Jadranka Milenković: BAKLJA

„Jedna stara indijska metafora o Krišni (čije ime znači „crno“) kaže da ako upalimo sveću u mraku, plamen ocrtava krug svetla koji ostaje okružen tamom. Ako dodate jednu, potom dve sveće, krug postaje veći. Postavite sto hiljada sveća, zamenite ih Suncem, zamenite ih hiljadama, milionima Sunaca, i krug će postati gorostasno velik, ali će uvek biti okružen crnim rukama Krišne. Tako je neobična elastičnost tame…“

S tim rečima mi je prišao pre, sad više i ne znam koliko godina, možda 5, možda 35, jedan potpuno običan i neupadljiv brkajlija koji je, čini mi se, stanovao u blizini.

„Šta Vi mislite o tome?“ pitao je.

Stajao sam zatečen. Obično ljudi ne prilaze s takvim pitanjima. Više i ne prilaze. Nekad si mogao da očekuješ da te neko priupita koliko je sati, ili gde se nalazi neki objekat u gradu…

Sasvim običan čovek, a prilazi s takvim pitanjem. Još brkajlija. Prosed. Proćelav. Svetlih očiju, ali ne razvodnjenih, ne mutnih, naprotiv – bistrih i čak nasmejanih. Na koga mi liči? Mogao bi, recimo, da liči na Šerbedžiju, kad bi dodao malo onog glumačkog šmeka svom izgledu – šeretski osmeh, šešir, malo nehajnosti u govoru i pokretima. Onaj neki šmek – eh, iskusan sam ja, dragi moji, gdje sam sve bio, gdje sam sve ljubio, i kakve žene…jer, vama otvoreno mogu reći kuda sam sve šetao po kiši, ujutru…nekakav vlak je istruo u crnom proljeću u Poljskoj…kakvu sam tamo ženu ostavljao, Isukrste… Mogu ga takvog zamisliti, može to biti, kad bi hteo. Ali, izgleda da neće. A mogao bi da liči i na mog dedu, ili čak pradedu, kog znam jedino sa slike. Isti takav brka. Mogu da ga zamislim kako jaše na magarcu, i kako usput smišlja nove dogodovštine Kraljevića Marka, sve u desetercu… Uveče ih deci recituje uz ognjište. I suče brkove zadovoljno. Prinosi čokanče usnama i lagano otpija komovu prepečenicu. Možda samo kad bi na glavu stavio onu seljačku kapu, ili obukao gunj i gumene opanke. Možda i kad bi se oslanjao na štap… Mogao bi, recimo, da liči i na Martina Hajdegera kad bi dodao malo oštrine svom izrazu lica. Kad ne bi ovako strpljivo čekao moj odgovor, uz dobroćudni smešak… Kad bi rekao, recimo: „Hajde, čoveče, mućnite malo glavom, o važnim se stvarima ovde radi! Ja krećem, a vi me stignite ako se setite…“ Ja bih tad verovatno potrčao za njim, kao đače, kao studentić željan još neke sveže reči sa izvora. I potrudio bih se, stvarno bih razmislio da kažem nešto što će me učiniti dostojnim toga obraćanja…

Mogao bi, mada je čudno, ličiti čak i na Ivu Lolu Ribara, ako bi ga zamislili malo mlađeg, obrijanog, i u uniformi. Ali sada već niko ne zna ko je Ivo Lola Ribar. Ili Alija Sirotanović… A nekad su takva lica bila na novčanicama…

Razmišljam šta da mu kažem. Ja tačno znam šta mislim o tome, ali da li je on dostojan toga da čuje moj odgovor? Tako običan, tako neprimetan čovek, izašao niotkuda. Možda mu je samo dosadno? Možda je neki profesorčić u penziji, nedostaju mu đaci da ih uči i ispituje… Možda je neki bibliotečki moljac, celog veka je sakupljao raznorazna znanja, i sad hoda naokolo kao živa enciklopedija, znanje mu se preliva, preti da razruši branu i da se izlije svuda uokolo bez pravog toka, bez reda, bez ikakve koristi po okolinu… I tako ide ulicom, presreće žrtve, i umesto da otvara mantil ispod kojeg nema ništa, on otvara svoju glavu i plaši ljude njenim sadržajima i nedoumicama? Strašno… Kao onaj poznati dirigent iz jednog filma, onaj u belom odelu, što zaustavlja mlade žene na ulici i pita svaku: „Kako ste? Čini mi se da se znamo odnegde, ali ne mogu se setiti…? Kako beše Vaše ime?“ A mlade dame se zbunjeno nasmeše i pokušaju da mu objasne da je u pitanju nesporazum… Da li da se i ja tako postavim? Kao damica, koja shvata da je potencijalna žrtva jedne možda bolesne usamljenosti, i pretvara to, što je moguće blaže, u priču o nesporazumu?

Ali, moram priznati, mene to pitanje zanima. Čak – fascinira. Intrigira. Poziva me, kao što me odavno ništa nije pozvalo. Želim da pričam o tome…

Samo da čiča ne ispadne neki ludak, ili previše utučen, naporan starac kome ne treba sagovornik, već publika…

Ma, reći ću mu. Na kraju krajeva, ništa mi se ne može desiti zato što sam, eto, ljubaznom starijem čoveku odgovorio na postavljeno pitanje…

„Šta vi mislite o tome?“, ponovio je, mada bez ikakve napetosti, bez opterećujućeg tona…

A šta ako je neki, na primer, Obožavalac Tame? Podanik Mraka? Možda oni stavljaju takve neupadljive obrazine da bi se lakše mogli približiti naivčinama na ulici? Možda dugo posmatraju ko im od potencijalnih žrtava izgleda kao neko kome najviše treba takvo pitanje. Jer, i pitanja nekima trebaju. Ne svima. Ima onih „što manje pitanja, to manje patnje“. A ja?

Možda izgledam kao čovek koji zaista obožava prava pitanja, neuobičajena startovanja na ulici, i indijske metafore… Zamišljam svoj lik, pokušavam  da se ogledam u obližnjem izlogu… Ne znam zaista na osnovu čega bi iko o meni zaključio nešto takvo…

„Elastičnost tame?“ – čujem  sebe kako počinjem, i znam da više nema povratka. Nešto će se desiti… „Zar metafora ne govori o još neobičnijoj dragocenosti svetla, o dragocenosti onih sto miliona, sto hiljada sunaca, jednog Sunca, sto hiljada sveća… I što je najlepše, o dragocenosti one jedne jedine, najmanje, najtreperavije sveće, koliko god kratko sijala u tom mraku? Uopšte, postojanje svetla, postojanje nečeg što je bilo ili jeste u stanju da razbije mrak… Fascinantno, zar ne? Možda se vi divite tami, i njenoj neotklonjivosti, ili, možda se tome divi autor koga eventualno citirate, nisam sasvim siguran, ali ja se definitivno divim onoj prvoj usamljenoj sveći sa samog početka vaše pričice…“

„Odlično, odlično…“, sevnu nešto u pogledu mog novog najboljeg prijatelja ili najvećeg neprijatelja. „Nisam se čak ni nadao da će Vaš odgovor u tolikoj meri zadovoljiti moja očekivanja… Rešio sam da pokušam, jer vreme prolazi, a neizvesnost ubija… Ali sam ipak odlagao sve do danas, bojao sam se, znate, negativnog ishoda… Nego, pođite sa mnom svega par koraka; bojim se da mi se ne ugasi vatra dok ovde pričamo…“

Vatra? Kakva vatra? Ko još loži vatru? Možda misli na kotao za centralno grejanje… Sigurno ima veliku porodicu, gomilu unučadi, pa žuri da ubaci neko drvce da mališani ne promrznu. Ali, za ime boga, o čemu pričam? Dan je divan, najmanje petnaestak stepeni, nije snežna vejavica…? Možda nema struju, ili šporet na struju, možda je navikao na onaj starinski način života, pa voli šporet na drva; možda neka slatka, dobroćudna starica, što kad je pogledate odmah pomislite na umešen hleb, čeka pored „smederevca“ da joj dekica donese namirnice. Sigurno iza kuće imaju skromnu bašticu u kojoj sve raste: i šargarepice, i jagode, i jorgovan, i žalfija… Možda u garaži čuvaju i kozu, i sad se baš kuva jedna šerpica kozjeg mleka. A u gajbi iza kauča – neprskane jabuke… Kad budem seo na kauč, starac će mi ih pokazati i reći – gledajte, prošlogodišnje, a kako su se održale… Baka će nam skuvati kafu na smederevcu i diskretno se povući. I onda? Šta ćemo mi onda? Pričaćemo o svetlosti i mraku? Ide li to uz gajbu sa neprskanim jabukama i uz šporet smederevac???

Možda ide. Dosad sam pokušaje takvih razgovora (koji su se pretvarali u farsu svaki put) gledao samo po gostinskim sobama ili salonima starih gradskih porodica, u čijim su regalima knjige, impozantno naređane, upozoravale o kome je tu reč, i ko kakva prava ima da barata znanjima i rečima, bez ikakvog ustručavanja, ili ne daj bože, izvinjenja za nadobudnost… „Taj i taj rekao je to i to“ bila je sadržina takvih razgovora. A suština istih bila je uvek „JA znam, a ti ne znaš, dakle MENE to čini vrednijim bićem nego što si ti…“ Umoran, odavno umoran od takvih priča, od takvih ljudi, još od studentskih dana…Hajde, čičo, razbij čaroliju, učini dan zanimljivim, iznenadi me…

Hodali smo ka njegovom stanu, ili kući, i on je išao pola koraka ispred mene stavljajući mi tako do znanja da se razgovor privremeno prekida  dok ne stignemo na odredište. Na kratko, osetih se ipak kao Hajdegerov student…

Biću strpljiv, pomislih. „Živci pobeđuju“, citirao sam u mislima jednu poznanicu, ponosnu vlasnicu gomile izmišljenih poslovica, smejući se u sebi, po navici, i otresajući se napetosti kroz taj unutrašnji smeh. Kad bejah mlađi, sam sebi sam pričao naglas viceve, i grcao od smeha kao da ih prvi put čujem. A sad imam poznanicu čije me mudre izreke zabavljaju daleko više od viceva i doskočica. Tako je zabavno kad neko misli da zna sve odgovore i sva uputstva za dobar i uspešan život. „Živci. Živci pobeđuju“, rekla je glasom kao da kaže: „Bond. Džejms Bond.“

Ušli smo u zgradu. Nije kućica u cveću. Šteta. Otključao je vrata i uveo me u isto tako neupadljiv i običan stan, kakav je bio i sam. Kad već nema smederevca ni baštice, što bar ne preskačem neka retka izdanja debelih knjižurina? Što nema na policama naređanih amajlija ili figurica donetih iz egzotičnih predela?  Uramljenih fotografija koje govore o jednom izvanrednom, neobičnom životu? Ništa nije neobično. Nema ni bakice…

„Da skuvam kafu?“, pitao je. Taman htedoh reći – neću kad nemaš smederevac, ni bakicu, sigurno ni ne znaš da skuvaš dobru kafu, ali se predomislih. Strašno su surova očekivanja koja imamo prema svima oko nas, čak i onima koje poznajemo pola sata. „Naravno“, rekoh, „kafica bi bila super… Ali, gde je vatra?“

Nasmejao se: „Svako drugi bi zaboravio da sam pomenuo vatru. Vi ste, zapravo, najpažljiviji sagovornik kog sam imao unazad, možda, 10 ili 20 godina“.

Svašta, pomislih. Valjda je normalno da slušamo jedni druge kad već razgovaramo.

„A ne, nemojte se čuditi“, odgovorio je na moju misao. „Ljudi uopšte ne slušaju jedni druge. Možete to svakog dana proveriti, na poslu ili bilo kojem drugom mestu. Kad govorite o sebi, tobožnji sagovornik samo čeka da završite da bi otpočeo o sebi, svom iskustvu, svojim strahovima… Nema potpitanja, nema učestvovanja, postoji samo ono: A vidiš, kod mene stvari stoje ovako… Uglavnom i ne čekaju da završite. Teško je slušati o drugome. Teško je imati strpljenja za postojanje drugih.. Drugi su zlo, zar ne?“

Razumno govori starac. Stvar iskustva.

Verovatno je to iskustvo krivo/zaslužno za gotovo školski primer jednostavnosti kojim odiše i on sam i sve oko njega. Ne mora mi uopšte govoriti o tome.  Kad bi počeo, možda bi rekao: „Toliko se energije svakodnevno troši u pokušaju da se bude naročit, poseban, upečatljiv, nezaboravan. ’Ostaviti utisak’… Mislim da  u današnje vreme postoje čitave nauke koje se time bave, i ogromna industrija, u okviru koje se ’valja’ ogroman novac… Ništa nije tako potrebno čoveku, čini mu se u sopstvenom neznanju, koliko priznanje vrednosti, diploma ako je moguće, kojom se to neopozivo dokazuje. A vredan ne možeš biti ako si običan, isti kao svi drugi. Kako onda steći posebnost? Uložiti ogroman trud i razviti sve svoje potencijale ili kupiti svoju posebnost? Naravno, kupiti… Mada, može i ono prvo, ako si dovoljno energičan, samo – zbog uštede vremena mora se preko leševa, ne može se zaobilaznim putem… Posebnost ne može da čeka. Ili, još jedan način – uvežbati glumljenu posebnost… A, može se, na primer, i čuvati neka retka, egzotična životinja, ili, ako ništa drugo, bar pacov, koji će se nositi gradom i pokazivati ljudima… Ili toliko drugih stvari… ’Ako budem prosečan i običan, ubiću se’, kažu ponekad. Smrt je bolja od običnosti, izgleda. Nema pitanja – zašto smo ovde, koja je naša uloga, šta se može učiniti… Najdalje što se njihove misli prostiru je – šta svet može učiniti za mene, šta mi je dužan… Ogromna, ogromna se količina energije svaki dan troši na takve besmislice…“

Mislim da bi rekao tako nešto, ali se ne usuđujem da ga pitam. Kako i pitati čoveka – zašto ste tako jednostavni? Sećam se jednog takvog (pomalo neprijatnog) događaja. Pre par godina jednom veoma simpatičnom mladom elektroinženjeru rekoh da mi je zadovoljstvo družiti se s njim zato što je tako običan, jednostavan. „Znači, ja sam prost?“, upitao je s poluosmehom. Ne znam koji deo lica je bio iskreniji u tom trenutku, onaj osmehnuti ili onaj ozbiljniji. „Ne“, rekoh, „kod mene gradacija ide na sledeći način – dobar, bolji, najbolji, običan…“ Nije me više slušao, nije mu se dopao takav kompliment. Trebalo je da kažem: „Danas, kad se svi trude da budu nešto posebno, pravo je zadovoljstvo upoznati nekog ko se ponaša prirodno, neisfolirano, ko ništa ne glumi i uvek ga razumeš, ko ne igra igre, ko je otvoren i prirodan, čist kao planinski potok, ko je u stvari tako poseban u svojoj jednostavnosti…“ Ali, mislio sam da će ionako razumeti… Nisam hteo da kitim svoj govor gomilom  ušećerenih fraza, iako bi svaka izgovorena reč bila iskrena… Čudno je to.  Ljudi žele da im govorite lepe reči, a kad im tako nešto kažete, ne veruju vam, i još se ljute. „Mene si naš’o…“, misle. A ljute se i kad izostane glazura od reči. Naći im onu pravu meru između nedovoljno slatkog i preslatkog do mučnine – to je već veština posebne vrste, to mogu samo najtalentovaniji i najiskusniji psiholozi-poslastičari-strpitelji. Ako postoje.

„Ako hoćete dobru kafu“, prekinuo  mi je rezignirajući tok „svakidašnje jadikovke za ličnu upotrebu“ moj, nadao sam se, novi Otvarač Prozora (Ka Novim Prostorima), „morate ispoštovati tačan redosled radnji, bez žurbe, bez prelaska na rutinsko obavljanje tog posla, kao da kafu kuvate uvek po prvi put. Nije svejedno koliko dugo će voda da vam vrije u lončiću, da li ćete prvo staviti šećer ili kafu, i koliko ćete dugo mešati tu smesu. Kažite mi, kad ste poslednji put  popili  zaista dobru kafu?“ Ne sećam se , zaista, postadoh svestan toga. Prilikom  razmišljanja o tome da li je kafa dobra ili nije, odavno već  zaokružujem odgovor pod 3 – svejedno, nije važno. „Kažite mi, ako se usuđujete da budete iskreni“, pratio je moju nerečenu misao moj, nadao sam se, novi Budilnik Iz Čamotinje, „na koliko pitanja u toku dana, osim ovog o kafi, zaokružujete odgovor pod 3? I da li je to zaista odraz pomirljive, tolerantne, strpljive prirode, ukroćenog temperamenta; da li Vas to čini ’pozitivcem’ jer se, eto, sa većinom stvari oko sebe mirite? Ili je u pitanju lenost? Slabost? Bitno je da znate da se i odgovor pod 3 BIRA, da se svesno bira, a ne da mu se čovek prepušta ili u njega uskače kao u bunar… I još nešto: takav se odgovor bira za ogroman broj nepotrebnih a iscrpljujućih stvari, samo zato da bi se na one najvažnije odgovorilo ili sa DA ili sa NE. Jeste li čuli za ljude koji ne znaju da kažu ne? Ko ne zna reći NE (na primer nekom drugom, ali i samom sebi), makar samo bojeći se da ne povredi neko dragoceno biće, taj ne zna reći ni DA. A ’svejedno’ je jako praktična, jako potrebna i opravdana stvar, ali samo za odbacivanje nepotrebnog, za samoodbranu. Mora se tačno znati kad se primenjuje.“

Slušao sam ga i razmišljao kako smo uopšte upali u ovaj rukavac razgovora. A, da, pričali smo o dobroj kafi. Ako sam ga ispravno razumeo, kuvanje kafe spada u red najbitnijih stvari, zato se ne može reći „svejedno“ kad je o kafi reč…

Možda je hteo reći – kad nešto radiš, radi to uvek kao da je  jako važno. Ili  ne radi uopšte. Ipak, ne mogu se odupreti naviranju ciničnih primedbi, navikao sam. Nekad sam morao i naglas da ih izgovorim, sad se ipak kontrolišem. Izleti tek ponekad…

Ko ne zna reći NE, taj ne zna reći ni DA. Tako je rekao… Sviđa mi se, priznajem. Malo bih preformulisao, rekao bih – ako neko ne zna reći NE, onda njegovo DA nema nikakvu težinu, nikakav značaj.  Mada sam navikao na mudre izreke one poznanice, pa mi sve što liči na novonastalu poslovicu izaziva osmeh. Ona bi rekla: Ako ne izabereš Dobro, dođe Zlo pa izabere tebe… A kad treba definisati šta je to Dobro, a šta Zlo (na čemu ja namerno uvek insistiram, iz čistog duhovnog sadizma), onda, tuc – muc…

Srećom, moj novi poznanik, moj (nadao sam se) Učitelj Odabiranja (Spasilac Iz Svejednosti), činilo mi se, nije koristio te termine – Dobro, Zlo… Ali je zato pričao o Svetlu i Tami. Namerno nisam hteo da mislim kako je u pitanju samo zamena, inače bih ustao i otišao još i pre nego da probam tu čuvenu Nije Svejedno Kafu.

I gde je ta vatra? Nigde nisam video ni šporet, ni drva. Postadoh malko nestrpljiv… Nije to valjda neka metafora? Aluzija? Možda je mislio na „misaonu vatru“? Ugasiće mu se vatrenost ideja koje su mu navrle ako budemo stajali na ulici, među prolaznicima, automobilima, zvucima običnog gradskog života? I zato me je pozvao u svoj stan, da u miru raspaljujemo misaonu vatru? (Bože, bože, ako nastavim da razmišljam u ovom pravcu, ko zna kakva će sve raspaljivanja da mi padnu na pamet… Počeću da mislim da ovo ipak i nije bila neka dobra ideja… Brčići mogu biti sumnjivi… Recimo, Fredy Mercury, ili tako nešto… Ko zna šta je čiča u stanju da mi stavi u kafu dok ovamo priča – treba znati reći DA, nije svejedno s kim si i šta si…)

Koliko puta me je već radoznalost i potreba za pronalaženjem nečeg dubljeg, potreba za intenzivnijim doživljajima, dovela u nepriliku? Nikad neću naučiti… Bar da počnem da nosim neko hladno oružje… Ali, ko se nadao… Pođoh u laganu dnevnu šetnju. Nikad se ništa ne događa. Neću valjda, kao paranoik, da oblačim pancir, stavljam šlem na glavu, opasujem kožno remenje s revolverima ili šaržere sa municijom za mitraljez… A sve u cilju da  sebi dozvolim da sa ljubaznim starijim čovekom popijem na miru jednu kafu, bez straha?

Rekao bih da se on mene uopšte ne plaši. Ma, na kog mi liči? Nije Hajdeger, nije Šerbedžija… Podiže jednu obrvu kad priča, kad se znalački (a opet ne nadobudno) smeška, dok me zbunjuje svojim neuobičajenim govorom. Mora da su to neki fazoni iz partizanskih filmova, ili špageti-vesterna. Neke Klint-Istvud-fore? Sigurno je to gledao… Ili nešto kao ono „Are you talkin’ to me?“ ispred ogledala… Mada, ne vidim da ima televizor…? Čak, mogu da ga zamislim kako je u jednom trenutku otvorio prozor, i sasvim hladno, bez i trunčice nervoze ili afekta, izbacio đubre kroz njega u dvorište (pogledavši prethodno, naravno, kao svaki savestan građanin, član šire društvene zajednice, zamenik predsednika skupštine stanara, da li ima slučajnih prolaznika ispod). Stanari zgrada svašta bacaju kroz prozor. Kese sa đubretom, daljinske upravljače, usisivače, zašto ne i televizor? Nikom neće duša da ispadne ako se  od te bučne svetleće naprave za privlačenje velikih insekata jednom zauvek rastane. Bar mislim.

To ću prvo uraditi kad se vratim kući, odlučio sam. Osećao sam kako se moram s nekim, ili nečim obračunati, kako me svrbe dlanovi…

Ali, vatra?

I dalje nisam video vatru.

Kafa je bila odlična, morao sam priznati. Ima nečeg u tome – nije svejedno.

A priznajem i da me je s tom pričom o vatri i svetlosti u stvari privukao da dođem. Vatra me fascinira. Nikad sasvim ukroćena. Moraš da se potrudiš da je upališ, zatim da se staraš o njoj, da je hraniš, posmatraš, da joj ne dozvoliš da podivlja. A ni da se ugasi. Imaš vatru da joj služiš… I, siguran sam, niko je još nije sasvim definisao, niko je nije provalio; vatra je sasvim luda (kao i ovaj starac ovde što se šeretski smeška i zna, verovatno, daleko više od nas). Pa svi ti oblici, sva ta prelivanja, svo to emitovanje energije… Da li smo, glineni, dostojni tog dara iz ruke Divove, pa zatim Prometejeve?

„Ovde je čuvam“, poveo me je u drugu sobu videvši da se nelagodno osećam i osvrćem, kao dete kom su rekli – „Idemo kod kumova u goste“, a zatim ga odveli na injekcije. „Ovde je, na zidu.“

* * *

Morao sam priznati sebi da ja zaista ne znam dovoljno o vatri. Šta je uopšte vatra? Kakva je njena definicija? Pojava koja prati hemijske procese, pogotovo oksidaciju organskih tvari, pri kojoj nastaje toplota i svetlost? (Tako kaže enciklopedija). Ali ja ne verujem u hemiju. Tako da vatra mora biti nešto drugo. Ona je osnov opstanka ljudske zajednice i prvi preduslov industrijske civilizacije? Ne verujem ni u industrijsku civilizaciju.

Neki kažu – vatra je Bog. U to pre mogu poverovati. U Boga verujem. Ali to mi ne daje nikakvo objašnjenje. Onda ostaje da definišem šta je Bog, da bih mogao reći šta je vatra. Da pokušam da pogledam u oči Velikoj Vatri? Bojim se, ne mogu to moje oči izdržati, oslepiće me to. Spržiće me, drskog, neki rog, neki sporedni, malo jače ispruženi vatreni prst, šibnuće me po licu neki vatreni bič, obujmiće me nezvani ogrtač i odneti me u samo središte, stopiti me sa užarenim sveznanjem, iz koga više neću moći natrag…

Da li su se oduvek tako bojali vatre?

Ne znam… Čini mi se da su je obožavali, ali sigurno je u tom obožavanju bilo i straha. A, bilo je, izgleda, i znanja, kakvo mi danas više ne posedujemo. Jer, da bi o nečemu nešto znao, izgleda moraš da ga obožavaš…

Znali su, recimo, kako se vatra donosi na zemlju. Znali su da se po nju moralo otići u podzemlje, ili je stvoriti u borbi sa zmijama… Štap kojim se ubijaju zmije puca, i iz njega izbija vatra. Kamen kojim junak gađa zmiju, udara u stenu i nastaje  vatra.  Ili se vatra  prenosi  sa Sunčevih kola. U trsku se ugurava, sakriva se tako od škrtog, razljućenog Boga čije ime možda označava nebesku vatru. Ali, za to se plaća, debelo plaća…

I šta onda? Šta sada kada smo je oteli od bogova, hoćemo li umeti da joj služimo, jer ona je božja više nego išta drugo što imamo?

Stari su znali da joj služe. Svako je ognjište bilo mali hram. I svaki je hram, veliki hram, imao svoju vatru.

A Hestija? Zaboravljena Boginja Ognjišta kojoj je nekad pripadala prva žrtva pri svim javnim žrtvovanjima? Više se ništa ne zna o njenoj slavi i veličini. Nekada se znalo da je najmilostivija, najblaža, ratu i svađi nesklona, najpravičnija od svih olimpskih bogova, da je ona izmislila veštinu građenja kuća, a domaće ognjište u svakoj kući predstavljalo je i središte sveukupnog života, i žrtveni oltar. Zna li danas neko da je ona, boginja ognjišta, zapravo predstavljala sreću, sigurnost, zaštitu, gostoprimstvo…? Plašim se da ne…

Danas se vatra ne održava. Ona se po potrebi pali i gasi…

Mračni kaže: „Ovaj svet isti za sva bića, nije uredio niko od bogova i niko od ljudi, nego je uvek bio, jeste i biće večito živa vatra, koja se posle određenog perioda pali i posle određenog perioda gasi.“ Sigurno nije mislio na to da ljudi preuzmu ulogu paljenja i gašenja, po sopstvenom nahođenju. Šta bi danas rekao? Mi današnji, tako mali, a tako uvereni da sve držimo u svojim rukama, kako bi njemu izgledali? Povukao bi se Mračni ponovo „u mrak da iz njega bolje vidi šta osvetljeni rade“ i rekao ono isto: „Jer kakav je njihov duh ili um? Narodne pevače slušaju i za učitelja uzimaju svetinu, a ne znaju da je većina rđava a samo mali broj njih dobar.“

Šta li je on podrazumevao pod vatrom? Neki kažu da je to eterna vatra, nekakva fluidna, fina prasupstancija koju treba razlikovati od obične vatre. I da je taj večno živi oganj zapravo i opšti zakon, opšti um, pravda, sudbina, uzrok, nužnost. „Jer sve će vatra kad stigne suditi i zahvatiti.“

Tako su o vatri mislili, čuvali je da se ne ugasi, kleli se ognjištem, a ugašena vatra u njemu smatrana je jednim od najgorih znakova… I duša je, mišljahu, sastavljena od vatre. A šta se danas misli o duši?

Neću otvarati enciklopediju. Ne želim da pročitam da je duša još jedna pojava koja prati hemijske procese…

Stari me je uveo u drugu sobu i pokazao mi je prema zidu. „Ovde je, na zidu“, rekao je. I ja videh nešto kao baklju koja je visila ukoso na zidu levo od vrata. Gorela je prigušenim plamenom, kao da ne želi da bude primećena, i od nje se širio tek nenametljiv sjaj. Pomislih da je u pitanju još jedan od savremenih trikova, nekakva tobož-baklja koja u stvari radi na struju, pa počeh očima da tražim kabl i utičnicu.

„Nije trik, nije lažna baklja“, odgovorio je stari na moju misao. „I ja sam to isprva mislio onog dana kada sam je dobio. Ali, otad, eto, gori mnogo godina, i još se nije ugasila.“

Nemoguće, pomislih, mora da sanjam. Često imam takve snove, sve potpuno liči na realnost, sve se odvija po nekom finom, istančanom scenariju, i tek neki blagi nagoveštaji koje ignorišem pokazuju od samog početka da nešto ipak nije u redu. A onda, jednog trenutka, ti blagi nagoveštaji prerastu u najvažniju stvar koja potpuno prekriva i ukida sve ono lepo, istančano, uredno i regularno. I onda sve kreće nizbrdo na neki način, sve se sunovraća u neko potpuno ludilo sve dok nekako ne shvatim da sanjam i ne počnem da ulažem sve svoje snage da se probudim. I tu tek nastaje prava mora…

„Znao sam da nećete poverovati, iako mi baš Vi, od svih ljudi koje sam sreo, jedini izgledate kao čovek koji bi ovu baklju mogao sačuvati. Tražio sam Vas. Bogu hvala što sam Vas našao, jer moram još danas da je predam. Nisam više u stanju da o njoj brinem. Reći ću Vam sve što treba da znate.“

„Čekajte, čekajte“, pokušao sam da ga zaustavim, „Nije to baš tako jednostavno kao što izgleda. Sretnete čoveka na ulici, odvedete ga u svoj stan, i zatim mu, ni pet ni šest, uvalite nekakav vanzemaljski predmet potpuno nerazumljiv, neviđen dosad, koji se ne ponaša po pravilima fizike, hemije i biologije (nisam mu rekao da ne verujem u te discipline, ali sam znao da me čita), drugo bi bilo da ste me recimo doveli i rekli mi da morate da mi ostavite dete, ili recimo psa, mačku, ili možda neku difembahiju, znao bih šta da radim s njima, dete je dete, mačka je mačka, nema tu mnogo filozofiranja, doduše nije ni to baš tako jednostavno, tutneš nekom svoje dete pa nek razmišlja, patike, ekskurzije, pubertet, pa treba da ga ženiš, svadba, idimi dođimi, ili hrana za mačke, pa dobije mačiće, pa februar, zavijanje pod prozorom, ili recimo difembahija, svo to zalivanje, pa prehranjivanje, pa treba da je tuširaš, pa i da joj pevaš ako hoćeš da bude srećna i da ti lepo raste…Ali šta da radim sa tom vašom mističnom bakljom koja gori, gori, nikad ne izgori? Ko zna kakva su to veštičja posla? Već mi pada na pamet i ’Isterivač đavola’ i slične takve priče. Uneseš čudan predmet u kuću, i s njim još koješta što ne vidiš, i ne možeš ni da pretpostaviš… Otkud znam kako se ta baklja ponaša, šta recimo radi noću, ili kad ja odem iz kuće i ostavim je samu… Ili, kakve sve sile privlači, možda je ona nekakav svetionik za nešto iz Drugog Sveta  što će mi se onda kačiti na prozore i keziti kroz njih, zavlačiti u ormare i pod krevet…“

„Nisam više u stanju da o njoj brinem. Reći ću Vam sve što treba da znate“, ponovio je.

Ugrizao sam se za jezik. Zbog onoga što sam naseo na pitanje postavljeno na ulici, što nisam mogao da kažem ne interesuju me indijske metafore, ne razgovaram sa nepoznatima, to me je naučila još mama kad sam bio mali, ja slušam svoju mamu, ona mi jedina dobro misli… Nije trebalo da mu odgovaram na pitanje dok prvo ja njega nisam pitao – šta hoćete od mene, šta prodajete, kupujete ili poklanjate, i zašto? Šta ćete mi, na kraju, za to poklonjeno, uzeti? Sve što mi je neko ikad poklonio, mnogostruko me je koštalo, mada znam da ovo zvuči kao izjava paćenika, malodušnika najgore vrste… Čim progovorih, još na ulici, znao sam da nema povratka. Lepo sam sebi rekao – nešto će se desiti…

Seo sam.

„Pričajte“, rekoh. „Kažite mi sve što treba da znam.“

Nasmešio se.

„Nema razloga za brigu. Baklja je potpuno mirna“, rekao je.

Zatim mi je ispričao celu priču. Dobio je baklju pre mnogo godina, od jednog takvog starca kakav je sam u međuvremenu postao. Starac mu je rekao da negde postoji jedna Velika Vatra ka kojoj ova naša baklja putuje. Ne zna koliko je ta vatra daleko, ni koliko još ovakvih baklji ima na svetu. A zna da ih ima. Rekao mu je da je njegova uloga da baklju čuva, i da je preda. Sledećem čuvaru. Ništa drugo nije njegova briga. I da to i nije i jeste teško. Zapravo, moraće da nauči da posmatra ljude, jer ne može baklju predati bilo kome. Ispričao mu je priču o tome da Velika Vatra jeste zapravo smisao sveta, i da zato biti čuvar njene baklje predstavlja najvažniji, najsmisleniji posao na svetu. Da ima veliku čast da je baš on čuva, da je tu čast zadobio zato što u sebi nosi baš takav splet najpotrebnijih osobina koje treba da krase jednog Čuvara Baklje. Tako mi je moj starac ispričao svoju istoriju. Kad je završio, ostalo mu je samo da kaže, čak ne ni previše svečanim tonom „Eto, sad si ti sledeći. Ti si novi Čuvar Baklje.“

Kolena su mi klecnula. A život dobio smisao.

Predao mi je u ruke. Nije bilo fotografisanja, televizija nije prenosila taj svečani događaj, nije bilo potpisivanja ugovora, sečenja vrpce, zalivanja vinom. Sve je bilo tako obično, čak nije bilo u pozadini one dramatične muzike koja u filmovima prati takve scene da bi gledaoci znali da se upravo u tom trenutku događa ključni deo… Ja sam je uzeo, nije bila ni laka ni teška… Da li je takav osećaj kad, recimo, prvi put uzmeš u ruke svoju bebu? Ne, sigurno nije. Svoje dete voliš. Ja nisam osećao ništa prema predmetu koji držim u ruci, a ipak su mi kolena klecala i osećao sam u stomaku neki grč. To je samo od iščekivanja, pomislih. Dovoljno dugo nije se dešavalo ništa, dovoljno dugo lutah ne znajući zašto sam tu, osećah da mogu da učinim nešto za ovaj svet, ali ne znadoh šta bih radio, svet je tako rascepkan i zatrpan kojekakvim glupostima da ja u moru svega i svačega odavno već nisam raspoznavao šta bi to trebalo da bude značajno, gde to treba usmeriti najbolji deo sebe… Hteo sam da izgaram za nešto veliko i pravo, da se dajem, da se žrtvujem , ali nisam pronalazio ništa što bi me nagnalo da mu služim. Hteo sam Misiju. I napokon je dobih. Misiju o kojoj nisam znao ništa. „Hoće li me izgoreti?“, glupo pitah, i odmah se pokajah.

Kakav li sam slabić u očima ovog starca. I zašto je baš mene izabrao?

A onda shvatih, ali kao da mi je neko sa strane došapnuo tu istinu, da me sujeta tera da razmišljam  o tome kako me starac vidi. I da ista ta sujeta u meni želi da čuje da sam ja izabran jer sam izuzetan, poseban, jedini na svetu…

Starac i ja se oprostismo. Kad je baklja bila u mojim rukama, nestalo je straha, i ja poželeh da što pre odem kući, da što pre započne to nešto što će moj život učiniti izuzetnim. Rukovasmo se, ja pomalo nespretno, jer sam držao baklju, on čvrsto i sigurno (zapitah se zašto je požurio da baklju preda, još tako snažan i čvrst, sigurnog stiska ruke, nasmejanih očiju, bistrog pogleda jednog Hajdeger-Šerbedžije koji će verovatno još koliko noćas sesti na magarca, navući gunj i opanke, i pustiti se niz ulicu, a možda će i u frulu zasvirati, a pritom ga niko neće ni pogledati, jer je ipak tako nekako običan i uklopljen u sve oko sebe, deo svakog pejzaža, svake ulice, svakog sna), i ja mu rekoh da mi je drago što smo se upoznali, da smo se zaista lepo ispričali i da za  dobar razgovor dajem i sva svoja blaga, i dušu prodajem ako treba… Ne znam zašto sam to rekao. On se nasmejao i zatvorio vrata bez dodatnih ceremonija, kao da ćemo se već sutra ponovo videti, a znao sam da nećemo.

Stigoh kući, i prva briga mi je bila da za baklju napravim isti onakav držač koji će je čvrsto držati na zidu (zamislite da padne usred noći i da mi zapali stan i mene u njemu; to bi sigurno proglasili nesrećnim slučajem, neispravnim instalacijama, ali nije to najgore od svega, jedan stan više-manje, jedan čovek više-manje, nego šta bi onda bilo s bakljom, ne bih je predao kome treba, ne bi stigla do velike vatre, ne bih ispunio misiju, a da ne govorim o smislu sveta čiji je ova baklja možda neznatni a možda i važan deo). Napravih držač, smestih je, a zatim sedoh preko puta nje. Zaboravih reći, smestio sam je na zid levo od vrata, jer smetoh s uma u brzini i uzbuđenju da pitam starca da li je važno gde baklja leži. Nisam hteo da napravim neku glupu grešku. Pitaću ga sutra, pomislih, mada sam znao da će sutra i ubuduće moj nasmejani Ivo Lola-Alija Sirotanović samo još sa neke stare novčanice iz nečije zbirke ili iza stakla nekog muzeja, ili sa slike iz udžbenika istorije, da mi namigne, a ja ću da protrljam oči i da ubeđujem sebe kako mi se samo učinilo… Nisam ga sanjao, nisam ga izmislio, siguran sam u sve što se desilo, ali znam da sutra neće biti tu. Nekako, ne bi imalo smisla. Preda ti baklju, a ostane da živi u komšiluku, i srećeš ga u radnji za hleb – dobar dan komšija dobar dan kako je baklja evo nije loše gori gori ako neka gori to joj je pos’o- nekako mi to nije u starčevom stilu. Znam ga tek pola dana, ali ipak znam da je u njegovom stilu da ispari. Da otprhne. Možda će se pretvoriti u pticu. U orla, sovu možda. I onda me posmatrati s neke grane, da li dobro čuvam ono što sam preuzeo. Osluškivaću malo, da li se čuje neko hukanje… Ili neko grickanje… I miševi su mudre živuljke, da sam ja čarobnjak, u miša bih se pretvorio, dobro je da na vreme razmislim o tome jer doći će vreme da i ja baklju treba da predam, moraću i ja da kontrolišem malo sledećeg čuvara, pa ako utvrdim da ne čuva mačku… Sigurno će mi baklja omogućiti da se malo-pomalo i ja naučim nekim čarolijama, znaću kad dođe vreme da se transformišem u bilo šta, da se teleportujem, da odgovaram na nečije misli (aha, sad mi je jasno), i ko zna kakve sve prednosti će mi još doneti taj iznenadni, neočekivani dobitak…

Sedeo sam preko puta nje, da ipak budem siguran da ne dogoreva, da ne baca varnice, i tome slično… Gledajući je tako, zadremah…

Probudih se sutradan svež i oran kakav nisam bio, ne pamtim otkad…  Velika očekivanja sveg su me obuzela. Baklja je sasvim preuzela kontrolu nada mnom, i više me ništa drugo, izgleda, nije zanimalo. Gledao sam je i zaključio da nikad pre ne videh lepše stvari. Šteta je da ova baklja leži ovako na zidu, i da je niko ne gleda. Retko neko dođe, malo sam se od sveta odvojio zadnjih godina, priznajem… Ako budem čekao da neko navrati, ko zna koliko će dana, meseci, godina proći. Ako pozovem nekog, šta da mu kažem? Hej, Pero, svrati do mene, odavno se nismo videli? A Pera i ja se toliko odavno nismo videli da bi se takav poziv gotovo graničio sa bezobrazlukom. Mogao bi s pravom da me pita – što da svratim, šta ti treba, što si se sad baš setio mene ? I šta da mu kažem? Dođi da vidiš moju baklju? Pomislio bi da sam totalno lud. Ili bi rekao, ja se oženih, ti nisi video moju ženu, dobih decu, ti ni njih ne vide, napravio sam kuću, nisi u nju došao, kupih kola, kamp prikolicu, čamac, biciklu, kosilicu za travu… Što da ja gledam nešto tvoje? Ali Pero, sve je to ništa, sve je to mizerno u odnosu na moju baklju… Mislim da bi mi uz psovku zalupio slušalicu… Čitav nečiji život, sva sreća i tuga, sva muka i trud, sve proglašeno mizernim – teško da bi mi to iko oprostio, pa čak i Pera.

Ne mogu čekati da neko dođe. Moram ja krenuti u akciju. Moram je pokazati ljudima…

Starac mi nije rekao da je iznosim. Ali sad je moja. JA sam Čuvar Baklje. Ja odlučujem. I moja je odluka – ne može samo stajati na zidu, mora postojati način da se njome nešto uradi. Pa nije ona tek tako delić  najvišeg smisla.

Krenuo sam sa njom oprezno ulicom i posmatrao ljude. Očekivao sam neku reakciju. Neko će pogledati, prići, pitati šta je to, može li da se dodirne. Ili će se bar osvrtati za mnom danas, sutra, a prekosutra će skupiti hrabrost da pitaju. I ja ću im onda reći da je to deo svetskog smisla, velike vatre. Kako će im samo biti drago kad to čuju, kako će se radovati kad shvate da svet IMA smisao, da svi napori nisu uzaludni, da sve ovo što nam danas izgleda ovako potpuno nerazumljivo, neuračunljivo, na kraju nečemu služi, i da neko negde zna koja je svrha. Neću moći mnogo da im objasnim, jer i sam nisam saznao koja je to sila, ali pružiću im dokaz, dokaz! Kad vide baklju, kad se uvere, njihovi će životi krenuti drugim tokom, naučiće da se smeju i da budu srećni, da se vole i praštaju jedni drugima, jer samo im je to trebalo- saznanje da je zapravo sve u redu, da sve, baš sve ima svoj konačni smisao, svrhu, razrešenje…

Ali prevarih se. Niko se nije osvrnuo. Nikog nije briga šta ko nosi. Ljudi danas hodaju naokolo sa zelenim kosama na glavi, izbodeni, izbušeni, goli, nafrakani, nose ko zna kakve kičerajske rukotvorine i umotvorine sa sobom da njima ukrase stanove, ili da ih nekom prodaju, nema više nikakvih pravila po kojima bismo znali šta je čudno i za čim zapravo treba da se osvrćemo. Da sam nagurao svoju baklju u usta i da izigravam gutača plamena, verovatno se ni tad ne bi okretali. Gutaj, bato, šta ’oćeš, ma i to nas zabole…

Vratih se u stan i okačih baklju na njeno mesto, te sedoh da je posmatram. Dugo, dugo… Ne znam jesam li ili nisam razmišljao o bilo čemu, čini mi se da nisam, ili je baklja imala moć da nekako guta, upija moje misli i mene tako oslobađa. Sve brige, razočarenja, premeravanja i vaganja, sva nestrpljenja čilila su iz mene u tom posmatranju… Ostajale su samo neke reči, nepovezane, koje se nisu ni trudile da čine celinu.

Zublja… ruka… stisak… meni… tebi… hod… put… početak… stena… mesec…

Kako su lepe reči  kad su tako same, mislio sam.

Zaspah snom lišenim svih briga. Imao bih jednu jedinu, da nisam unapred znao da je ona sasvim izlišna – strepnju da će mi baklja nestati, otići od mene. Ne, to je nemoguće. JA sam Čuvar Baklje. To je moja sudbina.

Sledeće jutro donelo je sasvim novi optimizam. Neuspeh od prethodnog dana ništa mi nije značio, nimalo me nije pokolebao. Krenuo sam s bakljom ponovo kroz prenapučeni grad. Ljudi, ljudi, ljudi… Odakle ovoliko ljudi? Ko je sve to rodio? Nikad jasnije nego tog dana nisam video koliko mnogo ljudi ima samo u ovom gradu. A koliko je velika zemaljska kugla… Pravo bogatstvo. Koliko svako od ovih ljudi ima snova, koliko lepih uspomena, koliko ljudi voli, koliko puta svako kaže – dobar dan, kako ste, koliko osmeha, koliko puta se usta otvore i iz njih izlete raznorazni duboki i visoki, grleni i muzikalni glasovi, koliko smeha, koliko… A reči? Sve one obične, i one neobične, pa povezane i nepovezane, pa one drhtavo izgovorene, one što se po prvi put govore… A onda pesma… Neki ljudi pevaju… Ko li je izmislio pevanje? Zamislite, tako divna stvar, tako neobična – otkad je sveta i veka, ljudi pevaju, i opet su sve pesme različite, i opet ima prostora da se nove i nove izmisle, i da budu lepe i dirljive, i slavljeničke i rušiteljske i patničke, i da ima ko da ih čuje, i da im se obraduje, zar već to nije čudo, zar već i samo zbog toga svet nije divan, a gde je sve ostalo, gde su sve one impozantne građevine i hramovi, gde sve one napisane knjige, gde svo stvaralaštvo, kad bi čovek mogao sve to da razgleda da li bi ikad više imao prava da kaže da svet nije najdivnija stvar koja se zamisliti može, šteta što je tako kratak život pa ne možemo da vidimo sve te divote, pa prirodne lepote koje znamo samo sa fotografija, pa ceo ovaj svemir sa svim maglinama, suncima i mesecima, kometama i svom onom ritmičnošću koja se odatle valjda preselila i u nas…

Od ushićenja zaboravio sam da gledam da li iko primećuje baklju. JA sam sve video. I SVE je bilo lepo, prebogato…

Zaista dobro vidim, shvatih odjednom. Baklja mi osvetljava… Moram se približavati ljudima, makar i krišom, i osvetljavati im iznad glava, ili nekako sa strane, da me ne primete, a da baklja ipak radi svoj posao…  Pokušah… Ali, uglavnom su se previše brzo kretali… Jurcao sam čas za jednom, čas za drugom grupom ljudi, sve dok ne shvatih da ni sa jednima ne provodim dovoljno vremena, jer stignu na odredište, ili uđu u autobus, ili u prodavnicu… Preumoran, vratih se kući.

Neću gubiti živce, obećah sebi. Sigurno postoji način… Možda ih moram nekako okupiti, pa im onda svetliti… Ali kako da ih okupljam? I dokle dopire plamen? A možda moraju držati baklju u svojoj ruci da bi zaista mogli da vide? Smem li je dati nekom drugom u ruke? Gde mi je sad starac da ga pitam, on je sigurno sve ovo probao i zna… Ali, ne, namerno nije hteo ništa da mi kaže, namerno me pušta da sam probam sve i dokažem da sam ja upravo taj, onaj pravi nosilac, da nije pogrešio kad je mene izabrao. Sigurno me sovuljaga posmatra sada sa neke grane. ali neće da hukće, da se ne oda. Htedoh da otvorim prozor i viknem – uzalud se kriješ, znam da si tu, ja sam taj ne brini ništa, ona gori, gori kao nikad, gori kao što ni kod jednog čuvara pre mene nije gorela… A onda shvatih da to sujeta iz mene govori, i da bi mi bolje bilo da malo odmorim…

Svetionik… žubor… svitac… šuma… šuštanje… potraga… trag… rast… kišica…

Kako su lepe reči i kako mekano se spuštaju na mene, na moju glavu, na telo, zatrpavaju me kao lišće i tako mi je toplo i osećam neki mir kao kad je jesen i reka sasvim mirno teče ne pitajući nikog ništa… Gledam u nju hipnotisan, moju baklju, koju tako želim da pokažem svima, ali ne pronalazim način… A ni san mi ne govori šta sa njom da radim, kome da je nosim, kome da je pokazujem sve do onog dana dok ne dođe vreme da je predam… Predam? Ne želim da je predam. Ne želim da se ikada više od nje odvojim.

A starac se tako lako od nje oprostio.

Rekao mi je – biće sve u redu, ne brini ništa.

Da li ću ja, kad dođe vreme, umeti isto tako da kažem?

* * *

Prošle su godine otad. Ne znam koliko godina, nisam ih uopšte brojao. Godine mi nisu ograničavali praznici, razne novogodišnje proslave, prvomajski uranci, i slično. Svaki dan je bio ispunjen od početka do kraja samo jednom, tako vrednom, tako dragocenom stvari – mojom bakljom, koja mu je davala smisao i koja je pokretala i angažovala svu moju snagu.

Naučio sam mnogo toga noseći je sa sobom naokolo, pokušavajući da osvetlim ljudima, jer od toga zapravo nikad nisam sasvim odustao. Shvatio sam da se može, ponekad, na kratko, nekom pokazati kako zapravo treba da gleda. Onaj ko bi to doživeo, bio bi fasciniran na kratko, ali bi se uglavnom vraćao brzo svom svetu, načinu gledanja na koji je navikao, jer bi mu se ono što je video osvetljeno bakljom učinilo kao iluzija, kao nešto što se ne može vratiti, sjaj u kome je nemoguće živeti, san koji se ne može ostvariti. Retko, veoma retko, neko bi poželeo da promeni svoj način gledanja jednom zauvek. Bilo je takvih, oni su čekali samo na baklju, čekali su da jednom vide stvari drugačije, da vide da je moguće gledati i na drugačiji način, i više se nikad nisu vraćali na staro… Tragati za takvima, moći ih prepoznati, bila je moja najveća sreća.

Naučio sam i da pozivam ljude kod sebe, da pričamo, da se družimo. Teško je bilo u početku. Nisam mogao da razumem zašto o svemu žele da pričaju, samo ne o baklji? A ja sam samo o baklji hteo da pričam… Sve bi bilo lepo dok bi pričali o nekim sasvim sporednim stvarima, dok baklju nismo pominjali kao da je uopšte nema, kao da je ne vide iako je stajala okačena  u sobi u kojoj smo i mi bili. Namerno sam tu uvek služio kafu. Nije Svejedno Kafu. Hteo sam da na nas pada svetlost dok razgovaramo, hteo sam da baklja upija sve one brige, razmatranja, vaganja i premeravanja, sva ona moguća takmičenja i upoređivanja, svu onu opterećuju potrebu za ličnim dokazivanjem koju su neki donosili sa sobom. Mišljah da će i na njih tako delovati, kao što je na mene, da će i oni  osetiti onaj neverovatni mir koji čovek oseti kad shvati kako je sve zapravo jednostavno, kako je sve lepo i prebogato, kako su reči lagane i meke, kako su tople i kako nam služe da se u njih lepo ušuškamo kao u talase neke izmaštane usamljene morske uvale u suton, kao u neki mirišljavi vetar… Čemu inače reči treba da služe? Umesto da budu tople i meke, umesto da nas grle i nose u najlepše predele, moraju li biti oštre, moraju li seći? Treba li da budu kao noževi, kao oštrice od kojih se sklanjamo čim osetimo da su nam upućene? Moraju li biti prljave, razmrvljene, kao blato, kao nekakav oštar pesak koji jedni drugima bacamo u oči? Treba li da nas oslepljuju?

Pričali smo o svačemu tih dana. I o rečima smo pričali. Govorili su mi da reči služe da se njima dohvati Prava Istina. Zato se mora govoriti precizno, a ne meko. Nisu reči tu da maze. To je samo za slabiće, to je za one čija je koža suviše tanka. Reči su tu zbog znanja. Gledao sam u moju baklju dok su takve stvari izgovarali, bespomoćan uglavnom, čekajući da ih sjaj baklje dodirne i da čuju ono što ja čujem…

Sanjivo… pomireno… zaneseno… rub… stub… svod… dno… izvor… uvire… navrlo…

Neki su odlazili pokolebani, verovao sam da im je pod sjajem baklje njihov govor možda, samo možda,  počeo da zvuči kao suviše težak. Drugi su odlazili baš zato što se takvog govora nikako nisu hteli odreći.

A o baklji nikako nisu hteli da govore. Zašto je nisu videli, nikako mi nije bilo jasno.  Zamišljah starog kako mi se smeje, ali nisam bio ljut. Davno joj dozvolih svesno da iščili, toj ljutnji, tom osećaju da mi je neko nešto kriv ili dužan. Naučih da svesno biram, da kažem da i da kažem ne. Birao sam da za to nezadovoljstvo, večito, gladno, koje ništa ne može utažiti, ne odvojim više ni trunčicu svoje lične vatre, svoje duše, svoje energije. Samo vedro. Vedro kao vedar, čist dan. Sjajan, obasjan.

Nisam odustao ni od izlaska među ljude, iako uglavnom nisu na mene i baklju obraćali pažnju. Mada, bilo je izuzetaka, čak i krajnje neprijatnih. Jednom je, recimo, na samom ulazu u moje dvorište, na mene naleteo mladić nervoznog izgleda, oteo mi baklju (za koju mišljah da je niko ne vidi) i pobegao. Nisam se uopšte uplašio. Znao sam da je moja. Ja sam njen sudbinski nosilac, i dok ne izaberem kom ću da je predam, ne može mi je niko oteti… Ipak, malo bejah zbunjen… Šta sad?  Trebalo je provesti noć bez nje… Hoću li umeti? Hoću li moći, bez da dugo gledam u njen plamen, bez da na mene pada pokrivač od mekanih reči, pronaći put u samoga sebe? Nisam znao gde da krenem… Tad shvatih da godinama bez baklje nisam nigde izašao, da ja zapravo više bez nje ne znam ni da se krećem ulicom… A ne znam ni gde bih išao, ni zašto…

Ostao sam zbunjen ispred kapije, satima. Stajao sam i stajao, dok su ljudi prolazili… Kako je glupo, nepotrebno, besmisleno, stajati tako, ili hodati, ili gledati ili žmuriti, ili raditi bilo šta ako nemaš onaj smisao koji tvoj život čini važnim tebi samom…

Dotrčao je posle par sati, našavši me tamo gde me i ostavio. Ugurao mi je baklju u ruke, prošaptavši: „Sve mi je zapalila, sve… Odeću, kola… Stan sam jedva spasio… Pokušah da je bacim, ali se vraćala u moje ruke… Evo ti je, vraćam ti je… A ako zapali ceo svet, ti ćeš biti kriv…“

Nisam znao šta da mislim o tom događaju. Sećam se da mi je starac rekao- ne brini ništa, baklja je mirna… Ko je onda zapalio odeću i kola?

Desilo se nešto slično još jednom. Prišao sam grupi mladih ljudi koji su nešto ozbiljno razgovarali… Stadoh kraj njih, držeći baklju ne previše blizu. Iznenada, varnica sa baklje skoči, i zahvati jaknu jednog od mladića. Svi se uspaničiše i stadoše da udaraju po njemu; on se jedva skinuo i izgazio jaknu kao pobesnelu životinju. Videh da je sve dobro prošlo i diskretno se udaljih, da ne povežu događaj sa mnom i mojom bakljom. Ne bi valjalo da me odvedu u policiju i tamo ispituju, da mi, ne daj bože, oduzmu baklju i pošalju je na neko hemijsko ispitivanje.. To nikako ne bi bilo dobro… Srećom, pomislili su da je vatru izazvala cigareta.

Ostadoh zbunjen. Baklja, znao sam i ranije, ima neki svoj život, mimo mene, ima neki svoj način na koji donosi odluke i bira… Sad shvatih da možda može biti i opasna. Shvatih da postoje ljudi koji je žarko žele, iako im ne pripada. I oni lako zapaljivi… Moram još mnogo da posmatram ljude, shvatih. Još uvek ne znam dovoljno o njima. A to je u stvari ono najvažnije što treba da radim. Moram da gledam, da gledam i učim, i razmišljam o ljudima, samo o njima… Jer, moram nekom da je predam.

* * *

Nije me uhvatila panika. Smirenost je jedna od onih stvari koje su mi sa bakljom došle. Smirenost i strpljenje. Ali, mnogo je godina prošlo. Mnogo. Ne zna im se broja. A ja još nisam našao onog kom treba da je predam.

Nije da osećam da gubim snagu, ne, ni slučajno. Još uvek sam, čini mi se, potpuno zdrav i čio… Mogao bih ovako još mnogo godina, da se nisu desile neke promene…

Nisam ih isprva zapazio. Ležim, kao i uvek, noću i posmatram baklju… Reči padaju, padaju po meni, kao što to već godinama biva… Uživam u njihovom zvuku, u načinu na koji huče, kao neki prigušeni vetar kroz stare, rasklimane prozore…

Strahuje… hučno… hudo… plahuje… huji… humka…

Uspavljuje me, kao i uvek, bruj glasova, jednoličnost zvuka koji ka meni dopire…  A nije uvek bilo tako… Reči bejahu raznovrsnije. Glasovi razigraniji… Sve što čujem sada samo je huk. Huk…

Stari, odlazi, zar me još kontrolišeš, mnogo je godina kako si mi dao baklju, mnogo je godina kako smo se rastali i rukovali, zatvorio si vrata za sobom i otišao zauvek… Rekao si, biće sve u redu… Ne treba mi više tvoj večiti, lepljivi pogled sa te grane, tvoj stalni nadzor, kao da ja, starac i sam, ne mogu da je sačuvam, ne mogu da je predam… Ali kome da je predam? Kome, kome da je predam?

Nije me uhvatila panika.

Ležim i osluškujem. Huji… huči… plahuje… Strahujem. Pomalo strahujem. Nije stari taj koji huči. Ja ispuštam taj glas dok ležim, dok posmatram, dok šapućem reči koje mi naviru. Ja hučim.

Nije da osećam da gubim snagu. Potpuno sam jak i pun života, kao uvek.

Ali još nisam našao onog kom treba da predam baklju, iako ga tražim svaki dan. Svaki svaki dan.

Bojim se da ga možda neću naći, a baklja mora putovati dalje, mora se kretati ka Velikoj Vatri, to je smisao sveta. Baklja je bila moj smisao, ispunila je moj život na pravi način, nosio sam je i čuvao kako sam najbolje znao, ona je bila moja sudbina. A i ja sam, na ovom deliću puta koji smo proživeli zajedno, bio njena. Mora biti da je tako. Mora biti da i ja nisam bio nevažan, tek neka ljuštura kojom se baklja poslužila da putuje dalje, i koju sad jedva čeka da odbaci…?

Ona je bila moj smisao.

A gde sam ja, kad samo pomislim na smisao sveta, na tu veličinu, da li sam makar malo bio važan, mogao biti važan, da sam uspeo da nađem onog kom baklju mogu da predam? Moram ga naći.

Oči su mi još zdrave, još bistre, uprte u ljude koji se svuda oko mene kreću. Mnogo sam naučio o ljudima. Mnogo sam minuta, mnogo sati podelio s njima, razmenio reči, mnogo reči, zajedno smo gledali svet, mada je svako video svoju sliku… Ali, iako gledam, stalno gledam, ne vidim onog kom baklju treba da predam.

Mada verujem… Baklja zna i sama neke stvari. Zna da privlači i odbija. Zna neki jezik iz Drugog Sveta. Siguran sam, privući će ovih dana nekog, ukrstiće nam puteve, a taj neko osetiće da je pozvan, kao što ga ništa drugo pre nije pozvalo. To će baklja uraditi i sama. Ili ćemo zajedno, ne znam. Oseća i ona da je kucnuo čas i da se ne mogu više o njoj brinuti.  A smisao sveta mora da opstoji i dalje.

Hučim sanjareći, dok se jesenji vetar od reči oko mene obavija… Ja hučim, nije stari, i polako se navikavam na to novo glasanje…

Ovih dana napipao sam na leđima dve oštrice koje su probile kožu i sad polako rastu. Još se ne vide ispod košulje, iako me žuljaju, i svakim danom su sve veće i veće… Po njima znam da je došlo vreme. Zato se žurim… Zato tako pažljivo zagledam prolaznike i tražim onog pravog.

Za neki dan porašće toliko da neću više moći da navučem košulju.

Moraću da ih oslobodim. Moraću da im se pokorim.

Osećam, biće to sasvim dobra krila.

/* */