Ivana Milaković: BAKA NA VERANDI

Starica sedi na verandi. Polako se ljulja na stolici. Seda kosa joj je uredno skupljena u punđu. U krilu joj drema žutooka mačka. Povremeno zaprede, tek reda radi. Kroz mnogo što-šta su prošle zajedno, starica i mačka, i uživaju u zasluženom odmoru, u ono varljivo doba kada noć polako stiže umesto dana.

Pridružuje im se dečak od možda deset godina. Priča baki kako se u školi potukao, i tuču izgubio. Prepričava kako ga je majka grdila zbog poderanih farmerki i iscepane košulje, zna li on koliko te stvari koštaju? Ošamarila ga je kada joj je odgovorio da bi baka umela da zakrpi. Pokazuje baki modrice koje je dobio u tuči. Krije onu koju je dobio od majke.

Zna da ne bi trebalo da se tuče, ali se ne stidi. Neće da trpi šale na račun bake.

Baka ćuti. Čuje se škriputanje stolice za ljuljanje, ali baka ćuti.

Dečaku ne smeta. Navikao je. Ni ne očekuje odgovor. Kako bi ga očekivao, od nekoga koga ni ne vidi, čijeg je samo prisustva svestan?

Prisustva je svestan na onaj način, drugačiji nego kada mu majka kaže da je njegova baka umrla mlada, premlada, nju rađajući, da nikada nije doživela da bude starica. Svestan je on da majka ne laže, ali je na drugi način svestan i da je njegova baka, ostarela, tu na verandi, da će ga saslušati kad god želi nešto da joj kaže. Uvek će tu biti, sa mačkom u krilu, mačkom čije mu se žute oči ponekad učini da vidi, jer su mačke takve, ne haju mnogo za ljudske ideje stvarnog i mogućeg.

Žute mačje oči ga posmatraju dok ustaje i vraća se u kuću. U stan na osamnaestom spratu. Dobar je on mladunac, taj dečak. I baka se slaže.

Ljulja se na verandi, starica sa mačkom u krilu.

/* */