju, pa seo pod mirisnu lipu, što je rasturila grane pred crkvom, a njih dvojica preda nj.

– Dobro jutro!

– Bog vas čuo, deco!

Oni mu priđoše ruci rekavši:

– Blagoslovi, oče!

– Bog vas blagoslovio!… A koje dobro?

– Oče! Mi dođosmo da nas zbratimiš, da nam očitaš molitvu… reče Branko.

– ‘Oću, deco! – reče starina. – A čiji ste vi?

Oni mu kazaše.

– A znate li šta ste od onog časa kad se zbratite?

– Slušali smo nešto i od starijih, a i ti ćeš nas poučiti – rece Branko.

– ‘Oću, sinak… A da li se vi baš pazite?… reče popa i pogleda ih obojicu.

– Oče! – reče Ilija. – Da smo braća, da smo na jednom srcu ležali: – ne bi se bolje pazili!… U goru, u vodu, u sami grob, mi ćemo jedan za drugim!…

Popa je gledao u zaplamljene obraze Ilijine: gledao je u bujni žar očiju Brankovih, pa reče:

– Dobro, deco moja!… Danas, posle svete liturgije, ja ću vam očitati molitvu i zbratiti vas.

I, kad se svrši služba božja, popa ih privede oltaru i svrši obred…

Kad su izašli iz crkve, osećali su nešto uzvišeno u duši; osećali su milu vezu, koja je kao neka sveta ruka, vezivala srca njihova.

Očima punim suza pogledaše se, i pružiše ruke jedan drugome.

– Pobratime! Tvoj sam do groba! – reče Branko.

– Pobratime! I do groba, i u grobu, tvoj sam! – reče Ilija.

Sveštenik podiže svoje stare ruke vrh njihovih glava, a narod proplaka od radosti…

II

I dotle se nisu razdvajali jedan od drugog, ali od toga dana behu vazda zajedno. Jeli su jedan zalogaj i spavali na jednoj postelji: ruka jednog bila je uzglavlje drugom. Pa i to im malo!… Da su mogli nosili bi jednu kapu i jednu košulju!…

Jednog dana reče Ilija:

– Pobratime! Babo reče da će me ženiti.

– I meni moj – reče Branko.

– Ti ćeš deverivati.

– To se zna!… Ja ću biti najsrećniji onda, kad tvoju mladu za ruku povedem… znaš li ti, pobratime, da ti ja ne bi’ oprostio kad bi ti drugog pobratio!…

– Ja to ne bi’ ni činio! – reče Ilija.

– I da umrem, pa kad me ti ne bi pozv’o u deverstvo, ja ti ne bi’ oprostio! – reče Branko.

– Bog s tobom!… Šta to govoriš?

Branko se nasmeja.

– Velim: bilo bi mi i mrtvom teško!… Pa, dede, koju ćemo curu za te? – okrete razgovor Branko…

I onda razvezoše, na dugo i na široko, razgovor o devojkama… Bilo je gluvo doba kad im san sklopi trepavice.

Sutra dan Branko se diže s kolima u šumu da drva dotera… Ilija osta kod kuće da prerovi nešto ograde, što beše posrnula…

I svrši pos’o; sunce već na po dne, a on viknu majku Brankovu.

– Je l’ doš’o pobratim?

– Nije još.

– Što li se toliko zadrž’o?

– Ne znam, rano.

– Javi mi kad dođe.

– ‘Oću, kućo.

On ode ošljariti nešto oko kovanluka, pa onda ode u voće…

Dan je prolazio. Sunce na zarancima, a Branka još nema… Neki nemir ovlada obema kućama… Neka crna slutnja izbijaše kao zmija ispod kućnjeg praga, ali još niko ne smede rečce reći…

– Mora da se uspav’o! – reći će otac Ilijin.

I uhvatiše se za tu misao. Upravo, svi htedoše da misle da se uspavao, ali im je nešto drugo srce stezalo… Ilija se uzodao, i malo, malo – a on tek izviri na kapiju. Naposletku dodija mu.

– Idem da ga tražim! – reče, i pođe na kapiju.

U taj par zakloparaše kola i zaustaviše se na kapiji.

Svi potrčaše… Kola prazna, Branka nema…

Začuđeni, uprepašćeni, stali pa glede… Niko ne umede reči prozboriti… Jedva Ilija dođe k sebi, pa kao ma’nit odjuri ulicom. Ode u šumu da traži pobratima…

Dugo je vrljao. Noć se već spustila. Mesec je provirivao kroz već zavelo lišće, koje je žalostivo šuštalo na drveću, kad on nađe pobratima.

Strašno!… Branko je ležao sa zavaljenom glavom, koja beše skoro osečena… Lokva usirene krvi ležala je oko njega kao bara… Kraj njega je ležala sekira sva krvava…

On pade po njemu. Ljubio ga je, milovao, zvao… u zalud!… Njegov glas je ječao u dubravi nekako tupo, potmulo… kao da ispod zemlje dolazi…

Stigoše i kućani. Diže se zapevka – duga u nebo… Mrtvo telo natovariše na kola, koja jedan seljak dotera, i doneše kući…

Žališe i – saraniše…

Poče se tragati. Sve se živo upelo da pronađe ubilca, ali nikako!… Nekoliko njih na koje sumnjahu, i pritvoriše, ali na sumni i osta. Niko živi ne znade kazati, ko je ubio Branka!…

III

I prođe godina dana… Optuženi su ležali u tamnici, ali stvar se ne može rasplesti…

Roditelji Brankovi tugovaše pa se primiriše. Rana je tu, na srcu; ona tinja, boli; ali nesrećni čovek mora da se miri sa životom. Oni su mislili da neće moći preživeti Branka, ali eto, žive… Prvo vele: ne vadi dušu muka, nego suđen sat…

Među tim, roditelji Ilijini već drukčije gledahu na svoga sina. Majci je trebala odmena a ocu posluga, a oboma radosti. Želja je čovečija najnesitija ala. Sve, što ima na svetu, ona bi proždrla, i opet joj je malo!… Njima ne beše dosta što im je sin živ, – oni su želeli i snaju, pa za tim unuka…

I počeše, onako iz okola, nagovešćavati Iliji želje svoje…

Kako mu to pomenuše, on proli suze…

– Zar da zaboravim pobratima?…

I toga dana nit’ je jeo ni pio. Bežao je od svakog živog stvora…

Ali… kaplja kamen dubi!… Dan po dan, jedno te jedno… On je već mogao da sluša o svojoj ženidbi. A kad mu, jednog dana i otac i mati pobratimova rekoše da mu se valja ženiti, on saže glavu kao vo u jaram.

I nađoše mu devojku lepu i pitomu kao cvet ružice. Poče se i sprema, pozivaju se uzovnici. Stari svat mu je otac Brankov.

Otac ga prizva i reče mu:

– Sinko, koga ćeš odeveriti?

– Ja, babo, imam pobratima! – reče on.

Otac sleže ramenima.

A on se diže na groblje…

Sa istoka se pomaljao pun mesec; na zapadu beše još malo rumenila sunčeva… Tišina ovladala kao u grobu; svetnjaci su proletali tamo amo i padali na sparušenu travu, koju već rosa obujimaše; iz daljine čula se čukova pesma…

Iliji je lupalo srce. On je naglo koračao preko grobova i spoticao se ovde onde. Najzad stade. Došao je do groba pobratimova…

Stade više groba, prekrsti se i celiva krst, pa se priže humci i viknu:

– Pobratime!

Pirnu neki po jaci vetrić, te mu razduva kosu na glavi; obujmi ga neka lak drhtavica kad ču glas, koji se iz groba odazva:

– Čujem, pobratime!

– Ja se ženim…

– Nek’ ti je sa srećom! – odgovori glas iz groba.

– Ali sam na reči!…

– Tome sam se i nad’o!…

– Treba dever.

– Ja sam dever!

– Svadba je u nedelju.

– Dobro.

– ‘Oćemo li te čekati?

– Ne… Kad bude vreme, ja ću biti tamo!… Vala ti što me nisi zaboravio!

I, glas umuknu.

– Pobratime!

Nikakva odgovora.

– Pobratime!… Pobratime!…

Tajac… Samo je vetrić povijao sparušenu travu…

On se podiže; sa čela mu je curio znoj…

Mesec se penjao sve više i više, a zvezde se oretko osule, pa žmirkaju; po neka se svim utuli, pa tek onda blesne novim sjajem, a neka preleti preko neba itro kao munja, ostavljajući za sobom sjajnu prugu…

On se krete kući. Neka laka drhtavica tresla mu je telo; zubi mu cvokotaše, a u glavi beše neka zabuna kao da je pijan…

Kad uđe u kuću, reče ocu, koji je kraj ognjišta sedeo:

– Doći će pobratim!…

IV

Osvanu nedelja, dan svadbe. Okupili se kićeni svatovi. Ne možeš oka odvojiti od one lepote, sjaja i bogastva!… Sve se diglo na noge spremne na put, samo je očekivalo zapovest starojkovu.

I stari svat viknu:

– Polazi!…

Konjanici pojahaše oštre konjice, ostali posedaše na kola, pa se krenuše u ime Boga, po devojku.

Krasna kita!… Napred barjaktar, pa ga barjak svega poklopio… A dan lep; i sunce blago sija; i zacvrkuće po neka tičica; a vazduhom leti bela svila, meka kao pamuk, pa svatima pada na odelo…

Pesma se ori, a pucanj za pucnjem grmi… Na jedared ućuta sve.

Na samom raskršću, koje preseca put pto iz sela vodi, stoji konjanik u svečanom ruvu i pogleda svatove.

Svi baciše poglede tamo, i poznadoše Branka. Isti, istovetani, samo mu lice bleđe i tamnije, a oko mutnije… Oko usanâ igrao mu je nekakav čudnovat osmejak, osmejak, koji te mami da mu priđeš, i koji te, u isto vreme odbija.

Kako ga smotri Ilija, oko mu planu od radosti, i on udari konja bakračlijom te pritrča svome pobratimu.

– Pobratime!

– Čujem, pobratime.

– I… baš dođe!…

– Zar si sumnj’o!…

– ‘Vala ti, pobratime!

– ‘Vala tebi, što si me se setio!

Pritrčaše mu veseli roditelji.

– Sine! – viče otac.

– Rano! – viče majka.

– Ja sam, ja sam! – veli on a smeška se.

– Da te se majka naljubi, čedo moje!…

– Ne, majko!… Ja nisamo od ovoga sveta!…

Moj je svet – mir… I samo ljubav pobrina mogla me je krenuti iz moga carstva. Ona jedina moćna je mrtvoga krenuti!… Ne prilazi mi, majko!… I da mi priđeš ne mo’š me poljubiti!…

Majci se svi tuga na srce, ona sirotica proplaka.

– Pa kaži što god majci, čedo moje!

– Nemam ti ništa kazivati… reče on. – A ko te ubi, golube moj?…

On samo munu rukom.

– Ja sam pobri doš’o u svatove. Danas je reda veseliti se. Kad mi dođeš pričaću ti!…

I ode međ konjanike…

I opet krenuše svatovi, ali se više ne diže vesela pesma, više se ne razleže pucanj… Sve oči glede u Branka; a on se smeška, smeška na sve… Razigra konjica pa ga pritera kolima očevim. Pita ga majka:

– Pa kad ću ja tebi, sine?

– Skoro… Oboje ćete skoro!… Da li znaš, majko, kako je lepo ovamo!…

Pa se opet nasmeši….

A svatovi šapuću među sobom.

– Grešna duša Iliji što ga je, diz’o!…

– A… zaverili se, brate!

Prođoše kroz selo i stigoše kući devojačkoj. Lepo su ih dočekali. I zasedoše svati za punu sovru…

Branko ode u vajat devojci te joj predade deverske darove, pa se za tim vrati sovri te sede između oca i majke…

– Jedi, rano, jedi! – veli mu majka i nudi ga.

On samo odmanu glavom.

– Nisam gladan, majko.

I kad izneše pečenje na sovru, izvedoše devojku. On se diže te je primi od brata njezinog, i stade dvoriti svatove…

I svatovi se digoše iza sovre. Reda radi zaigraše jedno kolo, pa se počeše praštati… I devojka se pozdravi s rodom i drugaricama. On je uze i privede svojim roditeljima.

-Babo, neka snâ sedne s vama na kola.

I pomože snaji te se prene. A on pojaha svoga konjica pa stade pored kola…

– Zbogom!

– Zbogom!…

I krenuše se.

Kad dođoše do onoga raskršća, on manu rukom te ustavi svatove.

– Zbogom! Reče roditeljima. – Skoro ćemo se opet videti. Ja sam za vas ovamo sve spremio. I onda se nećemo nikad razdvajati… Ne plačite jer mi je onda teže?… Ako želite lastaka mojoj duši, molite se Bogu!… Ali… suza ne puštajte!… Svaka vaša suza, to je vreo kamen što pada na moje srce!… Zbogom!

Pa se okrenu Iliji:

– Zbogom, pobratime!

– Zar ode, pobratime?

– Idem… Nego, seti me se, dragi pobro, pa dođi!

– Doći ću, pobratime! – reče Ilija.

On se odvoji od svatova i stade kraj puta; i tu je stajao dok ne minuše svi mimo njega… Na savijutku majka mu se obazre da ga još jednom vidi, ali njega beše nestalo…

V

Prođe nedelja dana. Ilija gotovo i zaboravio na obećanje. Jednog večera, tek što svede oči, javi mu se na snu pobratim i stade ga koreti… On se trže, protre oči, pa reče ženi:

– Daj mi obuću!

– Kuda ćeš? – pita ga ona.

– More, daj mi obuću, šta me pitaš! – reče on oštro.

Žena se diže i prinese mu obuću. On se obu brzo, ogrte haljinu pa izađe.

Noć vedra. Tišina kao u grobu; samo lišće lagano šušti, šušti tako ti’o, kao kad samrtnik šapće… Jaka rosa vlažila mu je noge… On se čisto strese od svežine noćne…

Pođe brzim koracima…

I svi mu se nešto teško na srce. Učini mu se da više nikad neće videti ni svoje kuće, ni žene, ni oca, ni majke… I on je, i nehotice, praštao se sa svakim milim mestašcem:

– Zbogom, stari raste!… Nikad se više neću odmarati pod tvojim debelim ‘ladom!… Zbogom! – šaputao je…

I neka seta razneži ga do suza, ali mu ni na um ne pade da se vrati!…

Stiže u groblje. I uputi se pravo grobu pobratimovom.

, kao ono pre, skide kapu, celiva krst i viknu.

– Pobratime!

– Čujem, pobratime! Odazva mu se pobro iz groba.

– Ja dođo’ da vidim šta radiš.

– Pa, odi, pobratime.

– Kako ću?

– Eto…

On pogleda… S desne strane humke zjapio je otvor… Nešto ga proledi… U jedan mah htede da beži, ali mu se noge podsekoše, te ne može s mesta maći… Osećao je kako mu snaga hladni, kao da kapi krvi nema… Misao za mišlju, kao usijane letke, ukrstiše mu kroz glavu, i nestajaše ih kao da ih vijor nosi… Otac, majka, žena, stari rast… sve mu to na jedan mah izađe na oči i nestade…

– Pobratime!

On zausti da se odazove, ali mu reč izumre na usnama…

– ‘Ajde!…

I, kao da ga neka druga sila krenu, preko svoje volje on korači; spusti najpre desnu, pa onda levu nogu na otvor, i po nekim stepenicama stade se spuštati u grob…

Zažmuri da ne gleda. Ali kad pod nogama oseti tvrd pod, on, i nehotice otvori oči…

Ja čudne miline i lepote, Bogo milostivi!… Kao beli dan!… On se vide u jednom hodniku, koji je bleštao od sjaja toliko, da mu oči zasenuše.

Takve lepote on ni u snu sanjao nije. Kad i kad, još u detinjstvu, bujna mašta detinja stvarala mu je pojam o toj lepoti posle priča stare bake…

Protre oči pa se opet zagleda… On ne vide od kud ta lepa svetlost dolazi, ali mu se pričinjavalo da to sjaje dragi kamenovi, što se u pesmi pevaju…

Zabezeknut, uprepašćen, on nije znao za se ništa; same su ga noge nosile, upravo, on nije išao nego leteo; činilo mu se da ima krila i da leti po onome hodniku…

Na jedan put se nađe na jednoj poljani… A ta poljana beše tako mila, tako lepa! On nije mogao ni pomisliti da poljana može biti tako lepa!… Najmilije zelenilo, najlepša pitomina!… Po gustoj travi igraju se mali jaganjci; na zelenim granama pevaju šarene tičice; i njemu se učini da on razume te pesmice kao da ih njegova duša peva… Mali potočić krivuda između između zelenog drveća; laki talasići jure preko onog šarenog kamenja i utrkuju se za zlatoperim ribicama…

I obuze ga neka milina, topla, zanosna… Nije osećao zime ni vrućine; srce mu je grudi ispunilo te se milje po krvi razleva… Osećaji njegovi više nisu bili zemaljski. To je samo nebeski blagoslov, koji Bog daje da okuša dete u naručju svoje majke, i mladić u zagrljaju svoje dragane…

I priđe mu jedno jagnješce, pa mu stade lizati ruku. On trže ruku sebi, a jagnješce mu progovori:

– Čekaj da oližem tu moju krv, što ti je na rukama.

On se prenu, kad janje pregovori, i poduze ga neka jeza.

– Od kud tvoja krv? – reče uplašeno i pogleda u ruku.

A ruka, doista beše krvava!

– Pa ti si me, bolan, zakl’o! – reče jagnje umiljato…

I poče lizati opet…

On se uplaši…

Priđe mu drugo jagnje; i ono ga poče lizati… Jedno po jedno dođe celo stado… On je gledao svoje ruke u krvi… Tičice počeše sletati s drveća, padati na njegova ramena.

– I nas si ti umorio!… Povadio si nas male iz gnjezda!… govorile su one… Majke su naše tužno crvkutale za tobom, ali ti si nas opet za to pojeo…

– A mene si pustio na zemlju gde me je dokopala jedna zmija i proždrla!… veli mu jedan mali goluždrav čvorak…

Kosa mu se digla u vis; sa svake vlasi kose njegove kapao je znoj… Kolena mu zaklecaše, on posrte i, onesvešćin od straha tresnu o zemlju…

VI

Poče se razabirati. Pogleda nada se i vide pobratima…

– Pobratime, po Bogu!… Što si me zvao?…

– Ne plaši se, pobratime!… Eto ruke su ti čiste. Ova čestita, mala stvorenja, spraše krv svoju s njih. Vi, grešni ljudi tamo na zemlji, mislite, da Bog nikom više nije dao života sem vama, pa uzimate živote bezbrižno… A sad, eto!… Vidiš, kako i oni imaju dušu!… Imaju svoje majke, svoje očeve, svoju braću i seje…. I nji’ isto onako boli srce za svojima kao i vaše za vašima… Ali dosta o tome! Krv je sprana: Oprošteno ti je!… ‘Ajde sa mnom!

– Ama kuda, pobratime?

– K meni! U moje dvore!… Ja ti ovde carski živim!… Pogledaj!… Ovaki’ dvorâ ti još nisi video!…

On pogleda… Krasno zdanje sjalo se pred njim… Zidovi toga zdanja behu od draga kamena… Oko dvora krasna bašta… Široko lišće pravilo je rajsku hladovinu, a bogati plodovi razastiraše svoj miris na sve strane…

I taj miris osveži ga, kao da se umio. On ustade lake i vedre duše kao dete i pođe s pobratimom…

Staze i s jedne i s druge strane zasađene cvećem. On je disao taj miris i osećao kako mu se prsa šire.

– Pobratime, ovde je krasno! – reče on zanesen miljem.

– Jeste, pobratime.

– Mi ovamo nemamo ovakog života.

– Vi ga ni sasniti ne možete!

– Blago tebi, pobratime!…

Pobratim se nasmeši, pa ga uze za ruku i povede u dvore…

I dok su išli kroz one sjajne hodnike, Iliju poče mučiti neka misao. Nešto je hteo da upita pobratima, ali je zaboravio…

Pobratim ga uvede u jednu veliku i okićenu odaju… Odaja ta bila je na svod išarana nekakvim čudnovatim šarama… Laki leptiri razne boje proletali su tamo amo… U jednom ćošku te odaje gorilo je kandioce, pa se svetlost onog malo žiška odbijala od sjaja zidova te načinila dugu u sobi…

– Sedi, pobratime.

On sede.

– Pa… kako živiš pobratime? Šta mi moja snašica radi?… Sluša li stare roditelje?

– Sve je dobro, pobratime… Sve je mirno i u redu.

I opet ga je mučilo ono što je zaboravio.

– A moj otac i majka?

– I oni su dobro.

– A stari popa?

– I on je dobro… Već drkće od starosti…

– Ono je rajska duša!… Sećaš li se, pobratime, kako se slatko Bogu molio kad se ono bratimismo?… Onako se, pobratime, Bogu moli!…

I Branko pitaše za sve. O svakoj sitnici htede znati do kraja…

A Ilija je pričao i pričao… I što je više pričao sve mu se više pričalo…

– Čuj me, pobratime!… Vreme je da se rastanemo. Ti si ovde video što niko živi nije. Gde dođeš, gde sedneš, gde staneš – pričaj to grešnoj braći našoj… Kaži im, kako je ovde blagovanje; reci im, da duše ne greše, da ne uzimju tuđe živote, da se paze i miluju. Samo ljubav je nada svim!… Ona je ravna Gospodu i sinu njegovom!… Šira je od nebesnog pokrova, dublja od bezdana, jača od najveće sile!… To je najveća sila na svetu!… Ona vezuje dete i majku, vezuje listak s listom, travku s travkom, čoveka sa čovekom… Njena moć – moć je božja, ona je čedo božje!… Upamti to, pobratime!…

U taj par Ilija se seti onoga što beše zaboravio, pa viknu:

– Pobratime!… Reci mi ko te ubi?…

Tek on to izreče, a potavne lice Brankovo… Sa sredine svoda pođe kap krvi rumena i sjajna kao rubin, pa se lagano sniza niza svod i pade na žižak u kandilu… Žižak cvrknu tako tužno, kao da se zajauka, i utuli se…

Nasta gusta pomrčina… I kroz nju, kao iz nekog ambiza zagrme tupo glas Brankov:

– Što proliste nevinu krv!… Što proliste, ako Boga znate!… Teško meni!… Beži, pobratime!…

I dunu neki strašan oluj… Ilija ču kako se ruše dvori njegovog pobratima… očekivao je u strahu svoj suđen sât… dok ti ga nešto zgrabi i ponese…

On sklopi trepavice…

VII

Ležao je u nekoj šumi pod jednim velikim brestom… Vetar se igrao sa njegovom razbarušenom kosom… male čelice zuje oko njega… sunce je blago sjalo; a zavelo lišće šuštalo je tužno, kao da tuži za danima svoje svežine i svoga zelenila… Po svemu se videlo i osećalo da su to poslednji dani rane jeseni.

On diže glavu i pogleda oko sebe.

Prvo, što vide, bila je jedna ostruga pred njim, već prezrela i opala… On pogleda dalje. Šuma i samo šuma…

– Gde li sam ja? – mislio je on.

Napreže misao da se seti…

I seti se svega…

– Gde li sam to izbačen?…

I on pođe vrljati po šumi. Nigde žive duše, sem što po neka tičica zacvrkuće, ili po neka čelica zazuzuće… sve je drugo nemo… Naiđe na neku stazu i pođe njom… Išao je, išao, pa onda stade. Staze nema više… Pogleda na drugu stranu, opet staza… Pođe i njom, ali i nje nestade…

Tako mu prođe dan. Mrtav umoran spusti se na zemlju… Žile nabrekle od umora; usta se osušila od žeđi… Da ide da potraži vode!… Ali ne može maći. Obe mu noge utrnule…

On se pruži po zemlji. Osećao je kako mu se krv naglo razleva po žilama… Misli mu se pobrkaše. Mislio je nešto neodređeno; o šumi, o vodi, o svom selu i kući, o pobratimu, o doskorašnjem događaju… o svemu; i o svemu na jedan put… Od te zbrke misli klonu mu glava… San se naturi na umorno telo; ali je on osećao kako ga žeđ mori…

– Ej, more! Šta si leg’o tu? – vikaše ga jedan prosed čovek.

On je čuo glas, gledao čoveka, ali mu reči nije razbirao.

Čovek ga diže i on ustade. Pokaza rukom da bi pio…

Čovek ga ostavi, i, za malo, donese mu vode…

On se napi.

– Odakle si ti? – pita čovek.

On gleda u njega.

– Odakle si, velim!… Iz kog sela?

– Iz Ognjanovića.

– Pa… gde je to?

– Ne znam.

– Nema toga sela! – reče čovek.

– Ima! – reče on.

– Veruj da ima! Ali ga nema ovde, oko nas…

– Vidi se da nekako čudno zanosiš jezikom – mora da si iz daleka… Pa od kud ovde?

– Ne znam.

– Jesi li gladan?

– Jesam.

– Odi ovamo…

I čovek pođe napred a on za njim. Čovek ga dovede do jedne kolebice, iznese mu stolicu i reče:

– Sedi. Ja se ovde osamio, znaš žiropađa je, pa sam doter’o svinje u šumu… A ti budi zadovoljan s onim što je Bog dao!

I iznese mu malo proje, sira i slanine.

On, onako gladan napade na jelo. Čovek ga je gledao s nekim zadovoljstvom.

– Kako ti je ime?

– Ilija.

– I meni. A kako se prezivaš?

– Pakaljević.

– Čudno prezime… Nego kaži mi, molim te, kako si doš’o ovde…

– Ne znam…

– Zamrtvalo od gladi! – reče u sebi domaćin.

Pošto ruča, on opet zatraži vode. Čovek mu donese hladne sa izvora.

– Čuješ, rođaće!… Lezi ti malo te se odmori. Ja ću i tako noćas obilaziti svinje…

Ilija leže… Iz najpre je spavao, pa se na jedan put trže iza sna… Učini mu se da ga je neko uhvatio oberučke za gušu… Otvori oči, pogleda po kolebi – nigde nikog…

Razbi mu se san. On spotače ugarke, pa sede kraj vatre…

Misli mu se razbile na sto strana. Ko je ovaj čovek?… Kakvi mu je to čudnovat govor?… Jedva može da ga razume!… Od kud on ovde?… Gde je njegovo selo, i šta rade njegovi kod kuće sad?…

I taman on potonuo u misli o svemu tome, a uđe domaćin.

– Zar ti ne spavaš?

– Ne.

– Što?… Ne mo’š?…

– Ne mogu.

Čovek metnu dva tri suvarka na vatru, uze stoličicu, pa sede. Okrenu se dva tri puta oko sebe, izvadi iza pasa turu duvana i nož, ureza duvan, protre ga, napuni lulu i zapali…

Ilija je gledao sve to razrogačenim pogledom… Videći kako se viju dimovi iz usta domaćinovih, ne može se uzdržati da ne zapita:

– Šta radiš to?

– Pušim.

– Pušiš?

– Pušim.

– A šta?

– Duvan.

– Šta veliš?

– Duvan. Zar ne znaš šta je duvan?

– Ne znam – reče Ilija.

Domaćin mu stade objašnjavati – koliko je umeo – šta je duvan.

– Ja bez leba mogu, a bez duvana ne mogu!… To je drug, pravi drug!…

Ilija se čudio.

– Evo da vidiš!

I pruži mu lulu…

Ilija povuče jedan dim, pa se zagrcnu i zakašlja… Obliše ga suze…

– Nije to ništa!… I mene je prvi put zagrcn’o… veli domaćin. – Puši!…

Ilija odmanu rukama…

VIII

S dana na dan sve se više Ilija čudio… Njegov ga imenjak odvede u selo. On vide one kuće, lepe, smišljene, okrečene… Tako šta on ne pamti da je video… Onda je video kako ljudi oru… vlače… kopaju… Zaprepastio se kad je video vetrenjaču… Ta to su za njega sve čuda božja… On je zastajkivao pred svakom stvarčicom i kamenio se…

I ljudi se njemu čudiše.

– Ama kaki si ti čovek da ništa ne znaš…

On je samo slegao ramenima.

Kupili su se oko njega kao na kakvo čudo. Smejali se njegovom razgovoru.

– Nalik na ono što popa u crkvi čita… govorili su seljaci.

I doista njegov je govor bio nalik na onaj što se njime sveta služba služi…

I onaj se svet poče s njime ismevati, a on ga za to gotovo omrznu. Ovaj svet mu beše čudnovat. Ne beše ništa u tome svetu, što bi ga zadržalo.

I on se jednoga jutra diže i ode iz sela.

I išao je od sela do sela tražeći svoje selo. Gde je god kome rekao, kako se njegovo selo zove, dobijao je jedan i isti odgovor.

– Nema toga sela!…

Stegao srce pa je trpeo. Rešio se: ili naći svoje selo. Ili doći sebi glave…

Jer, ovaj svet, ovi čudnovati ljudi, što onako čudnovatim plugovima oru, pa posle drobe onu jadnu zemlju nekim drvenim klinima – ti ljudi nisu za njega!…

– Ja sam zaiš’o u drugi narod, – mislio je on. – Drukčije ovde govore, drukčije se šale i igraju nego u mome Ognjanoviću!… Ej, ja lepa ti se života naživeh tamo!… Tamo, u debelim ‘ladovima orahovim odmarasmo se mi u lepoj šali i smeju… Šta li moji kod kuće rade?… Babo i nana raskidoše se tražeći me… Ona, sirotica ne sme ni zuba obeliti… Da li ću i’ naći, da li ću i’ videti?… Da mi je samo na moj sent naići, pa bi’ ja lako!…

I misleći tako jednoga dana, zaspa u hladu jedne bukve…

I sasni san…

– Kao doš’o u svoj sent… I svuda vidi ovako isto čudnovate kućice kao i ovde… I narod ovako isto govori… On rekne reč – oni se smeju i teraju šegu s njim… I njemu dojadi…

I, k’o traži oca i majku, ali nji’ nema… On traži ženu svoju, ali ni nje nema… On traži drugove svoje, ali ni nji’ nema…

– To su stari ljudi! – vele mu. Nji’ nema više!… I od kud ti nji’ znaš.

A njemu dođe teško i htede ubiti se… Taman da skače u jedan vir, a iz vira izbi najpre jedna glava, a po tom izađe i čovek. On u tom čoveku poznade svoga pobratima.

– Pobratime! Ako Boga znaš, gde si?… Od kako se rastasmo, mene stotinu čuda snađe!… Ja ne mogu sebi doći od svega što sam video i čuo!… Kazuj, pobratime, ako za Boga znaš, gde su moji?… Gde je moj otac, pa nana, pa žena?… Ja umre’ od želje da i’ vidim.

Pobratim mu samo manu rukom:

– U zalud, pobratime!… U zalud mene pitaš, jer ja ti kazati ne umem!… Nego ću ti reći ko će ti kazati!… Idi od sela do sela, od varoši do varoši, pa, gde nađeš Mirka Selakovića – on će ti kazati!… A to, pobratime, što si ‘teo učiniti – nije lepo!… Ja sam mislio da ti više srca imaš!… A posle, to je greh, veliki greh… Ako to učiniš, nikad nas više nećeš videti: ni mene ni tvoje!… Ti si čovek!… Ti moraš sve podneti što ti je usud usudio!…

I, k’o, priđe mu pobratim i taknu ga rukom… A ta ruka beše ledena kao guja…

On se trže…

Sunce se smirilo. Mesec odskočio s dva koplja… On se prekrsti, pa pođe tražiti Mirka Selakovića…

IX

Bio je letnji dan. Lišće se opustilo od vrućine. Zvezda pripekla – mozak da provri… Ni tica java ne pušta od teška zora, samo se stoka seoska skupila oko bunara u šumi.

A u koritima ni kapi vode!…

Jedan putnik žedan i umoran priđe bunaru, pa kad vide stoku okupljenu, njemu se sažali, te uze levati vodu u korita… I kad stoku napoji, onda se umi i napi i sam… Za tim se spusti na zelenu travu kraj bunara pa zaspa kao zaklan…

I spavao bi tu Bog zna dokle, da na bunar ne dođe jedna devojčica, te ga probudi škripom đerma.

On otvori oči.

– Oprosti! – reče devojčica – ja sam te razbudila. Ne valja se, da te sunce zađe!…

– A odakle si ti, devojko?

– Ja sam iz ovog sela.

– A kako se zove to selo?

– Ti mora da si iz daleka kad ne znaš kako se naše selo zove?

– Jest, iz daleka sam.

– Zove se: Selište.

– Selište?

– Jest. Ovo je selo ovde naseljeno.

– A odakle?

– Ne znam. To zna đedo. On to ume da priča.

– Kaki đedo?

– Zar ti ne znaš našeg đedu?!… Pa to je najstariji čovek u ovom kraju!…

– Kako mu je ime?…

– Mirko.

– Mirko? – rece Ilija i skoči kao oprljen.

– Jest, Mirko Selaković. To je najstariji čovek ovde. Ima mu preko sto godina!…

Ilija dokopa devojčicu za ruku. Oko mu se zapalilo od neke čežnje.

– Sestro!… Ka’ Boga te molim, vodi me đedi… Ali sad… sad, iz ovi’ stopa!… Ja sam sveta proš’o pitajući za nj!… Vodi me!… Vodi me!…

Devojka uprti sudove s vodom i on pođe s njom…

Sunce je zalazilo, pa rasulo svoje poslednje zrake kao zlato…

Njemu je lupalo srce da iskoči…

X

Sa prvim mrakom i on stupi u kuću. Vatra je veselo puckarala na ognjištu, a plamen njen osvetljavao je celu kuću. Ukućani se već behu iskupili.

– Dobar-veče!

– Bog ti pomog’o!

– Zdravo, mirno!

– Vala Bogu!… Sedi! – ponudi ga jedan prosed čovek.

– Ovaj čovek traži đedu, – reče devojčica.

– Očekni, brate, malo, ako ti nije na ‘itac! – reče onaj prosedi čovek.

– Pa… očekaću…

Žene su postavljale siniju…

– Je l postavljeno? – okrete se onaj čovek ženama.

– Jeste – odgovoriše one.

– Očekni ti, brate, malo, sad ću ja!

I ustade iza ognjišta i ode u sobu.

I, za malo, pa se vrati natrag vodeći jednog starca. Vlasi starčeve behu belje od svakog runa; stare noge klecahu od bremena godina…

Sve se beše diglo na noge, pa se diže i Ilija.

Privedoše đedu sovri i posadiše ga. Onda sav narod u kući poče mu prilaziti ruci. Pošto ga svi izljubiše, zasedoše za sovru.

– Đedo!… Jedan putnik pita za te – reče onaj prosedi čovek.

– Pa što ga niste za sovru posadili? – reče đedo prekorno, a glas mu drkće.

– Evo ga, za sovrom je.

Đedo diže sede obrve, pogleda svojim mutnim očima Iliju koji se pridiže.

– Najpre večeraj, sinak, najpre večeraj! – reče đedo.

I pošto večeraše starina ga upita:

– Odakle si ti, sinak?

– Iz Ognjanovića.

– Kako reče, kako?

– Iz Ognjanovića.

Starac se zagleda u njega.

– Toga sela nema!… Nema ga danas, ali je bilo negda… Ti nisi iz toga sela!

– Jesam!… Baš iz Ognjanovića!…

Starac se zagleda u nj.

– Toga je sela davno nestalo!… Ni ja ga ne pamtim, nego su mi pričali stari naši, koji su se otuda amo doselili!…

– Ama ja sam iz toga sela! – reče gotovo očajno Ilija.

– Kaki ti!… Meni je prešlo sto godina! Moja prababa mi je pričala kako je njenog čoveka pranded bio krasan mladić, i kako ga je jedne noći nestalo. Zapazio se, veli s jednim svojim drugarom i bratimio u crkvi. Jednom taj njegov pobratim ode u šumu, u drva, pa pogine… I kad su ovoga ženili, on ti lepo pozove svoga mrtvoga pobratima u deverstvo. Nisu mu ‘teli reći ništa – ko ko će mrtvaca dići iz groba. Ali na dan svadbe, odista dođe mrtvac i deveriva… Posle nedelju dana ovaj ode da potraži pobratima i više se ne vrati…

– Pa šta je bilo sa njegovim kućanima?… upita Ilija a sav drkće…

– Šta će biti?… Pomrli su… Ja sam onom što ga je nestalo sedmo koleno!… Od kud ti mo’š znati za to selo?!… Prođi se prazna razgovora!…

Iliji se okrenu kuća oko glave. On se oberučke uvati za glavu i pobeže…

* * *

Topla je ruka stare bake; slatka su sećanja na detinjstvo kad su nas ovakvim lepim pričama uspavljivali…

/* */