Ivana Vanja Nikovič: LUDAK

Sedimo na terasi. Pijemo crni čaj, sa mlekom. Nebo je nežno plave boje. Prepoznajem skori dolazak noći. Po mirisu.

U istom trenutku posežemo za porcelanskim šoljama. Naš smeh prekida tišinu. Ona šapuće.

“Toliko su mi nedostajali naši mali rituali, koje smo imali na početku braka. Sećaš se? Večernja ispijanja čaja. Izleti sa prijateljima. Jutarnja prepričavanja snova. Skoro ne mogu da poverujem da si konačno na odmoru.”

“Draga, zar nismo želeli treću godišnjicu braka da proslavimo u novom stanu? I evo nas, dočekujemo veče na našoj novoj terasi.”

Oči joj postaju tužne.

“Da, nedostaje nam samo. Bila sam sigurna da ću ti saopštiti lepe vesti. Na žalost, ni ovaj mesec, ništa.”

“Nemoj da brineš. Kada se najmanje budemo nadali, dogodiće se. Videćeš”, trudim se da zvučim bezbrižno.

Prijatna tišina postaje napeta. Grozničavo razmišljam kako da joj skrenem tok misli. Blago povišenim glasom, započinjem:

“Zamisli, nisam ti ispričao šta mi se jutros dogodilo. Zaista, neverovatno. Ispred marketa, gde sam kupio dansko pecivo i čaj, primetio sam visokog mladića, duge crne kose. Stajao je nedaleko od crvenog, sportskog automobila. Skrenuo sam pogled, ali u tom trenutku mladić je potrčao. Sudarili smo se. Besno me je pogledao. Počeo je preteći da podiže ruke. Odjednom, u njegovim očima video sam neobičnu scenu.

Crnokosi mladić, provaljuje bravu automobila. Zatim, daje gas i nestaje. Odlazi po svoju bivšu devojku, koja fascinirana brzim dvosedom, odlučuje da se pomiri sa njim. Naziva ga svojim crnim vitezom.

Ponesen emocijama, fiksirao sam ga pogledom. Prividno smirenim, ali pretećim glasom, rekao sam mu da on nije crni vitez! I da razmisli da li je bivša devojka vredna kradje automobila. Gledao me je zapanjeno. Ljutito sam ušao u market.  Ruke su mi se tresle. Jedva sam prikrio uzbudjenje.”

Moja draga nemo me posmatra. Zamišljena je. Iznenada, počinje da se smeje.

“Dakle, moj suprug poseduje neobične sposobnosti. Možeš li mi reći..da razmislim. Da li će padati kiša? Da li da odložimo večernju šetnju?” posmatra me, naizgled ljubopitljivo.

Stavljam kažiprst na bradu. Nakon par sekundi, odlučno kažem:

“Ne, neće. I, nakon šetnje, idemo u poslastičarnicu.”

* * *

Jutro. Budi me prodorno zvono. Mrzovoljno oblačim karirani bade mantil preko pidžame. Otvaram vrata. Posmatram uljeza jednim okom. Drugo, odbija da se otvori.

“Izvinjavam se, zaista mi je neprijatno što vas uznemiravam. Ali, klijent ima problem sa poreskom inspekcijom. Obećao sam da ćemo sve srediti, ali da prvo treba da razgovaram sa glavnim revizorom. Iskreno, ne znam šta da radim. Potrebna mi je vaša pomoć”, mladi knjigovodja zabrinuto me posmatra. Bez reči mu pokazujem da sedne. Pospano listam papire. Nakon desetak minuta, pronalazim grešku u knjiženju.

“Problem ćete jednostavno rešiti. Mada je mogao izazvati velike nevolje na kraju godine.”

Knjigovodja me posmatra zadivljeno. Oči su mu zelene boje. Kristalno jasne.

On sedi u mojoj kancelariji. Posmatra svoju uramljenu diplomu revizora, koja visi na zidu. Puši tompus. Pije konjak. Vidim sebe, kako skrušeno stojim ispred njega. Prezrivo me posmatra. Dodaje mi gomilu papira i kaže da ću raditi i vikendom, zbog obima posla. Opominje me da treba da proučim nove zakone.

Potpuno sam razbudjen. Lice mi postaje deformisano od besa. Na trenutak, gubim moć govora. Samo na trenutak.

“Izlazi napolje! Odmah! I više ne želim nikada, nikada da te vidim u svojoj kući”, počinjem da vičem.

“Ne razumem, zašto.”

Ne dozvoljavam mu da završi pitanje.

“Želiš da postaneš direktor!? Ti, ti koji još nisi položio za revizora! Neverovatno!”

Primećujem suprugu. Probudjena vikom, stoji pored vrata. Oči su joj širom otvorene.

“Šta nije u redu?” pita.

“Draga, sve ću ti objasniti za koji trenutak, kada gospodin nestane.”

Nesigurnim korakom, licemer izlazi iz stana.

Supruzi objašnjavam da ovlašćeni knjigovodja, kome nedostaje šest godina iskustva i položeni ispit za revizora, smatra da može postati direktor.  I da me prezire svaki put kada mi se obrati za pomoć.

Ona zbunjeno klima glavom. Tiho pita:

“Ali, kako si to saznao?”

“Video sam sliku u njegovim očima.”

“Ali, to ne može biti opravdanje za tvoje optužbe! Nemaš ni jedan dokaz. Uvredio si kolegu nepristojnim ponašanjem!”

“Zar da ne verujem sopstvenim očima? Postoji li jači dokaz?”

Gleda me čudno.

“Zašto se ne bi malo odmorio? Napraviću ti kupku sa lavandinim uljem. Posle možemo da odigramo partiju šaha.”

Klimam glavom.

Nakon opuštanja u kupci, osećam se malo bolje.

* * *

“Imamo gosta u dnevnoj sobi. Iznenadićeš se! Čekamo te.”

Nezadovoljno posmatram suprugu. Nakon stresnog početka dana, nisam raspoložen za goste. Nevoljno izlazim iz sobe. Sa izvesnim olakšanjem, srdačno pozdravljam svog najboljeg prijatelja.

“Pošto ti nemaš vremena za mene, ja sam odlučio da dodjem nepozvan. Slobodno mi reci ako sam nepoželjan”, posmatra me dok podiže desnu obrvu.

Moja supruga sipa crno vino u odgovarajuće kristalne čaše. Nazdravljamo. Pogledi nam se ukrštaju. Moja ruka, ostaje ukočena u vazduhu.

Moja draga i moj najbolji prijatelja nežno se ljube. On joj govori kako je već dugo zaljubljen u nju. I ona počinje da objašnjava.

Skrećem pogled. Otvaram i zatvaram oči.

Ne! Ne! Ovo je previše!

“Hajde, reci joj da je voliš.  Možemo nazdraviti tvom priznanju!”

Oboje me gledaju šokirano.

“Ne želim da te vidim. Nikada više. Razumeš? Nikada!”

Odlazim u spavaću sobu. Telo mi se trese u groznici. Udaram pesnicom o zid. Čujem isprekidane reči izvinjenja moje drage. Ulazna vrata se otvaraju i zatvaraju.

Ona ulazi u sobu, ledenog izraza lica.

“Večeras ću spavati u dnevnoj sobi. Nadam se da si svestan svojih postupaka. Zadaješ bol ljudima koji te vole i poštuju. I to radiš bez razloga. Pitam se da li sam ikada poznavala čoveka sa kojim živim?”

* * *

Dani sporo prolaze. Odlučujem da se odmorim još mesec dana. Retko ustajem iz kreveta. Plašim se suočavanja sa ljudima.

U ćošku sobe, mali pauk pravi mrežu. Posmatram ga satima. Zatim spavam. U mom svetu, vreme ne postoji. Roletne u sobi su spuštene. Noć i dan su izmešani.

Moja draga pažljivo korača. Donosi mi hranu u krevet. Kada razgovara telefonom, šapuće. Ponekad, pokušava da započne razgovor. Ponekad uspe i da se nasmeje. Ne uzvraćam joj osmeh. Ne mogu.

* * *

“Za sat vremena večera će biti postavljena na terasi. Danas slavimo godišnjicu braka”, kaže supruga uzbudjenim glasom.

Ćutim.

“Dragi, molim te, veruj mi. Zajedno ćemo proći kroz sve šta se dešava. Razgovaraj sa mnom. Hajde večeras da ispratimo Sunce i dočekamo Mesec. Čekam te na terasi”, govori zaneseno. I odlazi.

Oblačim Bosovo tamno odelo. Prikladnu prugastu košulju.

“Šta misliš, sa ili bez kravate?” pitam tiho svog malog prijatelja. On grozničavo posmatra muvu. Bez kravate, odlučujem.

Nesigurno, izlazim iz sobe.

Ona me posmatra, ne skrivajući divljenje u očima. Sedamo na svoja uobičajna mesta.

“Priznajem, potrebna mi je tvoja pomoć. Volim te,” ljubim joj ruku.

Klima glavom. Oči su joj zamućene suzama.

Moja draga glasno jeca. Suze joj klize niz vrat. Ne trudi se da ih obriše. Govori majci da ne može više da živi sa mnom. Da se plaši. Isprekidano govori da je i moj otac bio lud. Misli da i ja imam mentalni poremećaj. Ne želi decu koja će biti luda. I  ne želi više da bude u braku sa ludakom.

“Želim razvod”, kažem iznenada.

“Zašto govoriš o razvodu? Da li opet nešto vidiš?”

“Da, vidim svoju prelepu suprugu. Ali, znaš.jutros sam razgovarao sa ocem. On misli da bi nam mala razdvojenost prijala. I možda bih trebao da razmišljam o promeni posla. Oduvek sam maštao da slikam.Kao Gogen. I on je prvo bio uspešan poslovni čovek.A onda je odlučio.”

“Ti.. razgovaraš sa ocem?”

“Da. Ponekad bude i majka prisutna. Zabrinuti su za naš brak.”

“Ti jesi lud! Znala sam! Sve vreme sam znala! Ipak sam se nadala. Ali, i tvoj pokojni otac je bio mentalno poremećen. Proveo je deset godina u ludnici. Razgovarao je sa umrlima. Nakon samoubistva, ostavio je oproštajno pismo u kome je naveo da mora da ode jer je hitno potreban svojoj pokojnoj ženi. I deca bi nam.”

Mirno čekam da nastavi. Gleda me sa mržnjom. Žaljenjem. Bespomoćno odmahuje glavom.

Šta sada da radim? Ne mogu ga napustiti. Nije u redu. A otkucaje svog biološkog sata slušam svakoga dana. I sve su glasniji.

Počinjem da se tresem. Uzimam ivicu stolnjaka. Besno je vučem. Zvuk razbijenih posuda odjekuje u noći.

Gledam  Mesec. Dovikujem mu:

“Hej, jesi li znao? Ja sam lud!”

Počinjem da bacam stvari po kući. Cepam skupu košulju na sebi. I odelo.

“Ne mogu da te gledam! Nikada te nisam voleo! Muka mi je od tebe! Ne dodiruj me! Zbog tebe sam poludeo! Tri godine živim u paklu!”

Nož. Svaka reč je nož, koji me razapinje deo tela. Suze i krv klize mi niz grudi.

Ona vrišti. Uplašeno beži iz stana.

Cipelama razbijam prozor.

“Toliko mi je žao, draga”, mrmljam.

Saplićem se i padam.

Gubim svest.

* * *

Osećam strahovit bol u glavi. Nevoljno otvaram oči. Ležim na metalnom krevetu u nepoznatoj sobi. Glasno zevam.

U sobu ulazi visoki, sedi čovek. Na sebi ima beli mantil. Bele klompe udaraju o bele pločice.

“Probudili ste se?”

“Nisam. Spavam otvorenih očiju. A posebno mi prijaju melodični zvuci vaših klompi”, odgovaram sarkastično.

“Da li se sećate šta se dešavalo poslednjih dvadeset sati?”, pita me ignorišući moj neprijateljski stav.

“Da. Moja supruga je dobila toliko željeni dokaz da sam lud. I nasilan. Sada može, bez griže savesti, da se razvede od ludaka. A vi ste psihijatar pod čijim ću nadzorom provesti ostatak života.”

Zastajem na trenutak. Udišem sterilni vazduh. Bezličnim tonom nastavljam.

“Možemo li sada preskočiti priču o mom detinjstvu i najranijim sećanjima. Moj slučaj ludila je očekivan. I otac mi je bio lud. Ukoliko se moja supruga pojavi i poželi da me poseti, recite joj da  se ne sećam da sam ikada bio oženjen. Da mislim da imam deset godina. Da sam zauzet štrikanjem. Smislite nešto. A sada, molim vas, da me uslužite sa par raznobojnih pilulica. Želeo bih da spavam narednih meseci.”

Okrećem ledja doktoru. Čudno. Osećam se bolje. Počinje da mi se dopada sopstveno ludilo. Mogu da radim šta hoću. Da govorim šta zaista mislim. Da plačem kada poželim. Da vičem, ako sam besan.

Ja sam slobodan! Prvi put u životu. Skoro se glasno smejem svojim ludim mislima.

“Vaša supruga je u šoku. Mislim da ste u pravu što se tiče razvoda. Ali, moram vas razočarati. Vi niste ludi. Predlažem vam da ostanete par dana u bolnici, ali odluka je na vama. Ako želite, možete odmah ustati i otići kući. U fioci vašeg stočića, nalazi se torba sa vašim dokumentima. Kontaktirali smo vašu sestru i prihvatila je da se brine o vama dok vam ne bude bolje.”

“Vi niste normalni. Kako nisam lud? Vičem na nepoznate prolaznike. Razbijam stvari u kući. Pričinjavaju mi se grozne slike. Haluciniram. Izgubio sam suprugu, najboljeg prijatelja, odanog kolegu. Čekajte. Vi ne znate? Ja razgovaram sa pokojnicima! Imam i suicidne misli. Ja jesam lud! Razumete? I nemojte me ubedjivati u suprotno. Možda bi i vama prijala neka tableta?”

Doktor izgleda neobično dok se smeje.

“Ne mogu se setiti kada sam se poslednji put ovako dugo smejao. Neverovatni ste. Naravno, ukoliko želite, zadržaćemo vas u bolnici par dana. Evo, uzmite sada pilule. Spavajte. Kada budete spremni, pozovite me. Želim da razgovaram sa vama.”

* * *

Sedim u udobnoj fotelji od bambusa. Doktorova kancelarija prepuna je knjiga, slika i neobičnih drvenih figurica. Pijemo toplu čokoladu sa šlagom.

“Ovde ste već sedam dana. Osećate li se bolje?”

“Ne. Imam košmare. U snu i na javi. Zapravo, ne razlikujem više san od jave. Čak ne znam ni da li zaista pijem toplu čokoladu. Ili sanjam da je pijem. Ali, šlag je odličan.”

“Vreme je da razgovaramo. Želeo bih da me pažljivo saslušate i ozbiljno shvatite ono što ću vam reći. Dakle, vi niste mentalno poremećeni. Vi.”

“Nisam lud!? Već sam vam rekao da.”

“Ne prekidajte me. Vi posedujete redak psihički fenomen. U očima ljudi možete videti njihove najskrivenije želje. Problem je što ljudi često ne žele sebi da priznaju svoje žudnje jer ih se gnušaju. Mislite li da se vaš prijatelj nije borio sa demonima u sebi, kada je shvatio da je zaljubljen u vašu suprugu? Naravno, ponekad su ljudi svesni svoje sujete, ali se trude da je prikriju. Možda je to bio slučaj sa vašim kolegom. Svi mi ponekad imamo želje ili misli kojih se stidimo. Ni vama ne bi bilo prijatno da vam je supruga videla u očima da ste celu noć imali nedolične snove o bivšoj devojci i nastavili da razmišljate o njima tokom dana. Pratite li me?”

“Nisam siguran. Ludilo nazivate fenomenom. Rekao sam vam da je moj otac bio takodje lud. Izvršio je samoubistvo.”

Doktor me prodorno posmatra. Polako pali cigaretu.

“Poznavao sam vašeg oca. Na žalost, veoma površno. Ali, od kolega sam čuo divne priče o njemu. Imao je dar da uspostavi kontakt sa umrlima. I radio je naporno na razvijanju svoje sposobnosti. Mnogima je pomogao da prevazidju smrt voljenih. Znate li koliko toga ostaje neizrečeno kada smrt dodje iznenada? Ljudi pate i retko su u stanju da nastave sa dotadašnjim životom. Vaš otac je pomagao svakome ko mu se obratio. Bio je plemenit čovek. Ali, o tome se nikada nije govorilo, naravno. Verovatno ne znate, ali on je sebe, sa velikim ponosom nazivao ludakom.”

Doktor i ja satima razgovaramo. Imam divan apartman. Okružen sam knjigama koje sam želeo da pročitam, ali nikada nisam imao vremena. Šetam baštom sa novim prijateljima.

“Doktore, ako sam vas dobro razumeo u ludnicama nisu smešteni ludaci, već osobe sa neobjašnjivim fenomenima. Živeti u ludnici je zapravo privilegija, koju nije lako steći”, moj glas je tiši. Počinjem da razmišljam o doktorovim rečima. I da verujem u njih.

“Ponovo ćete biti iznenadjeni. Hajde da probamo da se složimo oko definicije mentalnih poremećaja. Siguran sam da ste upoznali osobe koje pate od depresije. Čitali ste o ljudima koji imaju različite fobije, doživljavaju nervne slomove, pate od manija proganjanja, umišljaju da su bogovi, andjeli. Često nas posećuju ljudi koji kasnije postaju ubice, ponekad seriske.

Ali, takvi ljudi nisu u ludnicama. Ne, možete ih svakodnevno sresti u crkvama, bioskopima, na autobuskim stanicama. Ponekad ih gledate na televiziji, jer su mnogi na značajnim društvenim položajima. Često dolaze kod nas, ali mi ih nikada ne zadržavamo duže od par dana. Ispitivanjem brzo utvrdimo da li su bolesni. Ukoliko jesu, otpuštamo ih.”

Na trenutak zastaje. Gasi cigaretu.

“Ovo je ipak ludnica – ustanova za osobe sa posebnim parapsiholškim fenomenima. A spoljašnji svet je za ostale.normalne ljude o kojima možete čitati svakoga dana u rubrikama dnevnih novina koje nazivaju. Kako beše? Da, crna hronika.”

Posmatra me. Njegov pogled me smiruje. Čekam da nastavi.

“Ukoliko odlučite da nam se pridružite upoznaćete ljude sa izuzetnim sposobnostima. Telepatija, astralna putovanja, lečenje psihičkom energijom, predvidjanje globalnih katastrofa, kontrola misli, hipnoza, putovanja u druge dimenzije. Sve te neobičnosti uskoro bi vam postale normalne pojave. U ludnicama postoje odlični uslovi života, čak veoma luksuzni. Finansira nas država jer je realno očekivati da parapsihološki fenomeni postanu uskoro prihvaćeni od nauke. I često pomažemo prilikom. ne, o tome ćemo drugi put. Već ste čuli previše informacija, o kojima treba da razmislite.”

Posmatram ga poluotvorenih usta.

Oči. Koncentišem se na njegove oči.

On se smeje. U podrumima, koji su veličanstveno sredjeni, živi nekolicina darovitih ljudi. On i njegovi pomoćnici pomažu im da usavrše svoj dar. Osećam blaženstvo. Mir. Harmoniju.

“Da, želim da ostanem”, kažem sigurnim glasom.

Ne želim više živeti u svetu laži. Biti robot, koji funcioniše na dugmiće koje pritiska društvo. Konačno razumem zašto je otac bio tako kategoričan u svojoj želji da živi u ludnici.

“I, pretpostavljao sam. Ličite na oca. Mnogo ćete nam pomoći. Vaš fenomen još nije ispitan. Skoro da ništa ne znamo o njemu. Imate nedelju dana da razmislite o veličini apartmana u kome ćete živeti i kako želite da bude uredjen. Trudićemo se da vam ispunimo svaku želju. Nalazite se na mestu gde je sve moguće.”

Dobroćudno se osmehuje.

Zatvaram oči. Posmatra me par sekundi.

“Dobro došli”, kaže poluglasno.

I odlazi.

* * *

Veče. Nalazim se u vozu. Putujem satima. Ne smeta mi. Naprotiv. Zvuk voza me opušta.

Nije bilo teško pobeći iz ludnice. Kapija je bila otvorena. Čuvari su me bledo posmatrali. Odmah sam shvatio da im je duša u Vegasu ili na Marsu. Prošao sam, tapšući ih po ledjima.

Nisam slagao doktora. Želeo sam da ostanem. U njegovim očima video sam divne slike. Ipak, bile su suviše savršene. Skoro nestvarne. Kao američke božićne reklame. I, posumnjao sam. Kada sam zatvorio kapke, nastavio sam da posmatram doktorove oči. Kapci su mu bili umorni, skoro spušteni. Ali, uspeo sam da vidim dovoljno.

Ljubazni doktor  pregovara sa moćnim, bogatim ljudima. Nudi im različite usluge ludaka, čiji su paranormalni fenomeni ispitani i potvrdjeni. Razgovaraju o milionima dolara. Potpisuju ugovore. Doktor se zadovoljno smeje. Njegov rad, na koji je utrošio više decenija života, konačno se isplatio.

Dok sam u ludnici budan čekao zoru, shvatio sam da je doktor primenio hipnozu i kontrolu mentalnih projekcija, dok sam ga posmatrao. Nije mogao znati da vidim slike i kroz zatvorene kapke. Čak ni ja nisam bio siguran da to mogu.

Voz se zaustavlja. Nalazim se u nepoznatom gradu. Pronalazim banku i podižem sa računa novac, koji sam štedeo za godišnjicu braka. Želeo sam supruzi da kupim dijamantsku ogrlicu i prsten.

Sedam u obližnji restoran i naručujem kafu. Počinje kiša.

I odjednom shvatam da želim da živim na karipskom ostrvu, u maloj kući na obali mora. Pecaću. Slikati. Sakupljati školjke. I nikada više neću videti sneg. Ne volim sneg.

Zadovoljno ispijam kafu. Pitam prolaznike gde se nalazi aerodrom. Dok slušam ljude koji se trude da mi pomognu informacijama, ne obraćam pažnju na različite slike, koje se javljaju. Ne zanima me šta ljudi žele.

I ne znam da li sam lud. Ili je doktor lud. Ili smo svi mi, ljudi, ludi.

Više mi to nije bitno.
/* */