Ivica Milarić: NALAZAČ IZGUBLJENOG

Ana je mogla da oseti dekadentnost u sebi, oštru kao pulsirajući tumor.

Dominantna emocija; to je bio prvi znak. Proces će početi ubrzo, a ona je samo trebala da se skoncentriše na repetativni zvuk detektora za metal. Tokom godina, naučila je da u njemu čuje mantru koja će je lakše prebaciti na drugu stranu. Sam prelaz bio je, kao i obično, trenutan i neuhvatljiv.

Prvo je osetila ponos i tvrdu radost čoveka privilegovanog da vidi svog odraslog sina. Dobila je samo nagoveštaje oca, pošto je on brzo nestao. Njegovo zrelo doba smenila je mladost, snaga i isčekivanje. Pitomi vinogradi i voćnjaci, niska brda izgubljena u moru ravnice i širkokih reka više nisu bili dovoljni za njega. Raj u kom je proveo svoje detiljstvo polako je postajao zatvor, a on je bio odlučan da ga napusti. Rat mu je pružio priliku koju je čekao.

Daleko od doma, u hladnim borovim šumama, mladić je stajao u formaciji zajedno sa svojim prijateljima i saborcima iz legije. Sa isukanim gladijusim, zbijeni jedan do drugog, prestajali su da budu ljudi i postajali testere koje su lako prolazile kroz varvare. Tamo, mladić je osetio šta znači ubiti i izgubiti, a svet je postao za nijansu mračnije mesto.

Kampanje su dolazile i prolazile. Mladić je postao čovek, a njegove reči mogle su da dodirnu ljude na bojnom polju, kao i u komandnim šatorima. Ana je sa njim delila mračnu odlučnost kada je saznao da dobija legiju, iako je dobro znao da je poklon otrovan. Njegova misija će ga odvesti do samog ruba carstva, skovana od strane neprijatelja koji su želeli da se vrati osramoćen ili mrtav. Tvrdoglavo i po ceni mnogih života, vratio se kao pobednik.

Rim ga je primio kao heroja, a Ana bila u njegovim kočijama kada je ušao u prestonicu. Dok je ulazio, čovek koji je postao pobednik osetio je sladunjavi smrad koji ga neće napustiti do kraja života. Trulež. Korupcija. Dekadencija.

General je postao senator, a smrad u narednim godinama ispunio svaku poru njegovog bića. Ana je bila sa njim kada je odlučio da se vrati u rodni kraj, pošto je osetio da je smrt blizu.

Mesecima kasnije, jedne večeri kada ga leđa nisu previše bolela, odlučio je da prošeta ulicama grada u kom se rodio.

Ana je koračala sa njim. Izašao je iz grada i ušao u polja. Tamo, ostareli senator je zastao, a veza između njega i Ane pukla bez najave.

Ponovo se nalazila u stvarnosti, a detektor za metal pevao je svoju pesmu visoke frekvencije.

 – Ovde – Ana je rekla tiho i iznureno, pokazujući na mesto pored njene noge.

Pažljivo se spustila na zemlju dok je slušala kako tim za kopanje obeležava teren i priprema alat. Iako je bila slepa, znala je njen muž i partner prilazi, hvatajući najavu preko njegovog afteršejva. Pre nego što joj se obratio, poljubio ju je duboko i sporo, baš kako je volela. Njegov miris, dodir i ukus sasvim su je vratili u sadašnjost.

 – Našli smo nešto. – čula je glas i korake koji su se približili.

Njen muž se nasmejao i zagrlio je.

 – Zlatni pečatni prsten, Ana. U savršenom stanju.

Ana se takođe nasmejala. Bila je tiha dok je slušala kako njen muž objašnjava drugim članovima da slikaju predmet i pošalju fotografije potencijalnim kupcima. Kada je završio, snažno je zagrlio Anu i šapnuo da će je voleti zauvek.

Kao i mnogo puta pre, Ana je poželela da premota vreme nekoliko decenija unapred i sazna istinu, ali to ipak nije učinila. Mnogi kao ona pokušali su to i pronašli samo ludilo. Ana je bila zadovoljna kopanjem za vrednim, drevnim drangulijama i slušanjem njihovih priča. Neka se budućnost pobrine za sebe.
/* */