Ivana Vanja Nikovič: ČOVEK SA DAROM

“Dobro jutro, komšija. Uživate.”

Reči. Beznačajne, suvišne reči.

Gledam je u oči. Zapravo mi kaže:

“Patetična ludo.”

Uporno je posmatram. Skreće pogled.

Sedim u svojoj staroj fotelji. Izlizanoj. Na nekim mestima pocepanoj. Ne uklapamo se. Štrčimo na ovom negovanom travnjaku, ispred zgrade. Moja fotelja i ja.

Čekam da uzorni stanari zgrade odu na posao. Jutarnji sati su najgori. Sakrivam drhtanje tela izazvano njihovim pogledima – ciničnim, sazaljivim, ironičnim, zapanjenim, podsmešljivim, besnim.

Prolaze minuti. Sati. Do moje svesti dopiru pozdravi. Uljudna pitanja. Komentari o vremenu.

Besmislice bez ikakvog značenja.

Njihove oči pozdravljaju me drugačije.

“Jadan čovek. Arhitekta. Da poludi u petoj deceniji zivota!”

“Bednik, gde mu je ponos? Žena ga napustila zbog drugog muškarca, a on je čeka ispred zgrade?”

“Sudbina je to. A do pre pola godine bio je kulturan gospodin.”

“Ludak. Što ne sedi u stanu nego sve stanare izlaže sramoti?”

Glasovi polako nestaju. Prestajem da drhtim. Uzimam grumen zemlje, jos vlažne od rose. Nokti su mi dugi. Nosim iste pantalone već šest meseci. I istu košulju. Ne kupam se.

Sve ce biti drugačije kada se ona vrati, govorim sebi.

Uzimam sendvič iz kese. Odmotavam providni celofan.

Iznenada, osećam nečiji pogled. Ne vidim čoveka u blizini. Paranoja, zaključujem smireno. Od sutra ću uzimati slabije tablete za spavanje.

U sledećem trenutku srećem se sa krupnim, zelenim očima. Crna mačka uporno me posmatra. Mala je, ne veća od moje šake.

“Gladna sam. Hajde da podelimo sendvič.”

Osećam strah. Paniku.  Zar mi se upravo obratila mačka? Zatvaram i otvaram oči. Možda mi se i mačka priviđa.

Zelene oči me prodorno posmatraju.

“Zašto se plašiš? Govor očiju ljudi mnogo je teže razumeti nego govor životinja, jer mi ne koristimo reči koje samo zavaravaju. Nego, šta si odlučio? Mislim, u vezi sendviča.”

Stavljam je u krilo. Drobim hleb u šaci. Da lakse jede.

Oblizuje se. Zadovoljno me posmatra.

“Vidim knjigu u kesi. Sta čitaš?”

“Ispovest ludaka od Strindberga” Odgovaram.

Proteže se, lenjo.

“Ne moraš da govoriš glasno. Ljudi će misliti da si lud. Samo me posmatraj i razumeću te.”

Smejem se.

“Već misle. I verovatno su u pravu.”

“Mnogo ste čudni, vi, ljudi. Kada sam bila neposlušna, mama je pretila da će doći čovek  i odneti me.”

“Gde ti je sada mama?”

“Nestala je pre par dana. Mislim da je odneo čovek.”

“Zar se ne plašiš mene?” Ispitivački je posmatram.

“Ne. Objasniću ti zašto.Mama mi je pričala da je ponašanje ljudi nelogično. Hranite životinje. Jedete nas. Pomažete nam da dođemo na svet. Lovite nas iz zabave. Naše glave ukrašavaju zidove vaših kuća. Kada vam sve dosadi, počnete međusobno da se ubijate. Ponekad i sami sebe ubijete.”

Fiksira me pogledom.

“Ipak, nisam zaboravila njene price o retkim, jedinstvenim ljudima. Oni imaju poseban dar da razumeju govor životinja. Taj dar se teško stiče, jer je prvo neophodno razumeti govor ljudskih očiju. I odbaciti značaj verbalne komunikacije. U mom svetu, ti nisi običan, čudan čovek. Ti si Čovek sa darom.”

Želim da je jos pitam nešto. Ali, ona vec spava. Čekam da se probudi. Prolaze sati. Ne smeta mi. Navikao sam da čekam.

Na nebu se pojavlju prve zvezde.

Otvara oči. Pita me:

“Zašto sediš na fotelji ispred zgrade?”

“Čekam ženu.”

“Gde je otišla?”

“Ne znam.”

“Zašto se otišla?”

“Ne znam.”

“Zasto je čekaš?”

“Ne znam.”

“Ti si Čovek sa darom. Razmisli.”

Skače iz mog krila i nestaje.

Uzimam fotelju i odlazim u stan.

“Ti si Čovek sa darom. Razmisli.” Ponavljam sebi.

Prolazi ponoć. Ne uzimam tablete za spavanje. Razmisljam.

Dočekujem zoru. Preznojavam se. Očni kapci mi postaju crveni. Ne uzimam tablete za smirenje. Razmišljam.

U podne shvatam da nisam izašao u baštu, ispred zgrade. Prvi put nakon šest meseci.

U ponoć iznenada počinjem da plačem. Glasno. Urlam.

Pred zoru me prožima bes. Ogroman vulkan besa. Razarajući. Razbijam njen omiljeni porcelanski servis za ručavanje. Skidam njene amaterske slike, koje zauzimaju svaki delić zida. Uništavam ih. Osećam se bolje. Uzimam crni flomaster i pisem po zidu. Bes nestaje.

“Ja sam Čovek sa darom. Umem da čitam ljudima misli dok ih gledam u oci. Razgovaram sa životinjama.” Ponavljam glasno.

Odjednom ne osećam ništa.

Znam odgovore na pitanja.

Jutro je. Uzimam svoju fotelju. Srećem komšinicu u prizemlju.

“Dobro jutro, komšija. Nismo se videli juče.”

Ne klimam glavom. Ne gledam je u oči. Ne interesuje me šta misli. Izlazim iz zgrade. Koračam baštom. Golubovi me pozdravljaju. Dolazim do kontejnera. Bacam fotelju.

Ispred ulaza zgrade čeka me crna mačka.

“Znam odgovore na tvoja pitanja.” Kažem joj. Očima.

“Gde ti je otišla žena?”

“Ne interesuje me.”

“Zašto je otišla?”

“Ne interesuje me.”

“Zašto je čekaš?”

“Koga? Ja ne čekam nikoga.”

“Zašto si sedeo u fotelji ispred zgrade?”

“Želeo sma da upoznam pravo lice ljudi. Moja žena je godinama vodila dvostruki život. Živeo sam u lažima. Njene reči su me zavarale. Kada je otišla, odlučio sam da posmatram ljude koje poznajem godinama.  Da otkrijem stvarno značenje izgovorenih reči. Shvatio sam da ne postoji. Ali sam naučio jedan novi jezik, jezik istine koji je je zajednički za sva živa bića.”

Uzimam je u šaku.

“Hoćes da mi budeš prijatelj?” Pitam

“Da.” Odgovara kratko

“Hajdemo kući” kažem glasno. Počinjemo da se smejemo.
/* */